Književne novine

s '

7 Waša Writika Je'već davno zabele· žila kvantitativnu prevagu poezije nađ

rozom u našoj savremenoj, književ· mosti. Ta pojava Je tako uočljiva, da

bi bilo zanimljivo videti statističke '

odatke naših izdavačkih preduzeća, Pojiševaih listova i časopisa koji bi taj neujednačeni odnos potvrdili brojkama nad kojim bi se valjalo zamisliti. Jer je danas 6asvim već jasno · da ovo cvetanje poezije na račun proze nije samo slučajna pojava, neki · kapris vremena, koje proizvoijno fa· vorizuje poeziju, Budući ispitivač ovog složenog pitanja nesumnjivo će . otkriti u ovome i objektivne uslove, _ pored onih koji leže u specifičnostima prozne književnosti, koje zahtevaju · posebne kvalitete od pisca. Ali će taj | buđući ispitivač istovremeno konsta| tovati srećnu okolnost, bez obzira na | ove količinske erazmere koje idu na | uštrb naše proze, da količinska preva= | ga ne označava uvek i nepobitno i kva · litativnu prevagu. Naprotiv, čini! mi se đa naša prozna književnost dostiše, a često i prevazilazi po umetničkoj vrednosti , obilje pesničkih proizvođa koji se kreću po vrlo širokoj i rastegljivoj skali vrednosti. Otuda, vrlo često, pojava nekog proznog dela znači i osveženje i dobit za našu Wknjiževnost u celini,

\ Zbirka pripoveđaka Vladana Desnice Olupine na suncu, u izda-

, nju Matice hrvatske (1952 godine), samo potvrđuje ove konstatacije.

Najznačajnija je karakteristika ove proze turobna sadržaja, sa nečim Oporim i oštrim kao kamen sa koga je ponikla, njena specifična realistička osnova. Pisane uglavnom pre rata, neke od pripovedaka su ponovno unele u našu književnost živopisni, zvučni jezik Dalmacije i njenog zaleđa, i nijene ljuđe, pritisnute i zgrčene u svome jađu, nekiput nemoćne da se odupru slomu svoga života koji teče van njihove volje, ali i u tom slomu uporne, dovitliive i onda kada dovitljivost i snalažljivost zvuče kao gorka ironija. Krećući se oko likova oštarelih, promašenih ljudi koji su u strujanjima života bačeni u vrtlog iz koga nema izlaza, ili na obalu na kojoj nema svetlosti i vazduha, Desnica je razvio klasičan vid realističkog pripovedanja. U njegovim pripovetkama ima malo dijaloga, malo žive ljudske reči; obrađa likova i radnji teče mirno, o~

ALIZAM VLADANA. DESNICE! 0653

Zoran GAVRILOVIĆ

kav momenat, tako se.dešava u velikim trenucima, ali je pisac ostao samo radoznali posmatrač, Neki detalji iz pripovekke Zlatni rudnik, veoma su karakteristični za ovaj metod analiziranja psihičkih 6&tanja, U momentu kad beda u kući operskop pevača Jože (čela je pripovetka zasnovana na kontrastu — profesionalno, umrtvljujuće i žalosno pevanje na bini i jad, siromaština, đeca, umor itd.) počne đa gnjavi i ubija, kći se rešava Ća napusti kuću, đa ode, đa se oOslobodi. Taj napeti trenutak borbe i kolebanja Desnica ovako opisuje: »Pod čvrstinom odluke, podrhtava u njoj hrabrost i ubrzava se dah: nema tu 'više časa da se časi, nema ni minuta više da se gubi, tu treba nešto poduzeti nmdmah, još večeras još večeras, sutra bi možđa bilo kasno... kaput, natiče na glavu šešir... treba se krenuti odmah... (ali kuda?), treba smjesta nešto učinit.... (ali što?).«

U tom duhu uvek teče piščevo izlaganje. A. kada se on sam umeša u radnju, kad prekida tok, onim kratkim upitnim rečcama u zagradi, koje treba da pojačaju žestinu, on ustvari naruši sklad, jer je u ravnmomernu objektivnosti ubačena jedna lična. subjektivna nota, pomolio se čovek pisac, a njegovo pojavljivanje omelo je analizu i preseklo sliku koja se nužno i logično razvija.

