Književne novine

BROJ 50

gewwwsWWepaoovbo0oVOPO000O0O0dO0O0 90

! Za razvoj naše pozorišne umetnosti | naše dramske literature svakako je potrebno i da se naša publika upozna Ba savremenim pozoišnim delima i strujanjima u drugim zemljama i kulturnim centrima. Taj zadatak uzelo je na sebe, otskora pa ipak pre i više od svih ostalih, Beogradsko dramsko pozorište; sama ta činjenica zaslužuje priznanje. Razume se da se i sve što nam tako dolazi sa strane mora primitj kritički: nipošto ne potcenju. jući lepote koje na nas ne deluju možđa samo zato što na njih nismo naviknuti, ali ne previđajući ni mane koje, ispod blistave površine, često promaknu zasenjenom oku posmatračevom. Nema li i Salakruovo delo taRkvih neotkrivenih preimućstava i skrivenih nedostataka?

Ne može se poreći da je pretstava delovala na publiku; ne mnogo u svom prvom delu, no utoliko više u drugom i na završetku. Delovala čime? Pođimo za primerom autora, koji svoju dramu počinje onim čime se prikazano zbivanje završava: fizičkim obračunom “između protivnika, pa počnimo i mi od ravršetka, čije je dejstvo i najjače i najneospornije.

Komad se završava apelom da deca

boraca protiv fašizma nikad ne gube .

veru u Život, jer su oni, eto, i u metežu okupacije uspeli da žive časno. U drami taj apel izgovara glavni junak, Žan, zvani Lafisel. U pretstavi je to, u svojoj suštini nedramsko, nepozorišno obraćanje lika publici, to pretvaranje pozomice u tribinu još podvučeno mizanscenskim rešenjem: govoreći navedene reči, Žan sa svojim drugovima dolazi do same rampe.

Ma koliko da je nedramski, ipak ne smatram takav postupak nedopustljivim. Zašto se autor ne bi poslužio pozornicom i kao tnibinom ako mu je to za postizanje njegovog umetničkog cilja neophodno? Neposredno obraćanje lika publici nalazimo i, naprimer, kod Gogolja ili Ostrovskog. Zašto ne bi i Salakru, u komađu u kojemu je već u početku porušio pregradu između ovog i »onog« sveta, između ži_ vih i mrtvih, na kraju porušio još jednu: pregradu između likova na sceni i posetilaca u gledalištu? Samo sredstvo nije za odbacivanje; pitanje je samo čemu ono služi. Ovde izričnom i neposrednom kazivanju »poruke«. Zato je ovde onakav završetak znak autorovog neverovanja da je uspeo tu poruku provesti i jasno preneti na gledaoce kroz samo scensko zbivanje. Tako u pajjačem efektu Salakruovog dela olkrivamo jeđan defekt, jednu slabost njegove dramske konstitucije.

Još jednu sumnju izaziva taj završetak. U plemenitoj poruci kojom pali borci hoće da podrže veru novih naraštaja u život, njihovo testamentarno isticanje časti i njihova zabrinutost za nju, taj memento u trenutku kada ewe rastaju s nama i odlaze u carstvo duhova — sve to ipak budi radoznalost za pravu prirodu i dublje pobude njihovih junačkih podviga.

O tim pobuđama nam autor nije rekao mnogo. Ipak toliko da je Žan postao diverzant zato da mu deca »ne bi prebacivala« što je pasivno podnosio strahote okupaojije. Zacelo plemenit motiv za građanina ,ali i znak da nije prišao buntovnicima iz organske potrebe nego da bi izbegao buduću osudu. Njegov drug, tipograf Tekok, želeo bi da ga fašisti osude ma smrt (samo kađ bi bio siguran da ga neće zaista ubiti) »kako bi živeo u miru sa sobom, bez griže savesti«.

