Književne novine
BROJ 53
Dimitar MITREV
LAŽI ISTINA U
»LITERATURNOM ~
FRONTU«
„Tiiteraturen Pwont” odavno je prestao đa bude tribuna bugarskih pisaca, uprkos rečima: Organ Saveza bugarskih pisaca. A. ako je ipak njegov OTgin, on je takav samo za nekoliko
imema koja se međusobno utrkuju ·
(upravo konkurišu) ko će brže prekinuti s imenom i pozivom pisca. Jedni od njih su zato pripremljeni još iz godina „dobrih starih vremena.” Drugi, bez dovoljno. iskustva, ali sa dovoljnim korišćenjem neobično pogodnih „objektivnih uslova za konjunktu. nistidko rekordiranje, ne zaostaju iza
prvih u vrbilogu červenkovskog „kul- ,
tummog” berzijanštva. I već nekoliko godina, i jedni i drugi, iznose na „literaturnofrontovskoj” tezgi sve novije i novije, a ustvari jedan od drugog sve stanije i bljutavije proizvođe o „večitoj i nerazrušivoj družbi” zemalja u čitavom svetu već
afirmiranog ratnohuškačkim i ratno- .
izvođačkim altcijama „logona mira i demokratije”,
Nama, i ne samo nama,
- bamalno poznato, jer su to sasvim normalne, čak klasično normalne patološke preokupacije informbirovskih lakejsko-saitelitskih „mrtvih duša”, Ako. je robni · 'omet između Červenkova i Moskve postao standardđizovana tema u „bugarskoj” zadđunavskoj beletristici svih rodova, još normalnije patološki je za njene „tvorce” — izmećare da budu neobično energični propagatori i njenih informpostulata. Pogotovo, kao što se zna, što u današnjoj Bugarskoj ima (može biti više nego kod ostalih satelita) zaista. sjajnih i u dugogodišnjoj emigranitskoj praksi proverenih obrazaca za fakav propagandistički stil. Sjajan obrazac pre svega je sam Červenkov, sa svojim ličnim primerom retko upornog staljinskog i staljinovskog spikera sa krimskih radiostanica (Mađe in Bulgary) još iz vremena hitlerovskih okupacija i invazija. Preokupiran, duhom i telom, takvim izmećarskim propagandističkim „wtilom, Červenkov danas stvara červenkovce u svima oblastima propagamde, karijeriste 1 konjumkiuriste svih vrsta prvorazredne (u moskovskom smislu) propagandiste.
„Literaturen front? u svome broju 67 od 13 decembra 1951 javlja: „Po odluci Vlade sastavu: Georgi Karaslavov, Marija Kirilova i D. I. Poljanov posetila je Kıimu i Koreju. Zatim slede izjave trojice delegata o njihovim „antiagresorskim” utiscima iz Koreje. Ali, da bi izjave bile efekimije, delegati, a naročito Karaslavov i Poljanov, još pre poJaska objavljuju seriju članaka i „književnih” priloga protiv „potpaljivača rata i njihovih jugoslovemskih pomagača” i o „miroljubivim” naporima vlade SSSR, na čelu sa neizbežno genijalmim Staljnom. Dimitar Poljanov, koji je bio daleko manje produktivan u prosvietskoj i protivjugoslovenskoj aloivnosiii nego Georgi Karaslavov (koji se afirmisao kao červenkovac već sledećeg dana posle pojavljivanja zvaničnog inmformibirovskog altta Br. 1), u svojoj težnji za rekordom, da ne bi zaostao iza svoga sabrata, nekoliko dana pre polaska objavljuje u „Rabotničesko delo” pesmu posvećenu sovjetskoj ambasadi u Sofiji. Ta pesma, u kojoj izjavljuje da jc sovjetska amibasada rođeni dom svakog Bugarina bilo gde da se on nalazi, dokaz je koliko određenosti autora, toliko i direktiva koje je dobio kako da se oduševljava „miiroljubivošću” SSSR, i „pravednim” ratom Severnokorejaca. Samo je treci delegat, publicistkinja Marija Kirilo wa, bila uzidižljivija u pripremama da bi bila romantičnija u utiscima.
