Književne novine

(eweeserrveeressovaneebebeeveaease0era.BveveVVagKPavaey s Ne 9P6dova bea every eee eee ae 698 2e ı 0 | . : ..

| |.O REŽISKOM POSTUPKU

' rija u njihovim filmskim i dramatur-

---

Gledajući, u; osnovi vrlo interesantan i prijatan, novi slovenački film zKekec«, gledalac se oseća na kraju zbunjen protivrečnim utiscima koje ponese sobom. Ta zbunjenost ne sme" ta zato što bi želeli da izvršimo onu klasifikaciju koja ima tako malo veze sa umetnošću, a tako je uobičajena kod nas — ocena: odličan, srednji, loš — već zato što nam se neće da ovako mutan „doživljaj prihvatimo kao konačan i da ga u tome vidu uvr-

| stimo u onu definitivnu sumu umetĐničkih iskustava koju nosimo u sebi. | Odmah treba naglasiti, da se taj otpor, javlja i može se javiti samo kao posledica činjenice da film o kome je Ireč nosi u sebi vrednosti koje su tako ' obimne da ih je šteta izgubiti. Film »Kekec«e takve vrednosti nesumnjivo ! mosi. Doživljavamo ga kao delo vrlo ozbiljnog karaktera, delo u kome Oosečamo zrelost koja može biti posledica samo talentovanog i intenzivnog Umetničkog stvaralaštva, Ima u »Kekecu« zaokruženosti kazivanja, jasno“ će kazanog i prilično uravnotežene kompozicije i tempa radnje, koja je vrlo retka kod naših filmova. Dijalog spada u nauspelije dijaloge kod nas. Osim u »Bakonji fra Brne« retko se u našim filmovima sreće dijalog koji je kao u ovom slučaju dovoljno tečno formulisan, dovoljno neposredan, da ne bude izveštačen i neživotan, dovolino značajan i sadržajan da n» pada u banalno i izmišljeno, i da ostaje dramski. Gluma, kako odraslih tako i dece, ujednačema je, ubedljiva i uglavnom uspešno izvlači iz teksta one osnovne nijanše koje karakterišu likove. Najzad, muzika i pesma nesumnjivo pretstavljaju značajan elemenat pozitivnog utiska koji film izaziva. Ali, iznad svega, ono za čim kod »Kekeca« najviše žalimo, to je poezija njegove sa” držine koja gledaocu nije data do kraja i koju on više naslućuje, sam nalazi i oseća, uprkos, može se reći, realizaciji koja se suviše često ograničila na preterano skromne zadatke.

Ima duboke umetničke vrednosti u iđeji da se osećanja jednog malog narođa, njegova stremljenja : želja za mezavisnošću, njegova shvatanja života, morala i pravde, personificiraju u jednom malom dečaku. I što je umetnički tu najpresudnije, simboličnost i alegorija nisu tražene po spoljnim sličhostima, u likovnim alegorijama, onako kako fo već sama priroda alegorije i simbola malaže. Analogija je tražena po liniji osećanja, po liniji psiholoških odnosa- između ličnosti i situacija, a rezultat je izuzetno Uuzbudljiiv i duboko čovečanski. Kekec oseća ono što i slovenački narod ose” ća, On je sa jedne strane umetnička projekcija jednog trajnog i ubedljivog optimizma koji proizilazi iz uve" renja u svoju narodnu stvar, a 5a druge strane je narodni ideal snalašljivosti, zdravog razuma, hrabrosti, i vedrine. Kekecov odnos prema Bedancu, tuđincu koji se doselio u naše krajeve, kako kaže Kekec, i kome se mora plaćati danak ropstva, jeste psihološki odnos slovenačkog naroda prema tuđincu na svom nacionalnom tlu. I ta zamisao đa se veliko i snažno osećanje ljubavi prema svome narodu i ljubavi prema slobodi, manifestuje na ovako nežan, i, ako se tako može reći, diskretan način, ne samo da ne polseca krila osećanju koje se tu umetnički manifestuje, već ga na neki način potencira.

