Književne novine

–—

У ји |" ЕУ

Зора безимених

(Иван Дончевић; „Пред зору“, издање „Просвете“, Београд)

Симболичан наслов ове књиге изванредно погодује . њеном садржају. Поуздање у будућност, вера у добро, м нада у верну доброту светлости, сунца, зоре, која ће гранути над отромним поприштем човекове борбе за живот, за правду, за истину, чине оптимистички смисао књижевног дела Мвана Дончевића, једног од проминентних савремених хрватских писаца. То поуздање и та нада карактеристичви су, исто тако, и за књигу „Пред зору“, која претставља ретроспективни избор његове прозе.

Али, чини ми се, ништа није лакше него бити потпуни „оптимист“ или „пе симист“; на тај начин избегава се (намерно или ненамерно). одговоран и мукотрпан труд да се објасни реално стање, да се објективно и истинито протумаче битни узроци појединим животним појавама и догађајима; и стога треба с подједнаким неповерењем гледати и на оне којима је све добро и дивно и на оне којима је све Зло и рђаво у животу! Паскал је за= бележио; „Не показује човек своју величину тиме што се приклања једмој крајности, него тиме што обе крајности захвата у исти мах“. Стаза истине је напорна, она тражи издржљиве путнике; и међу уметницима: доследне. Иван Дончевић је у својој уметничкој визији предратног живота, ми у ратним сликама, показао конзистентан напор у трагању за истином, за стварним смислом живота, и налазио га је захваљујући својој посматрачкој способности, изоштреној и 0о6јективној, и у синтези оних крајности које су се евидентно манифестовале, или које је он интуитивно наслутио, У животној стварности. Никаква вербална изјашњавања, ни отсечна нетирања, ни паперјасте (или папирнате!) речи емфазе и глорификације не могу заменити уметничку кристализацију пишчевог личног доживљаја живота, у живом свету, међу људима. А Дончевић управо полази од човека, од оних људи које свакодневно срећемо и на којима се, барометарском тачношћу, одражавају све радости и тегобе нашег живљења.

Дончевићев домен у овој књизи је село, његове личности су сељаци, па ипак, у његовој прози нема ни трага од оне фолклористичке традиције која је гушила нашу књижевност, и која се и данас још понегде провлачи. Дончевић је село дао на сопствен, индивидуалан начин који се, поред осталог, очитује и у његовом књижевном изразу. Приповетка „Дјечак“ доноси низ фрагмената из сеоског живота виЂеног и тумаченог кроз психу једног малишана. Живописност и рељефност добро изабраних, типичних детаља из сеоске свакидашњице и психолошки пронипљиво запажена прва интензивнија животна пулсирања у дечаку, његови пркоси и тескобе, изражени прегнантним и пеконвенционалним стилом, сачињавају основну вредност ове приповетке,

Мз оног првог нејасног и несвесног пркоса никла је и Хорватова кћи Марија, главна личност романа „Животопис без свршетка“, досад најбољег Дончевићевог дела, који би иначе и сам био довољан да истакне његову уметничку индивидуалност. Напоран сеоски рад, погибије (скоро фаталистичке) у одбрани имовине, економско

пропадање, пакости људске, пороци, пијанство — све се то стапа у комплексну слику беде, У густу и непро~

зирну атмосферу чамотиње и сиротињског таворења. Хорватова кћи Марија симбол је стотина сеоских девојака које свесилна и тиранска моћ очева мајки, новца, имања, срачунатих обзира и безобзирне срачунатости присиљава да се удају за оног кога не воле и због чега настаје јаз раздора и несреће. Вредност човековог живота је ништавна,,. ако се он сложи с тим, ако му сам не одреди цену! Стога ни Марија није сасвим подлегла злу, није се покорила, У роману она је потпун и дограђен лик; реалан. убедљив; заједно са Шимуном (знатно слабије оцртана личност!) она одлази У град, и они сами, безимени, кређу у

неизвесност борбе, према зори животи Неатавно, роман има и немих медостатака. Тенденциозност поглавља