Iz ovog objektivnog stava i hladnoće pisca, koja nije samo nametnuta tematikom, iz ovog posmatračkog, mirnog analiziranja proističe i glavna vrednost njegove zbirke. Često je

pripovetka samo analiziranje jednog ·

stanja, bez mnogo radnji, kao Oproštaj ili Posjeta, pa i taj opis postaje potresna slika staračkog to njenja u vanvremensko i vanprostorno mrtvilo, koje je još život, ali život u njegovim zadnjim, izdajničkim manifestacijama, kad se ljudi pretvara= raju u automate, a gorđa i moćna svest u tamnu želju za održanje oronulog i bespomoćnog tela. Čini mi se da je Desnica najbolji tamo gde uspe da se zadrži u granicama realističkog uobličavanja, kad ga njegov metod ne odveđe u apstraktnost, ne zaustavi na preciznim | jasno ocrtanim likovima.

bjektivno izlagački. I u toj objektivi~ Jer, njemu se dešava — tada se taj zaciji Desnici veoma dobro polazi za metod izvrgava iz umetničke procerukom da se udđalji i nestane, pa se dure u psihoanalitičku studiju — da

njegovi ljudi iz sudbine kreću bez uplitanja piščevih refleksija, kao da nisu stvarani već dati, realno i, neki put, uočljivo živo i tačno. Ta je Objektivizacija provedena kroz sve pripovetke sa skrupuloznom preciznošću, & tako da čovek koji ee-.kreće u okvi=lrima ovih sumornih {i' gorkih- izlaga·smmja zaželi, ako ne toplu ljudsku reč, „onda bar reč uopšte, neki dah života i osećanja. Kroz čitavu žbirku provejava heka gorka ironija ne samo spram okolnosti koje su od PFlorjano-

se uđalji sa tla neposrednosti i uverljivosti, upuštajući se u Frojdovsko uksperimeniisanje, čime pripovetka gubi od svoje umetničke vrednosti. Zanimljiv primer za ovo piščevo Oosciliranje između psihologiziranja i realizma, pretstavlja pripovetka Od jutra do mraka, koja je sva istkana iz obe konponente. Glavni junak, oko koga se kreće radnja pripovetke, postao je žrtva piščeve naklonosti prema psihoanalizi: mladi bogoslov koji u Danteovoj Beatriči sim-

vića (Florjanović) napravile zlo- bolizuje svoje potisnute seksualne . činca, odđ starog profesora lutku (Po- nagone, svojim zanosima i ludilom, sjeta), od Mileta Srdarevića izlišno razmišljanjima uvek stidljivim 1 Uu

stvorenje (Konac dana), već i spram tih ljudi, spram njihovih sud· bina, izlišnih napora da se spasu ili snađu u svojim opustošenim životima. Ta &e ironija zaoštrava do pravog sarkazma u kratkoj skic. Pravda, koja bi sasvim mogla da posluži kao tumač piščevog stava u našem doratnom društvu. Ona-je istovremeno jedina pripovetka u zbirci u kojoj Desnica govori o sebi i to sa oštrinom koja baš zbog toga postaje naročito vidna. I onda kad su mu pod očima | tragični sukobi, slamanja i očajanja, Desnica ostaje miran i staložen, rea"an do hladnoće i neuzbudljiv do pre-= ciznosti naučne analize. Stalno na granici prelaženja iz realizma u psihologiziranje, klizeći po njenoj oštroj, ela stičnoj ivici, Desnica je iščupao iz života i stavio pred čitaoce njegovu svirepu, ciničnu stranu, potenciranu, u granicama vernosti baš tim vidom realizacije. Čak i onda kad je rečenica isprekidđana, grozničava, kad se njegovi junaci grče i bore sa životom - 8 bedom iz koje nema izlaza i u tim "" frenucima nepokolebljiva tačnost i | mirnoćča leže u osnovi izlaganja. Ritam je strastven i uzbuđen, jer je ta-

— 5 —

— Druže Lazare,.. komesare! — Šta je? -— javio sam se. — Zove te načelnik...

zbog onog bolesnika.