Zato nije čudno što se sadržina »Kekeca« pokazala tako snažna da 5e uprkos svemu nije dala svesti na dobru pedagogiju. Nije se dala sve-

o JO

eveoteovoeeeebVe

RADOŠ NOVAKOVIĆ

sti na dečiji film po onom zakonu po kome velika dela dečije literature, i van kruga svojih malih čitalaca Ostaju velika dela literature uopšte. Oceniti scenario »Kekeca« kao materijal isključivo posvećen deci, podrazumevajući tu prećuino i pogrešno, da se dečiji film sastoji samo iz zabavne i pedagoški ispravne sadržine bilo je početni korak koji je morao povesti realizaciju filma linijom punom protivrečnosti i dati kao konačan rezultat pored svih pozitivnih eJemenata i jedan mutan i umelinički nejasan doživljaj gotovog dela.

Ono što je najteže ostvariti na filmu moglo bi se najjednostavnije nazvati poezijom, da ta reč nije počela da se zloupotrebljava u našoj filmskoj kritici. Naći dublji smisao činjenicama, iza jednog lika, jedne rečenice, jednog postupka, koji su tako često brutalni u svome fotografskom vidu, naslutiti i dati da se nasluti ono bogatstvo sadržaja i istine koju život često ima, ali ga samo umetničko delo kristališe u čistom obliku, nesumnjivo zahteva snažno umelničko nadahnuće i veliki talenat. Kod »Kekeca« ta inspiracija ne samo da je postojala u dovoljnoj meri u prvobitnom materijalu scenarija već je uspela da Dprobije svoj put i do svoje konačne filmske forme, koja je samo mestimično prihvatila tu inspiraciju, a najčešće je sputavala, i svodila na zabavne razmere. Tako da se može sa pravom pretpostaviti da režija »Kekeca« nije sagledala dovoljno jasno vrlo složene probleme koji su joj bili nametnuti sadržinom. To se može razumeti i bez obzira na nedostatak iskustva režisera Galea. Mi smo se svi i teoretski i praktično dugo navikavali da sistematski zanemarujemo pitanja stila i pitanja forme uopšte, i to čak u njenom funkcionalnom, dakle, priznatom svojstvu. Pitanja forme su bila neka vrsta »tabu« problema o kojima se diskutovalo samo iz neprobojnih citatoloških bunkera. Teorija specifičnih zahteva makferijala u kome se umetnička sadržina ovaploćuje, bivala je likvidirana en bloc i bez ostatka, zajedno sa teorijom specifičnih umetnosti kao takvih, iako je ma prvi pogled jasno da je takvo uopštavanje do takvih krajnjih konsekvenca neoOdrživo. Neophodno je, | kod pitanja filma gde se praktično radi o potpuno novom za nas ı JOS neosvojenom materijalu, ovim problemima posvećivati najdublju pažnju, ako ne želimo da zapadnemo okolo naokolo baš u grešku od koje smo najviše bežali, u neadekvaina i pro izvoljna rešenja, koja su svakako formalizam svoje vrste. .

Tako je režija »Kekeca«, ne Yazmišljajući dovoljno o težini nalaženja adekvailne forme ovoj sadržini, sma” ftrajući da je najjednostavniji postupak isto što i najjednostavnije rešenje, svela sadržinu samo na dečije okvire i izneverila donekle osnovnu ideju dela, ne nalazeći Joj odgovarajuće ruho. I to se ne bi moglo, po našem mišljenju, pripisati otsustvu talenta i smisla. Gale je u mnogo VI" dova nesumnjivo manifestovao da ima i jedno i drugo, Greška se, po svemu sudeći, krije u metodi. Išlo se za predubeđenjima, za unapred određenim pretpostavkama, koje su, iako često ukusnije i talentovanije birane nego kod drugih, konačno ipak izneverile. svoj glavni zadatak. Tako je osnovna likovna atmosfera filma, Ji kovni stil filma, dat pored sporadič-