„Тишина цркве“ исувише је драстична; речник је каткат претерано груб. сиров, рогобатан, често са дијалогом који је (натуралистички) преписан из товора. Али је Дончевић-уметник далеко јачи! Он уме добро да прикаже атмосферу („Сова навјешћује тмину“), да једном вешто убаченом, уметнутом реченицом обогати пејзаж (цеста „што преноси даљину...“), он је добар портретист („Свој човјек“), сатиричар са дискретним, психолошким алузијама („Сестрица“), и, најзад, он је песник. Један лагани вео лирике обавија цео роман, да би се у неким деловима поглавља „Јесен стиже, дуњо моја“ (стр. 84—86) претворио у малу али поетски аутентичну, трагичну лирску поему.. "

Сасвим је друкчије са пиклусом кратких приповедака „Безимени“. Додуше, у белешци о писцу, на крају хњиге,. Новак Симић каже да се оне сматрају „за најбољу новелистичку збирку из НОБ-е код мас“,. То можда сматра Новак Симић. ИМ то се можда сматрало трвих послератних тодина кад је наша књижевност тек била кренула првим снажнијим замасима напред, Данас, међутим, Дончевићеви „Безимени“ изгледају више као грађа коју треба прерадити, дотерати, жао што је 1948 године прерађен роман „Животопис без свршетка“. У тим причама нема ничега лажног, исконструисаног, увеличаног. Лепота нашет човека, револуционара, патриоте, не устрашивог борца живи пуном уверљивошћу и сугестивношћу. Али, живи кроз оних неколико набачених, на брзину ухваћених и сложених реченица после битке, у затишју, које су, саме за себе, дубоке, проживљене, истините, али су ипак више податак, чињеница, него уметничка креација Њему одговара лапидаран израз. сажета композиција новеле; таква је, например, она дирљива, хумана, антоло-

КЊИГЕ ГОВОРЕ

гиски класична прича „Писмо мајци у Загорје“. „Догађај у аутобусу“ даје у Тончеку један занимљив лик и психолошке опсервације о честеј неодређености и површности нашег мишљења и закључивања о људима око нас. Казна“ садржи значајан психолошки проблем сведен на минијатурне димензије новеле. Све остало је, понављам, грађа,

уБезимени“ су засада само сведочанство, докуменат једног времена (као м „Истините легенде“ Јована Полповића), али не и уметност, Хоће ли се писац задовољити њима, показаће бу= дућност. Сада очекујемо Дончевићев нови роман, да би се том приликом штире и свестраније размотриле разнородне уметничке особености пишчеве, и, евентуално, опширније разјасниле правде и неправде овог (простором скученог) новинског чланка.

М. КАНДИЋ %Ж

Поводом антологије савремених београдских уметника

(„Савремени београдски уметници“, издање „Просвете, Београд)

ТПрегледајући антологију савремених

београдских уметника одмах ми се, још У самом почетку, наметао недостатак многих наших истакнутих у-

метника, значајних за то време. Који је критеријум узет приликом одабирања уметника за антологију: Ако је по критеријуму најбољих достигнућа између два рата, или по оригиналности дела створених у том раздобљу, онда очигледно недостају имена: Бете Вукановић, Стајана Аралице, Љубе Ивановића, Марина Тартаље, Игњата Јоба, Боре Стефановића, Васе Џоморишта, Винка Грдана, Михаила Џетрова, Јефте перића, Мише Вукотића, Николе Граовца, Симе Роксандића, Илије Коларевића, МиХаила Томића и дру-

именима, онда је сваки од тих ненаведених уметника у раздобљу између два рата могао ући бар са по једним делом које је у њиховом развоју значило једно остварење. Јер, сви су они индивидуално изразити ми имају снажно испољене тежње сваки у свом жанру.

Па шта је онда био циљ ове антологијет

Ако је циљ антологије да се широка јавност. упозна · м „са сликарима и са њиховим остварењима, како би се уметници приближили свом народу, како би их народ могао разумети и заволети њихова дела, онда се то најбоље може постићи баш у судару разних уметничких схватања.

