Književne novine

SAVA NIKOLIĆ: DEVOJČICA

Mebeosomooovoonogosoeoeeeooneeeeev eve ofeovWsoopeoeOb

(Nastavak sa šeste strane)

ku: Davorin 1 Simon Jenko, inače ni braća ni rod, nego prijatelji i prezimenjaci, dogovorno su slagali stihove i tonove izazvani, obojica, neprija= feljskim pritiskom austro-ugarskog režima nad sloven&kim „narodima, Pesma, naslela isprva kao »budnica« slovenačke amladine, ubrzo je pre= rasla u buntovničku pesmu slovenačkog otpora i'nije malo puta nazvana našom »Marseljezom«, Izlišno je i

ovde iznogiti nekadašnje diskusije oko ·

sličnosti ove pesme sa jednom slovenačkom narodnom, sa mnogim drugpim već postojećim pa i Sa jednom Šubertovom (ona je čak pripisivana ruskom kompozitoru Ljvovu pa i štampana kao njegova kompozicija), jer je ta Jenkova pesma toliko delotvorne snage da je oduzela važnost takvim muzikološkim argumentima, : Konkretni primeri koji bi mogli da doprinesu osvetljavanju problema himni mnogobrojni su. Najopštiji alternativni zaključci iz dosadašnjeg iskustva mogli bi &e svesti na sledeće: |

Nisu tako važne &ličnosti: one se u muzici — koja permutira svega dvanaest tonova moraju pojavljivati tu i tamo, reminiscence čak nisu retke ni u najznačajnijim delima muzičke literature. što ne mora opet đa umanji vrednost onog đela koje je posteriorno, Tekst ne mora đa buđe primaran, pogotovu ako sam po sebi ne inspiriše, ne izaziva muziku ili ako metrički i akcenatski ne odgovara zakonima muzičke kompozicije himničke forme.

Uspešni rezultati su postizani kada su pesnik i kompozitor isto lice, me> đutim do dobrih postignuća bi se takođe moglo doći kada bi pesnik i kompozitor radili zajednički, gotovo komplementarno.

Put stvaranja himne može đa buđe # obratan onome-koji se obično praktikuje: prvo fekst, zatim melodija. Primerl iz ranijih himni, pa i iz toliko drugih dobrih kompozicija pokazuju nam da se može dobiti skladna celina i ako se tekst potpiše pod već stvorenu melodiju. ;

Ovde su nabačeni primeri iz opšte prakse komponovanja dela ove Vrste. Međutim, specifični problem jugoslovenske himne Ježi i u raznorodnosti umetničkog izražajnog jezika Taroda Jugoslavije. stvo jugoslovenskih jezika, pogotovu srpskog, raznovrsnost Uu akcentima i dužinama, obilje vokala, sve to bi moglo poslužiti kao dobar temelj zvučnom uobličavanju teksta na jednom ođ jugoslovenskih jezika. No veoma je teško, pa ipak bitno, postići ono što će izraziti karakter opšte jugoslevenski iu reči i u tonovima. Na poslednjem konkursu bilo je i pokušaja stvaranja rukoveti jugoslovend&kih napeva na zađati tekst. Međutim, nakalemljivanje raznih melodija — koje su, svaka za Sebe, rođene i srasšle sa svojim određenim tekstom — na tekst himne koji čini jednu zaokrugljenu celinu, ostavlja utisak nečeg veštačkog i neđovo]jno homogenog. Prema tome, pitanje stvaranja jugoslovenske himne možda bi bilo najpravilnije prepustiti spontanom stvaralačkom rađu i inicijativi

Muzičko bogat-

” na koncertima

" Traslu publiku.

