Književne novine

САВРЕ

МЕНА Проза

ОДЛОМАК ИЗ У КЊИГЕ »Записи из Ослободилачког рата«

пред почетак Шесте непријатељске офанзиве група чланова Претеједништва АВНОЈ-а (Др Рибар, Моша Пијаде, Марко

· Вујачић, Јосип Рус) и чланова Националног комитета (Владо Зечевић, Тошо Вујасклонила се из Јајца у село Корићане, више Ши-

синовић, Сулејман Филиповић)

ОК сам с друговима вечерао и. спре-

мао се за пут, већ је пала ноћ. С во-

дичима, које сам добио од Команде

мјеста у Корићанима, и својим пра-

____ тиоцем Пером кренуо сам на. ноћни

марш, најтежи ваљда у мом тврдом партизанском животу.

Чудновато и неочекивано брзо мијења се вријеме у планини. Кад смо кренули с Корићана, било је готово благо вријеме. Истина, из натуштена неба промахивало је нешто налик на циганчиће, затим је окренуо снијег, али није било ни вјетра ни студени. Ишли смо брзо, водећи коње низ планину и спустили се у долину Угра.

Кап смо изашли из шуме и избили на подбарне ливаде према Витовљу осјетили смо да се вријеме мијења,

— Окреће вјетар, — рече један од водича == да пожуримо не бисмо ли стигли у Витовље прије мећаве.

Ништа нам није помогло што смо журили, на мјестима равнијим чак и касали, мећава је била бржа. Кад смо се из долине Угра испели на голу висораван, зазвиждао нам је право у лице такав вјетар, да смо сви застали и окренули се. Сјеверац је немилосрдно брисао висијом, час цијучући, час урлајући, ударајући нас по лицу ситним, леденим иглицама које су се лијепиле за косу на сљепоочнидама и одмах се смрзавале. Домалочас на пртини се видјело или бар назирало помало, али сад се у том лудачком ковитлацу бијелих сићушних кристала, који су штипали и боли по лицу, није видјело ништа.

Прошао сам овим путим прије три недеље и мислио сам да сам близу куће у којој смо преноћили идући из Јајца. Рекао сам водичима да пожуре да се што прије дохватимо бар неке појате у селу. Нису ми одговорили ништа него су ћутке кренули даље,

Ишли смо погнути у пасу, бокимице, оборених глава, сакривајући лице од вјетра који је свирепо шибао невидљивим својим канџијама. Пртине више није било. Упадали смо у сметове, пропадали у залеђене барице до чланака, посртали преко некаквих момби и тетурали насумце напријед. Осјећао сам како се знојим од физичког напора да се одржим на ногама пред силином вјетра и да корачам, али ми је истовремено било тако хладно као да на себи немам одијела. Ништа нисмо говорили један другоме — четири људска створа која се сваки за себе с крајњим напором носе са стихијом. о.

Одједном сам изгубио везу с друговима. Коњ ми је пропао предњим ногама у једну дубљу залеђену барицу и док сам му помогао да се из ње искобеља — другови су измакли и не примјетивши да ја не идем с њима. Застао сам и викнуо неколико пута, али ми је одговорио само звиждук вјетра, који ми је изгледао као злурадо завијање неког чудовишта, Као да ми се неко из те вијавице која не да ока отворити руга и кези. Осјећајући да ми се ознојено тијело нросто леди на вјетру, кренуо сам насумце даље. Све је боље него стајати. Кретати се док има снаге, јер застати или сјести значи смрт, мислио сам, сјећајући. се некад негдје прочитаног и-, скуства из борбе с мећавом. Био сам изгубио рачун о времену — да ли тетурам по сметовима час или два или можда само десет минута, нисам знао. Као да је у мени била будна само једна једина мисао кретати се.

Послије не знам колико времена сударио сам се с мојим пратиоцем који је примјетио да ме нема у колони и вратио се да ме тражи. Стигли смо водиче и сва четворица застали, ·

Надвикивајући се с вјетром питао сам:

— Да нисмо залутали> 6 '

— Чини ми се да јесмо, — рече један.

— Знате ли бар отприлике гдје се налазимо. Чини ми се близу Понира, — виче исти

глас. у

— Гази напријед!

У рату сам се увијек чудио нашим водичима како се они сналазе, којим се чулом служе када у мрклој ноћи воде колону, некад кроз непроходну шуму, некад кроз зелено море кукуруза, некад кроз високи шевар просушене мочваре. И сада сам се чудио како је овај водич могао у тој вијавици оцијенити да се налазимо близу Понира.