Ако се узме да би једна оваква антологија требало да буде огледало епохе у којој су се уметници развијали, онда је и у том случају ова књига промашила свој задатак.

Не може се ни замислити да се из антологије изостави наш еминентни и познати сликар Стојан Аралица, коме се и у светским галеријама нашло место. Та чињеница само може да створи забуну и код јавности и код сликара

Значи: ако ова антологија није састављена ни по именима ни по делима, по највећим достигнућима нашег сликарства, онда је извесно да је ре= ализована по личним наклоностима редактора. М још једна чињеница: репродуковани су радови У боји само неких аутора, али су и том приликом изостављени баш најизразитији колористи: Бјелић и Радовић.

Поздрављајући саму намеру да се састави антологија, мишљења сам да се треба сложити с редакторима и закључком њиховог увода: „да се надају да ће се после ове књиге појавити и друге које ће проширити и употпунити познавање уметничког рада разних група и појединих уметпика“. То би било остварено још и у овој да су се придржавали свега онога што

је горе речено. Према томе. рад на једној пунијој антологији наше мајновије уметности остаје и даље као

акутна потреба.

· Верујем да ће ова моја изјава. бити примљена с разумевањем и да ће се им даља дискусија развијати објективно и академски, како и доликује нама у-

метницима. " ЗОРА ПОПОВИЋ „а

Доситејево аутобиографско Ајело у Америци

„Живот џприкљученија“ у колекчији „Дела модерне филологије“) '

Међу америчким славистима, који су стекли особите заслуге и за попу= паризацију књижевних вреднота јутославенских народа, ваља споменути проф. Џорџа Рапала Нојеса, Својим пугогодишњим знанственим и превоцилачким радом задужио је све "лавенске народе. Једно његово постхум-

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ х ЧЕТВРТАК, 28 ЈАНУАР 199

но дјело о Доситеју даје и нама данаг повода да се с признањем сјетимо његових заслуга за нашу културу,

Џорџ Р. Нојес (родио се 1873, умро 5 маја 1952) био је попут већине старијих америчких слависта самоук на подручјима науке о Славенима. Њетгова прва већа публикација носи натпис „Јуначке баладе Србије“ (1913), Нојес је пе само написао расправу о значењу тих балада нето је цијели низ наших пјесама превео у заједници се Леонардом Беконом.

Касније је Нојес издао дјело о драмама А. Островског. Превео ја и Мицжијевићево дјело „Џан Тадеуш“. дуги низ година проучавао је старославенски језик и старе славенске споменике. По признању америчких слависта проф, Нојес је био изврстан педагог, те је одгојио велик број данас признатих америчких слависта. Са својим студентима преводио је сплавенске тек стове, при чему је био не само њихов професор мего и равноправан друг. У својој монографији „Жолстој“ (1918) лао је корисну анализу свих дјела великота руског писца.

Као што је Нојес свој знанствеми публицистички рад почео с темом из српске књижевности, тако ка је и завршио: једном монографијом из ста= рије српске књижевности, која је изашила постхумно. Нојес је неколико година прије смрти темељито проузавао живот им рад српског народног просветитеља Доситеја Обрадовића. Ње» гово дјело изашло је у неклади Све= училишта у Беркелеју у Калифсрнији 1953 године. Нојес је превео Доситејево дјело „Живот и прикљученија Лимитрија Обрадовића, нареченога у калуЂерству Доситеја; њим истим списат и издат“ (1783). Усто је додао м опсе= жну расправу о Доситеју у окзиру опћих прилика његова времена.