međutim, baš ·

nih i samih po sebi uspelih slikarskodekorativnih kadrova, u jednom u osnovi nafuralističkom „postupku bez određenog raktera. MNaturalističkom, pre nego realističkom, iz jednostavnog razloga što se realizam ne

| može shvatiti na takav način, Reali-

zam nema nikakve veze sa fotografijom odnosno jednostavnim unošeniem u umetničko delo podataka koje daje život i stvarnost. I realizam u umetnosti ima svoju uslovnost, traži SVO” ju stilizaciju. Najautentičniji podatak može u umetničkom delu izazvati .ufisak ne samo banalnosti već izveštačenosti i proizvoljnosti ili, što je ovde slučaj, delovati. tako u konfekstu celine. \,

Tretirajući tako dekor, i spoljni i unutrašnji (moglo bi se sa pravom reći u dokumentarnom načinu)' režija je dopustila da joj atmosfera filma potpuno isklizne iz ruku i da gledalac racionalno, razmišljanjem, svojim aktivitetom, dakle, celu priču o Kekecu doživljuje, ne onako kao što je data, kao doživljaj jednoga seoskog dečaka, već kao duboku i umetnički proosećanu sadržinu. Iz te osnovne gHgreške u metodi proističu sve zamerke koje kritika postavlja »Kekecu« kao i onaj nejasan i nedovoljno izrazit utisak koji se đobija o celini dela. Očevidno da se ovde radi o jednom metodološkom problemu koji prevazilazi okvire jednog filma. Unošenje u delo elemenata, koji su ne samo po svojoj inspiraciji strani tome delu, već zapravo preistavljaju gotove oblike koji se, više ili manje, nasilno, sa više ili manje mere i ukusa, navlače na onu pravu i osnovrniu sadržinu filma, javlja se kao problem u našem režiskom postupku uopšte. Baš vrednost ostalih elemenata »Kekeca« jasno. ističe ovu opasnost i potrebu da naši filmski umetnici prihvate sasvim drugi put. Poći od osnovne koncepcije dela, od osnovne ideje, OsmOoVnog dramskog čvora, osnovnih linija uloga, pa organskim stvaralačkim razvojem doći do konačne filmske forme koja zaista realizuje osnovnu inspiraciju dela, sve se više nameće kao bitna korekcija u rađu naših režisera, van njihove stalne borbe sa problemima filmskog zamata. Bilo da je scenariski temelj na kome treba graditi bivao suviše slab, pa se na njemu nasilno kalemila improvizirana i neuravnotežena konstrukcija cele filmske realizacije, bilo da se scenario zanemarivao čak i u onim svojim mogućnostima koje realno ima, stvorila se, izgleda, kod nas već navika na nedovoljnu umetničku povezanost scena" rija i režiskih rešenja. Ne mislim da preuveličavam vrednosti naših scena-

_— «KNIŽEVNE NOVINE

\ Ž e . |] N . ta

aseeeeevbaaevasaseevaeaoveeeeabej aaa aaa sastao aseeaaeeeesaeabeeeeteetee

Maskareli:

škim svojstvima, ali slučaj »Kekeca« nesumnjivo ukazuje na opasnost da naši filmski umetnici na osnovu dosadašnjeg iskustva prihvate stav aDpsolutnog potcenjivanja važnosti scenarija, kao jedino moguće osnove Za rad, pa zahvaljujući tom stavu zamemare i potcene i scenariski materijal takve vrednosti kao što je scenario »Kekeca«. | Kod »Kekeca« osnovni pozitivni utisak pomućen uprošćenim režiskim

rešenjima ne manifestuje se samo U”

