Književne novine

GODINA V, BROJ 53

· Bora DRENOVAC

BEOGRAD 29 MART 1952 GOD

„MLADOST“ MRACNIJA QD STAROSJIT ~

»Više ne znam šta sam« Radomir Konstantinović

Beogradska »Mladost« pod uredništvom Radomira Konstantinovića, Riite Tošovića i Zorana Žujovića, ima čudnu povest: iz skromnog časopisa jedne grupe mlađih pisaca i književnih početnika ona se posle nekoliko grčevitih „konvulzija pojavila najzad u javnosti kao kočopeFni barjaktar »savremenog«, »poslednjeg«, »najmodđdernijeg« itd. — modernizma. Svoju neočekivanu ali svakako »istorisku« misiju »Mladost«• je otpočela najpre izvesnim blagonaklono prim· ijenim „člancima, zatim književno kulturnim kritikama i zaprepašćenoiščućlavajućim čuđenjem nad »zaostalošću« našeg kulturnog života, kao i umnohitrim rešenjima »naših bolnih pjitanja«. Zatim je došla faza javne koketerije sa apstraktnom i besmigSlenom poezijom, koja je proglašena za poslednju reč našeg književnog života. I najzad... evo nas licem u lice, u poslednjem crno-belom broju »Mladosti« i sa njenim principijelnim „manifestom, mamifestom koji pretenduje da je ne samo jedan novi umefnički »credo«, nego i jedan sveolbuhvaftni pogled koji, daleko od toga da bude samo potvrda »ovog istoriskog tremutka«, svojim političkim, etičkim i estetičkim stavom teži da bude jedam kontakt s dalekom budđućnošću. I kad je tako, neočekivano ali srećno, naš kultumi život obogaćen po” javom jednog noyog. pogleda na književne i kulturne „probleme, jednog pravca koji hoće da se uzdigne nad svom onom zaostalošću dosađašnje literature i umefnosti, onda to svakako nije beznačajna. pojava, te u najmanju ruku zaslužuje da se razmotri.

_ Kao što to često biva kod onih koji započinju borbu za nešto istoriski no=vo „i ovaj manifest »Mladosti« ispunjen je pre svega jednim nenadmašnim i superiornim „prezirom prema dosadašnjem realizmu u literaturi i umetnosti, prema preživelom društvenom moralu i etici, prema uskogrudo” 6ti,. svake vrste. Naravno, čovek na=šeg Vremena, vremena koje se ne mo= že požaliti na ljudski kukavičluk ili učmalost misli, ne može u principu imati ništa protiv ovakvog stava. Zar nije u prirodi svega istinski novog da je ono isključivo i netrpeljivo prema 6vemu istinski starom i preživelom? Pa iako bi i tu bilo sasvim prirodno tražiti da se, pre svake deklarativne izjave, deklarisani pogledi vide mnaj-

pre u delima i činjenicama — kao što

je to, uostalom, slučaj sa svakom značajnijom umetničkom ·„revolucijom, jer je ipak mekako prirodno da meko ko govori o novome ima Za sobom stvarmo delo i činjenice na koje se oslanja — bićemo ipak toliko širokogrudi i blagomajkloni prema »Mla-

dosti«, koja fih dela, nema, da joj ~+poverujemo na reč, u nadi da će nam u samom svom ma-

nifestu pokazati i dokazati bar nešto od novih pogleda kojima bismo obogatili maš duh i naše saznanje. S 'dosta dobre volje i spremnosti da se usvoji sve što bi moglo da nam otkrije neke nove ciljeve, pođimo, dakle, tragom »Mladosti« kroz sve one oblasti koje je ona dosad stigla da »ozrači« svojom probojnom i dalekosežnom misaonošću. Neka nam pritom polazna tačka bude literatura i njeni sa” vremeni problemi, budući da je to i osnova Svih osnova »Mladosti«.

Šta nam, dakle, »Mladost« kazuje o savremenim književnim pitanjima? Kakve nove puteve ona proklamuje?