То издање о Доситеју под натписом „Живот и авантуре Доситеја“ (39 свезак колекције Дјела модерна Ффилоло» гије“) има 340 страница ес библиогра= фијом и индексом имена. Мојес сматра Доситеја оснивачем модгрне српске књижевности, а у свом екотензивном уводу освијетлио је свијет Доситејев, изнио хронологију њетова живота, 0особито његових посљедњих година,

ИВАН ЕСИХ

ПЕТАР ДОБРОВИЋ: СТУДИО ж

Светислав Вуловић: Критике и осврти (Издање „Ноћок“, Београд)

Књига Вуловићевих критика и огледа у добром и са познавањем начињеном избору Живка Милићевића може да нам претстави најбитније карактеристике Вуловића критичара: смелост, љубав за књижевност свог времена, духовитост м спонтан једноставан критичарски израз. Ако овим особинама Светислава Вуловића као позоришног и књижевног критичара додамо његово присно осећање за народну реч на једној и знатно познавање светске литературе на другој страни, небе бити тешко да се увиди да је овај српски критичар могао ми знао као професор ми као јавни радник на пољу књижевности да са одушевљењем изриче свој књижевно-критичарски и

естетички кредо. У свом инструктив= мном и живо писаном есеју о Вуловићу који је истовремено и предговор овој књизи, Велибор Глигорић пише: „Није се бунио у оцени литерарних вредности, Није упадао у заблуду да медиокритете огласи великим писцима“. Чини ми се да управо у тој незбунљивости пред књижевним делом и лежи опо најбитније што Вуловића чини једним од наших најзначајнијих критичара који рационално али и са ентузијазмом прилазе књижевном делу. Без једног сталног критичарског метода, Вуловић није и без критичарских мерила која У његовом тексту имају позитивну и сугестивну примену. У српској“критици Светислав Вуловић је први који са разумевањем и разложно пише о естетским — вредностима Његошева дела, поезији Радичевићевој и Ђуриној. Поред шест већих чисто књижевних огледа („Петар Петровић Његош“, „Сима Милутиновић-Сарајлија“, „Појави у најновијој нашој литератури“, „Уметничка приповетка у најновијој српској књижевности", „Ђура Јакшић“ и „Бранко Радичевић“) У овој књизи Вуловић нам је претстављен и као позоришни критичар.

БРАНКО ПЕИЋ

један прилог познавању Матоша

(После Вучетићевог приказа прве књиге Матошевих сабраних дела)

Уважени и мени вазда драги друг Шиме Вучетић. приказао је овде прву књигу Матошевих дела. Он је дао доиста заслужено признање њеном уред-= нику, познатом песнику Драгутину Тадијановићу, који је у овој књизи критички приредио и лепо објасмио све Матошеве стихове пи три књиге њего= вих прича објављених за живота, а наиме „Иверје“ (1899), _ „Ново иверје“ (1900) и „Уморне приче“ (1909)

Како сам и ја један од сталних чи“ талаца Матоша, нека ми је допуштено да саопштим један мали прилог коментару горе поменутих збирки, УТО+лико пре пио 'Тадијановић крај. све своје пажљивости и знања, не познавајући у танчине србијанску и 6београдску прошлост; није ни могао запазити, па ни објаснити извесне појединости. А Матош у знатном делу своз= јих радова бави се баш Београдом, Србијом, српским писцима м србијанским животом уобпште;

Тадијановић, например, сасвим тачно утврђује да се прича »Он“ објављена у „Вијенцу“ год. 1908, тиче Богдана По-

повића, јер се Богдам, иако фантастично приказан, у њој јасно распознаје. Због ове памфлетске цртице

Матош је коначно раскинуо са целим крутом око „Српског књижевног тласника“ у који никад није примљен,