potsvesti potisnutim željama, nije umetnički uverljiv. Razvoj” bolesti, i najzad spasonosni lek — žena koja pristaje da razbije njegovu stidljivost, sve suprotnosti koje ga razdiru, sumnje i kolebanja, sve to kao da je preneto iz nekakvog traktata iz oblasti psihoanalize: U piščevom izlaganju tađa preovlađava suvo, apstraktno i naučno izlaganje, bez mnogo veze sa umetničkom istinom, koja nije istoga reda sa naučnom. Tu je Desnica izneverio svoj umetnički metod, bolje rečeno metod je izneverio njega i Odveo ga na stranputnicu bledog uobDštavanja. Ali zato pripovetka daje naknadu u izvanrednom liku majke. ćutljive, strpljive, spremne na svaku žrtvu, otporne, divno i uporno OTtporne majke. Tako samo u jednoj pripoveci, Desnica je pokazao i &labosti i vrednosti svog načina prilaženja ljudima i životu i sam se upleo u zamke koje ovaj način krije u sebi. Pažljivo nijansiranje, obraćanje krajnje pedantne pažnje na detalj, na momenat i pojedinačnost, koje je i dovelo do sugestivnosti likova, odvodi«katkad Desnicu u izve&nu ležernost u pogledu kompozicije. Kompozicija

Navlači”

____ _<KNUŽEVNE NOVINE :

“\

nije uvek glatka i unutrašnje čvrsto povezana, već se rasplinjava e mnoštvo likova i odmosa, od kojih sva ki za sebe nešto jeste, ali uzeti zajedno kvare i razglavljuju jedinstvo pri .povetke. Spomenuta pripovetka Od jutra đo mraka puna je tih digresija piščevih, suvišnih zalaženja u objašnjavanje i analiziranje, koje, nema gotovo ničep zajedničkog sa sanom radnjom. Trudeći se da stvori svaki lik jasnim i određenim, Desnica gubi iz vida celinu, i otud Ritin život, na pr., pretstavlja pripovetku u pripoveci i stoji usamljen i van toka izlaganja. Taj jeneđostatak naročito izražen u pripoveci Životna staza Jandrije Kutlažče, prvobitno zamišljenoj kao nacrt za opsežniju radnju, kako saznajemo iz napomene. Da je Desnica ostvario svoju zamisao, možda bi dobili dobar roman, koji bi na širokom planu Obuhvatio sva protivurečna kretanja koja su oličavala i ispunjavala život naših ljudi pod Austro-Ugarskom okupacijom, sav onaj složeni društveni i psihološki proces, koji se rasplamsavao u sukobu mladog, oslobodilačkog naraštaja, sa konzervativnim očevima, isluženim ćesarskim vojnicima. Ovako ova duga pripovetka pretstavlja niz manje ili više uspelih fragmenata ı ta isprekidđanost ili bolje, česta nasilna sjedinjavanja ,brzo i letimično zadržavanje na odnosima koji se zbog širine zamisli stalno gomilaju, a ostaju nedorađeni i nabacani, sve fo deluje zamarajuće, tromo i neubedljivo Gipka i snalažljiva otpor= nost gorštaka Kutlače, ono prilagođavanje i mirenje s novim okolno&tima koje prolazi bez velikih potresa, prilagođavanje koje ima boju i dah golog krša i surovog i mučnog trplje= nja, ceo taj živi lik zamagljen je i opterećen mnogostrukim vezama, koje pripovetka nije mogla da sažme u svoje okvire. Njena glomazna i razvučena struktura u oštroj je suprotnosti sa suptilnim detaljisanjima, koja su glavna odlika piščevog metoda i talenta, a, iz te suprotnosti, dobili smo, nažalost, i pored sve opširnosti, u stvari nerazrađenu a&kicu za delo koje, bi nesumnjivo bilo na visokom niVOU. Da se Desnica ni u svom poslerat=nom stvaranju nije oslobodio ove ma-– ne,, svedoči pripovetka Susjedi. Ona se tu samo suprotno manifestovala: Životna staza Jandrije Kutlače je suviše duga, razvučena, ali ipak i još uvek skica, Susjedi su &uviše kratka, zbijena i zato opet nedorečena skica, Suštinski različiti stavovi, shvatanje i karakteri, tri suprotna sloja, tri vrste odnosa i života, zbio je Desnica na svega nekoliko stranica i time uspeo samo da donekle ocrta tip špekulantske porodice MarGdaševića. Razrađa ostalih likova počiva na kontrastima koji usled kratkoće i neke užurbanosti, koja jako odudara od uobičajene mirnoće i laganog ritma stila, nisu dovoljno živi. Pripovetka je suviše uska za zamašan pokušaj ocrtavanja psihologije: tri posebna i suprolna društvena sloja. U njoj Desniea nije stigao, kao što to obično čini, da detaljnije prikaže ijedan lik; krupnim potezima i crno-belim kontrastima, on je samo dotakriuo probleme ne zadržavajući se i ne analizirajući ih, Otuda su čak i Marđaševi prikazani na opšte poznat način na koji se prikazuje tip špekulanata, bez onih različnosti i poseb= nosti koje su dragocen teren za piščevu inspiraciju.