dekoru. Dabra ilustracija jeste i likovni izgled glumaca. Naša šminkerska i vlasuljarska veština je svakako na niskom stupnju. Ali je isto tako sigurno da izgled glumaca koji igraju uloge Bedanca i Kosobrina nije potekao iz analize uloga, iz traženja filmskih karakteristika ličnosti, već iz izvesnih unapred utvrđenih likovnih pretstava, za koje su naknadno nađene mogućnosti konkretne realizacije. Tako se dobila izvesna neprijatna iz. veštačenost u maski koja se ne može isključivo pripisati šminki i vlasuljari. Tamo gde se nije išlo tim putem, gde se više tražilo, bolje se | našlo. Sam Kekec na primer. Koliko se ovakav postupak može svetiti najbolje se vidi iz činjenice, da unapred gotova rešenja u tretiranju atmosfere i dekora, ili maske, znači: već unapred određena koncepcija režije, stvaraju takav nesklad između likovne opreme i sadržine, da film postaje čak i u svojoj fabuli nejasan, a ne samo u čistoći umetničkog doživljaja. Na primer, veličina ponora koji razdvaja Kosobrina i Bedanca, njegova realna nepremostivost, ne bi se javljala kao problem za gledaoca, da ceo ambijent nije tretiran u jednom dokumentarnom načinu, bez uslovnosti i fantazije. U tom načinu, njegove dimenzije stvaraju zabunu i pored toga što je reditelj izbegavao da ga potpuno jasno Dri-

kaže. Isto bi se to moglo reći i za”

Bedanca, kome i brada i hod i duboki bas nisu dovoljni da nas uvere da je strašan, pa njegovo držanje dece u sužanjsbvu, iako neđaleko postoji vrlo. realno dato selo, dakle, ljudi koji bi lako mogli pomoći, ne bi delovalo neobjašnjeno i konvencionalno, kao što deluje.

Potrebno je završiti sa jednom konstatacijom. Sama činjenica da mam je »Kekec« omogućio da pomoĆu njega dodirnemo tako značajne probleme »ežije, svedoči o talemtovanosti, zrelosti i ozbiljnosti njegovih stvaralaca, koji su uglavnom preskočili čitav niz početnih lutanja i dali nam delo koje slovenačka kime. matografija može da ubroji u svoJe pozitivne rezultate.

KARNEVAL

'njegovom temperamentu

klavoljub Bogojević je jedan od. najmlađih članova mlade slikarske generacije. On je tek nedavno završio redovno školovanje na Akademiji. Pa ipak, za. ljubitelje likovne umetnosti on nije nepoznato ime. Njegove slike zapažene su na izložbama studenata Akademije likovnih umetnosti, na izložbi bivše Grupe jedanaestorice, najzad na izložbi mladih umetnika Srbije. Nije neophodno podrobno analizirati etape dosadašnjeg razvoja Bogoje vićevih težnji. Jer put koji je pred njim, meren vremenom i sadržajem, svakako je neuporedivo duži i značaj. niji od, puta koji je on Već prešao.

Uostalom, njegov razvoj je miram, bez upadljivih skokova. Ipak se mogu uočiti dve tendencije. U okviru prve, njegove slike karakteriše smireno, rafinirano osećanje izraženo ujednačenom, oplemenjenom bojom. U krugu druge, njegova Platna odlikuju jači Rkoloristički akcenti, snažniji potez dramatična almosfera. Ova druga težnja je, izgleda, samo propratma i jedva pada u oči, (»Stari Beograd«, »Ulica«, »Veče u Peči«).

Prema tome ,i Bogojević se kao i neki »mladi« koji su izlagali pre njega u Galeriji, nalazi pred dilemom: snaga ili finoća, drama ili lirika. Ova izložba mesumnjivo pokazuje da je i njegovoj prirodi bliže tonsko utančano muziciranje nego plahovita ekspresionistička razmahnutost. Međutim, značajno je da Bogojević, ne odričući se kristalne zvučnosti svoje naizgled skromne palete — na kojoj je osnovna boja siva — i ne prihvatajući metoki eruptivnog „stvaranja, glorifikaciju instinkta i trenutne uimprovizacije, i pored toga teži izvesnom. crescendu opšteg toma slika, njenih vallerskih odnosa, njene opšte muzičke linije.

