Književne novine

| /

maca,

| ne atmosfere,

STRANA?

ALEKSA ČELEBONOVIĆ __JEDAN HRONOI, - SA FRANCUSKI

U nizu evropskih umetničkih centara i škola, Francuska je ona zemlja u kojoj je umetnost živela u stalnom „logičnom kontinuitetu od srednjeg ka, U XIX veku, nemajući više takmjena umetnost, koja je već u toku dva prethodna veka dala svetu bezbroj prvorazrednih doprinosa, postaje najjači izraz onoga što se ima dogoditi u likovnoj umetnosti Evrope. Njene umetničke novine, prevrati i revolucije, koje jedna drugu dopunjuju, daleko prevazilaze po SVOme značaju okvire jedne zemlje i njene škole imajući centralni položaj matice i njenu pokretačku snagu za glavni tok umetnosti u svetu.

Otuđa je Francuska u jednom periodu postala duhovna domovina umetnika svih zemalja. U njoj su se tokom više od jednog veka rodili i našli svoje najizrazitije stvaraoce oni umetnički pravci koji su trasirali noviju istoriju umetnosti. Jedan od tih pravaca, krajem prošloga veka, dajući izraza jednom novom gledanju, spojio je u sebi umetničku čulnost, sa novim mnaučnim rezultatima optike. Budući da su dva naučna zakona koje je primenio imala za predmet hromahičan sastav svetlosti u prirodi i optički utisak O međusobnom uticaju boja, to jest naučno objašnjenje prirodnih pojava vezanih za čulo vida, snaga impresionizma, umetnička čulnost impresionista, jer O njima je reč, billa je samo pojačana ovim otkrićem primenjenim u njihovom genijalnom stvaranju. Oni su, ustvari, te naučne zakone: prvi, da je svetlo sa. stavljeno od boja spektra (čija je posledica da nema crne ni bele boje u prirodi i da svetlost daje boju loRkalnom fonu) i drugi, da svaka boja teži.da optički unese svoj komplemenat u susednu površinu, primenjivali mnogo više instinktivno, vođeni SVOjom osećajnošću, nego li racionalno i naučno. |

Drugih intelektualnih primesa u njihovom '%delu nije bilo, ali se paralelno s njime stvorilo i novo gshva= tanje o lepom. Njihove slike, skromnošću svojih motiva i čistotom svoga Rkolorizma, skrenule su pažnju dota< dašnje estetike na lepotu i karakteristiku oblika bez obzira na Ono što pretstavljaju. »Obrađivati jedan predmet radi njegovih tonova a ne radi njega samog, eto šta razlikuje impre= sionistu od drugih slikara« pisao je Žorž Rivjer (Georges Rivičre) u doba njihove izložbe 1877. I dok su sami impresionisti ostali najverniji ljubitelji sunca, prirođe, njenog daha, njedotle su intelektualna estetska shvatanja, čiji su razvoj najvećim delom oni potstakli, krenula putem ·' rasčlanjavanja umetničkih sredstava i elemenata, čiji razvoj mo=žemo da pratimo na Ovoj izložbi.

Nije slučajno što Izložba savremenog francuskog slikarstva počinje neoimpresionistima i grupom »Nabi«, jer su oni zaista preteče događaja u likovnoj umetnosti koji se nižu do maših dana. Ono što su impresionisti primili od nauke i upotrebili spontano, oslanjajući se samo na sopstve-

ni osećaj, neoimpresionisti su racio”