Ove konstatacije nemaju nameru da ošpore vrednost zbirke. Naprotiv, baš zato što ona ima kvaliteta i što pretstavlja dobar trenutak u razvoju

današnje hrvatske novele, ona u pu--

noj meri zaslužuje i treba da bude i kritikovana, Slaba dela se ne kritikuju; preko njih se prelazi ili se na njih ukazuje samo kao na negativan primer i pojavu. A Desnica je imao pravo: »knjiga kojoj zađocnjenje od

desetak petnaost godina ođuzima sva– .

ku vrijednost, prave vrijednosti zai= sta nikađ nije ni imala«. Olupine na suncu svojom svežinom i ak= tuelnošću samo potvrđuju svoju sopstvenu vrednost. | |

——-——__---—_—----—__-- — — _— — - —— –—7m <—-— –_— —— 11——

6 =.

na zid prema meni, držao je u ruci petrolejku. Nadnesen nad bolesnikom, pipajući mu bilo klečao je naš

— k] NU

–

MOM O

eveseseseeena bee gegseekeceseoyeekeeeev ea obaBe eee eee

· PROBLEM

a BROJ NB

dee oueeesesesnesevocveovvaeeee vee eee. reseeevessebBebe,

JUGOSLOVENSKE HIMNE

WU poslednje vreme ponova je u štampi pokrenuto već dugo zamrlo pitanje stvaranja nove jugoslovenske himne. Piše se o sudbini prvoga konkursa, traže We načini za rešenje toga pitanja, daju se predlozi. Ta sumarna izlaganja, koja su svakako iznikla iz jedne potrebe koja je postala akukna, ne mogu da budu naknada za temeljniju diskusiju koju zahteva sam predmet. Zato ovih nekoliko reči u vezi s tim problemom mogu poslužiti kao uvod.u tu diskusiju, }

Koji su elementi jedne dobre na- _

cionalne himne? Osnovni i primarni zahtev je da u njoj treba da se ogledaju osobine muzike naroda koji himna pretstavlja, đa samim fim bude prisna, pristupačna i »svoja« onima koji je pevaju ili slušaju. Ona mora da bude poletna | snažna kako u melodici tako i u ritmu. Ona mora da bude »pevljiva« a ipak pregnantna, upečatljiva, Mora da ima svojstva

“široke popularnosti a ipak ne banal-

nosti. Mora i u ritmici da odgovara osnovnim i najopštijim osobenostima ritmike i metrike toga naroda. ]} u himni kao i u masovnoj pesmi tekst mora biti strofičan, i himna treba da bude »masovna«, ali himna se po svom unutrašnjem karakteru razlikuje od masovne pesme utoliko što u njoj ne mora da bude onakva simetričnost i marševska pravilnost kakvu nalazimo u masovnoj . pesmi. Himna zahteva na čvrstoi a ipak ne bezuslovno krutoj ritmičkoj podlozi svečan, a topao karakter melodije. Postupci u stvaranju pa i u odlučivanju o izboru himne ne pretstavljaju lak zadatak. Možda konkursi i porudžbino nisu baš najpogodniji način da se đođe do himne. »Marselje=zu«, dosađa najpopularniju, najbolju i najpoznatiju himnu komponovao je i tekst joj napisao takoreći iz jedmog daha, u jednoj noći, oficir francuske vojske Ruže de Lil (Rouget de 1'sle). Potstrek za to je bila objava rata Austriji 1792 godine i, svakako, munjeviti odraz patriotizma ovog borbenog pripadnika. francuske vojske, inače ne profesionalnog muzičara. Napisana pod prvobitnim nazivom »Le chant de guerre de larmće du Rhin« '(Ratnička pesma Rajnske armije), ona je osvajala francuske borbene mase, Osvajala svet pa i mnoge značajne kom pozitore koji su je uzimali kao teme ili motive svojih kompozicija (Šuman, Majerber, Čajkovski). Ali našli su se muzikolozi koji su otkrili da de Lilova melodija nije originalna: da skoro ista takva postoji već u »Kredu« mise izvesnog austriskog kompozitora Ignaca Holebauera. Da li je Ruže de Lil zbilja spontano došao do pesničke i muzičke ideje, da li je prema tome »Mazseljeza« plod njegove originalne invencije ili je to nesvesno prenošenje već negde čuvene melodije nije važno, ali je važno to

