Književne novine

- originalu, i

- KNIZEVNE NOVINE

Sr. BPLIMET | OSVNII

' y . v/ le / ; t& \ v. * ai Doba aaa aaa aaa aeaa aaa aeska aaa ea aaaa aaa era eee eee eat aae aseveveskksedaeovaseyeddooeobabooyasoyesyaoodoešgaceoabovovaogyoyv4gascaayveayeeaabaeyavoospeogsevačoobegedetsyaosso obavite e0oaadadG0g · 7 i » ~ i ” .

Udruženje prevodilaca Srbije pokrenulo je diskusiju o prevodima i prevodilačkom

| _radu. Posle prvog sastanka, na kojem. je e . Petar Mitropan u svojoj uvodnoj re-

postavio merilo na najviši domet prevodilačkog rada, na drugom plenarnom sa. stanku članova, održamom 20 marta u prostorljama Udruženja književnika Srbije, otvorio je diskuslju Borivoj Neđić refe· ratom o prevođenju i odgovornosti prevodilaca, i

Po opštem mišljenju, iako ne i po opšto) praksi, rekao je-B, Nedić između ostalo, | prva odlika pravoga prevoda je vernost svako skretanje ,od. originala ravno je dzdaji poverenja. Međutim,

___O prevodilačkom radu

mmogi smatraju da pre svega tireba pru- ,

šiti zadovoljstvo čitaocu, da treba dali đuh originalu, i fime pravđaju nevernost originalu. Ustvari, taj primcip »zadovoljstva« često se svodi na zadovoljstvo samog prevodioca i takvi prevodioci zaslužili su onu opaku italijansku reč o prevodiocu-izdajniku (T'raduttori-traditori). Teorija o zadovoljstvu čitalaca u bliskoj je

| vezi sa još jednom: da prevo treba da

bude takav da može da se čita kao original, da ima vrednost originalnog dela. Ovaj se zahtev katkad zavija u metafore: prevod je transfuzija, ne smeju se. pre-,„ voditi reči i rečenice, nego misli i osećamja; duša ostaje ista, ma da se telo menja, U vezi s ovim zanimljiva su dva Ssuprotina gledišta: PishiloVvog »Agamemnona« preveli su na engleski i R. Brauning i M. Tiodžerald. I dok Brauning kaže: »Ako bih ja, zbog ogromne slave ove tragedije želeo da se upoznam s njom, a to bih mogao da učinim samo pomoću prevodiočevom, ja bih ga zamolio da bude bukvalan

„po svaku cenu, samo ne po cenu nasilja

nad našim jezicom«, Ficdžerald tvrdi: »Možda se malo ko toliko mučio oko prevođenja kao ja, ma da zacelo ne da bih bio bukvalam. Ja mislim da prevod po svaku cenu mora da živi, makar transfuzijom moje slabije Krvi. Bolje živ vrabac nego ispunjen orao«. T'icdžeralđovo gledište može se uzeti kao opravđanje za svakovrsne slobode koje prevodioci sebi dopuštaju u pogledu originala. Nevolja od takvih slobodnih prevoda je u tome da se najčešće dobija loš original, tj. vrabac umesto orla. Govoreći o posledicama koje netačni prevodi mogu imati, B. Nedić navodi pogrešno tumačenje jevrejskog teksta u »Vulgati«, koje je navelo Mikelanđela da svog »Mojsija« pretstavi sa rogovima na čelu. Drugi primer je iz najnovijeg doba: posle Drugog svetskog rata, Francuska je tražila pomoć u hrani od Amerike, ali pošto je prevodilac upotrebio . reč »cora«, koja u Engleskoj doduše pretežno znači pšenicu, ali u SAD --~ Wulcuruz, Francuzi su mesecima morali da jedu kukuruzno brašno umesto očekivanog belog, pšeničnog. Prema tome, važnija je vernost originalu nego samo duh originala, treba da se da i telo i duh, jer samo duh