Zato se ,pored sveg divljemja za he. rojstvo njegovih junaka ,pitamo đa li je autor sasvim načisto sa samim sobom, da li to »svedočanstvo o okupaciji«, kako je sam nazvao svoje »Noći gneva«, nije napisao da bi odbranio svoju čast naprednog pisca i čoveka. Time ne mislim reći da je on lično učinio ili propustio da učini išta što bi mu se moglo prebaciti. U pitanju je jedan opšti stav ,duh sredine ,emanacija tla ,kojoj se pojedinac

ORO

78.50 7 OBN

Hugo KLAJN

JI, SAO N

KNIIŽEVNE. NOVINE

[ i ı

9o600000008000000De9eepe000090000000O00oOeooo009O ooo oo0oe0o0OOOOO Oe ovooeoOeBO000O000OepeOePP90006 ebeeoeoveonooveoeve99eBBB e Bee 00 999069 999969 ooo eee geeoeeoeevee 99

Pp.

eooeeseosogopeoovoeo9eoeee o Bee BB eee BBB eee ope eee eee ee eee eee eee eee ooo 099 ee

DOĆI GNEVA« ARMANA

}

SALA

KRUA

teško može oleti. Sam Salakru ističe ·

da dramski pisac nikako nije jedini stvaralac svoga dela; na njemu uvek sarađuje i publika. A francuska publika, koja je tek izišla iz fašističke okupacije i rata s njegovim milionskim žrtvama (»Noći gneva« su prvi put izvedene 1946), bar ona napredna, nije mogla da prečuje neki unutarnji glas koji ju je pitao kako se držala prema okupatoru. Za vreme rata, to. su pitanje šaputala usta palih boraca, ono se moglo, ono se moralo čuti i u ratnoj graji koja je dopirala iz druge jedne ,takođe okupirane zemlje. Kuda su otišli ti partizani, kuda su hteli da dospeju najnapredniji među makizarima? Žanov bivši prijatelj, je sada protivnik Bernar, pošto je utvrdio da su članovi Pokreta otpora naoružani i đa među njima ima i komunista, veli ironično: »B ,ako bi nemačke frupe morale da kidnu, lepo bi onda izgledala Francuska. Bila bi to prekrasna eksplozijal!• Na što Žan odgovara: »Kamo sreće da se to obistini!« Kao što znamo, nije se obistinilo. Zašto se nije desilo ono što je Žan želeo, a od čega Je Bernar strahovao?, Ne sadrži, li i ovo Salakruovo »svedočanstvo o okupaciji« neke podatke o tome zašto se zemlja iz koje je, vek i po ranije, vihor revolucije nosio dah slobode i napreika.u sve zemlje Evrope sada, posle poraza fašizma, samo nemoćno trzala u egzistencijalističkim snovima? Plemeniti, „nesebični, „požrtvovni Žan, kome u Gestapou zavrću i lome ranjenu ruku, najpre herojski ćuti, ali onda se nagodđi sa sobom: (u pretstavi prikazivač Žana, namesto njegovih „tako karakterističnih reči: »Alors, les camarades, jžši transigć«, začudo govori nešto sasvim drugo čega u originalu nema: »Tražili su mi imena drugova«) zarekne se da će ćutati svega tri dana, a četvrtog će pro. govoriti. Tako i uradi. No kad on to svojim drugovima — već palim, ali to ništa ne menija na stvari — prizna, onda mu rukovodilac makija Rivoar veli: »Dobro si učinio, moj L,afisele, što si govorio kako bi se malo odmorio, a četvrtog dana imao si i pravo na to«. Znam kako je lako baciti se kamenom na čoveka koji je tri dana trpeo neizrecive muke, pre no što je pokleknuo i izdao; znam kako je teško učiniti a kako lako tražiti više. Ali „kad #ž?Hrukovodilac-revolucionar takvom jadniku mne kaže, recimo: »Razumem da si ,zato što je to bilo iznad tvoje snage, najzad učinio ono što nikako nisi smeo učiniti«, nego mu odobrava — onda to baca neobičnu ali oštru svetlost na te revolucionare, i u toj svetlosti postaje jasnija i ona mjihova griža savesti, ono strahovamje od odgovornosti, ono opravdavanje sebe i isticanje svoje časti. Potreba za takvim isticanjem i opravdavanjem mora biti utoliko veća ukoliko je manje nastavljeno i dovršeno delo za koje su najsvesniji i majbolji dali svoje živote.