Izjave trojice delegata, pored opštih motiva pod znakom „Borite se protiv američke agresije — pomažite korejskom narodđu” (kako glasi opšti naslov izjava\ sadrže podalke iz tri različite etape s putovanja i tri vrste utisaka. Tako: Poljanov/ počinje putovanjem avionom kroz sovjebski vazdušni prostor, oduševljaVajući se, iz aviona, izgrađenim „sooijalizmom”. i započetim „komunizmom”, i završava posetom penmjangu; Karaslavov se drži neotstupno „nepobedive kinesko-korejske družbe” na fonu „nmepobedive družbe” celokupnog sovjetskog „logora mira ı demokratije”, a Marija Kirilova, sa • parolom „Koreja će pobeđiti”, romantično se ushićuje nad ruševinama „sela i građova od Sinandžua do Penjanga. Ti različite teme kroz koje se ponavljaju iste ili slične laži i istine, i O takve laži i istine koje se dđopunjavaju i međusobno obelodanjuju. .
Poljanov, koji za Koreju polazi izlazeći iz sovjetske ambasade u Sofiji, čitavim putem sagledava veličinu moskovskog „blagotvornog” sunca, koje greje. nad sovjetskom metropolom i njenim dominionima — za njihovu sreću i pobedu. Leteći nad Sibirom, Polijanov uzvikuje: „Sibir! Nekadđašnja mračna Rkatorga carizma, damags je preobražen, pod životvornim suncem sovjetske vlasti, u socijalistički, a ne-
gde i u.komunistički Sibir.” U izjavi,
nije saopšteno kako iz aviona izgleda-
ju „Ssocijalistčiki” | lovi nekadašnje (?!) katorge, ali „u
- ovom slučaju najbitnije nije u tome. To se prima apriori — DpO direktivi. Bitno je to što ono isto moskovsko sumce, koje greje nad Sibirom, „OSVČTljava duže i zagreva srca aziskih naroda koji se bore za mir, slobodu nezavisnost”. I sija i greje tako da svojim bleskom obasjava spomenik ko. rejgkosovjetske družbe u T'enjangu, | koji je jedini nesrušeni predmet u ovom iz osnova porušenom gradu. Poljanov kaže: „Usred opustošenog parka na brdu Morandon, u razrušenom Fenjangu, strči nedirnut bombama ameTičkih vazdušnih pirata beli mermerni obelisk, koji je korejski narođ podigao
| u čast oslobodilačke sovjelske armije — izraz narodnog priznanja, simbol | a
propagandističke .
sve je to
i „komunistički” de-
i Partije delegacija u =
.
večne i neraskidljive družbe između korejskog i sovjetskog mnaroda.” Sa. svim je očigledno dokle Poljanov proteže ovo fetišiziranje „korejsko-sovjetske družbe” i moskovskog sunca.” Sve može biti, sve se može razrušiti, kamen na kamenu neće ostati ne samo u Penjangu, već i u čitavoj Koreji, ali nad ruševinama mora strčati opredmećeni simbol „sovjetsko-korejske družbe” — korejske strašne tragedije i sovjetske neizmerno ciničke igre 5a sudbinom čitavog jednog naroda. Ali laž Poljanova mije samo u tome što se uzdiže prvo i što se prećutkuje drugo. Izjava Marije Kirilove, u vezi s tim, ukazuje još Ta jednu vrstu laži. Kirilova kaže: „Porušeni su skoro svi gradovi i sela. Razrušen je i Fenjamg. Ima čak kvartova gde ne možeš da shvatiš đa je bilo kuća, a u Morandonu mi po čemu se ne može razaznati da je bio park”. Ono što Kirilova nije shvatila, uprkos svom romantizmu, shvatio je Poljanov. „Neraskidljiva družba”, koja je razrušila čitavu Koreju, ne sme da razruši ništa što je sovjetsko, makar gde bilo i makar da od njega ne postoji ai trag. Autor nekoliko laži u jednoj kratkoj izjavi, Dimitar Poljanov, koji je ođavno zaboravio da je nekađća bio patrijarh (kako ga je nazvao pre sedam godina T'odor Pavlov) bugar:ke proletenske poezije, sam pomaže da se sagleda istina o onome što on izjavljuje.
