Književne novine
==
“почетке
БЕЗ ЗАБОРАВА
. М. Рилке
израстао из тишине
РАЈНЕР РИЈА РИЛК
ОСТтОЈИ једна чаробна моћ слике хојој је Рилке тако често и лако
подлегао, Рекли смо: често. а то би требало да означава сву ону бујну и необуздану сликовитост која
чини основ његовом делу. А како би могли да употребимо те речи када на-= ша уобичајена значења постају и сувише оштра, и сувише несавитљива хада треба да се дотакну једног тако изванредно финог ткања какво је дестранца и луталице ће се он довека
песника, коме
ло овог у овом чудитиг
Почетак све се утишава у
свету,
налазио у тишинт; једном скоро невид-
би се
љивом покрету "који је вутше нагове=-
кретање само; никада излазио стакластогт сјаја
штавање него Чини да он из једне исте собе, чаша у орманиме, бледих венецијанских ваза, скровитих мириса у завесама и непознате тишине непомућењих мировања, Сан је то, који га целог живота прати и он ће до краја склапати упарно очи, или се окретати на другу страну: узалуд је, он се не враћа. Једно кишовито детињство У бљештавој сенци купола на катедралама, и једна бледа рука која прелази преко дирки на клавиру, и сувише лако да би могао да се зачује звук. Нађемо се, одједном, ухваћени у те чудне и невидљиве мреже које се око пас лепбти слике која је и сугрише лепа да би могла да буде нешто осим слике саме. Као да је између нас и света неко поставио прозор од дебелог стакла:.тако су слике нечујне, тако се крећу пред нама покретима који су суштина сваког жретања. Требало би замислити једно дивно и веобично тродорно око моје се крије иза тота стакла, Око изаткано од најфинијих чипака нерава, од танких црвених жилица где се свака ствар огледа на неки, у исти мах, ужасан и диван начин, Као кристал, где смо у стању само да замислимо непознатих и недокучивих херетања Како да измеримо дубину те Знице која измиче нашем погледу, јен се негде где остаје само чиста
покрета
се није
плету, У
ја, као наговештај, или почетак
ТЕ 2 Јер све се састоји у нагове-
њу и недоречености: остављамо Фнох
А дугом места, као да желимо да Мшто присније уведемо у дело. УбОЋ . Е „4 је значење које се крије У престан . звука: утишамо се да не
повред БедиМ ено ткање слике на води, чије ;
чивим тај нестаје у неким недокуМ тајну, Одједном је то бљесак или ол
рече ифика сјај порцелана, дим да повредимо “ Еру о време, и дуги дом. ПИ оно постоји или ПГ "ња које знан да Не ЛИ ИЦ ен , о нешто постигли, Потребно би било ћи израз за нешто што ја падао м
и потпуном самоћом, Али када каже ттуна, ја осећам да то није оно Њу што авм и слио у првом тренутку Требало би да то буде нешто тако у еловито да превазилази све наше претћуаве о потпуности, да буде безброј ћуа потпуније него што је потпун пр дев који би могао да означи ту целовиту, Било би то нешто што не оставља места
мичем друтом, што испуњава це про-
ЊНГЕ ГОВОРЕ __
11 септембар, тие ТошШег
АКО, дакле овамо људи долазе да би
живели, Ја бих пре рекао да се ту уми-
ре. Био сам изишао, Видео сам: бол-
нице, Видео сам једног човека који се
поводио и пао. „Људи су се окупили око њега; то ме је поштедело осталог. Видео сам једну трудну жену. Тешко се вукла дуж високог, топлог зида који је покаткад лодиривала, као да је желела да се увери да је он још ту. Да, он је још био ту. А иза њега2 Поглелао сам У план; Мајвоп 4' Ассомећетеп!, Добро. Породиће је — то се може. Даље, тме 5ан-Јасаџев, једна велика зграда с куполом, У плану је стајало; Ма]-де-ргасе, Нора! та Шајте, То нисам ни морао да тражим, али не смета. Улица је са свих страна почела да мирише, Мирпсало је, колико се могло разабрати, на јодоформ, маст од пржених кромпира, на страх. Сви градови миришу лети, Затим сам видео једну чудновато слепу кућу. У плану је није било, „али преко врата стајао је још прилично читљив натпис: Азује де пиши. Поред улаза биле су исписане цене, Прочитао сам их. Није било скупо, ,
И још2 Видео сам једно дете У дечјим колицима која су стајала; било је дебело, зеленкасто м имало је видљив осип по челу. Очигледно је пролазио и није болео. Дете је спавало отворених уста и удисало јодоформ, мирис пржених кромпира, страха. Тако је то, ето, било, Најважније је да се живи. Да, то је најважније.