opa vr. ya ka

U prvoj polovini aprila koncertni život u Beogradu pružio nam je O» vakvu sliku: poznati češki violinista svetskog glasa Vaša Pšihođa održao je 4 i 5 aprila koncerte u Kolarčevoj zadužbini. Isto tako poznati ruski pijanista Nikolaj Orlov svirao je 11 i 12 aprila u istoj dvorani. Između gostovanja ove dvojice stranih umetnika održala je Beogradska filharmonija svoj sedmi abonentski koncert 8 aprila. Koncerti Pšihođe i Orlova bili su rasprođani do poslednjeg mesta (1140 mesta) što je obzirom na Rkvalitek ovih umetnika razumljivo i opravdano, a za koncert Beogradske filharmonije dirigovao je artistički šef Filharmonije Krešimir Baranović a solista je bio Miroslav Čangalović — bila je prodata 381 ulaznica, što se ustvari ne može ničim opravdati. I dovoljno i rečito u isti mah. Da bi bilo još rečitije, prođužujem: nije ovo bio

slučaj samo sa ovim koncertom Beo-'

gradske filharmonije, „manje-više sličnu sudbinu doživelo'je i šest ranijih abonenfskih koncerata Tilharmonije — da ne govorim o koncertima naših solisla, i onih najiš* taknutijih. Gde su uzroci ovim pojavama, koji bez sumnje graniče sa kulturnom sramotom &redine o kojoj je reč. Možda u programima naše YPFilharmonije i naših solista? ili u prezasićenosti i istančanom Ukušu naše koncerine publike? Svakako ni jedno ni drugo, iz prostog razloga šlo su i programi naše PFilharmonije | naših solista stilizovani — rekao bih skoro bez izuzeika na način koji može da izdrži i najstroži . kriterijum, Zar dela Hajdna, Mocarta, Belhovena, Vagnera, Lista, Bramsa, Štrausa, Debisija, Uiliemsa, Stravinskog, Bartoka, Honegera, koja čine najmpPnje osamdeset procenata ovogodišnjeg remertoara abonentskih koncerata Beogradske filharmonije, ne odguvaraju i najvišim zahtevima repertoarske politike jednog simfoniskog ansambla? Ili možda toj našoj koncertnoj publici, koja puni koncerte stranih umetnika a priorisamo zato što su slrani — Smeta onih preostalih otprilike dvadeset procenata u programima Filharmonije, koji otpadaju na naše simionisko stvaranje. A čime da se objasni činjenica da su mnogi koncerti stranih umetnika od osrednje, pa i is" pod prosečne “Vrednosti bili „daleko više posećeni nego neki domaći kon=certi sa kojima smo mirne duše mogli istupiti i pred muzički najrazvijenijom inostranom javnošću? Sva ova pitanja, i niz sličnih postavljaju se u svoj svojoj oštrini svakom našem kulturnom radniku, u prvom redu, a isto tako i onom malom broju istinski kulturne naše publike, koju bih zbilja uvredio kada bih je poistoveiio sa ostacima predrainog beogradskog »krem« društva (onih »gornjih« nekoliko hiljada), koji unose i dandanašnji svoj kolonijalni mentalitet svuda i na svako mesto, pa i u kon= certnu dvoranu, O toj snobovskoj i plitkoj ksenomanskoj publici, koja stranih umetnika preplavljuje dvoranu Kolarčeve za-

· dužbine a kađa su u pitanju i domaća

muzika i domaći umetnici nigde joj traga nema, ireba već jedanput olvoreno i jasno progovoriti. Jedan od bimih „uslova zdravog razvilka naše muzike — bilo da se radi o stVaralaštvu bilo o izvođačkoj umetnosti — je podrška i razumevanje publike za njene napore i ostvarenja. Bez te podrške i razumevanja, bez uzajamnog prisnog odnosa između onih koji daju — kompozitora i izvođača i onih koji primaju — publike — 6vi će i napori i rezultati biti jalovi. Zato treba bez odlaganja prići borbi za dobru, kulturno doTreba pri tome da smo svesni da je danas takva publika kod nas „malobrojna i da je

90000900000000000000000D0000000080000000DaooG000000000000000po0 o 0009 aga • |

· predrasudom. :