' kret neoimpresionizma

nalno iskoristili. Teorija sastava svet losti i mogućnosti njenog razlaganja na elementarne boje upotrebljena je ovog puta svesno i još je 1886 Feliks Teneon (Fćlix Fćnćon), prijateli i zastupnik slikara Žorža Sera (Georges Seurat) konstatovao »da se njegova umetnost suprotstavlja impresionizmu jer pretstavlja trijumf sistematskog duha«. Boja koju ovaj slikar stavlja na platno u sitnim, od. vojenim potezima dolazi kao rezultat razmišljanja bliskog nauci o mestu i optičkoj funkciji dotične tačke, a ne više kao 'spontani utisak o prirodi. Ovaj slikar je čak i liniji pripisivao određeno značenje, slično grafologiji, i verovao da uzlazna linija pretstavlia radost, vođoravna mir, a padajuća tugu. Otsustvo njegove slike &a ove izložbe žalimo donekle iz razloga što bi se videlo koliko je "i pored hladne teorije, njegova umetnosti imala još uvek moć da saopšti slikarska osećanja inspirisana prirođom; sa gledišta istoriskog razvitka pak, po(il; kako se još naziva poentilizma ili divizionizma) dovoljno je jasno pokazan na slikama Sinjaka, Krosa, Petižana i Lisa. Paralelno sa neoimpresionistima grupa slikara koji su sami sebe nazivali »Nabi« (prorok na jevrejškom) primila je učenje Pola Gogenma, po ikome se u slikarstvu treba vratiti primitivnim iskonskim osećanjima, bez detalja i ka sintezi koju daje sećanje na slikani predmet, umesto neposrednog stajanja pred prirodom. U poređenju sa neoimpresionizmom, nji. hovo slikarstvo je je racionalno, a punije slikarskih Osećanja, ali su ta osećanja sve više svedena na harmoniju površina, a sve manje sugeriraju kontakt sa prirodom. Iz ove grupe su izašla dva velika umetnika Bonhar i Vijar, čija: su najlepša dela nastala kada su se manje držali teoTiskih preporuka Pola Serizjea, a više prepustili svojim vrlo specifičnim umetničkim temperamentima, Ipak i kod jednog i kod drugog njihov životno delo je ostalo obeleženo stavom iz mladosti. Slike ove grupe koje ovde vidimo odabrane su više po njihovoj istoriskoj ulozi s kraja prošloga veka, nego li što su traženi najviši domeli pojedinih umetnika, “Njihove ideje, koje su imale ogroman

uticaj na dalji razvoj slikarstva od-:;

lično su rezimirane u čuvenim rečima Morisa Denia: »Setite se 4a je i slika bimo — bre nego ratni konj. naga žena ili bilo kakva anegdota jedna ravna površina pokrivena boiama, sabranih po izvesnom redu + »Otuda su se« da citiramo jednog ve-

veka i renesanse do početka XX Ve- ·

likog istoričara umetnosti »autentični slikari bavili »rasporedom boja i oblika«, mnogo više nego Tfanije, ali su takođe našli odnos između toga rasporeda i njihovog načina osećanja. Promašeni slikari su se naprotiv bavili »rasporedom« i ničim više« (Lionello Venturi).

Počelkom ovoga veka čitava grupa mladih umetnika stala je da upotrebljava čistu boju u površinama i sa izvesnim kultom koji je jako padao u oči. Nazvali su ih divljim zverima (fauves). Ustvari, oni su, oslanjajući se na ono što su u pogledu organiza– cija površina donekle činili njihovi prethodnici Mane, Sezan, Gogen i Van Gog, razvili potpunu slobođu upotrebe boje. Zavisilo je docnije od njihovih umetničkih nastrojenja, da li će tu boju upotrebiti više kao odraz opažanja odnosa u pnirodi, ili kao kolorisane arabeske. Marke je svojim čitavim delom ostao smeli interpretator prirodnih odnosa boje, dok je Mafis postao kreator duhovitih araboski, koje su izvršile ogroman Uticaj i na celokupan ukus jedne epohe. Međutim, makoliko fovisti izgledali smeli u svojim izrazima, oni nisu slvorili ništa bitno novog u odnosu na njihove prethodnike. Oni šu ostali na instinktivnom izboru boja, koje su im, radi čistote kojom su ih upotrebljavali, nametale deformacije pre•dmeta opet u onoj meri ukoliko je to dozvoljavala ili tražila osećajnost svakoga od njih. Mangen (Manguin) na primer, koji je boju upotrebljavao u smislu svojih drugova, ostao je čitavog života u crtežu veoma blizak prirodi, dok je Žorž Brak, u mladđosti saputnik ovog pokreta, preneo fovističku nezavisnu egzaltaciju boje ma egzaltaciju forme i zajedno sa Pikasom našao svoje istorisko mesto u drugom obliku izražavanja koji se, ovoga puta, bitno razlikuje od dotadašnjeg toka slikarstva.