»Mladost« piše: i

»Književna akcija dakle, nije nikakvo ograničenje i ne trpi nikakva ograničavanja... Zbog toga u oblasti lirskog stvaralaštva ne priznajemo ' kanone i ne određujemo moguće od nemogućeg. Oznake dosadašnjih sistema literarnog pisma (!), nazvane i na-

zivanme (!) realističkim, ne mogu da” nas vežu za svoje istoriske ograniče' nosti. Razlučujemo, u ime revnosti (!),

životnoj suštini, ono što je prividna realnost, što je realnost čula jasno o-

dređenih i ograničenih kao u udžbe-

nicima higijene za srednjoškolsku nastavu, od onoga što je realnost pokretačkih jdeja, zbivanja (?), što je izraz same šuštine, bez obzira }-roz kakve forme i kontradikcije da se ta suština javlja. Iskustva raznih škola pre ovoga dana«, (upravo tako: književnost se sada deli na onaj perioJ do ovog istoriskog manifesta i ovaj koji | s njim započinje!) »zato, ne ostavljamo zaboravljena«. velikodušno!) »Životu ćemo biti ver-

ni samo onda kada ne izdajemo nje"

gove vrednosti koje ne mogu da. se i; .

(Toliko, Dosta i

svrstaju na ošboj tabli definitivnog saznanja kao olovni vojnici. Strah od zablude i lutanja ostavljamo činovnicima već poznatQqg sistema duhovnog života. I oni imaju svoju funkciju. Oni su delimični izraz samo OVOg vremena...« Možda će neko od čitalaca na ovo uzviknuti da sada tek ništa ne razume. Jer, čemu mnogo vike na resllizam ako odbacujemo samo istoriske ograničenosti, recimo Balzakovog ili Gorkovog, Andrićevog ili Krležinog realizma? Pa ima li št prirodnije nego da svaka nova generacija pisaca obeleži umetnost nečim specifično svojim? To, doduše, ne polazi za rukom svakoj generaciji, ali i ona kojoj: pođe ne može da ne vidi da je najvećim delom još 'uvek u fradicijama prošlosti, To je istoriska neizbežnost, jer društveni čovek ništa ne stvara po apstrakinim željama i iz apstraktnog materijala, već rešava samo one zadatke koji su istoriski sazreli, služeći će pritom građom koju su ostavile prošle generacije. I kad bi tako shva-– tala svoje ciljeve, »Mladđost« bi očevidno bila u pravu, ali bi istovnemeno sva njena »revolucionarna« povika bila jadno smešna i pretenciozna. Ali »Mladost« ne misli tako stvarno, iako nema smelosti (kakva ironija!) da to otvoreno kaže. Zbog toga je čitav ovaj njen stav nerazumljiv, komfuzan i protivurečan za svakog ko ne zna šta »Mladoste u praksi radi, ko ne zna za to:dn je čitava ova povika u »Mlakosti« uskvari otpor »Mla= dosti« na javnu kritiku onih njenih sve jačih tendencija koje vode poe-

ziji očaja i besmisla. Ustrajajući na

tim pozicijama, pokušavajući da ih i teoriski fundira, »Mladost« sada mačelno kida s »takozvanim realizmom« koji je »jadan i prejadan«, jer je samo »delimični izraz ovog vremena« na koje je »istoriski ograničen«. Brisanjem razlike između mogućeg i ne= mogućeg ona nam očevidno nagoveštava da je njena dosadašnja apstraktna poezija tek samo jedna prolegomeha za onaj besmisao u koji će ona punim jedrima uploviti, uverena da će baš time razbiti svaku istorisku ograničenost.