E D

Mihailo VUKDRAGOVIĆ

ovo su mnogobrojni i raznoliki, i na našim je muzičkim institucijama i

- KKUEPEVNE NGVINE

_ živi izražaj, postaje pravo

muzičarima pojedinaca, da pronađu

one oblike koji će najbolje odgovarati našim današnjim prili' ama i Uuslovir .. Orijentacija, u prvom redu i pre svega, treba da bude usmerena na O• mladinu — srednjoškolsku i univerzitetsku. Zar ciklusi koncerata Beogradske filharmonije „namenjeni Omladini (nedeljom · pre podne), sa pažljivo odabranim programima, ne

' bi urodili dobrim plodom? Ili slični

koncerti naših profesionalnih horova — Radio ho: i kora Centralnog doma Jugoslovenske narodne armije ili raznih kamernomuzičkih ansambla i, na kraju solista. I još jedan korak dalje u povezivanju omladine s muzikom putem i preko ovih koncerala, gde njena uloga ne bi bila sveđena isključivo na slušanje (mada je ono primamo) nego i na IO da pojedinci — što je više takvih utoliko bolje — pišu o svojim uliscima, da ih upućuju | „umetničkim Rolektivima. Ovaj način približavšnja omlađine muzici i uz ovakav O“ blik saradnje (iznošenje utisaka) između ovih mladih ljudi i muzičara, kod nas nov a, čini mi se sasvim redak i izuzetak u drugim sredinama, krije po mome dubokom ubeđenju neslućene mogućnosti buđenja najživljeg interesovanja i myhno* gih latemntnih sklonosti kod naših o» mladinaca za muziku u njezinim raznim vidovima. U ostvarivanju ovih prvih dodira žive muzike sa omla» dinom irebalo bi svesii uvodna predavanja i, objašnjenja, opšta ili ve” zana za konkretni program, stručna a pogolovo stručno-literarna, na najmanju meru. A možda bi umesto svake reči! objašnjenja, u tim kritičnim trenucima prvih intimnih zbliženja omladine sa živom muzikom sama snaga njenog specifičnog jezika bila i jedino pravi put njene najčistije i najpunjje afirmacije. Odu= vek sam bio sklon da verujem — a iskustvo je Oovo' moje verovanje ne jedanput potvrđivalo — da ti takozvani temalski koncerti, gde svakoj tački ponaosob ili celom programu unapred preihode tumačenja i raZna objašnjenja često gube smisao, a svakako poipuno, kada se svode na prazno i nerazumljivo estetiziranje i besadržajnu „elokvenciju predavača. Neko je nekom, zgodom dobro rekao da muziku treba slušati bez predrasuda, odnosno sa jedinom da joj se čovek naročito kada se neka muzika #sluša prvi put — potpuno preda, lišen svake unapred nametnute tuđe (ili

' femperameniom

AŠI KONCERTI T PUBLIKA

svoje) sugestije, Tađa njeno dejstvo, ni od koga unapred „pređodređeno nego svedeno na nju samu i njen i istišito, i to utoliko više će utisci kod slušalaca biti raznoliki, već prema raz” nim temperamentima, stepenu muzičkih sklonosti i prijemljivosti, širini duhovnog horizonta itd, Tek tada stručno objašnjenje, estetska anali= za, tuđa ili svoja, poštaje nužan pa i neophodan korektiv dobijenih primarnih utisaka. Eto, u nizu drugih

jedna nesumnjivo solidna osnova od koje bi trebalo poći u borbi za no-

vu koRcertnu publiku, Ne treba nikada zaboraviti da je borbn za mu zičku publiku, za te pro.„većene i ljubitelje, muzike, bio oduvek jedan od osnovnih poslulata same muzičke kulture i njenog napretka, Rečito nam o tome govore &tarije i tradicijama daleko · bogatije naše. Bez prave, istinski muzici Odane publike nema ovoj života i na” pretka. I zato, u našoj relativno mladoj muzičkoj sredini, pitanju publike, njenom „postupnom vaspi= tavanju i uzdizanju, treba prilaziti