Kao sveđočamstvo »Noći gneva« su svakako nečpotpune: one sadrže samo jedan mali deo istine o macističkoj okupaciji u Prancuskoj. Ustvari »Noći gneva« su istorija i pokušaj pravdanija jedmog izdajnika i — istorlja i pokušaj pravdanja jednog heroja i mu-– čenika, koji je, četvrtog dana, ne prestajući biti mučenik, i sam postao izdajnik drugova s kojima se borio i stvari za koju se borio. U komađu se

ispituje i pretresa i slučaj Bernara, koji je dopustio da se njegov prijatelj preda Gestapou, kako bi obezbedio miran život za sebe i svoju decu, i slučaj Žana, koji sebi tri dana nije dopustio da podlegne Gestapou, kako bi spasao svoju čast.

Kand Bernar, na optužbu da je izmu, pored Bernara, odmah gline i nacistički agent Pizanson i Žanov osvetnik Rivoar. Režiski je to likvidiranje dvojice izdajnika i pogibija osvetnika kojima je bila postavljena zaseda nešto preuveličano: od silne pucnjave. pokreta i galame gotovo se ima utisak kao đa'su se sudarile dve vojske i da je posredi osvajanje čitave utvrđene varoši. Sve je to, međutim, samo uvod u ono od čega je šam komad sačinjen, u prepirku mrtvaca između sebe i sa živima. Salakru polazi od činjenice da čovek smrću nije likvidiran. Tako mrtva usta ne govore, ona zahtevaju da im se odgovori ko je kriv za njihovu ·smrt. Mnogi »pokojnici« nisu spokojni, nego nas posećuju kad spavamo; ne priznajući nikakvu zemaljsku presudu obnavljaju procese, optužuju, saslušavaju, sude... Taj razgovor živih sa mrtvima

· daje Salakruovoj drami karakter košmara II sudskog pre= tresa u isti mah.

Zato se ne može reći da forma te drame ne odgovara njenom sadržaju, da ona potiče samo iz težnje za bizarmmošću ili da prosto premosi proceduru filma u pozorište. U komadu koji je u osnovi fantazija, san o mrtvacima, dopušteno je i skakanje 5 predmeta na predmet, i dz boravišta živih u carstvo duhova, i iz sadašnjosti u prošlost. Kada Žanova žema Iaujza, koja ranije nikad nije pitala kuda Žan noću odlazi, odjednom hoće sve da sazna, kada Žan i njegovi drugovi pričaju o jednoj svojoj akciji i kada nam se to pričanje prikazuje kao wzbivanje, u živoj, slici onda se sve to može prihvatiti, jer je takva i »tehnika« sna; neprihvatljiva je i nedovoljna samo Lujzina radozralost kao povod da se, prividno Inijzi a ustvari publici, ispričaju sve te pojedinosti koje su za već pohva-– tane, oslepljene „,izmučene ili mrtve

ee.eeoeoveveovoseeeeeeBB eee... ..Ree eve eee Bee... ...

Slavoljub Bogojević; RAMO

—N0-—

učesnike postale nevažeće i neinteresantne. . Kada Bernar, na optužbu da je izdao Žana, uzvikuje: »Nisam! I tebi, Žane, sve ću da ispričam. Ceo svoj život...«, i kad, iza Žanovog »slušam +te!«, padne zavesa, posle čega dolazi drugi deo drame sa istorijom Bemarovog izdajstva — onda, princjpijelno uzeto, u ovakvom komađu u kojem se ispituje krivica za Žanovo stradanje, taj dramaturški postupak ima svoju logičku opravdanost. Ali kad Bernar Žanu »priča« samo ono što su zajedno doživeli i šta je, prema

tome, Žanu isto tako dobro poznato:

kao i samom Bernaru, onda to Dpotseća na onog Šeridanovog šaljivčinu koji na pitanje zašto X. saopštava Y-u stvari koje Y već zna, odgovara: »Ali o tome još ništa ne zna publika, zar ne?«

Ipak bi bilo nepravedno zaključiti da se autor poslužio bizarnom drama-– furškom tehnikom samo zato da bi zagolicao i zbunio gledaoce. Pre svega, Salakruu je bliža fantastika sna nego logika realnosti. (Njegovi »Verenici iz Avra«, ustvari san jedmog od glavnih lica, pretstavljaju prvi deo trilogije čija ostala dva dela treba da budu snovi drugih dveju ličnosti iz iste drame, »tri sna izazvana trima velikim razočaranjima«.) A zatim, krivudavi, isprekidani način izlaganja, rastrzanost i iscepkanost, sav taj nemir i ta nepovezamost zacelo nije bez dubljeg razloga tako raširena pojava u savremenoj dramaturgiji Zapada. Sve to nije nešto novo. Treba se samo setiti ekspresionista, Pirandela... A zar nije već Strindberg, u svojoj »Igri sna«, preneo u dramu svu fantastiku . snoviđenja? Halucinacije samrinika prikazao je Gerhart Hauptman, u »Haneli« manje iskidanom, sređenijom, ali u osnovi sličnom tehnikom kao, recimo, Artur Miler u »Smrti trgovačkog putnika«.