· Povratimo li se, međutim, od straha i zabune u·koju nas je bacila ova tirada »Mladosti«, uništavajuća i puna prezira, mi se moramo zapitati: šta ona zapravo teoriski znači? Ima li ona uopšte nekog dubljeg smisla? A priđe li joj se tako, ona se ruši sama od sebe. Jer, ako, iz »realnosti čula jasno određenih i ograničenih« proizilazi »realizam čula«, onda, kao što je već primećeno, takav realizam ne samo da ne postoji danas, nego nikada.nije ni postojao. To nije bio nikada čak ni najgori naturalizam. U tome slučaju »Mladost«, dakle, juriša' na izmišljene utvare i bavi se vešticama.. Ali, ako cela ova tirada treba .da znači zahtev da se književnost bazira ne na objek-

tivnoj realnosti, koju oni ipak, veli-

kodušno ji sa visine, ne negiraju, primajući i »neki &poljni život«, ali u zagradi: (ne poričemo njegovo objektivno postojanje), — već isključivo na svetu ideja, onda smo tu već na pragu jedne čisto idealističke komcepcije umetnosti, u svakom pogledu vrlo problematične. Međutim, »Mladost« izbegava da nam kaže ma šta određenije o prirodi.i kvalitetu tih ideja, ostav-

ljajući time čitavo pitanje otvorenim. Jer, nema prave poezije koja u sebi ne implicira neku ideju, ali ima opevanih ideja koje nisu poezija. Kvalitet poetskih ideja zavisi od njihovog odnosa prema objektivnoj realnosti, a to »Mladost« upravo želi da zaba'Šuri u direktnim izjavama, obezbeđujući time unapred nekakvu otstupnicu za slučaj poraza u napadu na realizam, Ali to su samo sitna lukavstva koja ne menjaju suštinu stvari. Jer,

. •»Mladost« zaboravlja da će svaki oz-

biljniji čitalac sam da se potrudi da proveri kakve su to ideje koje po mišljenju »Mladosti« »pokFreću zbivanje« ida će u tom cilju konfrontirati prethodnu praksu »Mladosti« s njenim deklarativnim izjavama. Dođe li jednom do toga, čovek se lako uverava — kad izdvoji ona opšta mesta na koja se »Mladost« »baš zato što Su Opšta«, ovom prilikom ne može pozvati — da ustvari »Mladost« ili nema mikakvih ideja, da je misaono potpuno prazna, kao što je na primer u pesmi o konju s osam nogu, gde mnogobrojnost nogu prikriva wiromaštvo misli i emocije, (»ko nema .u glavi ima u nogama«), ili je po idejama vrlo pometena. Za ovo ne treba mnogo tražiti dokaze: o::i se sami mameću: Radomir Konstantinović, jedan od urednika »Mladosti«, autor knjižice pesamia »Kuća bez krova«, pesnik je koji, kao što sam peva, ne zna za drugo »već Za vapaj i krik«, On zna samo za »užas i ćutnje«, a po iskrenom priznanju slepe su mu oči i slavbe grudi da bi pevao danas »za OVO sunce i ovaj san« (Pesma »Za ovo sunce i ovaj san«). On je mpesik koji u jednom očajničkom tohu, jednolično i sivo peva, samo o »travama i zvezdama«. Ovim, naravno, ja nikako ne mislim reći da je u našem veku nedopušteno ili reakcionarno peveti o crnim stramama života, o ljudskom bolu, tuzi ili čak očajanju, i bio bih prvi protiv toga da se tako šta bilo kome načelno prigovori, ali sam, s druge strane, protiv toga da se iakve· subjektivne preokupacije uzdig-. nu kao nekakav moderni idejni postulat savremene poezije i umetnosti te da se kao takve drugima, i tako intrasigentno, nameću. A pogotovu sam odlučno protiv toga, i čitavo pitanje upravo zato i pokrećem, što. takva poezija postaje stvarno sumnjiva kad jedno subjektivno očajanje uzdigne u stav defetizma.,

Uostalom, pisci ovog jadnog manifesta i ne slute da su, u težnji da po svaku cenu daju neki bitno nov polazni umetnički princip, ustvari samo ponovili ono što su davno pre njih već u praksi sprovodili i do apsurđa doveli razni savremeni „muodernistički pravci, kubizam na primer, i što u ovoj ili onoj formi postoji u čitavoj istoriji umetnosti. U nameri da budu originalni, oni mu, ustvari, ispali smešni, U nameri da budu lukavi i predostrožni, kavni. A to je naravno neizbežna sudbina svakog šarlatanstva.