je avet. Definicija »tačnog« prevođa glasila ·

bi: »Tačan prevod treba da pokaže: 1) da je prevodilac shvatio svaku pojedinu reč originala, 2) da Je našao i odabrao naibliži ekvivalenat u svom jeziku, 3) da je tako nasporedio, kompomovao i stopio ove ekvivalente da njihova celina daje tačan uti. Bak originala, kako u dikciji tako i u stilu.« Pod poimom »vernost originalu« pod razumeva se ne samo tačnost u pogledu sadržine nego i tačnost u pogledu forme, koliko god je to mogućno. Potpuna vernost mogućna je kod naučnih ili stručnih spisa, pošto tu postoji određena terminologlja. Stvar stoji drukčije kad su u pitanju Kknjiževne tvorevine, jer sadržina 1 forma se ne mogu odvojiti, toliko su intimno povezane. U svrhu izlaganja možemo odvojit. misao od izraza, a izraz podeliti na dvoje: izraz je, s intelektuslne strane, jezik, i može se posmatrati sa gledišta rečnika, iđioma, fraze, i sintakse; sa fizičke, ili matemijalne strane, izraz je zvuk, i on ima svoje raznovrsnosti, kvalitete, odnose i sukcesije, ritam „Prevodilac, po pravilu, najviše ima đa se zabavi jezikom, a mamje zvukom. U pogleđu jezika, prevod najpre treba da bude idiomatičan, tj. đobro srpski izražen. Srpski prevodilac ima iste dužnosti i ista prava kao i srpski pisac. Ali t a se čuvati preterane, krute pedanterije u Hogleđu jezika, da ne ostane samo suva slama. Princip vernosti zahteva da prevodilac poštuje individualnost pisca Wojeg prevodi. Prema tome, ne sme biti ni popravljanja ni doterivanja, što naročito može biti slučaj kada je jezik na koji se prevodi književno razvijeniji. Pesnici po pravilu nisu dobri prevodioci, bar ukoliko se principa vernosti tiče. Dešava se, doduše, da, je njihov prevod lepši ođ originala. Tako je Kolridž, u svoj prevod »Valenštajna« uneo i neke svoje stihove, koji su se toliko svidele Šileru da ih je prepečao na nemački i uneo u drugo izdanje »Valenštajna«. U diskusiji koja se posle toga razvila, drug Milović podvlači teškoće u prevodilačkom radu zbog medostatka obimnih rečnika, brzine koju traže izdavači i prevelike slobođe redđdaktora. Iznosi Freške zbog nedovoljnog poznavanja stranog jezika Sa kojeg se prevodi .Njegov je princip: što bukvalnije, ali pritom što slobodnije. G. Berić napominje da mogu biti :đobri prevodi i oni Moji su verni originalu ,i oni koji su dati slobodno, ako je prevodilac umetnik, Nama su zasad još potrebniji verni prevodi, da bismo upoznali stranu literaturu, ali su dobrodošli i slobodni prevodi ,ako su umetnički dati, naravno pod uslovom da se prevodilac ne šegači, ne ači i sa jezikom i sa delom i sa čitaocem. Milovanović ističe da bi idđealno bilo kada bi prevođilac podjednako savršeno znao oba jezika ,ali ipak smatra da je znanje maternjeg jezika važnije. Navodi primer M. Glišića, čije znanje stranog jezika nije bilo perfeixtno, ali ·je dao sjajne prevode, Na Berićevu primedbu o greškama u Glišićevim prevodima, P. Mitropan voli da su to sitne

\ greške velikih ljudi, koje ne kvare opšti utisak. M. Viđojković ističe da je glavno celina ,a sitne pogreške su neizbežne. Prevodđilao mora dobro :mukovati instru~> mentom kojim rađi — maternjim jezikom, 1 Weulturi našeg jezika treba da posveti ceo život. Živojin Simić naglašava

da svaki kanon, svako pravilo može i da se . zloupotrebi, Prevodilac je takoreći izme- *