odlučno, razgolićavati sve ODO što je,

negalivno kod nje same, ali isto ta" ko i sve ono što se javlja kao smet= nja u ostvarenju ovoga krupnog kulturnog zadatka. Ne postavlja se, na kraju, samo pitanje publike kao akutno pitanje u našem javnom muzičkom životu; mnogo toga na polju organizacionom, na polju jedne određenije „umetničke, odnosno repertoarske politike (koncertne i· perske) traži temeljnu analizu. Pogo=tovo danas kada je u našim specifičnim uslovima socijalističkog razvitka i demokratizma, pre svega i

više nego ikada, kultura i borba za”

nju postala' naša stvar i naša borba, stvar i borba svakog javnog kulturnog radnika. Treba u najmanju ruku biti svestan i dorastao Zadacima koje nam je s poverenjem i u svoj njihovoj širini i obimnosti poverila naša asocijalistička država.

Umetnost violinskog virtuoza Va=

·še Pšihode osobena. je u meri koja

mu daje i osobeno mesto među veli” kim evropskim (i svetskim) violinisima. On je pre i više svega jedan čarobni majstor zvuka, Zvuk njego ve violine je toliko bogat i raznolik u svim prelivima, tehnika njegovog

sviranja — posmatrana celovito i u najsimnijim “„pojeđinostima — toliko ie spontano suverena (mada proizi-

šla iz tehničkih osnova specifično njegovih i njemu svojstvenih, i često posvema odudama od ustaljenih pricipa majrenomiranijih . violinskih škola) a on sam nošen jednim iskonskim češkim »muzikantskim« u najplemenitijem

sredine od ~

Vesna PARUN

STARA P'

ajde, srce moje, da ti pričam H jednu staru i neveselu priču.

Ja ću šaptat, a ti kucaj tiše, stručak će dotle usnuti u lišću.

Stručak će dotle usnuti u lišću, i jesm tiha, pognuta od hoda, o ruku ću pružit umornu, da zgasi

IČA

posljednju zvijezdu sa srebrnog svoda, Ma Tu malu priču nitko neće čuti, — al ja ću šaptat, a ti kucaj, Nikoga nema u kasnome lugu, i nitko amo neće stići više.

„..'To je bilo prije mnogo ljeta. Bijah sva lijepa, i čista, i blaga, Roshija bijah od trave u polju,

Radost je danas gorka ko i tuga. Sreća je, srce, grad u oblacima: zablista, potom iščezne ko duga.

i dragom koga ljubljah bijah draga, i _ Vrijeme je prošlo. Život lice mijenja,

Prošlo. je vrijeme. Odbjegli su dani,

“Sad život s nama šalu zbija ludu. Umjesto ruža korov nam je niko, i cvijet smo divni gajili zaludu.

Pa kuda sad, kad umrije ljepota?

Ko ranjen galeb djetinjstvo krvari,

Za brodolomce ovog brodoloma ima li kopno gdje još sunce žari?

O, kuda sada? U pohode čemu?

U skitnju duše, drumom pustolova?

Grad da zlatni zidamo na pijesku, od slamki nade i prašine snova?

|S a ti kucaj tiše! — +

Vrijeme je prošlo. Stišava se jeka. Ždralovi sele u kraj nepoznati. 6 Rasu se mladost, i nestat će skoro posljednji bljesak tajne što je zlati.,

Davno je tama u lugove sišla, davno je šturak zamuko u lišću. I sree moje usnulo je davno, prije no staru dovrših mu priču.

smislu reči, đa pri slušanju otpađda= ju sve ograde, sva moguća predu> beđenja 8 obzirom na koncepciju, slil i sve ono u vezi s tim šlo se U njegovim zvučnim realizacijama kosi sa jnače ustaljenim načinima interpretacije.