III III III III eegee yet

UIITIINJI

| \

Gradimir Aleksić: CRTEŽ Weg ben»

Liči mi pre na talijanskog vojnika.

— Ne bih rekao da je naš! — kazao sam glasno, NJ

Stana ĐURIĆ-KLAIN.

da je ova pesma, uprkos svojoj ne sasvim jednoštavnoj muzičkoj strukturi (ambitus none, intervalski skokovi do sekste, modulativne promene interesantne ali ne sasvim školske) ostala kao patriotska francuska borbena pesma i kada ju je Napoleon III zabranio, i kada su se menjali režimi i kada ju je francuski narod pronosio od Rajne do Moskve i natrag uvek sa poletom i aođuševljenjem. Zašto? Zato' što ima maobilizatorski, aktivizatorski, pa samim tim i masovni karakter. A pored svega ostalog uspeh »Marseljeze« odnosno njen spontani i upečatljivi izraz Za sniva se na njenoj jedinstvenosti koja dolazi i otuda što je pisac teksta i muzike jedno isto lice.

Na konkursu za himne koji je bio objavljen kođ nas nalazili su se u mnogim, inače đobrim kompozicijama, nedostaci u tome Što nisu originalne, što često potsećaju na nešto već negde čuveno. Istorijat pojedinih poznatih himni poslužiće za dokaz da nijedna od njih nije u potpunosti originalna. Bngleska himna »God save the king«, na primer, toliko je stara da joj se ne zna ni Butor' ni poreklo: takva melodija nalazi se kao borbena pesma ženevskog kantona iz 1602 godine, zatim u kompoziciji za verdžina] Džona Bula iz XVI veka, u Perselovim

Kliše br. 1 Podnaslov: Austriska himna

tekstom, naročito onih konkumom raspisivanih za izvesne državne zvanične potrebe, uspeh porudžbine je redak. Takve primere imamo i u istoriji himni naših naroda. :

U bivšoj Jugoslaviji bila je za himnu uzeta neka vrsta potpurija sastavljena iz delova ranijih himni jedina tada priznata tri narođa: srpskog, hrvatskog ji slovenačkog. (Pritom ne treba zaboraviti da su poštojale i dve verzije crnogorske himne, jedna kra= lja Nikole i druga crnogorskog kom-= pozitora Jovana Ivaniševića). I te tri himne imaju svoje\ posebne istorije postojanja,

U Srbiji se još za vlade kne-

za Mihaila 1865 godine tražila himna ~

i tadašnji ministar prosvete našao je sasvim jednostavan način i neposredan put da se do himne dođe: poru·čio je najboljem pesniku, Zmaju, tekst a jedinom uvaženom kompozitoyu, Kor neliju Stankoviću, muziku. Međutim, Stanković je umro. neposredno pred zakazani rok a slanje himne i tako do ostvarenja tog zadatka tada nije došlo i himna Srbije nastala je tek kasnije na sasvim drugi način. U komadu rođoljubivo-istoriske sadržine »Markova sablja« od Jovana Đorđevića jedna od »numera« bila je pesma »Bože pravde«, koju je, kao i ostale pesme u tom komađu komponovao Davorin Jemko, inače kompozitor muzike skoro za sve komade koji su” se izvodili na sceni Narodnog Dpozo= rišta od sedamdesetih godina prošlog veka do prve desetine ovog. Ta pesma

delima i mnogim drugim ne samo engleskim muzičkim tvorevinama, Prema tome, najverovatniji je zaključak da je to veoma stara melodija koja se provlačila kroz sluh i kompozicije mnogih muzičara i koja je najzad prisvojena kao državna himna. Kompozitori himni su većinom ili anonimni ili malo poznati kao umetnički stvaraoci, ali retko je koji kompozitor himne inače toliko poznat i

je za vreme Obrehovića priznata 'kao državna himna i prešla u narod. Međutim, 1903 godine, po nastupu na presto Petra Karađorđevića tražena je opet nova himna, raspisan je kon= kurs za tekstove „došlo je 40 tekstova i himna Alekse Šantića »Bože, na polja zemlje ove«, kojoj je Šantić sam dao melodiju, bila je proglašena najboljom — ali se nije pevala ona nego i dalje Jenkova i važila je kao srp-