đu Scile i Haribde, jer kao što je »sduh bez tela — avet«, tako je ı telo bez duše mrtvac. T on smatra da je dobro znanje svog jezika važnije, jer razumeti original — pasivan je proces u prevodilačkom radu, a izraziti piščeve misli svojim jezikom alkttivniji proces. Treba što više čitati naše Wkhnjiževnike i bogatiti svoj rečnik, Apeluje na Srpsku akademiju nauka da što pre izda rečnik, Što se tiče prevodilačkog nada, tu nema jednog jedinog metoda. On sam je toliko primenjivao pravila i toljso otstupao od njih, da mu je teško govoriti o njima. Ističe koliko je važna marljivost u radu i kolika je požrtvovanost prevodioca „koji takoreći izbriše sebe da bi se izrazio piščevim rečima. M. Nedić izražava svoje zadovoljstvo Što se prevodilački nad prebacuje ma umetničko i naučno područje. Smatra da oba dosadašnja referata, 1 P. Mitrofana i B. Nedića, imaju odlike dobrog: predavanja: i kazuju nešto novo i nateruju čoveka da misli, Želeo bi da budu štampani i dopunjeni izlaganjima

· i drugih naših istaknutih prevodilaca radi pružanja pomoći mladim prevodiocima u njihovom radu, kako ne bi davali ni »mrtvace« ni »vampire«.

[7 oseospsovee

Bošan Đorđe:

POLL T TOT TITO IO TOI II III II III II III III III OI LJ

| Skandalozno izdanje | jednog ia

PRRU „vanimljivoz. djeli

(RK. Ružeron »Budući rat« izdanje »Vojnog dela« Beograd, 1952).

Dvije zamjerke treba učiniti izdavačima ovog, inače veoma zanimljivog djela: prva i glavna, slabost prevoda, nejaGnost teksta, a druga, nedovoljno kritičan odnos prema autorovim pogledima.

Prevod, jezik i stil su tako skandalozni da je dobra trećina teksta polpuno nerazumljiva. Ljudi koji su prevodili ovo djelo očevidno ne znaju naš ježik, a.svakako ništa ne razumiju iz same materije koju su pre“veli. Tako pronicljivog čitaoca, koji bi se dovio ovoj zašifriranoj nepisme-– nosti i magli teško je naći u područ-

ju wrpskohrvatskog jezika a i normal- ,

ne ljudske logike, Čovjek ne može a da se ne čudi kako je tako ozbiljno preduzeće kao što je «Vojno delo« moglo dopustiti sebi ovakvu nesavjesnost. Sem toga, knjiga — inače tehnički dobro opremljena — vrvi štam-

gfeoboe.oenevsoeassbeooeaokoooevavooegoeeeoeoveoeoeeB eee Bee eee eee Reeseee eee VE

LIVADA /

„Sovremenost« br. I—2

ostalo je već običaj da se značajne godišnjice iz maše kulkurnme istorije upotrebe kao dobar povod da se kaže koja reč više o likovima i delima proŠlosti, Obično, u ovakvim prilikama, književni čascipisi, pre svih, i možda više od ostalih, otvaraju svoje stranice

za osvetljavanje nekih, često mistifici~ '

ramih imena i pojava, dajući im ono mesto u našoj bližoj i daljoj istoriji koje im zaista po zasuuzi i pripada.

Ove godine se navršilo devedeset godina od smrti Dimitrija i Konstantina Milađinova, najznačajnijih imena malkedocmisikog preporoda, koji su tragično, kao žotve fanarjiotskog besa, završili svoje živote u carigradskim tamnicama, 'Pim novcdom, pored članaka koje je objavila dnevna štampa i nekih javnih priredbi, makedonski kmjiževni čascpis „Sovrememost” posvetio jie svoju prvu ovogodišnju wsvesku, dvcibroj za januar—-Kolebruar, OVOJ Zznačajnoj godlišnjici.