Sasvim je drugoga kova pianistička umetnost staroga i dragog pozna" nika Beograda Nikolaja Orlova. Umelnik velike kulture i izvarednih, pretežno lirskih, dispozicija, sa brižljivo odnegovanim. i odmerenim odnosom za prirodu svoga instrumenta, pri čemu dolazi do punog izra-

samih pesnika i kompozitora ili pesTika KODA V

Uspeo sam nekako da ga smirim; vratio je pištolj u džep i, psujući jednako domaćina što je smeo da ga ne posluša i odbio da mu noćas nabavlja mleko, krenuo za mnom u sobu.

__— Slušaj, rekao je usput kuriru. — Pođi s ovim mamlazom u selo i nađi litar mleka. Požuri i pazi, ako te nekud zavede, odmah ga udri kundakom!

Izgrdio sam načelnika više po dužnosti no iz ubeđenja. Domaćin, valja} priznati, ni meni nije bio po volji. — Ako nas do sad nije mario, sad na sigurno nije prijatelj! — kazao sam, pružio se po onim prostrtim ćebadima i zaspao pre no što sam i viđeo da li je i on legao.

A probudio me baš on pošto sam, činilo mi se, otspavao dobar komad noći. Mrmljajući i psujući bacao jie na pod ćebad, tresnuo o tle sedlo | oborio pušku koja je stojala uza zid. · .

Obrnuo sam se na leđa i otvorio oči,

| — Buđan si! — začudđio se tobože, — Mislio sam da spavaš. i

— Šta je... tek sad ležeš? . i

— Sad... Propađe mi noć zbog onog Talijana!.

— Pa šta je bilo... šta je 8 njim? bi Načelnik je kleknuo uza.me, đa poravna prostrio

ebe. ,

— Umro je — rekao je. ž

— Kad?

— Malo pre... kao đa je sve vreme čekao đa mu neko pruži čašu mleka da bi mogao da se rastane 8 dušom.

— Je li sigurno bio Talijan?

Klimnuo je glavom. — Sigurno! Osveštio se, pomilovao mi ruku, rekao — Gracie fante! — ispod sebe

izvukao neku prljavu kesicu, pružio je | izdahnuo.|

·| Nije stigao ni da mi kaže ime.

Čutao sam, — Bi li hteo da Je vidiš? — upitao je, pre no što sam mogao odgovoriti skinuo sa ziđa lampu, stavio je na pod, pored, mene, odvrnuo fitilj i od

publiku potrebno

pridobijati dugim i strpljivim wvaspitanjem. Oblici za

— 10 svetlosti, koja mu je udarila u oči, sasvim sam se rasanio.

Kesica je bila razvezana, bez uzica kojim ih vojnici obično vezuju za vrat, načinjena od platna i služila vojniku umesto buđelara koji su mu đigurno negde oduzeli,

Načelnik je izvukao dve okrugle limene međaljice sa likom bogorodice, kakve su se mogle naći u svih talijanskih vojnika, tri slike u veličini poštanske dopisnice i pružao mi jednu po jednu. Prva je bila razglednica, izlomljena i iskrzana, — varoš na moTU, brodići vezani za rivu, prolaznici u slamnim šeširima i klupe pod granatim palmama. Na poleđeni nije bilo adrese, ni imena, u levom uglu stajalo je naštampa– no: Katanija — bio je Sicilijanac, dakle, s krajnjeg juga! Druga je pretstavljala izbledelu vašarsku fotografiju: staricu u crnim haljinama, pogurenu, upa– lih prsa, koja je sedela na &tolici kao đa joj je neprijatno što se našla Da fotografskim aparatom i želi što pre da se skloni. Na trećoj je bio vojnik u novoj uniformi, glave prkosno podignute, s puškom do nogu i rukom na nožu — slikan verovatno za uspomenu, pred odlazak na front. : a

Vratio sam sve načelniku, s pokretom koji je hteo reći da me to ne zanima, a on je, umoran i izdovoljen najzad slike i amajlije polako spustio u kesu, ostavio lampu na,sto, utrnuo svetlost i pružio se do mene.