Ali u tome nije sam. · Karaslavov, koji je iskusniji, nije raanje verođostojan. Nisu samo znak verođostojnosti reči iz njegove izja”e, prema kojima su kineski „dobrovoljci” obeleženi kao „Staljinovi borci”, a što bi na normalnom ljudskom jeziku značilo.— Staljinova oruđa. Važnija je poenta njegove i „jave: „Eto kakva je naša družba: RWineski dobpnovoljac sa sovjetskim kamiomom susreće na korejskoj zemlji bugarsku delegaciju.” Sjajnija poenta ne bi se mogla dati. \li nije se, moglo naći ni sjajnije ukazivanje ma dve isti. ne: na istmu da je Karaslavov potpumo rask "o s imenom i pozivom, tojest sa savešću pisca, i na drugu istima, da je ovde zaista postignut dos..Ja nepc mt rekomil informpropagiramja. Simbolisitčke figure KaraslavoKkinesiki dobrovolinc „sovjetsk, kamion, Rkorejska z milja i bugamska delegacija legacija — gube svako simboličko obeležje i ukazuju na realne istine O „nepobedivoj dmužbi” između žive ljudske snage kineskih „dobrovoljaca” sovjetskih RWamiona Koji Drevoze tu živu ljudsku snagu perko korejske zemlje — bez Korejaca i kojom se šeta delegacija jedne grupe
odrođenih. bugarskih. pisaca, koji ovakvim. pisanjep, i svojoj ze·mlji „pripremaju Rkorejsku. ·wud-
' — štamparski radnici. U ovom smislu
binu, Takva je, dakle, verodđostojnost i Karaslavovijevih laži i Karaslavovljevih jstina. Jedne i druge iako ne u tako reljefnom obliku, idu ruku pod ruku sa izjavama Marije Kirilove.
Međutim, sve to nije najizrazitije u lažima i istinama koje izmosi 67 broj „Literaturnog fronta”.
Pošto na prvoj strani objavljuje naveđene podatke o liku zvanične propagande i zvaničnih propagandista, na drugoj mam pruža jedan dokumenat, koji opet sam sebi govori o odnosu onih koji treba tehnički da oformljuju ono što se kao knjiga zvamično objavljuje prema. . . samo tom svom tehničkom poslu. Ne ulazim u razmatranje karaktera toga odnosa, niti Uu razloge koji ih uslovljujua» Već konstatujem činjenicu njegovog postojanja. U mapisu pod naslovom „Nešto o knjigama”, još pre rata poznati bugarski pisac-humorist Čudđomir navodi devetnaest slučajeva bezobrazno nemame tehničke opreme prevedenih i originalnih knjiga, Za ilustraciju navešću samo četiri od njih iznetih u napisu: „Jedna knjiga sa koricama romana, „Daurija”, izdavačkog predđuzeća „Narodna kultura”, od 17 str. počinje tabacima romana „Marja”, i opet se završava sa „Daurija”, U knjizi „Bugarska literatura” od P. Zareva — izdanje „Nauka i umetnost” nedostaju četiri tabaka, Druga brošŠura ima korice „Iz istorije izgradnje socijailstičke kulture” od Smirnova, izdanje BKP, a unutra sadržina, je iz romana „Trojica u eivim šinjelima”. »U »Pod Igom« od Vasova izdanje Bugarski pisac”, prvi tabaci idu normalno, a zatim počinju pripovetke G. Karaslavova.,” sličnih slučajeva, Čudomir zaključuje napis rečima: „Ovaj spisak može da se prođuži, jer je već postala obična poiava da čitaoci iz čitaonica ili kupci iz knjižara vraćaju nmepotpune, izmešane i defekine knjige. Ovaj spisak. treba nastaviti sve dok se me shvati — koji su uzroci ovog bezobrazluka, kakvi su to ljudi koji to čine — varvari, slepi, sasvim neiskusni ilisu prosto skriveni neprijatelji — saboteri, koje treba što pre učiniti bezopasnim.”
I Čudomir i „Literaturen front” navode takva fakta koji se javljaju kao jedan sistem nezadovoljstva, sistem ko ii sprovođe ne lump-proleteri „nego probuđeni deo bugarskog proletarijata
istinu ne prećutkuje ni Čudomir ni „Literaturen front”. Ali o stvarnim uzroćima ovih činjenica ćuti i Čudomir, i „Literauten front” Da li oni govore ćutanjem — ne znam. Ali jedno je sasvim sigurno: bezobrazno nemarno tehničko oformljivanje ne može da n' bude u uzročnoj vezi sa bezobraznom drskom sadržinom 'mnoge od on:h knjiga koje se danas izdaju u Bugarskoj. Trag:komični odnos prema pripo vetkama •+ Karaslavova, koji izneoši Čudomir ,ne može biti bez veze sa nje·govom, i ne samo njegovom, tragikomilkom lu njegovim, i ne samo njegovom, napieima, | - i *
.