Živci i rad Braće Miladinovaca pretstavlja temu kojoj je od oslobođenja posvećeno možda najviše pažnje od strane mlađe makedonske književne istorije. Oni i dalje ostaju predmet ozbiljnog proučavanja i istraživanja. I mada je ono što je dosad na tom polju postignuto nedovoljno da se Sa gledišta objektivne nauke oceni njihov doprinos i odredi njihovo mesto u makedonskoj i opštejugoslovenskoj kulturnoj istoriji, makedonski naučni radnici uspeli su da novim proučavamijima u priličnoj meri raskinu lanac mistifikacija i naučnih. obmana, koje je sistematfski i svesno bugarska nauka u prošlosti isplela oko njihovih imena. Materijal koji je ovim povodom objavila

„Sovremenost” prefstavlia mov prilog ·

istini o Braći Miladđinovcima.

Na uvodnom mestu objavljen je rad dr. Haralampija Polenakkovića „Mesto Braće Miladinovaca u istoriji 'makedomske književnosti”. Polenaković se

odavno bavi proučavanjem ove mate-

rije i njegov esej pretstavlja brižljivo i sistematski sređenu građu za mono-

aeeaseevesesegagevseboeesaaadaBvassBe9evevB eee eee eee eBP Be eaheBvebbeeavajeeseogasossooobeeoaeeveeoese eegee 9e9P PB

M a :irasi Jefto Perić: NA

O VN ——)

rr— ~ e; kd ~

ČASU

| ——— --

b |

o eure a ———<—_ — - — —-—

Odgovorni urednik; Milan Bogdanović, — Šfamparija »Borba« Beograd, Ka

grafiju o Miladinovcima. Prilozi Aleksandra Spasova, kraći napis o radu Mi-

ladjnovaca ·na skupljaniu makedonske.

narodne proze,. } esej Dimitra Mitreva „Miladinovci u RKnjiževnosti drugih naroda”, pružaju nova otkrića za proučavanje njihovog svestranog rađa i uticaja koji su izvršli na svoje savrememnike. Naročito se esej D. Mitreva ističe ozbiljnim. pokušajem za reviziju nekih ranijih tvrđenja bugarskih naučnika. Ostali materija: ima uglavnom ilustrativni karalkter,

Tikovima Milađinovaca posvećen je i prozni sastav makedonskog pripovedača Georgija Abadžijeva „Kroz hroniku jednog života”. Interesantam kao polkušaj, ovaj prilog ostaje u svom Vvećem dellu samo hronika o poznatim pojedinostima iz Života Miladimovaca; tek se negde pri kraju uzdiže do prave umetničke proze,

Izvan kruga ovih priloga stoji odlomaik iz neobjavlienog romana Slavka Janevskog. Već sama činjenica da je ovde u pitamju prvi roman u make. donskoj književnosti pobuđuje interesovanje. Iz ovog odlomka, kao i iz ranije objavljenog, dobija se utisak o ozbiljnom tretmanu jedne savrememe teme.

JorB,

BIBLIOGRAFIJA

Zvonimir Kulundžić: Knjiga o Wnjizi — historija, pisama, materijala i instrumenata za' pisanje. Izdamje »Školske Knjige«, Zagreb 1951, latinicom, str, 581.

Janko Veselinović: Hajduk Stamko. . Izdanje »Prosvjete«, Zagreb 195), ćirilicom, str. 401.

Dušam Dukić: Naše reke. »Novog pokolenja«, Beograd 1952, com, str. 240, cena 140 din.

Jovan Jovanović Zmaj: đe. Izdanje »Mladosti«, tinicom, str. 66.

Nikola Milićević: Zlatna grana. Izdanje »Mladosti«, Zagreb 1952, latinicom, str. 61.

Oskar „Hudales:

Izdanje ćirili-

Za najmlsZagreb 1952, la-

Mlađost med

knjigami. Izdanje »Obzorja«, Maribor, 1952, latinicom, str, 133. Molijer: Izabrane komedije.