Kliše br. 2. Podnaslov: „Hrvatska ska himna sve do 1941 godine. Za tu narodna pesma melođiju, mada ne bogznakako upeheat 40 vale - We | MAa-Ce ud 4 10

čuven kao Jozef Hajdn, autor austriske himne »Gott erhalte«. No poznata je stvar*) da je melodija te himne, koja je proglašena državnom još 1797 godine i koja je sa stihovima Hofmana fon Palerslebena “prešla i u memačku himnu »Deutschland iber alles• — izvoma hrvatska narodna pesma »V jufro rano se za vstanem malo pre zorom«,

Austrija je čak taj naš napev kao bimnu, sa rečima promenjenim prcma zahtevima režima, imala sve do anšlusa. Na nedavno. raspisani konkurs za novu himnu nijedna od poslatih kompozicija nije zadovoljavala i za himnu nove austriske republike uzeli su — jednu od Mocartovih pesama! Da li je pravilan put i način da se prvo odabere tekst a zatim traži melodija? U praksi nastajanja mnogih remek-dela sa tekstom — solo-pesama, horova, kantata pa i opera najčešće kompozitor crpe"inspiraciju i potstrek iz teksta, sam sebi bira ono što najbolje pristaje njegovom muzičkom izražajnom jeziku. U praksi nastajanja proučenih dela sa zađatim

*) Nju Kuhač otkriva u svojoj studiji »Josip Hajdn i hrvatske narodne -popievke«, Vienac 1880, a engleski muzikolog W. H. Hadou svojoj monografiji o Hajdnu daje čak naslov »Jozef Hajdn, hrvatski kompozitor«,

gami,..

čatljivu, nije dosada nađeno da ima svoje uzore drugde nego u ličnoj in= spiraciji Davorina Jenka, mada nije isključeno da mu je za uzor 6lužila austriska himna.

Hrvatskoj himni je drugačija isto= rija. Još 1835 godine ispevao je Antftun Mihanović pesmu »Horvatska domovina«, objavljenu u »Daniczi Hor vatskoj, Slavonzkoj y Dalmatinzkoj«; melodiju za nju je »ukajdio« dosta kasnije (1846) k. u. k. poručnik Srbin Josif Runjanin. Da li je ona originalna? Ne, njoj su našli dđa potiče od italijanske narodne pesme »O sole pid rapido« i čak da je kopija arije iz trećeg čina Donicetijeve »Lučija di Lamermur«. TItalijansku narodnu pesmu ne znam, ali je izvesno da »Lepa naša« ima Tek sasvim daleko srodstvo sa navedenim đuetom iz »Lučije« i da ima više koralno mir= ni karakter. nego borbeno masovni. Masovne težnje su se u mnogim m0o= mentima istorije izrazile pod vidom verskih pokreta, Otuda nije ni čudno što često ima srodnosti u karakteru između himni i religioznih horskih pesama.

Slovenačka himna »Naprej, zastava slave«, nema sumnje, najviše se, od svih zvaničnih himni jugoslovenskih naroda, približuje masovnoj koračnici. Ona je nastala po najprirodnijem i

najpodobnijem stvaralačkom postup- ·

(Nastavak na sedmoj &trani)