жх
(Ова извапредна палата веома је стара. Већ у време краља Кловиса у њој се умирало у неколико постеља. Сад се у њој умире у 559 постеља, Наравно, сериски, При тако великој производњи свака поједина смрт не обрађује се нарочито добро, али то и није важно, Количина надокнађује. Коме је данас још стало до добро обрађене смрти» Ником, Чак и богати, који би то себи могли да дозволе, постају немарни и незапнтересовани, Жеља за сопственом смрћу све је ређа, Још мало и она ће постати исто толико ретка као и сопствени живот, Забота, све је то ту: Човек дође и нађе живот = готов; има само
да га обуче. Хоће ли да оде, или је на то присиљен: дакле, без напора; Уоаја уофге тпогћ, тлолзјецг. Људи умиру како им западне, умиру смрћу која припада болести од које болују. (Јер, отхиснути, како су све болести познате, зна се и то да разни узроци смрти зависе од болести, а не од људи; п болесних нема, такорећи, ништа више да ради).
У сопаторијумима, у којима људи тако радо умиру и са толико захвалности према лекарима и болничаркама, умире се једном од смрти уобичајених У тој установи; то они воле. Али, ако се умире код куће, природно је изабрати отмену смрт вишег друштва, којом једновремено почиње погреб прве класе п читав низ његових изванредно лепих обичаја. Сироти се тад заустављају нелред тих кућа по сити се нагледају. Њихова смрт је, наравно, банална, без икаквих формалпости, Они су срећни кад нађу неку која им приближно одговара, Шира сме да буде: увек се још мало расте. Мучио је само кад не достиже око груди, или кад гуши,
хок о х
.. Раније се мислило (или се можда само претпостављало) да људи носе смрт у себи као плод, клиду...
Сви онн имали су своју сопствену смрт, ти људи који смрт носе у оклопу, унутра, као затвореника, те жене које постану веома старе ни уале, па онда на огромној постељи, као на подорници, пред целом породицом, послугом и псима неупадљиво и господетвено одлазе, Да, н деца, и она сасвим мала, немају неку дечју смрт. Она се скупе и умиру онако каква су била пи каква би постала,
Како су сетно леле биле жене кад су трудне стајале, док су У њиховом великом трбуху, на коме су пестварно лежале узане руке, бнла два једно дете и једна смрт. Није ли њихов
ПОВОДОМ „ЗОРИНОГ“ ИЗЛАЊА РИЛКЕА: ОЛЛОМЦИ ИЗ ПИШЧЕВ
Забелешке Малта Лауридса Брига
пра-“
| тотово хранљиви осмех на тако и
= јата
зном лицу долазио отуда што би понекад помислиле да оба расту» хохох
Мислим да би сад требало да почнем да, радим нешто... Имам двадесет осам година и није се готово ништа догодило. Поновимо: написао сам студију о Карпачију, која је лоша, једну драму која се зове „Брак“, у којој двосмисленим средствима доказујем нешто погрешно, и стихове, Ах, али стихови тако мало вреде кад их цовек сувише рано пише, Требало би чекати, и читав, један живот, дуг живот ако је могућно, сакупљати мудрост и сласт, и тад, тек при крају, можда би се могло написати десет редака који би били добри, Јер стихови инсу, као што људи мисле, осећања (она се рано јављају) — стихови су искуство. Само ради једног стиха треба ви“ дети многе градове, људе и ствари, треба упознати животиње, осетити како птице лете, знати којим покретом се мали цветови ујутро отварају. "Треба се сећати путева из непознатих предела, неочекиваних сусрета и растанака који су се дуго приближавали, дана из детињства чија тајна још није расветљена, родитеља којима је наношен бол кад су доносили радост (јер нису били схваћени — то је била радост за неког другог), дечјих болести које почињу тако необично и са толико много дубоких и озбиљних промена, дана проведених у тихим, мирним одајама и јутара на мору, мора уопште и многих мора, ноћи на путовањима које су трепериле високо горе и летеле са звездама, = п није довољно чак ни на све то мислити. Треба имати успомене из: многих љу-“ бавних ноћи, од којпх ниједна није слична другој, сећати се крика жена под напонима, лаких, белих, заспалих породиља које се затварају. Још је требало бити поред самртника и седети поред мртваца у соби с отвореним прозором п изненадним шумовима, И није довољно чак ни имати успомене, Треба моћи заборавити их, ако их много има, н треба имати велико стрпљење па чекати да се лоново јаве, Јер само успомене још нису довољне. Тек кад оне у пама постану крв, по-
А. РОДЕН: ПРОЛЕЋЕ
ОГ АУТОБИОГРАФСКОГ ДЕЛА
глед и покрет, кад постану безимепе и не могу, се више разликовати од нас самих, тада се може догодити да у једном ретком часу, из најбољих од њих, настане прва реч једног стиха, Али, сви моји стихови постали су _ дакле, то нису стихови,., ходу вњ-лофћеаце Мабопаје Седим и читам једног песника, Много је људи у дворани, али човек их не осећа, Они су у књигама, Покаткад се покрену међу листовима, као људи који спавају пи окрену се између два сна, Ах, како је добро бити међу људима који читају, Зашто нису увек таквир Можеш прићи неком од њих и додирнути га; оп ништа "не осећа. А гурнеш ли мало суседа док устајеш и извиниш ли му се, он климне главом према страни с које долази твој глас,
друкчије,
његово лице се окрене према теби и не види те, а његова коса је као коса човека који спава. Како је то добро! Њих је у дворани ваљда три стотине, који сад читају, али немогућно је да сваки појединац има по једног песника. (Бог ће га знати шта они читају)! Гри стотине песника нема. Али, погледај само каква судбина; ја, можда најјаднији од тих читача, странац, ја имам песника... .