„ske komunikacije — železnica,
ošto je izneo još petnaest
=" KNIIŽEVNE
.
CIVILIZACIJA MA ILI BIOTEHNIČKA CIVILIZACI
Ima izvesnih razmišljanja koja se nameću o savremenim „građovima: ill možda o čitavoj civilizaciji našeg vremena, koja bi mogla da se nazžove, 8 punim pravom, ne samo gračanskom nego i civilizacijom gradova· Izgleda da su ovakva razmišljanja neophodna mpre svakog daljeg razvijanja urbanističkih ideja. Ponekad se pokažu prečim i od najprečih neposrednih ekonomskih ili tehničkih pretpostavki! Čak i ozbiljniji i proučeni urbanistički poduhvati bili bi bez pronicanja u ova suštinska, principijelna pitanja obezvređe” ni ', što je vrlo verovatno, u daljem procesu razvitka opovrgnuti. Na ovakva razmišljanja navođi danas, poređ ostalog i kritika na savremene velike gradove, koja je bezmalo jednoglasna· Savremeni veliki gradovi nameću svoj tip Života, svoje nara“ vi ne samo mamjim gradovima, no
bezmalo čitavom našem vremenu, čitavoj civilizaciji našeg vremena. Sem
Regionalna šema Korbizijea. A) Glavna komunikacija ,autoput u pojasu zelenila. B) Naselja. C) Industrija. D) Glavne ekonomautoput, reka, Šema se svođi ustvari na industriski grad-traku, koji je razvijen između dve aglomoracije »rađiokoncentričnog« ti pa, koje su po rečima Korbizijea, »gradovi razmene dobara i razmene misli«. Može se zapaziti i prilično izraženo razdvajanje osnovnih funkcija svakodnevnog života.
toga. svojim dominirajućim „položajem, ili čak, — bez preuveličavanja rečeno — svojim firamskim položajem, svojom ekonomskom i kulturnom supremaiijom veliki grad uno” si teške i dalekosežne poremećaje Uu' savremeni život. Čak i onda kad ove kritike dolaze od ljudi različitih struka,--ili ljudi različitih, ubeđenja» one nas navode» gotovo uvek, na iste zakliačke da je veliki grad jedna od pojava savrememe civiilzacije koja teško remeti neke osnovne pojmove o prirodnom i razummom orgamizovanju života. Ili, da je pojava u suštini nepodobna, pa čak možda u velikoj meri i opasna za čoveka.
Ovakve zaključke nagoveštavaju ekonomisti i inženjeri, oni koji su uvek skloni da sve pojave odmere ?cifrom neposredne korisnosti, ali i oni, koji, kad kritikuju, više razmišljaju o čoveku, o. sudbini čoveka u velikom gradu, o sudbini čoveka velikih gadova· Izgleda da se na ovim pitanjima ova dva gledišta, inače tako retko kad podudarna, počinju da sustiču. 'Peško je, istina, izneti u nekoliko reči ove kritike, I pored vrlo opsežnih studija — na njima rade pone” kad %itave ekipe .raznih stručnjaka — još uvek je teško odrediti sve primetne jiill meprimeltne štete koje život velikih gradova donosi. Teško koje svaki stanovnik mora da ulaže je odrediti sve w.aludme radne sate da bi otplatio dug anarhičnosti i neovganizovanosti- Teško je odrediti sve faktore koji usled uzaludnog ra“ sipanja energije i materijalnih dobara opterećuju državne i komunalne budžete, Moji utiču na povećanje cena i na smanjivanje životnog stam” darđa·: Kao što navođi ekonomist Rajt (Carol! Wright), danag život stalno i zakonito poskupljuje, jer inve" sticije rastu geometriskom bprogresi” jom, dok produkcija uspeva da na” pređuje samo po aritmetičkoj progresiji· ,
Ovakvi gubici mogu nekako da se nazru kroz statistike i račumice, ali ima i takvih gubitaka koje je teško odredili, iako ie, nažalost, jasno osećaju. Kako da se određi, na pri" mer, ogromni stepen gubltka ljudske energije, suma protraćene snage i zdravlja koje čoveku oduzme život u velikom građu? Kako da se u ove štete uračumaju svi oblici degradiranja čoveka? Sav procenat kniminala»
