Književne novine
Примјер научника Ватрослава Јагића
РВОГА марта ове године откривено је на бечком универзитету попрсје Ватрослава Јагића. Дјело м дар Ивана "Мештровића, опо је смјештепо међу попрсја најпознатијих професора тога универзитета. Међу бројним ликовима европски познатих учењака оно је друго, што приказује човјека југославенског подријетла, Прво је Миклошићево. Извршено у знак сјећања на тридесету годишњицу Јагићеве смрти (1923), оно је пружило трилику, да се у Бечу окупио знатан број слависта и Јагићевих“ поштивача пз различитих земаља, а највише из Југославије. Том је згодом изречено више говора, у којима су појединци или у своје име или у име појединих научних институција настојали освијетлити Јатићеву личност или поново истаћи коју његову црту. Правац је дао бечки професор славистике Рудолф Јагодић, који је највише пр заслужан за цијелу акцију, Он је јасно, прегледно и научно приказао цјелокупан Јагићев научни лик. При томе је врло објективно истакнуо н бројно значење Славена у некадашњој Аустро-Угарској и у самоме Бечу. Тиме је успио и објасниту значење Јагићеве славистичке дјелатности У његову времену н.у тадашњој средпни, Од југославенских представника говорили су том пригодом Александар Белић, Марко Костренчић, Крешимир Филић п Светозар. Ритиг.
Међу говорима о Јагићу било је нешто и противурјечја. Но из свега, што се о њему може пи мора рећи, не могу се
избацити или засјенити неке основне чињенице, Без њих се Јагићева личност не да схватити «ит процијенити ни у нашим ни у европским размјерима.
Судбина је свакога научнога рада, да брзо застарује. Нова открића потискују старе погледе
"и чињенице па и највећа достигнућа недавне прошлости често постају само дијелом хисторије, Само ријетки научни списи као неким чудом чувају свијежину и много година иза свога постања, често и онда. кад је грађа у њима већ постала општим до» бром. То великим дијелом вриједи за Јагићеве књиге, јер их читалац јоли увијек може пролазити са занимањем и коришћу, Као и свуда, и овдје је узрок у једноставној чињеници: – као ми сви истински научни радници зиирока формата, ни Јагић се није ба-
њима науке, нити је гајно науку због науке. – Истражујући _ научне проблеме ни пишући о њима, као
да је увијек питао; што значи моја наука За Хрвате, Југославене, Славене, Европу, друштво, човјека» У првим годинама свога јавнога рада постављао је он таква питања и отворено. А на њих је п прећутно одговарао и у посљедњим својим научним публикацијама, Тај дубоко људски елеменат осјећа се у њима још увијек,
Јагић је био филолог у најшпрем смислу, бавећи се готово подједнако и лингвистиком и науком о књижевности, Но све, што је писао, па и приватна писма, изграђивао је изразито. књижевно. Сви се његови списи могу пи данас читати готово као литература. Мако се он близу десет година бавио ц књижевном критиком, неких изразито литерарних амбиција није показивао никада. Али је у њега све изречено кристално јасно, прегледно, увјерљиво, живо. Пишући, Јагић је увијек имао нешто да каже; а писао је тек онда, кад је био потпуно на чисту, што ће рећи и како ће рећи, Његов изразито књижевни стил посљедица је чињенице, што је у њега, као у свакога правога ствараоца, проблем израза био до краја ријешен са самим проблемом садржаја, стапајући се с њиме у једно.
Јагић је највећи број својих година, све до иза своје тридесет и треће, провео у иноземству. Као најважнији узрок његових великих успјеха у европској науци многи
РА Кп
ж
спомињу управо чињеницу, што је живио у великом свијету, те се стога могао боље развити. Истина је напротив, да је он преко десет година радно у Загребу, 8 то у вријеме, када је требало стварати основе хрватскога научнога живота. У Загребу је у тих десет година оставио списа за пет омашних књига. У њима су замеци свих каснијих његових дјела и основа, јасно изграђен стил и методе. Није оправдана
"тврдња, да је само наша мала сре-
дина крива, што се појединци не могу развити, како би иначе могли, Људи Јагићева кова, радини, упорни, с јасним циљевима, могу се и код нас научно уздићи — паче можда и лакше него у великих народа, јер имају мање конкуренције, а више необрађене грађе.