Ovo šarlatanstvo, uostalom, kod »Mladosti« je vidno »na sve oči i uši«, kako bi se ona sama izrazila,» Pošto 'su svojski popljuvali svaki, realizam i otvorili vrata za razne preživele ideje, pisci ovog manifesta najedanput

(Nastavak na četvrtoj strani)

· Vesna PARUN

_ Danuk mladić.

Prostrt na žalu sjenovitog zatona leži kao ograđeni vinograd, usamljem i 'valovima okrenut.

Njegovo lice ljupko je i ozbiljno.

Po njemu se igra podnevni vjetar. Ne znam je li ljepša grana šipkova 'puna cvrkuta ptičjeg, ili pregib njegova pojasa, gipkiji od guštera.

Slušam tutanj niske grmljavine

· koja se primiče s mora, sve to bliže. I skrivena u lišću stare agave gledam kako grlo mladića postaje jastreb, _ i odlijeće put sunca, klikćući sjetno u žutim oblacima. A iz bronce njegova raskošnog trbuha diže se mrko 'evjetna vrlet, na kojoj se odmaraju OR O vile i i ONO E iz bajki, 1"

oni su ispali jadni i ku-_

Šušti žalo i more je posivjelo. Zlatne sjenke uzbibaše vinograd. Stubovi oblaka penju se u daljini,

i munje dotiču šumovitu uvalu.

·Udišem miris ljeta u nasadima,

i puštam da me opaja magost. bilja. Zatim gledam svoje blistave ruke

i bedra pjenom morskom pozlaćena ı iz kojih i leče ulje maslinilka..

I vraćajući mirme oči k. njemu.

koji spava uronjen u luku

Spore oluje, prastar kao agava, mislim, puna rasijane žudnje,

koliko bijelih ptica raskriljenih dahće u modrim gudurama:oblačnim tog tijela, koje tišinom zbumjuje šumor mora i samoću trava.

CENA 15 DINARA

Klod AVLI

Jefto Peti Cr: OV (U M

IL DOSIi"?;i

11. IIIIIIIIIIIIJJ OOU III III III III O III III O LO id ala

JEV MUZEJ

: ž ž : : ? aj

| POSLEDNJE REČI VELIKIH EJUDI”

'Uwgledni francuski pisac naprednih tendencija, Klod Avlin (Claude Aveline), jedan od učesnika na Dubrovačkom međunarodnom susretu pisaca, 1950, osvrće se periodično, preko Pariskog radija, na čitav niz velikih ljudi, prvenstveno pisaca i umetnika, polazeći od motiva koji mu sugerišu njihove poslednje, predsmrtne reči. Dva od tih svojih osvrta, dve od ftih svojih finih literarnih kozerija, Klod Avlin je namenio »Književnim novinama«.

ANATOL FRANS

U proleće 1923 — Anatol Frans je tad imao 79 godima — našao sam se jednog dama nasamo s njim, u jednom kutku vnta njegove lepe kuće u Tureni, La Bechellerie. Sedeli smo na klupi, na suncu, i govorili o smrti, ili, bolje reći, on je meni govorio o smrti „posmatrajući je kao događaj bez neke osobene važnosti. Potsetio sam ga. na jednu od njegovih sopstvenih rečenica, ali slavnu, iz »Epikurovog vrta«: »Umreti znači izvršiti jedan čin od nesračuniijive važnosti«. Frans je za tremutak zaćutao, a onda mi je rekao, polagamo izgovarajući reči kao kad se kazuju zrelo promišljeni zaključci: »Ja sam završio svoj život, sad, je to samo još pitanje nekog meseca, a možda i nekoliko sati. Prema tome, i sad sam uveren, isto onako kao i nekad, da nas, ako sa tako može govoriti, ne očekuje ništa dnugo do ništavilo, i da od nas ništa ne preživljuie. U mojim godinama nena se- Više prava da se žalli za životom i ja vas uveravam da me osećam nikakav strah od potpunog iščeznuća.«

I ubrzo mu se i dala prilika da stavi na ispit jednu takvu odvezanost od života, tu svoju Guševnu snagu.