Ovaj kompromis snage i plemenito sti našao je svoj najuzbudljiviji izraz na platnu »Akt dečaka«. Sigurno konstruisana pletena svetlosiva stolica na famnoplavoj pozadini, presečena izduženom arabeskom dečačkog tela, koja se jasno ocrtava na crnoj drape-

riji, deluje plemenito, jako i ubedljivo. »Devojčica sa lutkom«, — koja je,

nedavno, prvi put bila izlagana na Izložbi mladih umetnika Srbije, nalazi se na liniji iste težnje. Na hladnoj tamnocrvenoj površini ističe se, možda malo preoštro, svetla figura devojčice u sivoplavom, zlatne kose, nežnih porcelanskih ruku. Njen stav je statičan, njene forme uprošćene, ozarene modiljanijevskom ljupkošću i Trezignacijom. \

U ovim dvema slikama, zatim u »Portretu stare gospođe«, datom u raskošnom diferenciranju sivog, u

»Profesoru muzike B. M.« sa atmosferom užarenog sivkastog okera, preovlađuje topla humanistička nota koja se, međutim, na mahove, spušta do morbidne razneženosti,

Slavoljub Bogojević

IZLOŽBA SLIKA SLAVOLJUBA BOGOJEVIĆA ~

FLAVI PENDZAERI

Ta nota rezignacije i morbidnosti kao diskretni lajtmotiv provlači se | kroz mnoge &like Bogojevićeve i daje naicčiti ton čitavoj njegovoj izložbi, »Suncokreti«, na primer, u bogatoj va, We rskoj građacij. sivožutog, SivOpla vog, pobuđuju osećanje težine i očas ja, duhovnog mamurluka, jednog bo emstva kome je tuđa vedrina borbes nog humanizma i koji pred sobom ne vidi, koji je lišen radoznalosti da vidi širinu i svetlost movih horizonata, Ova slika je jedna inirospekcija, jed» na ispovest, dosta čemerna uostalo) Gledalac je pritisnut osećanjem bod.

'lerovskog spleen=a: oseća kako se suncokreti suše, kako frunu GORI i

napolju šumi jesenja kiša. . Da . Sličnim raspoloženjem obojena je 1 slika »Pogreb u Raškoj«. I u njoj je” došlo do izražaja teško osećanje bez izlaznosti. Tamno nebo ' smračenn br« da od kojih sablasno odudara. belina seoske crkve; ljudi u esprovodu izgub, . ljeni u velikom ftmurnom prostran« stvu. Ima se utisak da je i uva slika potekla iz nekog unutrašnjeg »marcli funebre«-a. EZ Centralna slika na izložbi, »Narod= na Sskupština« takođe je ispunjena nekom tragičnom svatlošću. ; 1 Bogojević je uvek logičan u Sprovo. đenju svojih ideja, on Je čist u boji, –· određen u crtežu. Izuzelak čine neko. liko manjih stvari koje «u haotične i meprozirne (na primer neki akva-

[5 E

reli), LTD.NNJ Što se fiče crteža, u njima su se, takođe ispoljile dve težnje, -

Prvu karkteriše razvučeno opisivanje, –preciznost, čisto arhitektonska stu» dioznost. (Ohridski pejzaž II«); drus Bu — spontanost, razigranost fanta• zije, vedrine. (»Cveće«). - .15ONJ Treba naročito podvući činjenicu 3 da je Bogojević odličam zanatlija, Njegov #olorit je diskretan i utan=_ čan, njegov crtež &iguran i oduhov“' ljen, njegova kompoziciona &truktura. slike solidna. Dakle, sve ono što su mnogi slikari naše starije generacije postavljali sebi kao cilj u slikarstvu, ovaj mladi umetnik već je savladao. | To je pozitivno. Ali kada je u pl tanju nesumnjiv talenat kao što je Bogojević, dopuštena je pretpostavs JJ ka da to nije dovoljpo. Kod njega nije problem u tome kako slikati ne= go prvenstveno u tome šta reći. Jer konstelacija misli i osećanja koja karakteriše njegovo slikarstvo vezana je za staro, za onu liniju u našem životu · koja malaksava, sahne, propada. Om 9 voli staro podneblje i ljude, stvari i pređele pod njim. On ne želi da se »Sspase« njegove almosfere nego teži. da se identifikuje sa njom. To je. osnovno. . Jednostavno rečeno: kada se Bogo vd jevićevo delo ceni po snazi doživljaja i i po snazi utiska, ono dobija; ali kada se analizira njegova idejna su- ~