Kubizam je pokret koji je u domenu forme izvršio onaj korak raščlanjavanja koji je neoimpresionizam učinio u pogledu boje. Kao što je pretstavljanje svetlosti činjeno pufem svesnog rastavljanja na njene elementarne boje, tako su sada predmeti svođeni na neke sVOje geometriske osnove, površime ili zapremine, koje su zatim konsekvenino projecirane na čitavu koncepciju slike. Ako se tome dođa da su sami predmeti posmatrani ili, bolje rečeno, projecirani sa više optičWrih tačaka, razumljivo je kako je deformacija postala takve vrste, da se bitno razlikuje od pretstavljenih predmeta. Između umetnika i priro-

de postavljena je čitava intelektual- ·

na konstrukcija. Predmet njegove slike više nije ni utisak, ni sećanje iz prirode, ni egzaltacija jednog kolorističkog osećanja, već izvođeni arhitekturalni problem i koloristički sklad njegovih geometriskih površina, Od svih pokreta prikazanih na Ovoj izložbi kubizam je najbolje zastupljen. Pikasova glava, nastala spa janjem profila i anfasa, nije doduše Rkonsekventno kubistička i racionalistička, ali dobro pokazuje njegovu pasionalnost koja ovde odaje nemir,

neprijatnost. Dve male mrtve Dpriro-

de Žorža Braka dobro pretstavljaju njegovu suzdržljivost i raolonalnost. Žak Vijon (Jacques Villon) ima dve slike iz kojih se dobro vidi, kako nje= gova idejna pripadnost opštim kubističkim načelima, tako i potpuno ne. zavisni stav u pogledu kolorita, ukusa i izraza. Time se može i objasniti zašto je pored društvenog uspeha kubizma ovajslikar ostao po strani, ste kavši slavu tek posle zadnjeg rata. Mali pejzaž, svojom horizontalnom koncepcijom u kojoj se nalaze Uuspravni i prevrmuti trougli, daje utisak prostranstva, dok je druga slika u pravom smislu apstraktna, jer je ne vezuje više nikakva spona sa utiskom iz prirode. Deloneovi »Trkači« takođe pretstavljaju jedan od veoma značajnih izraza kubizma, originalan i čudan po svome spajanju geometriskog i ljudskog, smirenmosti i pokreta.

Tendencija Tacionaliziranja umetničkog procesa i raskorak š8a prirodom došao je do krajnjih posledica u apstraktnoj umetnosti. Tu više nema nikakve aluzije na prirodu, već je ona zamenjena potpunom nezavisno“ šću oblika. Mada je i kod kubizma stvarni sadržaj slika najčešće u tim nezavisnim oblicima i njihovim odnosima, ipak one još uvek održavaju izvestan kontakt, iako samo kombpo>novan i misleni, sa predmetima iz prirode, te u svojim najboljim ostvarenjima prevazilaze svoje sopstveme okove i deluju emotivno. Kod apstraktnog slikarstva više nema emocije u smislu u kome je do sada bila sadržaj umetnosti. Delo postaje predmet čiji sadržaj počinje i završava u mislima o sopstvenoj konstrukciji i u ukusu i kao takvo ono je veoma blisko primenjenoj umetnosti, razlikujući se od ove svojim poreklom i mogućnošću primene. Međutim, otsustvo emocije ne znači i otsustvo značaja i delovanja. Apstrakina umetnost, neverovatnom skučenošću SsVOga domena, postala je ona aktivnost koja vrši najveći uticaj na proizvodnju svih onih predmeta čiji proizvo” đači imaju stilske pretenzije. Ona je na ovoj izložbi pretstavljena sa nekoliko slika „mlađih umetnika, kao što su Senžje, Derol, Hartung, Lanskoj, Vazareli i drugi, dok su njeni prvi tvorci izostali, možda sa razloga jer manje pripadaju francuskoj sredini u kojoj je potpuna apstrak-

' cija došla relativno docnije do svoga

procvata. ,

Uporedo sa fovistima izložene su ji dve slike Žorža Ruoa, koji sa njima ima vremenske i formalne Veze, ali znatno više razlike u sadržaju svojih

' pretežno interesuje.