nervnih obolenja ili samoubistava u
velikim glrađovima? }
Američki ekonomisti Dublin i ILotka imali su ideju, koja može da iz" gleda malo neobična za naš% ali je
Jedna od tipičnih
i izvesna, ako može tako da sece icaže, veća imcra
centralnoj slobodnoj površini,
NOVINE
Bogdan BOGDANOVIĆ
nesumnjivo interesantna, da izračunaju vrednost čitavog ljudskog fonda u Sjedinjenim Državama, i došli su do zaključka da ukupna vrednost američkog stanovništva u dolaima iznosi oko nekih 1500 milijardi, dok je u isto vreme ukupna vrednost materijalnih dobara, javnih i privatnih. bila procenjena na sveda 320 milijardi. Kada bi se suma ljudskih gubitaka pretvorila a odgovarajuće. materijalne gubitke, bile bi i10,. makar i ovako izražene, vrlo teške srazmere·
Danas je prilčno sigurno uočena biološka degrađacija čoveka u ve likom građu. Život ga izdvaja iz Opšteg sklopa prirode, uskaćuje „ mu prirodne uslove i uticaje koji su neophodni da bi čovek razvio i održao svoju punu snagu. Čovek je odvojen od ila, ihi kako se to između dva rata govorilo, sa nekim nerazumljivim optimizmom oslobođen tla· Međutim, kao što kaže JJP Oud , poznati holandski arhitekt, »ljudsko biće oslobađajući se tla gubi svoju biološku snagu, tako karakterističnu za one koji su ostali vezani za zemlju. Ljudska plodnost opada, a deca manje brojna trpe, jer nemaju dovoljnu slobodu kretanja, iako ta sloboda igra tako značajnu ulogu u njihovom razvijanju. . ·« Is" straživanja engleskih i američkih biologa pokazuju da u gradovima od 100:000 stanovnika, pa na' više, ne” ma stanovništvo više biološke snage da se reprodukuje. Takvi se gradovi ne obnavljaju više prirodnim pri" raštajem, već wstalmom imigracijom: Alko se, na primer, jedinicom označi stepen nataliteta dovoljan da se održi isti broj stanovnika, izlazi da je za gradove od 100.000 stanovnika taj broj svega 0,76, za gradove do 25.000 stanovnika 0,97 a Za Sasvim male gradove od 2500 do 10·:000 stanovnika 1,04. Možda se kroz ovi brojeve nazire gde je jedna od priđodnih delimitacija za veličinu ljudskih aglomeracija? Međutim, kako tek da se odrede svi oni najfiniji oblici ljudske degradacije koju je pronicljivo i potresno okarakterisao Romain Rolland (»Voyage intćrieur«, 1944). »Veliki gradovi su čudovišni organizmi u kojima bujaju baš kao i mikrobi svih bolesti, i svakovrsne zarazne lice inteligemcije. Gađi me ovo nezdravo Dpreviranje što kvari najlepše, najzdravije i najuzvišenije što je u duši velikih gradova, riznica ljudske misli i ljudske vere. U isti mah me taj divni prizor zlatnom zračnošću obasjane košnice i opčinjuje i nagoni da Ootpljunem od sebe njen smrad. Nikad se ne vraćam posle dužeg otsustvovanja u kovijklac velikih gradova bez unutraŽnje pobume i nikad mjen smrađ ne napuštam bez osećanja da sam se zagadio. Tek docnije samoća može da me opere... Ne, nije meni nepoznata vaša blještava veličina, „vi gradovi bulhtinje. U vašim žilama teku struje msbvar.nja. Ali kod vas nije ništa Čisto u neposrednom smislu reči: Sve je pomešano, Da je pomešano sa ne, ne pomešano s8a d a, istima sa lažnim, zdravo sa pokvarenim. Sve vrednosti rastapaju se u neku' tananmu smolu koja se, sa daljina, doduše preliva u duginim bojama, ali na vazduhu se brzo previre u trulež«. Dok velika Rkoncentrisanost ekonomskog života i produkcije u velikim gradovima izaziva niz. pojava koje otežavaju život čoveku, umanjuju njegove fizičke i biološke 8posobnosti, iz istih ovih Uuzroka kao drugi vid istog poremećaja, dolazi do ekonomskog, a u daljoj liniji i do