ština, ono gubi,. eb M. B. PROTIĆ

— .13 —

— –- — –- ––- — -—-–-–- - —––- Č —.–+[| -K r-–- —-—_ TT—

ogromne valove. Ispod nas se odmatala geografska karta, na kojoj je bilo bezbroj malih i velikih jezera na nekom pustom i praznom kopnu, koje je, obraslo niskim raslinama i šašom. Puste su se ledine prostirale između bara i malih mlaka. Naš se krilati čun brzo spuštao u zavojima. Mogli smo već razbirati dugoljaste barake, neke geometrijske oblike zaortane po terenu, signale i sitne ljude. Čas prije nego li je avion lupnuo o tlo, pomolilo je sunce svOje blijedo lice, Mi smo stigli u Gorđon na Nju Fundlandu. Tamošnja su kazala pokazivala da je u tom kraju svijeta na ivići Atlantika bilo točno pola sedam ujutro, kad smo pristali na drugi kontinent.

Dočekao nas hladni vjetar s mora, blijedo sunce nad izduženom zgradom Gordonskog aeroporta sugeriralo je zimski dan. Usređ kasnog ljeta bilo je hladno kao kod nas o Božiću i ljudi su nosili gotovo zimske kostime. Kod izlaska iz aviona presretali smo lovce, što su se vraćali valjda s noćnog lova.|U visokim čizmama, kožnatim dresovima, oboružani najraznolikijim lovačkim spravama. Šarene kockaste košulje virile su iz kožnatih dresova. Morala je biti bogata lovina, torbe su bile pune. Još ih je više bilo u samoj zgradi. a pogotovu u restoranu. Niz. odložene torbake visjeli su čitavi nizovi šljuka i divljih patki. Kao da su se ovdje sakupili i ribiči, neke goleme' ljudeskare 8 ostima i mrežama isto su se vratili iz lova. Čitavim su prijatnim i jednostavnim svijetlim prostorima širili svoje đobro raspoloženje. Bili su to veseli svati. Šalili se s prodavačicom karata i uspomena, nasmijali su poštaricu i udobrovoljavali cjelokupnu poslugu, tako da je »breakfast« poprimio pomalo izgled neke lovačke veselice. Servirao se na velikoj.i visokoj potkovi koja je bila sagrađena sredinom dvorane. Uokolo visoke barske stolice, dok je posluga u unutrašnjosti potkove raznosila na pokretnim stolićima od gosta do gosta izabfani i naručeni doručak. Miješale se tu već engleska i amerikanska kuhinja, kaša, čaj, »bacon«, »hamendex«, čokolada, kakao i mlijeko u svim mogućim kombinacijama kao i džemovi i đusovi u svim mogućim bojama, voće, sirevi i posebno priređena aromatična kava, koja je i bila glavni sadržaj »breakfesta«. Svježi kruh i prženi keksi i neki masni kolači. Pred tom obilnom konfuzijom svega i svačega zbunili se opet mali moji Slovaci, mališani na visokim stolicama, i nisu znali šta bit »ajskrem« ili šunku ili čokoladu. Gusta mirisava fopla čokolađa i ovaj put ih je ohrabrila. gutali su debelu šunku i žvakali bi-

mmm mm zZzZSZZCcc—] > ——- 3.