Druga knjiga. Preveo Dušam Z. Milačić, T pri »Prosvete«, Beograd 1951, ćirilicom, „Sti. 594, / !

Charles Dicokems: Sumorna kuča. Preveo Milan Drvodđelić. Izdanje »Mladosti«, Zagreb ,latinicom, str. 461,

D. Rjasanov: Marks i Emgels. Preveo Zvonko "Tkalec. Izdanje »Kulture«, Beograd, 1952, ćirilicom, str. 257.

. Hippolyte Tajne: YSlikarstvo u Nizozemskoj. Preveo Radovan IVšić. SPORIe »Mladosti« Zagreb 1951, latinicom, str, 153.

A. IT. Kuprin: Pripovijetke. Preveo Jakša Kušan. Izdanje »Mladosti«, Za“ greb 1952, latinicom, str. 98.

Hans PFalađa: Priče, Preveo Juraj Bukša. Izdanje »Mladosti«, Zagreb 19%, latinicom, str, 106.

Zejn. Grej: Šumski čovek. Pre-

veo Andra Žeželj. Izdanje »Novog pOokolenja«, Beograd 1952, ćirilicom, str, 449, cena 20 din. ~ e. . Jirži Wolker: Bajke. Preveo dr Ljuđevit Jonke. Izdanje »Mladosti«, Zagreb 1952, latinicom, str, 108. · Čarobni, konj — Bajka iz Tisuću i jedne noći, Preveo Alija Bejtić. Izdanje »Mladosti«, Zagreb, 1951, latinicom, str. %6.

ISPRAVKA ~ |

U prošlom broju našeg lista na 10 strani potkrala se štamparska greška u prikazu »Književnosti« 11—13, Citirani stih treba da glasi »pustoš gola leži kao pohod (!) drevni...« i

—

O e M —— ———

Ni parskim greškama... Teško je naći dovoljno riječi i dovoljno oštrih kojim bi se prikazala i osudila krajnja neWulturnost, nepismenost .i nejasnost samog teksta. A sama materija, komplikovana po svojoj prirođi i po na-

činu autorovog izlaganja, baš je tra- ·

žila krajnju jasnoću,

Djelo je snabdjeveno jednim klišetiranim »marksističkim« predgovorom, koji ne objašnjava i ne kritikuje ništa, nego samo konstatuje u par rečenica da Ružeron nije marksista. A međutim, samo Ružeronovo djelo zaslužuje veoma ozbiljnu pažnju — ka-, ko da bude pohvaljeno, tako + kritikovano, isac je veoma CČobro i svestrano stručno »potkovan«. Ali nije samo u tome njegova vrijednost, nego i U smjelosti i svestranosti pogleda, u nešablonizmu i nešabloniziranosti shvatanja, u odvažnosti da kritikuje i

· prevazilazi ukalupljene teorije vojnih

akademija, profesora vojnih vještina i vojnih doktrina, Polazeći od osnovnih rezultata savremene tehnike i ratnih iskustava, . dva svjetska rata, Ružeron, W svakom slučaju proširuje vidik čitaoca, pogotovu onih koje inieresuju vojne vještine, čak i bez obzira na to što su mnogi njegovi zaključci, prijedlozi i analize, svakako i preuranjeni i odveć smjeli.

Ali autor ima i mnogo nedostataka i prije svih. jedam osnovni: društvena struktura, društveni sistem kao bitan falitor mage ili slabosti ratujuće zemlje kod njega je potpuno izgubljen, uprkos izvanrednoj gipkosti, čak bi se moglo reći i dijalektičnosti njegovog mišljenja. Ali pošto to pitanje ne može da bude predmet i ove bilješke, utoliko prije su izdavači bili dužni da se na njemu zadrže, i to ne uopšte, nego konkretno Mkmitikujući Ružeronove*postavke i zaključke, Inače je nemogućno izbjeći da se kod čitaoca uz proširenje vidika u pogledu budđućeg rata, ne stvori i izvjesna Rkonfuzija. Kako se vidi iz, novina, knliga se sistematski reklamira. Ako je izdavačima baš stalo do prodaje, koju ovo djelo samo po sebi zaslužuje, trebalo

·bi da su prije toga učinili sve Što

treba | da »asortiman« bude kako va-– lja. Inače je nemogućno izbjeći da se publika osjeti prevarena.