. kulturnog zamiranja u manjim i ma-
lim gradovima, a pogotovu ma selu· Dolazi sve izraženije do Dojava koje francuski ekonomisti nazivaju «pra žnjenjem sela, jer seosko stanovništvo ne nalazi mogućnosti da
na zemlji obezbedi dovoljno posla i '
ekonomskih uslova za opstanak. Bez summje je to jedan od mmogih kon” trasta savremene civilizacije. Na selu, u sredini u kojoj se nije tako porazno izdvojio iz opšteg sklopa prirode be, kao onaj velikih gradova, u gredini u kojoj je nesumnjivo jači nego u gradu — čovek ne može u punoj meri da rađi | da stvara, tamo su mu uskraćene mogućnosti savremene ehnike· Da bi radio, pridolazi u velike gradove, gde nužno bude zahvaćem procesom biološke degradacije koju ne može da izbegne:
Upadijiva je razlika između Sstepema tehničkih investicija u velikim i malim gradovima. Naročito je ta raz” lika upadljiva između grada i sela. Međutim tu velikim gradovima nmajveći deo tehničkih investiicja je Drivredno jalov, potrebam samo zato da održi ili podrži osnovne funikcije grada, koje bi se, bez toga, same teško održale, Koncentracija tehnike u velikim gradovima je nesrazmerna pre" ma koristima koje čovek može da
598 3:
S O
: h } šoma Gropiusove škole u Hauardu. Problem ima izvesne sličnos šemi rešava Kovbizije. Već na prvi pogled pada u oči veća mogućnost prilagođavanja specifičnim regionalnim
socijabi Inosti koju ovakva dispozicija nameće.
ima od nje· Još u procesu VOBa Trazvijanja tokom prošlog i počelkom ovoga veka, a naročito danas, veliki gradovi moraju da dobijaju wtalne tehničke injekcije, koje VIlo zametnim, skupim i često sasvim neizvesnim merama pokušavaju da isprave neke duboko ukoremnmjene nedostatke velikih „gradova: Ovakve mere mogu, jstina, donekle da pomognu »ali po nekim teško uhvatljivim zakonima kapitalističke civilizacije· donose često samo dalje, još dublje poremećaje. Može se potsetiti do kakvih je sve daljih apsurdnosti u razvitilku velikih gradova dolazilo Dosle uvođenja brzog gradskog saobraćaja, a koji je uvođen zato da bi
uklonio teške posledice velike grad-:·
ske koncentracije. Ali kao po pravilu, posledica je bila samo dalje napređovanje koncentracije, možda čak i ubrzano· Slično je sa stanbenom izgradnjom. Tehnički pronalasci koji se uvode u savremeno stanovanje do” nose obično dalje smanjivanje stanbenog minimuma. Tehnička oprema stana» već i zbog velike cene, obično ide na račun prostora i vazduha. Do izvesne mere, zaista, stanbena +tehnika može da naknadi prostor pa čak i vazduh. Ali kakva korist za čoveka od toga? .
Mislim da bi smelo da se kaže da je danas već prošlo vreme kad se verovalo đa će tehnika uspeti da ukloni osnovne, duboko „ulkoremjene konstitucionalne „nedostatke #ielikih građova· Ima takvih nesumnjivih minusa u Živobu velikih gradova koje ne mogu, sasvim sigurno, da isprave nikakve tehmičke mere· Isto onako kao što izvesne prirodne uticaje, neophodne za čoveka, ne može da naknadi nikakva veštačka Ima izvesnih humanih i prirodnih delimitacija koje je savremeni grad prekoračio i više mikakve Mehničke mere nemogu tu da pomognu·