,.. Али, ја читам једног другог лесника, који не станује у Паризу, сасвим другог. Он звони као звоно на чистом ваздуху. Срећни песник који прича о свом прозору и застакљеним вратима своје библиотеке у којима се замишљено огледа један мио и усамљен свет. Баш Тај песник желео сам ја да постанем, јер оп зна толико о младим девојкама, а и ја бих о њима много знао. (Он зна све о девојкама које су живеле пре сто година; не мари што су оне мртве, јер он зна све д њима, А то је најважније. Он изговара њихова имена, лака, витко исписана старомодним, дугим китњастим словима, по имена њихових старијих другарица, У којима већ помало одзвања суд“ бина, врло мало разочарења и смрт. Можда У одељцима његовог писаћег стола од махагонија леже њихова избледела писма и искидани ли стови њихових дневника, у којима су записпни рођендани, летње шетње, рођендани, Или може бити да у дну његове спаваће собе, у некој трбушастој скрињи, постоји фијока У којој су сачуване њихове пролећне хаљине; беле хаљине које се први пут облаче за ускрс, хаљине од тила, уствари хаљине за лето, које оне нису могле да сачекају. О, какве срећне судбине, седети У тој мирној одаји наслеђене куће, међу тихим и непокретним стварима, и напољу, у светлом зеле-
ном врту, слушати како се прве сенице дозивају“
и сеоски часовник како откуцава у даљини, Седети и гледати толли зрак поподневног сунца, н знати много о некадашњим девојкама, и бити песник, А, ето, ја бих постао такав песник да сам могао да станујем негде, негде у свету, У једној од многих напуштених кућица у природи о којима се нико не брине. Само једна једина соба била би ми потребна (она светла соба под кровом). У њој бих живео са својим старим стварима, породичним портретима и књигама. И једну наслоњачу бих имао „и цвеће, и псе, п један јак штап за камените стазе. И ништа више. Само једну књигу, повезану у жућкасту кожу боје слонове кости, са старинским иницијалом у цвећу. У њу бих писао. Много бих писао, јер бих имао много мисли и многа сећања на многе људе.
Али, друкчије се догодило, бог ће га знати зашто, Мој стари намештај трули у једном амбару у који су ми дозволили да га сместим, а ја, боже мој, ја немам крова над главом и киша ми пада У очи,
(Превео Павле Токин)
стор у коме св нађе, неповратно м не- мислим на онај живот који ствари личине коју приписујемо човеку. Тада . путку, враћамо се детињству као да избежно присутно, Јер оно што би стекну у полумрачним собама, или ко- их изговарамо полако и тихо, слово хоћемо да почнемо изновв. последе требало назвати потпуном самоћом ји се ми трудимо да откријемо у њи- по слово и слог по слог, као да би ње дело носи у себи цело то Би далеко превазилази све наше кратке ма. Постоји ли он замистаг Неизбежнс сваки јачи глас или непажња могли ство, које, можда, још траје, како је и бескорисне одредбе, какве нам се је окружити ствари атмосфером која да одузму нешто величини која се сам једном записао. Пођемо ли трагом нелзбежно указују при сусрету са не- им припада, одредити простор који ће буди у нама. Али ми прво видимо де- слике која чини суштину његова дела,
чим што је сувише изван наших могућности изражавања. Када кажем да је он био сам, ја тиме имам првенствено намеру да покушам да одредим ону изванредну способност духа коју
ствари трају, које је њихових. И
најбоље показати дивну потпуност њихових димензија. Али ако кажемо да
још једна од битних не ради се само 0 томе
срећемо се са временом, одлика
више плод њарења,
наше маште,
ло. А човек се пред нама указује само да би испунио један склад који је
замишљено путовање где је све онако како смо желели да буде,
открићемо сву узнемиреност једно нервозно и дрхтаво у себе, дим концима нерава.