M. Đ.

beoesooesaeopavasanoseeodooeepea9B9eBB OPAO BB RPB

CRT?Ž

Građimir Aleksić:

Reprodukcija slika Gojmira Antona Kosa”

Izdanje Moderne galerije u Ljubljani, 1951 Izdavačka preduzeća Ljubljane dala su posle rata nekoliko publikacija iz istorije umetnosti koje spadaju među najbolje opremljena dela u našoj poslerafnoj izdavačkoj, delatnosti, Pored luksuzne opreme, ta dela su i uspelim sadržajem skono redovno bila na reprezentativnoj visini. Jedno od takvih dela Je i zbirka reproduiccija slika savremenog slovenačkog sli.kara Gojmira Antona Kosa, sa predgovorom Izidora Cankara. U svome predgovoru Cankar daje najpre biografske podatke o slikaru ,a zatim pristupa analizi njegovog stila i metoda uopšte, potkrepljujući svoja tvrđenja primerima arefiijz zbirke reprodukcija te time i reprodukcije i celoicupno delo slikarstva približava čitaocu. On. Kosa posmatra — sa pravom kao nasledmika slovemačkih impresionista Jakopiča, Jame i Sternena, te u poslednjim redovima svoga predgovora kaže: E »Ako rasčlanimo celokupno Kosovo delo i ako ga sravnimo sa njegovom savremenom okolinom me možemo prevideti da je među Slovencima stvorio nov stil, kojim se, u prkos zajedničkim oznakama istog vremena, bitno razlikuje od savrememika. Privremena svojstva koja ga Vežu sa njima potpuno su jasna, a pravih stilskih

" srodnika bi mu našli kod velikih slikara

ala —-— eee tus a o

prošlosti, sa kojima ga ne veže spoljni izPat već isti pogled na svet, isti duh i volja«.

Zlbirka ima 65 reprodukcija Kosovih sliia, ođ kojih 9 u boji, iz raznih periođa njegovog umetničkog stvaranja, od studentskih dana do danas.

Ovom reprezentativnom publikacijom se popunjava jedna od osetnih praznina, kojih je u literaturi ove Vrste kod nas dosta,

\ M. KUJUNDŽIĆ

adtesessegaggovepossbessebegoveveveasB aaa BBB 669 BR EP 99

PRETPLATNICIMA »RNJIZŽEVNIH NOVINA«

Obnova. pretplate i nova pretplata računa se od 1 odnosno 16 u imesecu, prema tome, kako stižu uplatnice, Stari pretplatnici ireba da preiplatu uplaćuju blagovremeno s obzirom na

zakašnjenje 'uplaitnica i našu nemo="

gućnost da im naknadno šaljemo stare brojeve. 7

Jednogodišnja pretplata iznosi 330.dinara, polugodišnja 165.—c dipara. Novac slati na tekući račun »Borbe« br. 102-9032%09%0 sa mnmapomenom za »H.njiževna novine«,

e A e

(Nastavak sa sedme strane)

zignacije (monolog) tako i u velikoj dramskoji građaciji (sukob ea ocem). Glavni ženski likovi, Ljubica, Peta, i Živana dobile su u Konjovićevoj partituri ođgovarajuće muzičko uobličenje. ;