Moglo bi se reći da sve do tada, do svojih 79 godima, Amatol Frans nikad nije bolovao. Doduše, za poslednje četiri godine, osećao bi se ponekad nelagodno i slabačko, mučilo ga je Dprilično uporno zapaljenje nerava na Jlevoj ruci, ali ništa od svega boga nije izgledalo naročito ozbiljno, Tek u jesen iste godine imao je jednu krizu arterio-skleroze, koja je počela zadavati brigu prijateljima. Ali se js nje izvukao ne može bolje biti, i u proleće 1994, kad je slavio svojih osamdeset govlina, svi smo bili skloni da ga smatramo izlečenium. Prisustvovao Je srdačnoj i uzbudljivoj svečamositi, priređenoj, u njegovu čast u velikoj dvorani starog Tuopokakera, Nismo ni pomišljali, nismo ni hteli na to misluti, da mu je to poslednji put što se pojavljuje pred javnošću. Posle. nekoliko dama vratio se u La Bechellerie. Otišao sam u "vilu Sa:d da mu poželim srećan put i zatekao sam ga možda malo umornog, ali mu je pogled bio još uvek tako živ, i pokreti laki, i osmeh kao i pre, da mu nisam saknjo radost što ga nalazim u tako dobrom stanju. Sasvim prosto mi je odgovoTio: »Kad čovek pređe osamdeset go: dina, spasenja mu više nema...« Rekao mi je to ne prestajući da se

· osmehuje i zadržavši mi malo Wuže

ruku u svojoj.

Krajem leta saznadosmo doista da mu je bio podaren tek jedan kratki predah, Septembra počela je agonija koja je trajala skoro čitav · mesec. Kroz ceo taj mesec, zadržavao je bunu bistrinu duha. Ovoga puta bio je

VI qu PARIZU

shvatio da smrt više neće sama otići. Nije ga to ni ljutilo ni radovalo, samo je, kad bi bolovi postajali mepodnošljivi, pokazivao izvesno nmestrpljenje što fo uopšte može toliko da traje. Jedmoga dama je uzdahnuo: »Smrt se vrlo dugo čeka...< Drugog jednog dana zamolio je Jekara: »Dajte mi nešto da što pre odem... A kad je bio odbijen, promrmljao je: »Još jedna mpredra-

.«

I dalje je rodbinu primao k sebi sa' punom me: žnošću, ali oni koji su mu se u to vreme nalazili u blizini, znaju dobro koliko se već odvajao od svih stvari. Nije hteo više da prima posete, jer je, sam je to govorio, pružao liudima žalosni prizor. Ali mu come oči, te njegove blistave vrele oči, nisu mimalo bile izgubile ni oštrinu ni plamem. 10 oktobra rekao je: »Biće danas«. Lekari su se pobuniil, a on je Wdodao: »Nećete mi dugo to osporavati,« I tad je izgubio svest, ali je život u njemu potrajao još dva dana, U nedelju, 12, došavši poslednji put svesti, rekao je svojoj žemi, sa onom ikrajnjom blagošću koju je samo om imao: »Više te neću videti.. U noći, mučen bolovima, jedva čujno je rekao: »Mama, mama«, i ugasio &e,