Јагићев одлазак у Русију, Њемачку и у Аустрију, његова честа пу> товања, његове многобројне везе с представницима европске науке користили су му ипак веома много, јер су се једино на тај начин његови видици могли проширити до најширих европских могућности, Као ни У осталим наукама, и у славистици је потребан трајан додир са сличним наукама у свијету, да би њезини носпиоци У свакоме часу могли употребљавати најновије научне методе. У противном случају увијек пријети "опасност, да се заостане за развитком науке, или да се, зачахурени сами у себе, надувавамо у својој ситноћи, .
У вези с Јагићевим животним путем често се различито тумачи, за-
„Он је од почетка до краја остао на стајалишту братства и јединства југославенских народа, "проматрајући њихов језик и књижевност као цјелину, и устајући против сваког шовинизма,., Све то није сметало, да постане научни радник европскога значења и Европљанин по видицима и духу. Био је међу ријетким људима свога времена, који су знали спојити.,, народно осјећање с чувством припадности европској културној заједници“,
едну
Пшто је он оставио Загреб, и зашто се у њ није вратио, кад је тамо 0сновано свеучилиште. Чињеница је да је он из Хрватске једноставно отјеран, због политичких _ разлога, јер је тадашњим властима био непоћудан због превеликог свога формата у тадашњим хрватским приликама. Његов долазак на хрватско свеучилиште изјаловио се пак кривњом, оних, који нису знали с њиме поступати, јер нису осјетили његово значење. Уосталом, да се г. 1874 им вратио у Загреб, можда би га слични људи и касније били изгриЗли, као што су изгризали свакога, тко „“ стјишио изнад њихових глава. Унаточ свему, Јагић је до краја живота остао дубоко повезан са својом земљом. Остајао је увијек Вараждинац и Хрват. Као што је на почетку своје јавне дјелатности припадао међу најотпорније хрватске интелектуалце, тако је након слома Аустро-Угарске живо пратио догађаје у новој држави Срба, Хрвата и Словенаца, страхујући од централизма. Према својој жељи, покопан је у Вараждину. Но у исто вријеме он је од почетка до краја остао на стајалишту братства м јединства југославенских народа, проматрајући њихов језик и књижевност као једну цјелину, и устајући против свакога шовинизма, било с које стране долазио. Све то није сметало, да постане научни радник европскога значења, и Европљанин по видици“ ма и духу. Био је међу ријетким Људима свога времена, који су знали спојити искрено и снажно народно осјећање с чувством припадности европској културној заједници. Знао је, да ћемо у њој значити толико, колико ћемо јој стварне прилоге у културним ври-
једностима АНТУН БАРАЦ ж
Излагања Вељка Влаховића и Пунише Перовића у Удружењу књижевника
Србије
На пленарном састанку Удружења књижевника Србије, одржаном 20 априла ове године, другови Вељко Влаховић и Пуниша Перовић, чланови ЦК СКЈ, на позив управе Удружења, говорили су о неким проблемима наше савремене литературе. У дужем излатању, они су изнели своја мишљења о битним питањима која се данас постављају пред нашу савремену литературу и о којима је било говора на ТУ пленуму ЦК СКЈ,
Сложеност ових питања, која се крећу у комплексу наше савремене књижевне проблематике уопште, од односа писца према своме времену и његове стваралачке свести и савести, па све до конкретних проблема савременог израза, — захтева дужу и темељитију дискусију. Због тога је на састанку, после излагања другова Вељка ВБлаховића и Пунише Перовића, одлучено да се дискусији о овој проблематипи посвети већи број наредних састанака Удружења књижевника Ср-
доносити:
“т
ВАТРОСЛАВ ЈАГИЋ | ЧАСОПИСИ У СВЕТУ
Расцвет аматерских позоришта
ОСЛЕДЊИ број часописа Међу-
народног института за позери-
ште који издаје организација
УНЕСКО, посвећен је у це лини непрофесионалним позориштима у свету од којих је данас учлањено преко 25 федерација из 18 земаља у Међународној федерацији аматерских позоришта.