_— Ba

je sad prvina da za tako nešto čuje. — Nisam bo-|. nije na njem bilo ništa da valja! — branio

|pao

Šta je sad hteo od mene? Nije mi se izlazilo, ali

| sam ipak i ja poiražio i napipao čizme u mraku, na=

zuo ih. — Sad ću, pričekaj! — javio se kuriru i Ogr| nuo šinjelom. ı-

Na vratima sam zastao: vreme se izmenilo! Od-

nekud se prokrao jug; duvao je topao vlažan vetar ' noseći kišu i susnežicu. Sa streha je kapalo, nebo se nije videlo ali se osećalo da se njime kovitljaju niski oblaci: bilo je mračno kao u rogu. Iza Horizonta je bleskalo i tutnjalo, potmulo kao leti za olujne noči, — negde daleko vodila se borba i gruvala je arti|| ljerija. Reših najzad da se spustim s praga i zagazim u ·| blatnjavi, raskaljani sneg, po kome je već šljepkao |/kurir preda mnom. Pritegao sam oko sebe šinjel, zavu'|ikao glavu u jaku i osetio kako mi se studena voda, | kojom sam gazio, uleva u raskvašene, dotrajale čizme, Prošli smo kroz neki jasik držeći se ograde. Udario je vetar, dunuo me vlažnim dahom, sasuo mi U lice kišu studenih kapljica i zamalo mi oteo šinjel. Išao sam s naporom, okrećući se vetru bokom. Ku·rir je zastajkivao, čekajući da ga stignem, Prošli smo pored nekih stogova i splaštenih lisnika i u pomrčini, na vratima male Ppojate, naleteh na načelnika, koji me | je tu očekivao. : i — Šta je... o kome se radi,.. Je li naš?

— Ne znam! al

— Kako to?

— Nije pri svesti. \

— Ne odgovara? u

— Ne! i ;

— Pa što si me zvao?

— Uđi i pogledaj! Lekar it kod njega.

Pojata je bila prazna, pregrađena zidom od pletera kroz koji se providela slaba svetlost, Težak, toi nakiseo vazduh, bazdio je nekom truleži i ljudskim izmetom. U drugom odeljenju, opružen na podu, ležao je neki čovek, Vojnik prateće čete, naslomjen

»lekar« iz brigadne ambulante i nije me primetio, U pomrčini, iza mojih leđa, stajao je načelnik i šaptao mi na uvo: — Pogledaj!

Shvatio sam! Nisam dotle video nešto toliko bedno, u isti mah do te mere strašno i odvrakno!.. Na podu pojate, pokriven debelim slojem svežeg, još vlažnog đubreta, ležao je na naramku tanko razastrtog sena čovek — Tačnije — ono što je još ostalo od čoveka i sad malo ličilo na živo čeljade, U vatri, ili od bolova, rasturio je seno, izrovao đubre i ne\svesno, u grčevima, 'onako umrljanim rukama izmazao lice na kome su se pod smeđom skramom skorenog stajskog gnoja jasno videla samo dva bela oka bez pogleda, upravljena nekud u tavanicu. DS pasa je bio pokriven ćebetom koje mora da je neko maločas doneo, jedna noga, uvezana krpama, tankih, golih, samrtničkih gležanja, izvirila je ustranu, Na čoveku je smeđ seljački gunjac, sav iskrpljen i iscepan, prljava iskaišana košulja i umašćena šajkača na glavi. Mršav je kao da mesec,dana nije jeo, glavu je zabacio unazad, usta su mu otvorena, i, da nije bilo ruku koje su se grčile, usta kojim je zevao i jabučice. koja je podrhtavala na vratu, izgledao bi kao mrtvac, . .

_ Sagnuo sam 6e da ga izbliže vidim i ustuknuo smard, koji se osećao svud po pojati, izbijao je od njega. kao od leša koji se raspada, .

— Šta mu je? — upitao sam. — Je li ranjen?

Niko mi nije odgovorio. Lekar je bio zauzet svojim poslom, načelnik se povukao. Smučilo mi se, nisam, mogao dalje da to posmatram, i iziđoh na vrata.

Načelnik me već čekao, — Hajdemo! — rekao je. — Lekar će doći za nama. | Krenuli smo. — Ko je mogao biti ovaj bednik! — pitao sam se, a mašta mi se razgorela i očas uga– sila, — Naš ranjeni borac? Zanemogao, oboleo četnik? Neki od okolnih seljaka? ...