RaulPpuDifi:

Marsel Grome? POR

Brak:

ŽORŽ

slika. Njegovi duboki oivičeni, mada nisu teoriski bitno drugačije upotrebljeni nego kod fovista, poslužili su mu vanredno u izražavanju ljudske tragedije "koja ga Zato je on najčešće okarakterisan kao ekspresionista. Za slikare označene ovim izrazom forma upravc i nije bitan elemenat po kome, su: grupisani. Njima je zajiedničko interesovanje ža ljude, za njihovo, ili sopstveno psihičko stanje, dok sa formalne. strane oni koriste fovističke boje, katkada kubistička rešenja, a najčešće svoje individualne

tonovi tamno

nagone. Kod Ruoa se taj nagon ispor

ljio u asimiliranju francuskih vitraža na koje potsećaju njegoye slike. Kod drugih, mlađih ekspresionista, ima stihskih iskustava kubizma primenjenih štedljivije i opreznije. Maksel Gromer ima na izložbi dve slike. Jedna, koja ide u red ekspresionizma, ima kubističkog gledanja, dok je

druga shvaćena gotovo polpuno ap-

straktno,

ı MRIVA PRIRODA SA ZDJELOM ZA KOMUJ-OT (1982) |

Drugi jedan pokret, nadrealizam, koji je u literaturi našao više primene, ispoljio se u slikarstvu kao famtaziranje bez “čvršćeg oslonca u shvatanju boje ili forme. Slike četvorice njegovih tipičnih pretstavnika: Karzua, Kutoa, Labisa, i. Pjera Roa imaju svoj sadržaj u jfantaziji sna, koji je izraz nelagodnosti straha ili drugih manje određenih osećanja koja postoje, u čoveku ali nemaju nikakve veze sa itraženjem emocionalnosti lepoga. Kao takva, ona i nisu predmet estetskog razmafranja, već u najboljem slučaju, kada su autentični, spadaju u domen psihoanalize. Drugi je slučaj sa Šagalom koji traži likovni izraz svojoj žalosti i nalazi ga u dirljivoj vezi primilivističkog slikarstva, ruskog i jevrejskog folklora, sa intelektualnim simbolima. ay

Njegova dWlika ima neposrednosti deteta. Takvo je osećanje slično i kod

»haivnih„ slikara, za Čiji je rad in-

teresovanje nastalo posle otkrivanja i uspeha Carinika \Ruoa, ali ujedno, posle njega deluju donekle kao po-

navljanje i pored. svojih razlika u osećanju prirode, eye ON ;

Istovremeno sa razvitkom racionalog u francuskom slikarstvu živi i druga tendencija, manje borbena i novatorska, a Više vezana za tradicionalnu osećajnost. Sizan Valadon Suzanne Valadon) i njen sin Moris Utrilo (Maurice Utrillo) stoje na izložbi kao dva »nezavisna«. Dok je Sizan Valadon u snažnom oivičenom crtežu i donekle u koloritu prethodila fovizmu, dotle je Moris Utrilo ponovo izrazio intenzivno osećanje materije, zoje se može uporediti sa onim iz XVIIL veka na slikama ikanina i inrtvim prirodama, ali u sasvim novom koloritu i primenjenim u pejzaŽu. Takvo realističko osećanje omo-

gućilo mu je da pruži neobično ubed-.

ljivo karakter i poeziju ulica i pogleda pariskih predgrađa i njegove okoline. ;

Savremeni slikari grupisani pod oznakom »figurativni« i »mladi« pretstavljaju različite temiperamente, kojima je zajedničko da ne pripadaju nijednoj od napred navedenih grupa, ili da njihov rad ne pruža još Govoljno karakteristika da bi se izdvojio u novi pravac. Oni se dobrim delom koriste iskustvima pojedinih slikara pre kubizma, ali pretstavljaju ujedno i čvrste samostalne ličnosti. Kao takve pominjemo, naročito 5 obzirom na srećam izbor slika koje ih pretstavljaju: Patriksa (M. Patrix) Kajara (Caillard), 'Kavajesa (Gavail-

(Despierre). Među njima dve slike Šarla Lapika (Lapicque) zvuče veoma originalno svojim radosnim bojama, upotrebljenim sa izvesnim nemirom u kompoziciji koja ima za cilj izražavanje pokreta, a gledama je sa raznih perspektivnih tačaka obuhvatajući uz to istu temu, konja u hodu.

U maloj sali izloženo je nekoliko lepih primeraka tapiserija, jedne alttivnosti kojoj je racionalno i ukusno uređivanje površina savremenog slikarstvo odlično odgovaralo. Sa jasnijom dekorativnom namenom, nego li što bi čovek očekivao od uljene slike, tapiserija deluje pri sličnoj zamisli toplije i logičnije.