У овом броју часописа „Позориште у свету“, Ханс Кнудсен износи проблематику универзитетских позоришта и група у Немачкој, осврћући се утлавном на финансиске тешкоће на које наилазе овакве компаније у Немачкој, као и на проблем репертоара, истичући да мМладалачки занос аматера надокнађује што се јавља као сметња у матерског позоришта.
О позоришној делатности на француским универзитетима пише Пјер Ше+ вријон, износећи углавном историјат развоја аматерских група разних у“ ниверзитета нарочито на Сорбони, где је професор средњевековне књижевности Гистав Коен 1938 године први пут приказао, са студентима као извођачима, чувени Рутбефов „Миракул о Теофилу“ створивши тако „Теофилијанску групу за приказивање средњевековних драма на Сорбони“, што је доцније довело до стварања „Античке позоришне групе на Сорбони“. Говорећи, даље, о позоришним групама ма другим француским _ универзитетима,
раду а-
које приказују класична дела уопште,,
а не само миракуле и мистерије, Шевријон истиче квалитет ових лриказа који су рађени. врло. студиозно, већином под надзором стручњака-професора' драмске књижевности,
Најинтересантнији је, вероватно, чланак Хенри Шницлера о универзитетским компанијама у Америци у ко јој данас има 35.000 аматерских позоришта са 2.800.000 глумаца аматера и 70.000,000 посетилаца њихових претстава у току једне године (у Енглеској се број аматерских позоришта креће до 20.000, са 300.000 глумаца и 25.000.000 гледалаца; Француска: 12.000 позоришта, 125.000 глумаца, 8.000.000 посетилаца; Данска: 10.000 позоришта, 100.000 глумаца, 30.000.000 посетилаца; Италија: 2.000 позоришта, 28.000 глумаца, 6.000.000 посетилаца). Хенри Шницлер говори, затим, о квалитету универзитетских по» зоришних изведаба у Америци и твр“ ди да је њихова режиска и сценографска опрема, махом, перфектна и веома инвентивна, док је сама глума врло разнолика по вредности,
У хроници овог часописа, поред чланака из осталих земаља, штампан је приказ Маријана Матковића о позоришном животу у Југославији у коме је на информативан начин дат преглед најважнијих позоришних премијера У нашој земљи током протеклих сезона,
и побеђује све оно ·
вид периферним пита-
Размишљања о уметности
(Наставак са треће. стране)
жи књижевнику који трага за истином. Презирао сам травестије и жудео са уметношћу, лишене примеса које фаленификују стварне животне видове, Емил Зола им руски реалисти, нарочито они из друге половине деветнаестог столећа, били су први моји учитељи. Чак сам и поезију желео да сведем.на најконкретније изражајне форме, — толико сам фанатично веровао у неопходност људског живота, Презирао сам формуле и знао сам да оне никад нису свет сласавале, Знао сам и то, да оне за уметност, под разним временским угловима. _ претстављају само једну демони јачку перверзност, И то само због тога, што се њихове лештне вуку кроз векове, које грозно заударају на сваком кораку где крене људски дух. Јер историја, у крајњим коп"зеквенцијама. није ништа друго: до бескрајно робилиште формула и превазиђених закона.
Шта је, међутим, остало увек свеже и вечито присутно као наш дах2 Које су то макгије испуниле извесне речи, одавно растрочиених људи у прах и пепео, и које ће љуле узбуђивати кроз векове, те им готово старост и време ништа не могу2 -
Никада озбиљно нисам волео црквено сликарство, мада је то једина велика уметност коју ми имамо. Нисам га волео можда и због тога, што сам у литературу ускочио без Библије, Мој пут ка Парнасу био је врло кра“ так: начин живота захтевао је. извесне коментаре, више пред личним проблемима не-
4
ФРАНЦ МИХЕЛИЧ: ИВАЊСКА НОЋ
голи пред проблемима света. Касније ми је и та чињеница била јасна, да од човека лолази све.