Veliki grad ostaje pojava u zavadi sa prirodom i sa čovekom: Veliki je građ baš zato mestabilan dđo te mere da njegova nestabilnost već sama sobom ugrožava čoveka. Svemoćna #tehmika u životu „gradova mnogo je efememija no što to izgleda. To je naročito pokazao poslednji rat. Dovoljno je veliki grad ostaviti samo na nekoliko časova bez gradske tehnike koja ga veštački podržava u životu »pa da to uzme razmere pravih elementarnih katastrofa·
Za psihologiju čoveka velikih gra” dova možda je karakteristično i to što se negde u dubokoj >potsvesti oseća slabim, mgroženim, u sredini koja mu je neprijateljska, izložen na milost i nemilost, elementima sa 'kojima ne može da se bori· Ima, po svoj prilici, nešto od toga u onoj »nelagodnosti od civilizacije« koju katkad po" miniju psiholozi. Ima zaista u čoveku velikih gradova neke nelagodnosti, ili tačnije nekog Wdubljeg, organskog nezađovoljstva, jer pre wvega fizički, a onda i u mmogom drugom pogledu nije u stanju da izmiri sebe sa sredinom u kojoj živi. Ako se izostave svi oni kompleksi ali ipak jasniji ekonomski razlozi koji ponekad talco određeno govore protiv velikih gradova može se možda, ovakvim pobudama, negativnim osećanjem čoveka prema sredini. velikih „gradova težnjom da se iz nje pobegne, da tumači i rasprostramjenost i popular– nost ideja o decentralizaciji.: Ove su se ideje javljale još tokom deveilnaestoga veka, olprilike zajedno sa DpDojavom i razvijanjem savremenog grada, kao osnovna,· prirodna reakcija čoveka na mehumane prilike kapitalističkih gradova, koji su se već uveliko ocrtavali u svim teškim osobenostima· Danas te ideje već pretstavljaju vrlo određemm i široku struju mišljenja „koja ne može da se ne uzima u obzir: } ;
Sada je već pojam preuređenja postojećih gradova, pojam reorganiza” cije gradova meosvojiv od pojma decenteralizacije u celini. Problem se postavlja, u izvesnim izmenjenim oblicima, i za manje industrijalizovane zemllje· Za nas ma primer problem bi mogao ovako da se definiše: — kako izbeći u razvitku industrije, preteranu komcenitraciju i time za budućnost uštedeti ogromne mapore ko-
ji se danas u industrijalizovanim Ze- · mlja ovakvih urbanističkih poduhva-
mljama ulažu da se postojeća industrija razbije? Ili: kako'i u kolikoj meri komcentrisati osnovne ljudske aglomeracije i kako ih dalje, gipko i slobodno, alli planski, uklapati u šire urbamističke sisteme povezati ih sa imdustbrijom i agrarom? U krajnjoj liniji ovakve ideje dovode do projekata o razbijanju postojećih velikih gradova, do novih urbanističkih orga” nizacija koje omogućuju da se funikcije grada transpomuiju na funkcije planski zasnovanih, urbaniziranih regiona· Humana posledica bila bi, pre ili posle, poboljšavamje životnih uslova čoveka, vraćanje čoveka · preko
ti sa problemom koje u prethodnoj zahtevima, „kao Naselja „gravitiraju
2 la
oganizacija·.
malih, osnovnih aglomeracija bliže prirodi, na tle, u sredinu u kojoj će bili produktivniji, svežiji i jači nego u sredini velikih gradova.
Ovakve su teorije dobile naročiti impuls za vreme i posle OVOB i čini mi se da one danas pretstavlja ju ne samo reakciju na stvarnosti i naravi savremene civilizacije, no tako i izvesnu humanu i spirituelmu
reakciju na Wuprošćene i vulgarne urbanističke teorije između dva rata· Možda su ovakva shvatanja muž” no morala da se stave nasuprot pret" postavkama Korbizijea o civili zaciji mašinizma, koje su 6voj najšim uticaj dostigle pred ovaj rat.