To ne znači da takvu tehniku nameće sama tema. Da se agonija može prikazati i sasvim drugom, običnom tehnikom dokaz su »Jegor Buličov« ili »Vasa Željeznova« Gorkoga „ili Krležine drame o agoniji Glembajevih.

Slavoliub Bogojević: DEČAK (akt)

5 11 <

Od autorovog stava prema toj agoniji

· u prvom redu zavisi hoće li-je on,

identifikujući se sa svojim likovima, doživljavati subjektivno i .·zbivanje prikazati kroz doživljavanje, ili će je, suprotstavljen njoj, slikati objektivno, dati doživljavanje kroz zbivanje. Svakako, ni naklonost prema košmarima moribundnih ni njihovo preživljavanje nisu znak zdravlja. U nezdravom autorovom stavu i odnosu

prema zbivanju; u tome što je, i sam ·

zakačen raslojavanjem i raspadaniem buržoazije, nesposoban da savremeno istorisko zbivanje vidi i shvati kao povezan, celovit, usmeren i osmišljen proces sa njegovom .zakonitošću, ne u nekoj bujnosti i razularenosti od novih snaga koje nedovoljno nadiru i traže oslobođenje od stega realizma, nego u tome što je ta socijalna shizofrenija (diverzant Deđe veli da će ljudi jednom tu 1944 godinu nazivati »ludom godinom«) zahvatila i pisce koji je opiguju — u tome treba tražiti dublji razlog za trenutnu omilje-

nost i rasprostranjenost ovog iskida-

nog | inkohereninog, haotičnog oblika u savremenom dramskom stvaranju.

Reditelj Miroslav Dedić nije išao za tim đa gledaocu objasni zbivanje kao fantaziju čoveka mučena pitanjem odgovornosti prema palim, nego je pretstavi dao karakter dokumentacije, izjednačio mrtvace sa živima, fantaziju sa realnošću, iako je drama samo na početku (do pogibije Rivoara i Pizansona) i na kraju (u tamnici) takoreći uokvirena scenama koje su zamišljene kao zaista realno zbivanje, dok je sve ostalo ili oživljavanje uspomena (pričanje o rušenju pruge i o Bernarovom izdajstvu) ili naprosto maštanje (razgovor mrtvih i sa mrtvima).

Insistirajući na realističnoj glumi, Deđić je pretstavu sasvim očistio od teatralnosti i patetike; ali se ponecgde osetilo i otsustvo patosa i teatarskog: onda gde bi baš ti elementi doprineli snažnijem i dubljem delovanju prefstave kao celine. Mnogim sredstvima pozorišnog (teatarskog, ne teatralnog!) delovanja Dedić se, očigpledno namemo, nije koristio; želeo je i uspeo da deluje samo jednostavnošću i prirodnošću., Prelaz iz OVOzemaljskog, stvarnog zbivanja u nadgrobno, fantaziramo, nije naročito igtaknmut; umrli se ničim ne razlikuju od živih, pa meki, naprimer Bernar, nisu mi iznenađeni činjenicom da su sada živi mrivaci, kao da im se to ne dešava prvi put i kao đa ne treba fek da se snađu u jednoj za njih sasvim novoj situaciji.