E JA KG

jeli hljeb. Moja saputnica pobjedno mi pokazivala šta znači prava kuhinja, a ne ona koju smo imali u avionu. Ovaj put ona nije mene mogla uvjeriti, jer sam ja kraj svih duseva i džemova i prženog kruha sa žaljenjem mislio na francusku kuhinju.

Bez ikakvih smetanja »breaklest« se odvijao brzo, sve je bilo jednostavno, uredno i čisto. Takve su bile sve prostorije. Vrlo jednostavne, ali ukusno i praktično namještene. Sve nuzprostorije za tuš, pranje, brijanje, sve je to bilo bez naročite posluge, svuda automati, koji su izbacivali sve poirebno. Sapun, papirnate ubruse, papirnate posude, koje se bacaju odmah riakon upofirebe. Posvuda nevjerojatna čistoća. Za vrijeme doručka stigao je avion švedske linije iz Evrope, a dok smo se peniali u naš avion, pristajali su američki avioni da lete za Evropu i Azore. Zračni kolodvor na rubu Okeana bio je u živom saobraćaju. Snabdjeveni posljednjim izdanjima novina uzletili smo u Gor-| donu. I za prvih nekoliko časaka našeg leta ukazao se Gordon kao ogromni aerodrom s dalekim pistama, s različitim središtima, hangarima, velikim spremištima, povezan čitavom mrežom putova. Poput geometrijske zadaće širio se crtež tog saobraćajnog čvorišta širom pustog ferena. Ostao je iza nas, naš se omnibus kretao jugozapadno povrh bara, jezera i šuma. Na daleko nije bilo nikakvog naselja, nikakve nastambe, a kamo li kakvog grada. Ogromni prostori prazni, bez ljudstva. Dau smo visoko, jer je pod nama opet kuhala oluja. Duboko dolje vrcale su male iskre na tamnim olujnim oblacima, to su bile munje.

Kao da se dolje poigravao netko golemim oblačnim | ·

aparatom i rasvjetljivao pojedine skupine, što su brže letile od nas. Mi smo bili u suncu i kapa je nebeska | bila nad ndma azurna i čista. a i Kazalo se na uri polagano micalo, iako je već veliko kazalo iri puta obišlo svoje putanje, još smo uvijek bili nad Kanadom. Kod spuštanja uletili smo u kišu, i ta nas je pratila. Kroz njezine snopove i rastrgane oblake stale se ukazivati najprije manje, pa onda sve veće luke i pristaništa, dokovi, brodovi, dizalice i silosi. Što smo se više primicali Bostonu, takve su slike bivale sve veće, a sve su bile u magli i dimu. Iz stotine i stotine dimnjaka kuljali su povijeni oblaci dima. Iz zraka se cijele takve skupine tvornica pričinjale kao neki veliki žarniaci. na kojima su pristavljeni svi mogući lonci, pa se puše i kade. Luka pod nama kao da nije imala kraja. Poslagani brodovi kao male igračke. Brojiti se nisu mogli, tih

CJB:

igračaka bilo je previše. Usidrile se čitave flote jednih te istih brodova u redu. u pojedinim lučkim bazenima. Tako puni bazen do bazena, bregovi ugljena po obalama, pa opet bazeni i dizalice, tvornice i opet same tvornice. Izgledalo mi da smo prije Bostona preleteli nekoliko takvih sličnih luka i konačno u zasićenom

zraku dima i pare nakon što su se uokolo nas zavrtjeli dokovi, dimnjaci, tvornički neboderi, pristali smo na tlo Bostona i tako stigli u USA.