Horske scene u operi uklopljene su u folklomu tematiku (I i III čin) i javljaju se bilo kao pratnja solisia bilo u sklopu igara. Povezani sa igrama ma sceni, horovi deluju s jedne strane kao snažno sredstvo pojačava nja zvučnih gradacija ,ali još više” fime što je komipozitoru uspelo đa ih orgamslki poveže sa živim ritmičkim tokom igara (»Igrale se delije« u I činu, »Višnjičica rod rodila« u III činu). Ove horske scene idu bez sumnje u najuspelija mesta opere, Samo je ve-·. lika šteta što ih kompozitor nije razradio ma široj, simfoniskoj osnovi. Ovako deluju, naročito u I činmu, više kao askica i fragmentarno. Potrebno je maročito ukazati ma horske scene u II činmu. Funkcija hora (muškog) nije ovde statična,on aktivno učestvuje u radnji. Na akcentima reči »Izbori, more, izbori« izgradio je kompozitor ritmičku osnovu u taktu 8/8 (3+2—+3) koji dominira gotovo celim činom. Ovaj ritam nije karakterističan za Mačvu, čije su pesme i igre mahom u dvodelnim i trodelnim taktovima (što uostalom nije bitno), ali baš zbog toga deluje ovaj osamosminski ritam sveže i novo. Kompozitor je invenfivno, sa merom i ukusom muzički uobličio ovaj čin, i on deluje u celoj operi najujedmačenije.

Dati ocemu Konjovićeva orkestra nije nimalo lako, jer je njegova instrumemtaciji u velikoj meri osobena, sui generis. Po načinu primene pojedinih iMštrumenata u svojoj partituri, „Konjovićeva ·instrumentacija trebalo bi da je solistička. On operiše odvojeno i samostalno sa pojedinim instrumentalnim grupama, sjedinjujući ih na uobičajeni način samo na neophodnim »tutti« mestima. Ali ekonomiju i diferenciranost zvuka, taj neophodni uslov za solističku instrumentaciju, Konjović ne samo da zanemaruje nego forsira, ma i u Ssolistličkom smislu, jednovremeno razne grupe. Time postiže da mu je partitura stalno puna nota, da mu se instrumenti isprepliću i sukobljavaju u meri koja u živom zvuku deluje meodređeno, nejasno i zamorno. U »Seljacima«, gde je sam autor — u cilju postizavanja što veće prozračnositi zvu ka — smanjio orkestar sa modernog,

„simfoniskog na klasični, »bethovenski« |imamo opet istu sliku. Gotovo svi

instrumenti — naročito gudački i drveni duvači — u stalnom su pogonu i čine neku vrstu zvučne„zavese koja” deli scenu od publike. U ovoj operi punoj rečitativa, sa pretenzijama da bude laka i lepršava, ne postoji jedan jedini takt pauze u orkestru. Đosledan svome principijelnom. stanovištu, Konjović i u »Seljacima« poverava Orkestru važnu ulogu simfoniskog fkanja na bazi motiva proizišlih iz VOkalnih elemenata, Ostvarena na način koji sam maločas izložio, ova simfoniska uloga orkestra svodi se na 8ve drugo samo ne na realizaciju teoretske postavke autorove. -

Izvođenje »Seliaka« na našoj operTskoj sceni bio je jedan krupam i odgovoran umetničk: posao. Stil Konjovićčve muzike traži u punoj meri od .svakog izvođača ·—-— pevačs u prvom redu — da buđe koliko je moguće više potpuni muzičar, jer se samo & tim

kvalitetima moglo u potpunosti od-

govoriti intencijama kompozitora. U-

toliko više zaslužuju priznanje svi izvođači, solisti, hor i orkestar, na čelu sa dirigentom Predragom Miloševićem, za uloženi velik napor | postignuti realni uspeh,

* \

MILAN BOGDANOVIĆ

rdeljeva BH, : telefon 25188. Broj čekovmog računa 102-9032020, Poš, fah redakcije i administracije 629. Ruko pisi.se ne vraćaju,

Bošan Đorđe:

shesespeoeveoevypesevRe BB BEBE eBBe Bee eee vee eEV u eee ee eee ve ee ev eee VO e8 PO