Али је уреднику очевидно нејасно зашто се Матош одрекао своје приче „Министарско тијесто“,. Матош је У »„Правди“ дао 31 децембра 1905 ову из јаву:; „У првом броју загребачког листа „Просвјета“ изашла је једна бур= гија под мојим потписом, Неко је „Ппроевјету“ насамарио. Ја нисам аутор те мистификације“. 'Тадијановић поводом тога каже: „Ваљало би детаљније истражити, какви су разлози магнали Матоша, да се јавно одрекне „Мини старског тијеста“ које је послије три године уврстио у „Уморне приче“. да се одмах могло исувише добро препознати описано лице доказом су каснија скраћивања појединих реченица, У којима је Матош испуштао оно, што није хтео да уђе у дефинитивну његову редакцију уморних прича, 1909". Мислим да се овај случај може лако објаснити, У јунаку који се у причи зове Митар Митричевић, а по надим= ку Мита Краставац, многи ће одмах познати недавно преминулог Миту Димитријевића, У Матошево доба он је био познат (и озлоглашен) као писац романтичног песничког дела „Оливера“ и као писац драме „Сестра Леке капетана".

друго лице које се у причи помиње као „оплеткар, министарски син, бивши посланички замјеник и напредњак Џаја Ујдурма пуижон“ а које му спретно Цинцарче (тојест мало час споменути Мита Димитријевић — Б. Ко брзо постане врстом тајника, пријатеља и љубавног атента» — уствари ге Павле Маринковић, иако му Матош придаје надимак „Пижон“ који је носио Јован М. Јовановић. Око године 1905, кад је Матош написао ову пртицу, Павле Маринковић као издавач „Правде“, интимни пријатељ многих писаца и политичар, био је врло. утицајан, Матош је због горње реченице морао баш у „Правди“ порећи своју причу, а затим, три године доцније, приликом објављивања приче у збирци, избацити инкриминисана места, јер је Маринковић био врло расрђен због Матошевих алузија и могао му је, како је био жестоке нарави, посметати, По једном казивању Маринковић је Матошу припретио протеривањем У Аустрију, а то би за Матоша, војног бегунца из Аустроугарске војске, значило пропаст.

Занимљиво је још поменути да се и јунак приче „У чудним гостима“ Шпира Лазић доиста тако звао. Тај вечити путник, потукач, нека мешавина модерног анархисте и средњовековног богумила, можда је још жив. Око 1900 овај врло интересантни човек живео је у Београду као послужитељ једне приватне _ гимназије у Лазаревићевој улици.

Уверемч сам да ће м други читаоци откривати у Матошевим делима још неке личности које су постојале, јер је Матош" радо узимао своје јунаке непосредно из живота, Нарочито у њетовим цртицама из београдскога жи+ вота биће пуно таквих лица.

Најзад, и узгред, поменућу да је, ваљда из поштовања Матошева текста остављено прилично његових језичких грешака, Матош пише „јашити“ место јахати, па. имамо јашенот ждрепца (страна 152), зајаши (220) и слично; звиждају (230) и звиждајући; „миљи“ место мили (231) итд. Дршка револвера (227) не може бити „од бињиша“; то је очевидно лапсус, па биће да треба овде да етоји „од филдиша“, тојест од слонове кости, Мислим да је такве грешке и лапсусе допуштено исправљати м у критичким издањима или бар треба указати на њих у примедбама.

БОЖИДАР. КОВАЧЕВИЋ ж

Стендалова визија модерног позоришта

(Поводом превода Стендалове жњиге „Расин п“ Шекстир“, издање „Нопок“, Београд)

Тешкоће у рушењу застарелих форми у уметности огромне су, али исто+ рија гарантује да увек морају бити преброђене. То нам је изванредно ипустровао Стендал у својој студији о Расину и Шекспиру, рекавши да су Волтер, Расин и Молијер „полетели тркачком стазом притиснути ламцима (крутим догмама које су владале у драмском песништву онога времема) и носили су те ланце са толико лепоте

да су учењаци успели да убеде Французе како су тешки окови неопходан украс чим треба потрчати“, Борећи се

мротив „високопарног“ александринца, који је у драмској уметности „често само огртач глупости“, против ода м тирада које су У суштини „антиромантичне", залажући се за' „трагедије У прози“, као што су Шекспирове у ко јима се „чешће налазе тренуци савршене (специфично драмске) илузије нето у Расиновим“, истичући, варочи=