Ova posledmja reč Amatola Framsa bila je povod, jednoga dana pre pet ili šest godina, za jedan vrlo uzbudljiv odgovor. Bio sam ispričao poslednju meč Anatftola Fransa pred mladim đacima - učiteljima više učiteljske škole na Obali Slonovače, u Dabuu. Ovi mladi ljudi, potpuno crni, u većimi su bili animisti. Izvršivali su plememifi Kult" predaka, u kome majka zauzima prvo mesto. Kako sam im prethodno bio ispričao i šta mi je Amnaiol Frans rekao o ništavilu posle smrti, jedam od njih je ustao i kazao mi: »Amatol Frams je, dakle, dobio dokaz da se prevario, pošto ga je na sammtnom času prihvatila sama njegova majka?« Odgovorio sam mu, sa svim obzirima, da svako od nas doista ima pravo da poslednju Jjudsku reč kao što je ova tumači prema svojim ličnim verovamjima. Ali da se meni, koji ne delim verovanja svog sabesedmilza, pre čini da je poslednja reč Amatola PFransa savršeno produženje poslednjeg dela koje je on napisao, uspomena »Maloga Pjera« i »Života u cveću«. Kraj.jednog dugog života smešao se sa samim njegovim početkom. .Kopča se time zakopčala.

SOKRAT,

Optužen od slirame komformista onoga vremena, sveštenika i sofista, da pokazuje bezbožnu pažnju za »sbvari podzemne, kao i za one nebeske«, "i da se usuđuje da novima božanstvima zamenjuje bogove koje priznaje Država, ukra{io, da kvari omladimu, Sokrat je 'klevetnicima odgovorio sa meučtivom mirmoćom potpuno slobodnog čoveka, i onom logikom očevidmosti, | oštrimom duha dobnričime kakav je bio, humorom i mudrošću koji su još teže podnošljivi, a kojima je samo om raspolagao. Time je postigao taman toliko da bude proglašen krivim samo sa trideset glasova većine, doduše od suda koji je imao pet stotina članova, i.da buke osuđen da ispije otrovni "sok, On je primetio da takva

jedna odluka neće baš bili mnogoyko-=

risns onima koji su je doneli, Rekao im je: »Vi uobražavate da ćete, osu-

đujući ljude ma smrt, sprečiti da bu- '

dete prekoreni što živite neispravno,

· Varate se. Ovo oslobođenje doista ni-

je ni uspešno mi lepo. Najlepše, napTotiv, i najceloshodnije ,bilo bi da se, umesto što uništavajte druge, pnipremifa sami da buklete što je: mogućno bolji. / | A on sam, koji je i tako već bio

· pred krajem života — imao je sedam. deset godina — bio je spremam wa prihvati smrt kao najveće dobro, pa bila ona potpuno lišena svake dalje odlike života, dakle slična noći bez ikakva sna, ili mu dopuštala da u drugom svetu nađe pravedne suklije i sebi slične žrtve sudskih zabluda, i na· ročito da se tamo srefne sa slavnim ljudima, kojima bi, postavljao pitanja kao što ih je i svakome živome postavljao. I naglasio je da ovako čineći me bi se tamo izločjo opasnosti da opet bude osuđen na smrt, Završujući ovaj govor koji je, više nego odbrana i apologija samome sebi, bio najstnaš ija optužba, sasvim Dbrosto je rekao: »Evo, došao je čas da se raziđemo, ja da "ubrzo umrem, a vi da žite ia živite. Od moje ili va-

še sudbine, koja je bolja? Niko to ne

· zna, osim božamstva.«

· Okovam u zafworu, morao je čeka-

Tea # 3

ti bezmalo čitav mesec da se presuda izvrši. Zavetne i hodožasne svečanosti, koje su taman toliko irajale, nisu. dopuštala da se izvrši ikoja smrtna kazna dok traju. U međuvremenu, Sokrat je primio posetu jedmog od prijatelja iz detimjstva, koji je bio došao da mu predloži da beži u inostram= stvo. On je odbio. U toku suđenja bio je izjavio da više voli da bude osuđen na smrt, nego li u izgnanstvo, pa neće hteti ni sad, da nepravdi ljudskoj odvrati preziranjem zaiona, onih zakona Atine koje je om uvek pošto-

” Vvao.