Кроз десетак минута можда, обрели смо се пред једном брвнаром, Заклонили смо се мало од вјетра за кућу и одахнули, а онда залупали на врата. Нико није одговорио из куће, Дуго смо лупали, и тек кад сам, осјећајући да се мрзнем, викнуо

—- Разваљуј врата! јавио се из куће тих н преплашен мушки глас:

— Ма ко је то у ово доба»

— Отварај, партизани.

На то се у кући ужеже свјетлост и стари: ји човјек, одјевен, отвори врата.

— Ма чуо сам ја вас чим сте стигли, али не смијем да се јавим. ;

—_ А зашто, болан»

' — Бојим се трупова.“

»у диверзантске групе које је непријатељ уба-

цивао у нашу позадину.

| Родољуб Чолаковић |

У ме

прага у Средњој Босни. У току те офанзиве, непријатељске јединице продрле су и у тај крај. У овом одломку описујем свој пут с Корићана у Јајце кад сам кренуо да обавијестим Врховни штаб о ситуацији и да му предложим да се поменути другови премјесте на сигурније мјесто.

— Већ ко они не могу развалити врата, као што бисмо и ми развалили да се ниси јавио.

На огњишту је планула ватра. Сјео сам на троножац и испружио ноге према ватри; осјећао сам како ми по цијелом тијелу струји и разлива се по жилама право блаженство. Домаћин је скакутао око нас, прилагао све нове суве јелове цјепанице на ватру и понављао: |

— Их, браћо моја, куд сте баш ноћас морали по овом кијамету,

Дознао сам да он живи сам у овој брвнари, а да му је породица у Витовљу, гдје је, каже, сигурније него овдје.

Водичи нису били сигурни да неће залутати ноћу у планини, па сам, иако ми је било жао, рекао домаћину.

Свјетлост

ФРАГМЕНТ ИЗ НЕО

РЕЛАЗИМ дланом по лицу, и освје-

дочавам се: брада ми је прилично

понарасла; Рачунам“ посљедњи пут

био је код мене бријач у уторак.

Сутрадан су опет дошли по. ме, извезли ме из собе на нечујним бијелим колицима, провезли кроз празне звонке ходнике и угурали у лифт. Нада мном су дрхтале челичне жице док је стаклена кутија с мојим тијелом клизила навише уз танак зуј, Са сваким катом освајала је свјетлост; узлазио' сам као у апотеози, с лаганом омаглицом и плитка даха од узбуђења, а под срцем ми је нешто замирало. Колица су вјештим маневрисањем уклизила у бијелу собу без углова. А онда је све било тачно као и посљедњи пут: маска на лицу, доста угодна празнина која се све више шири у мислима. ИМ, посљедњим трачком свијетлости, помисао: ако се више не пробудим, тим боље!...

Не знам како сам се вратио, Протекло је затим неколико дана без времена, Вјероватно дан-два без пуне свијести. Данас би, према томе, могао бити петак или субота. Ваљда субота. А можда чак и недеља. Уосталом, свеједно! То одгонетам само тако, од дуга времена, да нечим упослим мисао.

Јутрос ми је већ готово сасвим добро. Помало опет улазим у збивања, укључујем се у ток времена. Презаво запосједам стварност, || сухи факти, које -оштро уочавам, да на мом ноћном столићу стоји за трећину испијена чаша воде или да је на радиатору малко укриво положена _ плитица с 0блозима, добивају неку, посебну важност по томе што су то факти, Е дијелови истинске стварности, — и што их ја, ето, уочавам. ј

Послије дуље времена, ово је први сунча-

ни дан. А то није свеједно. То је можда једна

од малобројних ствари које нису свеједно,

· Кроз притворене капке провукао се сноп зрака и одразио на бијелом стропу слику вањског свијета: видим као на неком екрану изврнуте фигуре пролазника, умањене али у правим бојама, потпуне и живе: сестрица у бијелини _проноси некакву чинију; сељак с торбом о рамену ено разговара с вратаром, можда му препоруча неког свога — вратар је највиши до кога његова препорука може да допре. Затим промичу, жустро и доста весело, два млада доктора у бијелим капама. Вратар је једног зауставио, Он вади перо и потписује му неке папире. — Забављам се гледајући ту моју малу фатаморгану. И долази ми идилично узан и безазлен тај мали ша

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ #ЧЕТВРРАК, МО ФЕБРУАР 10: .

Владан Десница

ћави ;

— Спреми се да нас. водиш. Он се трже уплашено. | — Зар ноћас по овом чуду»

— Ноћас, и то одмах. До ујутро морам сти-_

ћи: у Јајце. |.

— Немој, болан, ноћас, лезите мало, отпочините, а ја ћу вам ујутру донијети из села млијека и љеба.