Bežeći ne samo od teatralnog nego i od teatarskog, ređitelj je rešemja nekih režiskih problema toliko uprostio da se mestimičmo imao utisak kao da ih nije ni rešavao. Žan se nalazi u gestapovskom zatvoru, u nekakvom podrumu. Gde je taj podrum, to nijedam od likova tačno ne zna, ni sam zatvorenik. Lajza uzalud žudi da mu priđe: Žan je sam, odvojen od nije ne samo mrakom svoje slepoće nego i nepristupnošću tamnice, odvojen kao nekim nepremostivim ponorom. Samo se njihovi glasovi traže, ponekad susretnu i mimoiđu negde u prostoru, u nekoj vrsti solilokvija, govora »za sebe«, jednog mimo drugog... U Deđićevoj režiji to su sasvim obični dijalozi; »bliskost« likova je tu sasvim konkreina i prostorna. Izuzetak čini mposledmja scena, gde je Lujza

eeveseoooeosooA40890909P

\ "

i prostorno, i stavom i osvetljenjem odvojena od Žama i Lekoka. Na nekim se mestima, međutim, mizanscen sukobljava sa tekstom koji čujemo; naprimer, kada Lujza, gledajući i jasno videći Žana, veli: »Žane, želim da te još jedamput viđim«, ili kad pita: »Žane, gde s5i?« e ,

Najzad, kloneći se patosa, režija

kao da je umaniila i duboku potrebu

nekih likova, naročito Bernara, da sebe objasne i opravdaju. Tim je deo drame, ionako slabiji i nepovezaniji, dobio karakter obične, svakodnevne, čak nedovoljno interesantne svađe, Ali su u drugom delu odlike Deđićevog rađa došle do punog izražaja; tu neke od realističnih scema, pre svega ona kada Bernar i njegova žena Pjereta od straha ne mogu da še maknu s mesta, po životnoj istinitosti i uverljivosti idu među najbolje ostvarene scene u beogradskim pozorištima. S Interpretacija uloga, pored neizbežne mejednakosti, imala je jedam zajednički osnovni ton, što je 2?&elo zasluga režije. Par Žan—Lujza bio je bleđi nego par Bernar—Pjereta. Žan Živojina Petrovića imao je onu jednostavnost koja je karakteristična za celu pretstavu, ali je više delovao kao veoma mek, pomalo zatvoren i smeten, gotovo svetački tip nego kao čovek akcije. Tomanija Đuričko bila

· je, možda zato što je bežala od svake

forsiranosti, samo nagoveštaj sudiske kćeri koja. će postati saradnik diverzanata. Svakako se ne sme zaboraviti da nam ni autor nije dovoljno objasnio zašto i kako Žan i Lujza, ti miri građani, prilaze makiju, . Bernara, nosioca orđena Legije časti, čoveka Koji se iskremo, ali uzaludno trudi da buđe i dobar prijatelj i lojalan prema onima u čijim je rukama vlast, Branko Jovamović je dao sa muverljivim i naglašenim crtama slabića i kukavice, ali sa suviše ubla. ženim crtama čestitog malograđamina i oca porodice. Otud je njegov pokušaj da se odbrani unapred bio

bezigledan, a time i manje intere- ,

santan. U sceni u kojoj, sasvim !zgubljen i jadan, izdaje Žama, Branko Jovanović je imao izvrsnih momenata.

Pjereta, »ludđa žena«, kako je naziva Iaujza, ženka kojoj je potrebno da je neko podržava i izdržava, jedan je od najživljih i najživopisnijih likova u drami. Olivera Marković dala je Pjeretu sa veoma pogođemim crtama koketne i površne francuske provin= cijalke, sa nekom podvučenom lulkročenošću i izveštačenošću u stavu i začuđenošću u mimici, ali bez onog strasnog i lupormmog imsistiranja ma

materinstvu koje joj, sa njenog gle-

dišta, ne samo daje pravo nego i nameće dužnost da se oslobođi Žana. Bez obzira na njegovu iskrenost, dubinu i nesebičnost, Pjereta še grčevito i uporno hvata za to &voje mate. rinstvo i njime ogorčeno brami od svih optužbi. Autor je Pjeretu snabdeo prividno mneoborivim „argumentima: terorista, možda sa bombama koje mogu eksplodirati u džepu, spava blizu njene dece! Ako ona i Bemar pomognu da Žan umakme, Nemci će streljati nevine taoce, i za mjihovi smrt biće odgovomi oma i mjen muž! Za nju, aktivniju od Bemara, on je »kukavica koja ne ume da zaštiti čak ni svoju rođenu decu«, i ona je šigurna da se nijedna majka neće baciti kamenom na nju! Olivera Mirko. vić se nije mnogo koristila težinom i smagom tih argumenata. Prilazeći liku uglavnom spolja, nije pokušavala da ga »opravda« (za &ebe, ne za publiku!). Ali time je smanjila uverljivost i plastičnost svoje uloge, imače veoma zanimljivo i talentovamo izvedene. Autor vešto podiže masku besprekornog materimstva i indignirane lojalnosti đa bi otkrio sitnu sebičnost koja se iza nje kmije: »A ako baci bombu" kad Nemci upadnu divno će onda izgledati naša gostinska soba!« Olivera Marković dala