Korbizije je bio vrlo darovit i uticajni kritičar savremenog građa, ali je i sam platio evoj dug vremenu, pa je mnoge njegove mužnosti prihvatio u razradi svojih projekata budućih gradova, kao apsolutno date. Danag nije jasno zašto je i kođ novih, zamišljenih gradova pretpostavio takav stepen ljudske i produkcione koncentracije. Oslanjajući se vrlo često „na ideje Furiea i Konsiderana (Victor Considčrant), „Korbizije je, ponekad do komičnih razmera, obožavao gradsku tehniku. asSistem života u njego" vim zamišljenim gradovima oslanja se još više na tehniku nego u po" stojećim, današnjim gradovima, kod kojih je tehnika samo korektiv OS” novnih, kao što je već rečeno, konstitucionalnih medđostataka njihovih. I to se oslanja tako često i upomo i na fehničke pronalaske od kojih se mnogi do danas nisu potvrdili, ili se nisu pokazali ekonomični, a za neke pravo govoreći, nikad i nije bilo jasno da li bi pod prirodnim, za ČOveka normalnim uslovima života i bili potrebni. Za ideje savremene Uurbanističke decentralizacije mnogo su međulim značajnije ideje Škotlanđana Petrina Gedese (Patrick Geddes)· koji se, po rečima jednog njegovog biografa, »kao i Aristotel ođao izuča” vanju Života u svim. njegovim manifoztacijama«• Gedes je decentralizaciju zamišljao nu bazi slobodnog udruživanja u relativno samoštalne opštine, koje bi, tako, nužno bile i Osnovne urbanističke jedinice. Bez obzira na izvesne misgtične mprizvuke u raz” mišljanjima o propasti savremene civilizacije, civilizaciie »megalopolisa« i »tiranopolisa« koju treba da ga” meni i nova biotehnička -cšvilizacija, civilizacija „slobodmo udruženih opština, Gedes se daleko dublje privukao u suštine savremenog grada, u probleme čoveka velikog grada, jer ga je, možda kao biologa interesovala pre svega sudbina čoveka u savremenom gradu, nego li njegovi savremenici, urbanisti i teoretičari između dva rata. Možda je naročito značaijno ·što' 'je--on' ·insitirao na istoriskim „komponentama u urbanističkom i regionalnom planiranju, insistirao je na istoriskom kontinuitetu u razvijanju regiona, na izvesnom kontinuitetu onih dubljih karakteristika u koje ulaze prošlost i sadašnjost, podneblje i ljudi. O ovome kontinuitetu video je i te kako važan faktor u formiranju i razvijanju čoveka· Možda se u tome naročito mjegove ideje odvajaju od ideja Korbi-
• gijea, koji je nedozvoljeno pojedno-
stavio ovu komponentu, ili je nekad hotimično prenebregava0o.
Uticaj Geđesa javlja se danas sa izvesnim zakašnjenjem, ali je nesummjivo presedam za savremene Uurbanističke škole anglo-saksonskih maroda. Ako se izdvoji sve što bi moralo da se spekulativno, pa čak i filozofski odmeri između~dve ovako definisane koncepcije i ako se Dpogledaju ·samo praktični uticaji koje su ideje civilizacije mašimnmizma ili ideje biotehničke civilizacije u krajnjim, praktičnim svojim mposled: ama imale, ako se izvrši izvesna rekampitulacija Oonoga što je već provereno u stvarnosti, može se doći do izvesnih zaključaka·
Do danas je još vrlo malo i sa" svim fragmenftarno ostvareno od urbanističkih ideja Korbizijea. Čak je, sem u zemljama Južne Amerike, teŠko i naći melcih ozbiljnijih polcušaja da se ove ideje primene i ostvare. Na protiv zemlje razvijene i Ugtaljene civilizacije, kao na primer skandinavske zemlje, ili Švajcarska, pre maginju shvatanjima | anglo-i jonski! škola. Bngleska je danas centralma ze-
Savremena decentralizacija la da umnogome određuje i samoj tehnici pravo mesto u životu čovekax.8Vodi je na pravu meru. Dahas Be VEĆ uveliko naznačuje mogućnost da se dobar deo lindustriske proizvodnje.trazbije i, prenese u slobodnu prirodu. da se čoveku omogući da uz pomoć tehnike i savremene imdustrije rađi i stvara van velikih gradova·. Danas zato, predviđanja da se čovek vrai u pripođu nisu više romamtičma Di postavka, već postoje ozbiljni pokušaji koji vođe u tome pravcu. Ovo Bavremeno i reailstičko vraćanje u prirodu jedan je od zahteva našeg vremena, koji baš u našem vre-
menu i prema našim mniogućnostima
može i da bude rešen. Nije više moPuće zamisliti takvo vraćamje u pri" rođu koje bi primiiviziralo j Čovek, kao što je to već davno
no, »dolazi sa mođernim nervima ma
svete pa'i u meposrednom mprirodmom
ambijentu može da živi samo na 800
Bovi preci. I zato Ovo savremeno vraćanje u prirodu mora a proistekne iz viših eblika društvene i urbanističke organizacije. nroblem je pozdravljen: kako da 60. vrati čovek u opšti sklop prirode?” Ali tako da ne izgubi ništa od stvar.
viši i civilizovaniji način nego nje
Dake — ~
AŠINIZMA AN &
)
ONO
CAN Oe A
eti
nih mogućnosti, od, skvarnih dostignu- i Far 20
· ća savremene civilizacije, ·
|