U zoru poslednjeg dana. došli su

pretstavnici suka, skinuli okove SO- ?

kratu i najavili mu da treba da umre u vreme sunčeva zalaska. Svi mjegovi učenici, Koji 8šu ga svakodnevno posećivali, od samoga početka suđemja, došli su, za Ovo poslednje viđenje, ranije no obično. Kraj njega su zatekli mjegovu ženu Ksantipu. Držala je u rukama najmlađe dete i kukala, udarajući se u glavu. »Odvedi je kući, Kritome«, maredio je Sokrat. Teljao je nogu tamo gde ga je OROV bio mažuljao.

A onda je, miran, vedar, čak srećanm, počeo da govori o smrti, Nije više ni pomišljao, kao na suđenju, da bi iza nje moglo biti mištavilo, Dopuštao je Ma bi iza nje moglo biti, »nešto«, »nešto« bolje i za dobre i za zle. Oslobođena od tela, đuša bi majzad mogla postojati sama u sebi, sama po sebi. »Bo bi morala biti izvesnost fi lozofa, da će tamoi negde drugde, sresti misao u Svoj njenoj čisioti.«

Čovek koji mu je to isto veče imao dati obnovmi sok obavestio ga je preko Kritona da treba što manje da govlori, da me bi bio prinuđen da popije dvosštmuku ili trostrulkmi količinu Ootrova. A on je oldgovorio: »Nek ide k vra_ gu! Njegovo je samo da sprem: što treba.«

U razgovomu o duši i o &amrti dan je prošao kao san, Pred zalazak wsumca, jedan sluga iz suda došao je da se zahvali Sokratu na njegovoj iljubazno= sti, zaplakavši se. A odmah zatim, uprkos odgovaramju staroga Kritoma, Sokrait je počeo da navaljuje da se #ve što pre svrši. »Odlažući kraj malar. i za jedam trem, rekao je, dalo bi mi samo povoda da se samome sebi nasmejem, jer se hvafttam na lepak života koji hoću da zadržim kad ga tako reći više i memam.«

Ušao je čovek sa otrovom, sa punim peharom. Sokrat ga je zapitao: »Dobri. moj, šta sad ja treba da radim?« — »Ništa drugo, do da se šataš po sobi, pošto ispiješ pehar, sve dok ne počneš osećali da ti noge otežavaju. A onda lezi, i otrov će učiniti svoje« Sokrat je uzeo pehar, Domolio se bogovima da se srećno izvrši ovo preseljenje iz. jednog u drugo obitavalište, i ispio na Mušak.

Učenici su počeli glasno da plaču. Koračajući po sobi, Sokrat ih je prekorevao što se drže kao žene i bodrio da se smilre, Noge su mu postajale sve teže. Legao je tad i pokrio lice. Čovek mu je počeo pritiskivati mnoge, pittajući ga da li što oseća, Odgovorio je da mišta me oseća, Kolema Su mu se hladila, bedra, trbuh. 1 tad je Sokrat, pokkazavši još jednom svoj čuveni lik, sa krupnim crtama i izbuljemim. očima, koji su glumci voleli da pollražavaju ma pozornici a grnčari daj.s slikaju ma teslijama, da bi zabavljali gomilu, rekao ove svoje poslednje reči: »Kritone, dugujemo Tiskulapu jed« mog petla. Na vama svima je da ispla• tite moj đug. Nemojte to propustiti.« »Kako ne, odgovorio je Kriton, učinf{ćemo. to. Imaš 1]i još šta da kažeš?«

Ne. Seikrat nije više imao šta da ka že. Podnoseći žrivu bogu izlečiocu, . zahvalio mu se što ga je izlečio od. Žž vota. I trenutak zatim bio je mrtav.

(Preveo M, B.)

* i ? š deshegevoeoayeovangeoBoaWbeWaoMdVV VW Pay ova vesao0AaoeoovaN