(Nastavak na ošmoj strami)

_. --–- —_ —–----–- —---- «> _-–– —- ——~

kabine upravljača broda i ukazala se u okviru uskih vratnica sasvim neobična slika. Gotovo mistična, tajanstvena rasvjeta iskrila je u toj komori komandanta. Sva puna nekog ocjelnog otsjaja, koji se caklio s metalnih kompliciranih oblika. Raznobojna su mala svijetla bljeskala i svjetlucala iz vijugavih sjena; snopovi cijevi, žice i stakla crtali su svoje oblike otsjajevima, te se odrazivali između glatkih i prozračnih plošnina, na kojima su znakovi i kazala drhtali, spuštali se i dizali. Koluti i spirale, vijci i valjci, uspravni i svinuti, čudnovati zavori i ručke, među žičanim mrežama i obuhvatali su stijene kabine, i činilo se

ao da je to prerez nekog živog organizma, čije bilo vibrira, a u središtu je rasvijetljena karta, pa još jedna i više njih. Nad njom je u tom tajanstvenom svijetlu čučala tamna prilika, koja je imala ticala isto tamna. Tim +icalima udarala čas lijevo čaa desno kao po nekoj klavijaturi. Hvatala neke metalne zavore, izvlačila tamne poluge, teskala neka puceta i vrtila neke iskričave kolute, Na glavi te tamne, zgurene i n ignute figure nabijena je bila neka kaciga i slušalice, tako da se pričinjalo da je ta uvećana glava vezana za žice što su među drugim snopovima Žica, pruga i spona vijugale između osvjetlljjenih malih i velikih kazala, manometra i batometra. Nisam se mogao oteti dojmu, da to nije uopće čovjek, već neko drugo biće, neki tamni insekt, veliki, mračni, što u nekom živom organizmu, nekom prerezanom mozgu sa svim sudovima, vijugama i moždinskim čvorištima ruje i kopa, i dube! Evo! zgrabio šestar i šestarom traži, dok mu drugo ticalo prelazi klavijaturu. Možđa želi, možda traži da tu metalnu moždinu još više zategne i napne, da zavije, sve te vijuge i čvorove, žice, kolute cilindre i mistične poluge ,kako bi još brže, još snažnije, još vilovitije pokrenuo svoj stroj pomoću svoje komplikovane klavijature, da bi nadvlađao tamu i noć, I tako, da ne leti samo za noći od kontinenta do kon'tinenta po sitnom i neznačajnom planetu, već da se vine dalje i više, Više, preko stratosfere, da pređe granice ostvarenog sna i bajke iz »Tisuću i jedne noći«. Više i dalje! Preko svih zemaljskih obruča i granica u etar na planete, pa još dalje kraj planeta i sunaca u neslućene dubljine neznanog svemira. Da-

lje — među one trepetljive zvijezde! »Puro e disposto

a salire alle stelles... i to upravo on, sitni čovjek, insekt „koji je na svoju priliku poput boga stvorio čudesnu mparaturu — neki tajni novi organizam —

neki mistični mozak, što živi svojim novim životom ....