Гледао сам у разбукталу ватру, слушао како вјетар лудачки фијуче око куће и помислио како би било дивно пружити се поред огњишта и отспавати који сат, али сам се сјетло другова на Корићанима који с нестрпљењем очекују моју поруку из Јајца, тргао сам се и рекао:

— Хвала ти, морам одмах даље, Спреми се,

па да крећемо. ,

Он је застао насред собе и, ваљда осјетивши, по тону да нема погађања, резигнирано је казао:

— Ја, шта ће, што. се мора није ни тешко.

Напољу нас је дочекао прави ђаволски плес: уз непрестано звиждање. и урликање вјетра вртјеле су се и кружиле на све стране оштре. ледене пахуљице снијега. Било ми је још студеније, јер смо управо изашли из топле куће. Срећом, убрзо смо са чистине ушли у шуму Потајницу. Одједном ми је било као да сам ушао у собу. Вјетар се није готово ни осјећао, тек негдје високо у крошњама чуо се његов шум, али то је било сасвим безазлено, чак пријатно уху.

Преда мном је газио пртином наш водич, идући лако и брзо, поскакујући Мало у ходу. Ћутао је, само би с времена на вријеме избацио кратку фразу: „Овдје су усташе заклале тројицу Срба“ или „Овдје су лани курјаци раздерали десет. оваца мога кума“..Па онда опет гази даље својим лаким ходом.

Постао је разговорнији тек кад смо избили у село Лендиће. Застали смо да се под једном широком стрехом одморимо и запалимо. Пушио је цигарету коју сам му понудио и говорио:

— За ме је најстрашније ићи ноћу преко

· Потајнице.

= Зашто» |

— Има у њој звијера свакојака, а некад навали и нечиста сила.

— Ајде, болан, каква нечиста сила.

— Теби је лако говорити, али ја знам људи који нису. ноћу могли изићи из Потајнице, него се сву ноћ по њој вртили,

— Сигурно су били пјани, па нису умјели

да потрефе лут. о

;

БЈАВЉЕНОГ РОМАНА) рени свијет који наглавце шета по бијелом стропу моје собе.

Тако сам се забављао и некад давно, давно. У собу мог дјетињства исто је тако продирала изврнута. слика свијета напољу, у љетња поподнева кад сам послије купања лежао с још влажном косом на узглављу које је мирисало по сунцу. Лицкао сам бјелкасту сочицу што се ухватила по мојим издуљеним и поцрњелим удовима и мотрио то мало стр-

' моглављено људство које ми је дошло у походе. Само је онда слика била блато узнемирена, сва као оживљена, неуморним шарањем

змијастих пруга од рефлекса мора које је равномјерно дисало под 5 прозорима, у луци.

„Далеко доба! Између њега и данашњег мене увалило се готово педесет година — педесет година Које се зову читав живот, а које ми се данас чине тако нестварне, готово безболне! Некако су се спљоснуле, изгубиле сваку тежину и сваку запремину у времену пука арабеска моје мисли, — тако да преко њих без сметње посижем руком у моје дјетињство, као преко несуштаствене запреке опсјенарева ужета...

АША је кућа била на обали, камена | двокатница с балконом и с кукастим гвожђима у која се о светковинама У-

тицао ' барјак — права начелничка кућа, пред њом мала чистина са четири кржљава багрема која су с прољећа разлиставала штедљиво и суздржано. Стан је био уздужно раздијељен дугим ходником. На десној страни, према мору, била је благоваоница, лримаћа

— Јок, богме, него нечиста сила се испри“. јечила и није их пушћала све до зоре. Ја се сад не би смио сам вратити да ми пола Бо»

сне поклониш. ! у — Но веле ти ни враћати се. Хајде с нама

до првог села. Тамо ћу узети другог водича, а ти тамо преноћи, па ујутро кући.

Кад смо се приближили селу Подлипцима примјетили смо да у једној кући јарком свјетлошћу гори лампа. Зачудио сам се; конференција не може бити, јер је било око два сата иза поноћи, Пришли смо прозору без завјеса и угледали на једној прични човјека гдје спава, На таваници је висила упаљена карбитна лампа,

Лупнули смо у прозор и човјек је, као да је чекао на то, сјео на постељу.

— Отвори! рекао сам.

— Сад ћу ја, чуо се његов глас.

— Зашто ти овако гори лампа усред ноћи»

— За тебе џи за сваког намјерника, одгово“ рио је мирно, висок, старији Муслиман, уводећи нас у топлу собу. То је ради севапа, дбе дао је више за себе. ·

Врло радо пристао је да нас одведе до калдрме која води право у Јајце, а одатле су знали пут и моји водичи с Корићана, Наш водич из Понира остао је у његовој кући да преспава до зоре, а он је кренуо пред нама. Пут кроз село каљав, пун рупчага. Идемо и стално посрћемо и због слаба пута и због умора. Водич казује: .