то, да савремено позориште, а пре то- |

та и драмско стваралаштво, морају би ти ослобођени _рецидива прош:лос Ма пошто драмско дело по својој формт и садржају треба да одговара захте- | вима савременог човека, те да зато модерном добу и не одговара „натегпути, крути стих, пун примамљивих завршетака реченица, стих прециозан“,., јер човек новог века „тражи пре мисао него лепоту речи“, — Стен дал се залагао за „романтичну трагедију написану у прози“, онакву какву је створио Шекспир, да би се дошла до што већег „драмско“, а не „епа скогт уживања“, Ако одбацимо извез сну нејасност у формулацијама и развученост Стендалове студије, и задржимо се на неколико његових идеја о проблему савремене драме и позоришта, о односу позоришта према животу и друштву, уверићемо се колико су његове идеје биле револуцио+ нарне за оно доба, јер су доцније по“ стале концепција модерног схватања драмске и глумачке уметности. (Али, зар неће и данашњи театар бити наслеђен од једног позоришта које ће доћи2), ј

Ако би се Стендалова студија дубље им стручније анализирала, онда бисмо У њој могли наћи безброј захтева, ' схватања и теорија које У потпуности одговарају модерним концепцијама, драмске и позоришне уметности, колцепцијама које често ни данас нису У потпуности практички остварене. Узмимо само једну реплику романтичара из прве главе Стендалове студије (стр. 19) и погледајмо шта је све у њој рекао о драмском и позоришном начину изражавања чавек који се супротстављао запарложеним схватањима једног академика, Три ствари су истакнуте и — а то је за нас нарочито важно — дата су три одговора која можемо и данас да при-

хватимо; шта је то позоришна илузија, треба ли модерна драма да се ослободи класичног

позорнице и чиме редитељ да

јединства треба глумац и делују на савременог гледаоца2 Ако, збот недостатка простора, наведемо само меке Стендалове речи: да се „тренуци савршене илузије (на позорници) могу наћи само у жестини неког живог призора“, да „гледалац, понесен радњом, ни најмање не помишља на протекло време“, јер је „цело време заузет једино догађајима и развојем страсти које му износе пред очи“ — у тим кратким формулацијама можемо сагледати читаве књиге које су касније написали позориини теоретичари. МИ још више: једну поставку о модерном глумачком изразу који тек у наше дане разрађују театролози и практички остварују највећа глумачка имена садашњице, за то

је: да се на савременог гледаоца у позоришту мора деловати једина веродостојношћу догађаја нп непосредним директним развојем страсти и мисли, ту на сцени, пред очима, пред срцем, и пред разумом гле-'

далаца. Далеко би нас одвело ако бисмо дубље образлагали и разместрали макар и ове три поставке Стендалове, а да не говоримо о безброј других идеја које су често само набачене у тексту, (Ма том путу ка модерном глумачком изразу где се налази наша сценска уметност7)

Јер, нас узнемирује једна друга асоцијација која се надовезује на Стендалове пророчанске речи: интересује нас доба у коме ми битишемо, инте» ресује нас драмско и позоришно стваралаштво нашег времена, овде У Јутославији, 1954 тодине.

Јасно је да се добро и модерно напионално позориште може логично развити на доброј и модерној домаћој драми. Пошто је наша данашња дрвмска уметност далеко заостала иза домаћег модерног песништва. или прозе, наше савремено позориште је тухиморано да свој нови сценски израз изтрађује кроз интерпретацију модерних страних драматичара или кроз == а то је можда и најбољи пут — једно ново, модерно тумачење сценских класика. Утолико тре треба да се запитамо: је ли наш савремени позоришни израз у складу са екепресијом у другим модерним уметностима, мисаоним _ преокупацијама и психолошким потребама човека из 1954 године: ИМ не само што се треба запитати, већ, ухолико се дође до иоле негативног одговора, треба пронаћи његове узроке и указати на начин који би довео до оних резултата који би се могли назвати новим стремљењима у нашој позоришној уметности,

ВЛАДИМИР ПЕТРИЋ

--2