Tamna je prilika gnoma sa tamnim ticalima vješto i okretno baratala po kvalijaturi i dalje mjerila šestarom u tajanstvenoj rasvijetljenoj stanici zračnog broda ,a kad je naglim kretom skinula slušalice prerušila se u čovjeka, koji se podigao od svog blještavog stroja. Protegavši ruke kao da hoće razapet na svojem stroju metalnih krila obuhvatiti prostore izvan male komandovne stanice. Iza mojih očnih kapka zaostala je ta magijska slika, miješajuć se kinematografskim | tempom sa sjećanjem slike mladog crvenokosog i kozičavog Lindberga, kako je na rukama nose ponad ogromne mase na aerodromu Buržea (Bourget) u triumfu iscrpljenog i nasmijanog. Nose prvog pobjednika Okeana ,to je bilo još jučer ,a danas letimo istom tom linijom u zračnom kursu brže nego što je letio „Lindberg. Brže i sigurnije. Nadvladala se prirođa, nadvladali se prostori i vrijeme. Ostvarila se vlast nad materijom i svijest, ona misao koja je iskonstruirala metalnu plicu sa svojom čudesnom aparaturom, izdigla je sitnog gnoma, dvonošca, da se uistinu vinuo kao gospodar nad planetama i uzletio. Ta svijest što udara po klavijaturi stroja iznad Okeana, šta je ona u biti? Tko je taj gnom, proizašao iz materije, da istom tom materijom vlada? Da li ta misao tog patuljka posjeduje u sebi nezavisnu moć? Ili je ona, podvrgnuta toj materiji ili samo jedan mali djelić te iste materije? Da li je taji\ svijet, ta priroda jedna i jedinstvena ili je razdijeljena na duh i tvar? I ako bi sumnje i dvoumice nadvladale i tome bilo tako, što je u biti taj duh, što udara po toj klavijaturi našeg stroja i ravna i upravlja, a što je opet njegovo protuslovlje, njegov nadvladani realni opipljivi svijet? Redaju se tvrdnje i protutvrdnje, sumnje i vjerovanja, pitanja i dogme. Zar je uistinu taj mali dvonožac, inače gordi čovjek ,samo ono biće među drugim bićima, kakvim ga smatraju astronomi, koji u njemu gledaju sitnu česticu nečistog ugljika i vode ili, kako je to Aristotel nazvan, gvaljom sluzi i Žuči što/ se nemoćno prikrpila na malom trećerazrednom planetu? Ili je ta gvalja, ta čestica, ugljika pomiješana vodom ono biće kakvim ga jelsmafrao Šekspir, formirajući lik danskog kraljevića? Ili je taj dvonožac i jedno i drugo? I nečista čestica ugljika pomiješana vodom i istovremeno prodorna svijest ,koja se ne može ukloniti kraj svih tvrdnja, dogma i vjerovanja pitanju, kakav je smisao tog svijeta i kakvom cilju juri ua vasioni taj čitav svijet? Da li u tom jurenju između , života | smrti postoji ono što smo nazvali mudrošću, ili se sve tek pričinja u svom trajanju i neminovnom

svršetku savršenom besmislicom ako ne suvišnom ludošću? |

Zar nema nikakve epruvete, ili je još nema, da odgovori na takve vrsti pitanja? Zar upravo nikakav laboratorij ,pa ni onaj za atomsku energiju, ne može odgovoriti na sve sumnje? Inače u protivnom slučaju preostale bi nam šamo iluzije, sanje, vjerovanja, sumnje i dogme,. Zar neće ta pobjedna syjellost, taj duh napeti u konačnom saznanju svoj luk između teze i antiteze ,te pogoditi strijelom usred sredine sinteze? Preostaju filozofski sistemi na lančanoj vrpci, a mračna sumnja — onaj demonski potstrek — po» navlja, da se juri od pogreške do pogreške, iz tame u tamu. Mijenjaju se oblici Majine koprene. Mijenjaju se oblici naših iluzija i dogma. Nastaju i ginu čitavi rodovi narodi i rase, Nastaju i nestaju civilizacije. Nestaju kakosu sei rodile, jedne traju kraće a druge dulje. Nadiru nove, da na njihovom prahu niknu druge. Bolje ili lošije? I}i jednake? Igra se nastavlja...

Uza sve sumnje i suprot svih sumnja naša se metalna ptica penje, zavija u spiralama i u mrkloj noći nadvisuje oluju, što se sručila na nas sa sjevera. Opet se javlja u našem omnibusu crvena opomena. Opet smo vezani, jer za vrijeme opasnosti ne može biti slobodnog kretanja. Vezani smo za sjedišta. Trza se stroj na mahove, pa da se nakon višekratnih spiralnih zavoja smiri u stabilnom mirnom lijetu., Sad sjaju nad nama poznate zvijezde, nad nama titra sjevernjača. Mi brodimo sigurno na krilatom čunu uza svu noć i uprkos mraka, oluja i orkanskih vjetrova. Ruka našeg upravljača nije samo vješta i spretna, vodi je velika vidovita svijest, i još više, ta je svijest

odvažna. Jer mi letimo. Uza sve sumnje, ponavljam, |

mi se dižemo, uza sva mračna, teška i stravična trajanja mi rastemo — u spiralama u visine.