Petar Konjović »SELJACI«·

'vački ubedljive likove seljaka ·Stano,

'dela Petra Konjovića učinjen je je 'dah značajam korak za razvoj n8i

URBDNICI :

CRTEŽ

% Vu E

Predrag Milošević uložio je 8voO veliko znanje i iskustvo u +emelji studiju dela i zaista učinio sa 68V. strane sve da se ova opera iznese pred publiku što” solidnije pripremljena. Njegov zadatak bio je utoliko teži što se radilo o delu punom većih i. manjih izvođačkih problema, ritmič.. kih i intonativnih u prvom ređu, a ma. koje naši izvođači — naročito solisti 1. hor — nisu u dosadašnjoj praksi č sto nailazili. On je u dugom radu a. izvođačkim aparatom uspeo da svlađa sve teškoće tako da je pod eo ON rukom izvođenje bilo na solidnoj viini, Velika zasluga za dobro sprem" ljene horove pripada šefu operskog. hara Milanu Bajšanskom. ftp

Solističke uloge bile su VASA pretežno mlađim članovima . Opere, Izuzetak su činili maši iskusni opem. ski umetnici Žarko Cvejić i Dragi Peftrović, koji su doneli i glumački :aE

_Ž

GI NI

i la i Jovana. Ujednačenu kreaciju. =. stvario je Miroslav Čamgalović u Uulo-_ zi Marinka. Figurom, glumačkim inteligentnim stavom, muzikalnošću }. vanrednim glasom Čangalović se na glo razvija u umetnika velikih izra= žajnih mogućnosti. Stjepan Andrašević, kao Stojan, istakao se finom mu zikalnošću. Komična uloga Maksima dobro je odgovarala i glasovnim i glu-. mačkim dispozicijama Čede Žarkovi-" ća, mađa bi izvesne korekture u gestu i mimici đobrodošle, Lepa pojava. i glumačka ležernost Dragomira Nin= kovića vizuelno je dočarala mpravog Milića. Međutim, pevački nije m potpuno da zadovolji, naročito u smi »Kiša ide, rođo moja« visoko · pisanoj za njegov glas. Sofija Stan ković uživela se inteligentno. i muzi' kalno u ulogu Ljubice. Uloga Pel nije odgovarala glasu i temperameh: tu Milice Miladinović, đok je LjubE ca Ljubičić možda i duviše na način tumačila ulogu Živame. i Josip Kulundžić nije u režiji učinie. nijedan &meliji potez na koji smo. pravom očekivali s obziromna njegovu scemsku kulturu i iskustvo. Dekor Jovana Križeka i kostimi Mare Trifunović ostavljali su dobar utisak i skla no se nadopunjavali. Igre (koreografija Dimitrija Parlića) manje su zadovoljile u prvom činu, gde &e dobijao utisak medovoljne uvežbanosti, više u. finalu poslednjeg čina. : o. Petar Konjović napisao je za »Se-. ljake« i uvertipu, sazdanu na motiv-

skom materijalu iz vokalnog dela

partiture. Osnovu. joj, čme dva mo aa: jedam ritmički. pregnantan i i kantabilan. Ona.od prvog takta »hva-_ fa« izražajnom sponftanošću i živa nim i ujednačenim ritmičkim tokom Samo sam stekao utisak da je ova! motivski materijal oskudan za jedni uvertiru razmera i trajanja koje j ostvario kompozitor. a.D

Izvođenjem ovoga četvrtog operski

oskudnog operskog stvaralaštva. Beo gradska opera, stavljajući »Seljake«e

na voj repertoar takoreći u času” 'kada ih je kompozitor završio, pru'Žila je ubedljiv dokaz svoje gotovo

sti da našu opersku produkciju pod“ ži i pomogne i na tajinačin izvrši jednu od svojih osnovnih dužnosti p! ma našoj muzičkoj kulturi.

Mihailo VUKRDRAGO

|__—-:

K. Jlijević: Crtež

O or ———— ~ —

SEKENDBR KULENOVIĆ ·