боја,
тренутак са-
и затварање у своје тишине проткане бле-
код њега налазимо да присваја ствари. Да сваки предмет постане његов, неузбежно везан за њега и уз њега, ма колико га ми, пре или после, додиђивали руком. Јер он никада није припадао нашој руци када је једном био у његовој, када је његов додир прешао, као сенка или као лаучина, преко меке линије која означава. коначност облика. Овде, одједном, искрсава оно што је битно: живот. Свака црта је део кретања, заустављен У нашем оку. Јесу ли наши прети до вољно истанчани да осете гипкост кхамена, изненадни покрет у ствари која, наизглед, мирује: Самоћа би, дакле. откривала тајну покрета, ако би та суштина требало да буде сакривена од нас зидом загонетке. Тако нам се ствар указује као сплет кретања чи ји почетак и крај измичу у несавр: шености наших очију. Зато ће он у вајарству наћи оно што годинама тражи: чист облик и нетакнутост повр: шине. И још нешто више: ствар, пред мет, недокучив живот облика у про стору.
Рећи треба, пре свега, да је он видео
ствари, А када хажем видео, ја тиме.
иу
да се створи ствар, већ да јој се да простор и одреди трајање. А то трајање не сме, ни у ком случају, да се подудара са трајањем кога ми посматрамо на часовнику. Ствари имају своје време као што је простор у коме се малазе само њихов, и. ми тешко можемо да замислимо нешто друго осим њих самих тамо. А самоћа би, после свега, била тај простор и то трајање ствари, које се толико разликује од наше претставе о њима. Кажемо ли, дакле, да је он био сам, ми пре свега, мислимо на ствари. На ствари онакве какве се указују пред његовим очима, у тишини покрета и изгубљености времена. На живот ствари који је, за њега, суштина и садржај живота самог. А када нам он то, најзад открије, све ствари у својој потпуности, недокучива је то тајна која се налази пред нама и дубине којима се дно губи. Може то да буде дивљење почетника или ужас истраживача. Свеједно, Али неограничено је наше поштовање онога што нисмо.
има, дакле, имена која у нама одмах побуде то поштовање ми када их изговарамо ми у речи налазимо део те ве-
а не како јесте. Ипак, неизбежно је, пре или после, да видимо дело како израста из човека . Али то не ремети онај нашг замишљени склад, већ му само даје један нови обрт и један нови почетак, Јер, утврдили смо на пачетку. човек је био сам. Кажемо ли то, ми, првенствено, мислимо на усамљеност дела које је пред нама. Оно је, пре свега, један затворени круг: гледамо у њега као што се гледа рибњак у коме вода нити притиче нити отиче; само слика на површини, или случајан лист који падне, остало припада тишини, Речено је: тишина је израстала око њега. Или, о једном другом: прво на шта се код њега наилазило била је тишина. Наметнуће нам се одмах он, израстао из тишине, скровити плод дугих ћутања,
Требало би поћи од детињства, јер први дан је неизбежно присутан у последњем: умиремо ли, све је тога тренутка у нама као да почињемо. Прошлост, дакле не одлази и нема те реке која би је однела са собом, Све се састоји у присуству, ту су и хжрај им почетак. Последњег дана када остане само ужас, лепота је у првоме тре-
Тражимо, на крају, У себи једну реч која би могла да изванредно прионе уз његово дело као битна одлика његова, Имамо, дакле, на уму ону чистоту линије и цртежа која нас се дојима при читању ових прозирних страница. ' Одједном је то неко фино и) необично ткиво, недокучиво у својој савршености., Али, питамо се одмах, постоји ли уистини дело ослобођено свих недостатака. Мако нам је та реч необично драта у овоме тренутку мораћемо је оставити, Чини ми се да ничим непотпуније не бисмо обележили његово дело него том несавршеном речи, пре бих рекао да нам се оно намеће као завршено, као један пут који се вратио своме почетку, чији је крај исцрпљеност путника који је отворио последња врата и нашао се на улазу своје куће, као нешто иза чега: можемо да ставимо тачку, а да ниједна реч не остане изван тога знака завршавања. Јер све што би после дошло било би само онај пластавак којим обично продужавамо дело у коме смо открили изванредну и дубоку повезаност са нама самима.
ЈОВАН ХРИСТИЋ
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК, 28 ЈАНУАР 1954