Ova izložba nam ilustruje razvoj poslednje etape francuskog slikarstva. To je razdoblje u kome je umetnost trpela tendenciju da izučava oblike i boju, odvojene od utisaka iz prirode, kao spoljne znake unutrašnjeg života umetnika i da unosi kao dominantnu ·činjenicu racionalni elemenat u umetničko stvaranje. Posledica toga je da stvaramje osnovano na osećanjima Ustupa svoje mesto pronalasku, Osnovanom na spekulativnom razmišljanju. Op piginalmost, neviđeno, postaju potrebni i prvi uslovi za priznanje. Još nisu dovoljno osvetljeni društveni uzroci ove pojave;

Redovna je pojava da se u katalozima naših izložbi crtež stavlja u TUbriku grafike; ali ne samo +0O, bilo je slučajeva kada su priređivane izložbe pbd nazivom grafičke, iako su na njima crteži bili zastupljeni u priličnom, broju. Zabunu čine i izvesni kritičari likovne umetnosti, koji u svojim člancima trpaju obe tehnike u isti koš. A da ne govorimo o dnevnim i nedeljnim listovima i časopisima, čiji su likovni prilozi često proiz-

. voljno obeleženi — grafika kao crtež

ili obratno. Moglo bi se navesti više konkretnih primera koji ilustruju nepoznavanje ove vrste umetnosti, koja je, iako u skromnim razmerama, negovana od naših umetnika kako u prošlosti tako i danas. |

Umetničkom grafikom se smatra samo onaj likovni rad, koji je izveden određenim tehničkim procesom u jednom određenom materijalu, rad koji se onda pomoću štampe (tiska) umnožava u više primeraka. Grafika ima više vrsta tehnike, što zavisi od materijala u kome je rađena. Najpoznatije i najrasprostranjenije tehnike su: drvorez, bakrorez i liiografija. Dakle, otisci navedenih i još srodnih tehnika nazivaju se, ukupno uzeVvši, grafikom.

Originali umetničke grafike obavezno su numerisani (redni i sveukupni broj) i od, autora potpisani.

Crtež je druga Stvar. Crtanjem se služi svaki likovni umetnik bez obzira da li se bavi grafikom ili ne. Likovni umefnik u criežu postavlja svoju prvobitnu idejnu zamisao; crtež mu služi kao polazna tačka u procesu stvaranja njegovog dela. bilo da će on svoje delo da izvede u tehnici freske, mozaika, ulja, bakroreza ili kojoj drugoi. u lancu tehničkog postupka svih vrsta likovnih disciplina. Prema tome, razlika između crteža i grafike je očigledna. Grafika se odlikuje, kako smo već rekli, tehničkim postupkom umnožavanja, čiji se svaki primerakotisak tretira kao original, što znači da originala kod grafike ima više

primeraka — muhltikata, — kod crteža je original jedan jedini — unikat. |

Osim neđovoljnog poznavanja kamaktera grafike u našoj sredini Dpostoji i izvestan nemaran i potcenjujući odnos prema grafici kao »nižoj« vrsti umetnosti ili umetnosti »manie

„vrednosti« Tzgleda da ie pofrebno dn

=> pndvužnm dn sw Diem, Rembrant Goja i još mnogi drugi poznati umetnici dali na polju grafike ne manje

bi (Povodom izložbe savremenog: francuskog slikarstva u Ume ·ničkom paviljonu od 16 februara do 15,marta 1952 godine)

—gu postojali

les), Denoajea (Desnoyer) i Depjera *

svakako, za njen

NEKOLIKO REČI |__O GRAFICI

Crtež je osnovna i prva karika _

razvitak i društveni uspeh mora da —

i da još uvek postoje specifišni uslovi. Specijalizacija i indi vidualizam, zanošenje naukom, njeno mehaničkc prenošenje u umetnost i povremeni bunt protiv nauke, bunt umetnika protivu društva, ideal slobodnog iživljavanja, tempo i nesigurnost života, ne bi bili sami po sebi, dovoljni uzroci ovoj posledici, da ona nije zavisna od ofsustva svake ČVr-