Ali san mi više nije hteo na oči, a u mraku polgravao je preda mnom plamičak lampe, sad duži, sad kraći. Zatim je sve pobelelo, a plamen pocrneo i uzeo da se pomiče polako kao neka ljudska prilika koja se, prteći duboki sneg, s naporom penje uz brdo. Otkud ovaj Talijan ovđe u brdima? Kako je zalutao u ovaj surovi i divlji planinski kraj iz kqga za takve povratka nema? Šta je ovaj porod sunčanog juga nanelo ovamo, među sneg i led, poput retkih, čudnih tropskih ptica zalutalih sred zime. u studene arktičke predele? Talijanske jediniee nisu ovuđa prolazile otkako.6u se jesenas raspale ı pređale, Ako je hteo da se skloni kod nekog seljaka dok rat ne prođe — koji ga je tajanstve=

. simfonija,

žaja fina kultura klavirškog zvu-. ka i njegova do kamernih 8relacija ekonomična primena (naročito, i više nego ranije) u zoni »forte« svi= ranja, Nikolaj Orlov je ovoga puta imao zahvalne slušaoce, naročito me=

„đu onima kojima je diskretno jedno-

stavno i nenametljivo muziciranje milije od estradnih bravura,

Ivrsne dirigentske · „prealizacije pružio nam je šef Beogradske fjlharmonije Krešimir Baranović na svome poslednjem Mkonceriu (sed=mom aboneniskom), dirigujući šim= foniju u f molu engleskog kompo= zitora Vogena Uiliemsa (Vaughan Williams), &vitu iz baleta »Žar ptica« Igora Stravinskog i »Poemu 1941« (tekst Desanke Maksimović) od Jovana Bandđura. Orkestar Beo= gradske filharmonije pokazao je, naročito u izvođenju „Uiliemsove simfonije, punu doraslost za rešavanje najkomplikovanijih muzikalnih i tehničkih problema, kojima ova smela i opora u zvuku, obiluje u punoj meri. Uvek sveža i nova muzika mladog „Stravinskoga za »Žar ptica« zvučala je pod Baranovićevom rukom do “#Z?đBautemtičnosti uverljivo. Jovan MBanđur je u 0VO=joj poemi »1941« (Quasi una pasšsacaglia in 7 variazioni) uspeo da, uzdržanim sredstvima jednog srećno ođabranog oblika — pasakalje pruži odgovarajući muzički izraz šSumoT= nim stihovima Desanke Maksimović (»Na grobu streljanih đaka«), đajući mu na mahove uzbudljivo pot= resne akcente. Baranović je sa is= krenim „pgzalaganjem · prišno studiji ovoga dela, imajući u orkestru PFilharmonije, horu C. D. J. N. A. i solisti Miroslavu Čangaloviću odlične saradnike, koji su u potpunosti odgovorili mjegovim

Petar Omčikus: RUŠBVINE U ZADRU

TM CU MI a M 0 la JE lt o _________E____ Aa —11 — i

—_— __— ___ __ - —— — —I. ---OČČ—

ni razlog naterao da se krene u ove snežne vrhove? | Da li je išao za nekom našom. jedinicom, pa izostao, zanemogao i izgubio se? Ili je mislio da bi mogao stići do Italije idući od sela do sela, i, menjajući usput komad po komad ođela za parče kukuruzna hleba, zalutao ovamo, među mrke, ćutljive, kosmate &eljake čiji jezik nije razumevao, da bi najzad, oboleo, usamljen i nemoćan, buljeci po ceo dan u tavanicu nad 6obom, skončao u napuštenoj seoskoj pojati bez nege i tople reči, bez hrane — sem ako mu ona suluda devojčica nije donosila po koji baren krompir ili kašiku kača> maka — grčeći se na đubretu i pateći od žeđi l strašnjh bolova? Bio sam dovoljno dugo vojnik da bih znao da je najteže umirati sam, napušten ma bojnom polju, | bez prijateljske ruke koja bi mogla pomoći, a odviše sam ratovao da bih mogao neznati da se i nadđmeni, prkosni vojnik-osvajač u samrtnom času vraća sebi i postaje samo jedan umirući čovek, željan ljubavi, sažaljivih pogleda i blagih, utešnih reči.