Данас увиђам да то наше црквено сликар“ ство нисам волео само због тога, што га ни сам познавао, Када сам пре две године ушао у Грачаницу и спазио лик Свете Недеље, лик једне срењевековне _сензуалне властелинке, дошао сам до закљузка који мирише на сатисфакцију душе, да нп тамо, где да има највише илузија, живот говори своје,
На тој фресци, богатој колоритом и композицијом, живот је о себи пружио. најлепше податке. То више није Мантењева „Ујегзе де Ја М]офојге“, бледуњава ни измучена порођајем, која благосиља својом прозирном Рру-
ком. Тоније ни Тулуз Лотрекова „Г „Апвјајве
аи „Уфаг“ аи Науге“, из музеја Алби. Руке те Свете Недеље пуне су живих и тегобних снова, а иза набора њене пурпурне тунике осећа се тешко и здраво тело које презпре аскетизам,
Хисманс је рекао, да уметност не вреди ако се од ње не може ништа научити, Могло би се томе додати, да она и није уметност ако не зрачи оним што се вечито провлачи кроз наш живот и које, невидљивим концима,
везује људе кроз све векове,
Живот! Ол савремених писаца Даби му. је дао највећу потврду, Тај Даби, који записиваше у својим „интимним нотицама“, да осећа срце света „како лула у њему : „Постоји
мислимо ·
бије.
само живот који ствара. Живот, чије будуће форме се не могу замислити“,
Данас схватам и то, да све манифестације живота нису искључиво Раблеовог карактера, мада у животу језиво лреовлађује материја над духом, Али ако без трења органа за варење по измене материје путем обнављања молекила у нашем телу нема реалног живота, може ли се он замислити без тих, по речима извесних _ наших _ савременика, _ „излишних ствари“, као што су: сензибилитет, страсти, мрачни снови, недифинисаност љубавних осећаја, суптилност аперцепција, _спазмодичност вибрације нерава, велике наслаге морбидности у души сваког појединца, итд И шта то значи здраво тело, здрава лптература“ здрав моралр Ја се питам, шта значи та нормалност лубенице која расте на ђубришту, кад знамо да најслађе воће сазрева такорећи на грању2 И, на крају, колико теже те нормативне мере, које су човека нашег века претвориле у безглавог спортисту, У један одвратан труп чији крвоток пулзира само миштцама 2
Ми смо видели да такозвана „здрава литература“ није ништа друго до педагогија квази духовне хигијене, а да у човеку живе п друге баште за култивисање мало компликованијег цвећа од такозване формалне логике. МИзвесни љули не могу замислити бесконачна нијанопрања људске мисли и многострука схватања природе која нам непрестано измиче из руку, Свако дубље истраживање, испод првих наслага нашег тела, епидерме, одавно је названо „болешћу“. Човек, који проверава _ варнице мисли на хиљаде различних регистара; назван је фантастом У нашем веку, То је такозвана „бедна декадентска креатура, која липсава у кули од
КЊИЖЕВНЕ
Ва.
слоноваче“. И све што је мало несхватљивије. названо је „болесним“: праве филозофије као и свако велико песништво! Све што побада дубоке сонде у нашу душу, што истражује порекло мисли и постељу рађања сваког о" сећаја, назива се — да се послужимо општим и отрцањим термином — идеалистичком обманом, Свака теорија ослобођавања назива се „шимеричном _ визијом последњих индивидуалистичких остатака“,
Једини у нашем веку, Андре Жид, машта се о њему говорило, имао је куреки слободно о човеку да мисли, „Знате да је тешко опти човек, господине Скали; теже него што у то верују политичари“, — каже Андре Малро у свом најновијем роману „Нада“. Слобода истраживања и трагања; слобода да се сви велови скину са лица земље и њених становника! ,
Ко није пожелео да људска борба за напретком изађе из сфере крви, тај никада није схватио праве циљеве живота, Ко верује да, људски род не може да дође до ревендикација својих права другим методама изван У ништавања човека од стране човека, тај никад не може ни замислити шта човечанству носи будућност, Свака страница људске историје запљускује нас млазевима крви: проклета људска крв којом тргују системи пи теорије! Свету је додијало да живи у тим крвавим оаруштинама, да све око себе посматра окрвављеним очима и да држи своју мизерну кору хлеба окрвављеним прстима.
А о туре . : обог тога питање једног хуманизма данас
изгледа неопходније неголи у ма ком добу прошлости, ' (1937) РАДЕ ДРАИНАЦ
НОВИНЕ х ЧЕТВРТАК 29 АПРИЛ 1954