sada intelektualac i prosečan čovek nisu bili toliko lifeni jedne homogene, dalekosežne i savremene koncepcije sveta. Čoveku otrebna Vera u njegovu snagu i budućnost, u smisao njegovog živeta, poljuljana je u SsVOjim osnovama i zato se pravi smisao i domet ove umelnosti može oceniti

| samo sa pozicija koje imaju takvu

veru. Ona tada deluje kao izraz toga bespuća,

Zasluga je framcuskih organizatora ove izložbe da su u skučenom Dprostoru naše izložbene sale uspeli da pruže kratak i bitan pregled idejnog razvitka francuskog slikarstva. Koncepcija same izložbe upravljena je više na idejnu i donekle polemičku razvojnu nit, nego što bi bila zbirka najboljih umetničkih dela pojedinih stvaralaca. Jer ovi su često, tamo gde je to bilo potrebno, prikazani u sVvVOjoj majčistijoj racionalnoj tendenciji, koja se ne poklapa uvek i sa njihovim osećajno najjačim delima. Idejna čistota nekih meoimpresionista, nabija, kubista i apstraktnih bila je ujedno i barijera prema sopstvenim osećanjima. Kao što je katkađa stajala između prirođe i njih samih, tako ih, Ona deli i od gledaoca. Zato smo smatrali da će našoj publici biti korisno ako u ovom prikazu i mi budemo sledili više idejnu nit nego pOo. pogledu odlično. služe pođaci O sVakom umetniku datih sa francuske Sao i objavljenih u katalogu jzložbe. Uostalom mi se nađamo da je ova izložba samo prva u nizu razmena umetničkih tekovina između Francuske i naše zemlje. Ona je neka vrsta uputstva u razne faze njene savremene umetnosti, posle čega bi bila radost za svakog onog koji voli slikarstvo da vidi i manje grupe, ali svestranije ilustrovane po liniji slikarskih osećanja. Sinjak, Bonart i Vijar, Marke, Matis i Ruo, Pikaso, Brak i Vijon, kao i grupe »figurativnih« il; »mladih« pretstavljali bi sigurno u širem izboru poseban i drugačiji interes za našu publiku. Takvim izložbama bi naše prostorno ograničene mogućnosti izlaganja mogle dobro da odgovaraju. ;

Da zaključimo: ova izložba prete

stavlja veoma zanimljiv i koristan kontakt naše javnosti sa slikaskim događajima u svetu.

značajna i frajna dela od njihovih uljanfih radova.

Nedavno, pre nekoliko meseci, jedna mala grupa mladih umetnika grafičara formirala je Grafički kolektiv sa zadatkom i težnjom da kroz njega intenzivnije „razvijaju svoju likovnu delatnost i popularišu grafiku kao takvu priređivanjem izložbi domaćih i stranih grafičara sa predavanjima. Treba pozdraviti inicijativu i nastojanje ovog kolektva i koliko je god moguće pružati mu podršku, kako bi mogao da:· ostvari ovaj svoj zadatak, što je za našu sredinu od vidnog zna-

čaja. Aktivnost ovog kolektiča ne sa=_

mo što će· da doprinese bržem razvijanju smisla za ovu granu likovne Uumetnosti kod nas, nego će ispuniti i postojeću prazninu u našem umet= ničkom životu. J

Tako ovaj kolektiv (zasada ga sačinjavaju: B. Karanović, M. Mihać, Stojanović — Sip, M. Petrović, A. Jovanović i D. Kažić) radi pod veoma skučenim uslovima i mogućnostima, on Je u svojim skromnim prostorijama priredio već četiri izložbe radova svojih članova. Na ređu &u izložbe ostalih članova. Kolektiv wredviđa u svom programu niz izložbi na kojima se izlagati grafički radovi domaćih istranih umetnika iz raznih epoha. _U okviru tih izložbi prirediće se praktično prikazivanje procesa rada i tehnički postupak umnožavanja grafičkih radova. Sve ove izložbe preneće kolektiv i u unutrašniost po većim gradovima Republike Srbije kako bi bili pristupačni široj javnosti.

Đorđe ANDRBJEVIĆ KUN

atosaosebaduogdpgapyoejsp Wap VIP emavUNB; U

M. Benzon: GLAVA DEVOJ ČICE

ste i obuhvatne filozofije. Nikea do ~.

. + ,

jedine stvaralačke emocije. U tome 0