U mraku vjekova od svijesti spiljskog čovjeka, što je još živio kao zvijer među preipotopnim zvijerima, do svijesti, današnjeg čovjeka ogromni su rasponi i još ogromnije razlike. Kraj geoloških izmjena uza sve fisućljetno stravično zbivanje, uza sve i usred svih katastrofa, provala i topota, svijest toga dvonošća nesumnjivo je rasla. Sred milenijskih kriminala od zablude do zablude u metežu i kaosu, ona se mijenjala i rasla, i u svom rastu i promjeni mijenjala se u suštini. Isto tako je nesumnjivo, da je ta ista svijest redovno ili gotovo uvijek zamračila i svoje velike postignute uspone i proširenja padajući natrag na divlja stanja bočetne zvijeri. Sifizov napor? Ne! jer postoji nesumnjiva činjenica od pamtivijeka, da

se ta svijest poslije avakog pada ne samo Muspravila, već se dobacila dalje mo što je bila prije pada. A zašto ne bi tako bilo i danas? Zašto se ne bi okončala ova naša noć? Zašto ne bi svanulo, konačno mora svanuti.

Na mojem je satu već jedanaest do podne, a još traje noć Možda se moj sat pokvario? Lijepa se stjuardesa ruga meni i mom satu. I tumači mi, kao pravom allantskom brucošu, kako mi ne nadvlađujemo samo prostor već i vrijeme, i kako smo letili pred suncem i ono nas mora dostignuti; s toga razloga kazalo moje ure pokazuje krivo i zato još nije svamulo. Tek se pokazala slaba zelenkasta pruga na onoj strani, gdje bi morao biti istok. Trebalo je da prođe čitav jedan sat, da se ta pruga proširi čitavim obzorom i da osvijetli pod nama debele naslaga bjelkastih oblaka magle. Plovili smo nad morem fakvih naslaga, nad nama su se pregonili rastrgani oblaci i nast«3ido je sivo jutro. Budio se naš omnibus i šetkanje po avionu je učestalo. Sve se počelo udešavati. Neki se Amerikanac mirno brijao u »vratinelu«. Rastvorili se' nesesari i jutarnja toaleta se hitno obavljala. Miris se kolonjske vode stao miješati s vonjem benzina. Protezalo se i zijevalo.

Neki su još dubokim snom spavali. Da bih profegnuo i razbudio moje ukočene-. krakove, obavljam svoju jutarnju šetnju sredinom našeg krilatog: ommibusa. Kopna još uvijek nema, još blistaju jutarmje zvijezde.. O, majko, Helvijo, istinu je govorio voj mudri sin Seneka, kad ti je pisao iz progonstva, da je sasvim svejedno kud stupaju i gdje hodaju maše, noge, jer smo na svim točkama ove naše zemlje jednako udaljeni od zvijezda. No, majko, od tvoga i njegova vremena dobrano smo pomakli među zvijezdama. Točno, nismo im bliže došli, ali su nam jasnije i

misu foliko maglene, kakve je posmatrao tvoj ain.

Magle su se razrijedile kroz te vjekove. >

SM guste magle pod nama počele se rijediti za. vrijeme moje šetnje. Magle su postajale prozračnije i pretvorile se u finu koprenu, kroz koju smo mogli zapaziti sivo zelenkastu plošninu, po kojoj je titrao bijeli razvedeni trak uokolo nekog poluotoka sa stotinu uvala, malih i velikih, đuboko su se uvlačile u

: SI e

ala OM

ž aa na (COO

ENO nain

leci KOME M Od" a. aa ~

-2 0 Vi"

nešto tamniju plošninu pod nama. Rubio je bijeli trak 7. ro

podjednako i one male otoke s mnogobrojnim grebenima ispred uvala. Bio je to ispod nas majistočniji istok Nju Pumdlanda u beskraju Okeamna. MJ

Kako je naš avion sve niže letio, tako se faj|

drhtavi bijeli trak počeo pretvarati u zapjenjene | \ \ |