Kiša i vetar malo su stali i moglo se ušput govoriti. |

___—- or. -–- – _–––—_ ćG-—–– – _– —<—

Načelnik me prečuo; zabavio se svojim mislima. —Jesi li viđeo! — rekao je prinevši mi glavu pravo do uva. Pustio ga da se usmmdi. Ni ćebe mu nije dao... ni vode! — Opsovao je seljaka, našeg domaćina, na koga se ispizmio otkako smo došli, hteo je još nešto da mi kaže, ali je ovaj baš u tom času iznenadno odnekud izbio i žurno ispred nas okrenuo kroz jasik ka kući. RSS eR \

— Uh! — huknuo je načelnik. —Pazi ga kuđ se šunja! — i pre no što sam ga mogao zadržati i ustaS požurio je za seljakom i sa njim nestao u pomr=ini, Kad sam se vratio u sobu komandant je već spavao na onim dvema klupama koje je satavio pored

“| zida. Na svetlosti upaljača soba je izgledala još većma pusta, praznija i — studenija. Svukao sam opet čizme, pribio se uz peć, ali nisam više mogao da se zagrejem. Vetar je opet počeo da huči i trese prozorima, Načelnik je otvorio vrata, stupio u sobu sa žiškom u ruci i viknuo nekom — Uđi, hajde, požuri! — a za njim se pojavio na pragu naš domaćin i stao pored vrata. Čekao je.

— Kad je došao taj? — pitao je načelnik sa sredi~

sobe. — Onaj što leži u pojati.

— Biće nedelja dana. : 2 — Olkud je izbio?

— Ne znam ... naišao je noću ... psi su ga osjetili.

— Šta ti je rekao, ko je?

— Ništa, tražio je samo da prenoći.

— A ti? i ;

— Kazao sam, vala, da ide dalje. Ko velim ko zna ko će za njime naići...

— Pa onda?

— Ništa... našao sam ga sjuira u pojati. Sam je otvorio, ušo i prostro sa tavana sijena... Vidim, zanemogao, ne može na noge, i nisam ga više ćero.

— A što si mu svukao cipele i uniformu? — po> kušao je načelnik da ga iznenađi, ali se čovek nije

đao zbuniti i začudao #e što ga to pitamo, kao da mu | __— ___________________—__——-—-———C- —-—-——-—-—------J-—K—

LO x

'rio vrata drugog ođeljenja | zatekao ovde čuđan prije

se. — A ne bih vala kabulio da me poslije za to pitate.

— Idi! — kazao sam, presekao razgovor i ustavio načelnika koji je krenuo za njim. — Stani, ostavi 88, mani se! — rekao sam i vratio ga, a u sobu je ušao | naš lekar, lekarski pomoćnik ustvari, koga smo proletos izbavili od ustaša, j seo pored peći gledajući u mokar blatnjav trag koji je oštao za njime na podu.

— Šta je?,.. Je li promrzao? i

— Tifus! — objasnio je. |

— Pa otkud onoliko zauđara... da nije gangrena?

Odmahnuo je rukom, slegnuo ramenima i pogledao nas. — A zna se? Niko ga nije obilazio.. Ni čistio, dođao je — a čovek je u vatri vršio nuždu poda se... Ovde ni o svojim bolesnicima ne vode mnogo računa,

— Da ga prenesemo u kuću? +

— Ne vredi... dockan je, neće dočekati zoru. ! onako je čudo što je još živ. Idem! — uzdahnuo je. Tt_}eba da previjem ranjenike. :

Podigao se, prišao peći da ogrije ruke i sav se stvesao od studeni,

— Može li se išta učinit1? — pitao sam.

— Ništa! Ostavili smo mu dva ćebeta, Kad bi ee našla čaša toplog mleka., možđa bi je mogao popiti.

Otišao je, počeo sam da se spremam da legnem, a načelnik, kome nije bilo u naravi da olako pušta stvari kojih bi se prihvatio, izišao je opet — sigurno da traži mleko! Čuo sam gde govori pred vratima i posle, dok sam onako sanjiv prostirao ćebad, kako viče s onu stranu zida, pa zatim neku lupu kao da se sam zid ruši. Ostavio sam sve, izišao u hodnik, otvo-

ZOT.

Prema meni, e onu stranu ognjišta, domaćin je” čistio šubaru i nameštao je na glavu. Na zemlji do njegovih nogu ležale su dve razbijene zdele, koje je padajući oborio sa sirije, a desno, bliže zidu, kuda sam ga ulazeći odgurnuo, stajao je načelnik sa pištoljem u ruci i, crven u licu od besa, psovao je najgrđim psovkama koje se u nas mogu izmisliti.