Zaspao sam i probudio „se sutradan, pošto je sva-– nulo. Kuriri su već vezivali vreće sa štabskom komorom. Komandant se žalio na buhkhu koja mu noćas nije đala da spava; načelnik, neispavan i mrgodan, protezao se u neprilici, Pošao sam do prozora i pogledao napolje, ;

Preovlađalo je jugo, Topi se sneg. Još visok leži na tlima kao svenulo, sparušeno cveće, a drveće, 6 koga se već skinuo, crni se, oko seoskih koliba i pojata,

Izišao sam pred kuću i uputio se do ograde, na čistini s koje se videlo selo, a u lice mi je udario vla= žan, topao vazduh kao da sam se uvalio u zagrejano kupatilo. Kuća 'u kojoj smo noćili ležala je na vrhu glavice. Snežna polja izbrazdale su ograde što su noćas izronile iz snega, 6 krovova kuća dižu se. dimovi | povijaju ka zemlji, svud po selu kreću se vojnici, konjovodci provode konje sa pojila, a neke manje jedinice nekud već odlaze.

. Prođužio sam još nekoliko koraka 1 levo, 8 onu stranu glavice, ugledao malu pojatu. Ispod nje, pognuti kao da nešto traže, stajala su u snegu četiri vojnika,

| x _ —_ —- - –—I,

MUR i O i naar LL Za IG aaa aa dame

tencijama.

— 12 —

a kad su se ispravili i razmakli, viđeo 8am da dvojica, držeći krajeve ćebeta, spuštaju neki teret u raku koju su tu iskopali, dok druga dvojica, s ašovima u ruci, čekaju epremni da počnu da je zagrću. Saranjivali su 'Taljjana.

Vratio sam se. Štab se već okupio pred kućom, spreman za pokret; oma suluda devojčica, duge Opuštene kose, naslonila se na zid i posmatrala nas grickajući palace, — Kamo domaćin? — pitao" je koman= đant koji nije znao šta se sinoć đesilo, a načelnik se okrenuo kuririma da bi izbegao odgovor i pozvao ih đa mu privedu konja,

— Sklonio se sigurno da se ne pozdravlja s nam8l — rekao sam da mu pomognem i pošao napred, Zastali smo pored male pojate, da se štabska kolona opruži i sredi, Imao sam vremena da pogledam oko sebe. Visoko u vazduhu opet su 'se borili nevidljivi vetrovi i talasi toplog i stuđenog vazđuha. Tek je početak zime 1 izgleda da će ponovo nadvladati sever — Uzbuđene ptice gaču i premeću se nad

pod nama, a na horizontu, dokle se okom može šagledati, bistri se vazduh i podižu oblaci i magle. Vide se: glavice slične ovoj na kojoj stojimo, prostrana valo=vita visoravan u studenom zimškom ruhu, pa zatim viša i dalja brđa, još viši i najviši planinski vrhovi i lanci — Durmitor, Bioče, Maglić, Volujak, Zelija, Ljubišnja, Sinjajevina i,Komovi — divlji ali lepi, veličanstveni, moćni i nepobeđivi, A iza njih su, znam, još dalji vrhovi i lanci, bregovi, brda i planine, na ovoj silnoj, golemoj i neđoglednoj zemlji po kojoj gazimo, krstarimo i ratujemo. Polako, 8š vrha na vrh, s brda na brdo, vratio sam pogled na selo pođ nama, već raskaljano našim cokulama, i ustavio ga na slćušnoj, 'jedva vidijivoj humci gnjecave žute ače, koja se sklopila nad nepoznatim Talijanom, koga : vihor rata poneo izdaleka ! tresnuo o ledinu u evom zabačenom planinskom selu Borju, L 7 Krenuli smo | kad smo se prvi put osvrnuli — ni humke više nije bilo, Samo sneg, tišina i goleme mođre | planine kojim ususret idemo. ' | OMG

đirigentskim in" +#,

VSO ti

sa O O O RL E