— Водио сам неки дан једног српског попа, а он ме пита „Јесу ли ти ово; путеви штф су их градили Спахо и Стојадиновић“. Шутим ја и ништа не одговарам, јер нећу ла увриједим попа, а ја сам ти, брате, увијек био Хрват и Радићевац, а за Спаху никад нисам гласао. .

Опростили смо се на калдрми; он се вратио кући, а ми, све поред Врбаса, продужили према Јајцу. Обузео ме је био такав дријемеж да сам ходајући почео да спавам, буде“ ћи се тек кад бих посрнуо. Појахао сам коња надајући се да оп хладноће нећу моћи спавати на коњу, Чим сам се спустио у седло, заспао сам и пробудио се тек пред Командом мјеста. Било је 6 часова изјутра. С Корићана у Јајце стигли смо за десет часова.

Пробудио сам команданта мјеста Мишу Јокановића, свог старог друга још из средњо“ школских дана, који је спавао на мансарди Команде мјеста. Наложио је плехану фуруницу која је зачас забрундала, своју успављу“ јућу пјесму. Рекао сам му у неколико рече» ница о чему се ради, молио га да иде у Вре ховни штаб, да се тамо договори и одмах ша» ље курире на Корићене, Не чекавши да се свари чај, заспао сам на столици поред пећи; у полусну сам осјећао како ми Мишо #зува чизме и смјешта ме у постељу.

соба, наше спаваће собе, з на лијевој страни радне просторије, одаје мојих двију неудатих тетака, кухиња и собе за служинчад. Собе према мору биле су свијетле и ведре, поплав- | љене сунцем. Та страна куће била је некако претежитија: у њу се слијевао сав кућни живот и сва кућна чељад, онако као што се путници на лађи слијевају на онај бок којим ла» ђа пристаје уз обалу. Лијева страна куће била је сумрачна, преливена плавкастосивим освјетљењем, сјеновита, У тим сјеновитим собама моје су двије тетке проводиле свој невесели, безмирисни живот као оно пауново перје у вазама од лажног малахита по угловима, У те собе ми дјеца ријетко смо улазили, а кад бисмо ушли, говорили смо шапатом и ступали на прстима. Одмах иза куће почињала се пењати кршевита стрмина, тако да су на стражњој страни прозори били ближи земљи него они на прочељу. И кад би се с прозора који су гледали на море прешло на прозоре сјеновите стране, прелаз је био тако на гао а промјена слике и расположења тако ве» лика као да прелазиш из једног свијета у друти, Дугачки ходник био је размеђе тих двају царстава: ту су се укрштавали свијетлост и сјена. На свим вратима била су дебела млијечна стакла; она на десној, сунчаној страни сјала су у жару, оживљена жутилом сунца које је надирало и чисто превирало преко оквира, а у брушеним рубовима ломиле су се зраке расипљући се у јарким дугиним бојама; она на лијевој страни била су нијема, застрта непрозирном опалском замагљеношћу, и, пред“ вече, лагано подливена плавкастим отсјевима. На свим су вратима мјесто квака биле кугле од брушеног стакла. И те кугле као да су биле љепше на вратима сунчане стране: њихова засићено свјетлоплава боја чисто је живјела, као да у њима гори по жижак. Из ду бине њиховог стакленог меса извијао се топли јантарножути одраз и, у часовима јачег разгарања, пробијао се до на површину, На сјеновитој страни, кугле су биле угашене; њихово је плаветнило било замућено, а у средини као да се назирала рана, попут црва У срцу јабуке. Ми дјеца говорили смо да је У њима убијен живац. Међу осталим дјечјим играма била је једна која нас је нарочито загријавала: на уговорени знак или ријеч, сви бисмо се разбјежали да се што прије дохватимо по једне јабуке на вратима; ко би остао без ње, морао је да врши неку обредну радњу или одређену казну. Небројено пута остао сам без јабуке, јер сам се увијек јагмио за онима на сунчаној страни. Оне су и осталу дјецу више привлачиле, Вјеровао сам да по опипу разазнајем „десне“ јабуке од „лијевих“, оне „у којима гори“ од оних угашених, Другови би ми везали очи, окретали ме уокруг све док не бих потпуно изгубио оријентацију, м тад ме водили од јабуке до јабуке, а ја сам погађао. И данас, ако само: затворим очи,

(Наставак на четвртој страни)

5