Primio nas na tom zračnom pristaništu veliki hangar, bolje rečeno progutao nas. Našli smo se u prostoru, koji je sličio, nekom velikom tvorničkom magazinu. Željezne traverze nosile su metalni pokrov, ispod koga se nalazile dizalice, pomične s lancima, pod — ispucani beton, a gore visoko tvornički prozori začađeni i razbiti. Sve je bio kao neki provizorij, kao da se u dio neke stare tvornice ugradila stanica bostonskog aerotransporta sa svim svojim odjelima, hodnicima, čekaonama, bifeom i posebnim malenim ostakljenim kabinama, u kojima su se primali i pregledavali putnici redom jedan po jedan. U usporedbi 5 kanadskim ili irskim aeroportom, ovaj je aeroport bio izrazito čist i neuredan. Još je najuređeniji bio prcstor sa ostakljenim kabinama. Svaka je takva kabina nosila veliku crvenu brojku, i za stolom je u njoj sjedio pod kapom službenik, u košulji, činovnik. Taj je vršio pojedinačno ispitivanje došljaka. Svaki od tih grešnika bio je raspoređen na pojedine kabine, prema zemlji iz koje dolazi. Prvi su, došli na red građani USA, a poslije, tek stranci. Ispitivanje i pregledavanje papira nije bilo kratko. Vršila se u tom nizu staklenika prava ispovijest. Na mnoga se pitanja moralo odgovarati, pa i na ona vrlo zakučasta. Kađ je došao na mene ređ, moram priznati da sam se nakon početnih pitanja osjetio kao neko okrivljeno lice pred strogom USA, reprezentiranom u licu činovnika pod kapom, kao grešnik koji se hoće prošvercati u Sjedinjene Dr«ve. No kako su moji papiri i svi potpisi i sva izviđanja po nekim aktima pronađeni u redu, i kako su moji odgovori zadovoljili, udareni su žigovi

| rovima iz čitave afere, te su upućeni u blisku Fila-

34 sprata »Empire-Buildđing«. »E pur si volat«.

a dG

na moje papire u različitim oblicima i strogo se lice preda mnom pretvorilo u dobroćudno, štaviše, zaželilo mi uz dobrodošlicu ugodan boravak u USA. Čitava ta procedura ipak nije bila pređuga, ali sigurno je fo da nisu svi saputnici iz vrućih kabina izašli nasmijana lica. Jedna je suputnica teško jecala i tražila nakon ispovjesti sva izbezumljena telefon i telegraf. Njezin je ispovjednik bio naročito meumoljiv. Mali Slovaci nastupili su kraj mene u kabini. Najstariji od njih visoko je držao pasport USA i vodio drihgu dvojicu, kao što to nose na Sveta tri kralja dječaci po selima zvijezdu. Kako se nisu mogli sporazumjeti, to se u roku od pet minuta u kabini pojavila sestra pomoćnica u službenom dresu i u materinjem jeziku dječaka provela mališane kroz čitavu kompliciranu proceduru. Kod toga je sudjelovao čitav bostonski kolodvor, tako da su fi zvjezdari izašli prekrcamni da-

delfiju svojim roditeljima kao u dmeričkom filmu sa »hapy-endom«.

Kad smo se ukrcali na naša krila, prorijedila se| ~

naša prijašnja svojta i nova su se lica našla na našem omnibusu. Letili smo sad nisko nad građovima, lukama, ivormicama i naseljima. Kiša je prestajala i sunce je na geografskoj karti ispod nas osvjetljavalo

kroz rupe od oblaka zelenilo šuma, zelenilo rijeka i| male i velike mravinjake iz kojih su virili dimnjaci | i ljeskali se pokrovi izduženih tvornica, Letili smo | nad gusto naseljenim krajem. Prošlo je davno već|–

podne, kad se »Ajr-France« stao spuštati na velikom aerodromu u Nju Jorku. Bilo je pola tri po američkom

vremenu, Brzo su se završile ceremonije oko pristanka | i prelaz kolima u udaljeni milijunski grad. Kroz po- s

WOC A Nr

i e:iCov ik i CAJ SE MN O

ljane ispresijecane putevima, zatim kroz kilometarske | ~

drvorede predgrađa ušli smo u središte | našli se sred

jurnjave Pete Avenije. Juče po kalendaru još popodne fi

gledao sam iz kavane skele na tornju crkve Sen.

Žermen, a danas promatram točno u, isto vrijeme iz ;