Književne novine
Светлосту људима и ситницама
„ (ПЕТАР ШЕГЕДИН: „МРТВО МОРЕ“, ИЗДАЊЕ
АМО где се састају ноћ и
дан, где се сукобљавају,
сударају, стапају мраки
светлост, на тој оштрој и-
вици израња једна светиљжа. Међу људима и стварима је поаутама, контуре се тек назиру, губе се и расплињавају, и враћају се опет, паника је у простору, у предметима, у људима, али латентна, неприметна, тиха, и узнемиреност, трепет, шумор грања, ноћи и воде, сливање боја и звукова, покрета и ћу= тања, мисли и облика... У том свету, помало хаотичном, помало би“ зарном, помало мутном, но никад извештаченом, туђем, фантастичном, Петар Шегедин осветљује људе и ствари, човека п ситнице у њему и око њега са тако вигилантном прецизношћу, пажњом и уметничком изоштреношћу које су, доиста, ретке у нашој савременој књижевности и по чему је он изузетна и маркантна творачка личност. Шегедина првенствено интересују унутрашње (елементарне) деформације у човеку, он копка, тражи, испитује их, открива талоге, сумње, раздоре, вексације његове, огледавајући, истражујући не би ли машао мн оно скривено, потонуло, оронуло људско у њему; онако као што младић Ви+ дан у легенди “Странац“ (занимљивој, али недовољно прилагођеној основном тону и ритму Шегединовог израза) подноси сва зла и страх смрти да би спасао своје село; јер: “За срећу људску само је срце људско лијек“. Основне своје интенције и карактеристике, ту заплетеност по јава, то крчење пролаза кроз честаре тескобе и тешких привиђења, то често лебдење на рубовима, ИЗВАН СТВАРИ, и претапање у њих, дао је Шегедин у овом фрагменту изван"редне лирске прозе под насловом "Прича“;
“То је шума ту над њим и иза њега. Шума, као шума тијела и ду: ха, шума ноћи и разница њега самота, шума коса влажних и хладног чела, шума црних очију крај цесте, без дјевојке, шума хода над време. ном, шума раста у младости година, "шума бијелог мраморног живота мисли, које постаје све више дубоко, звучно огледало“,
Управо ту, у тим речима, насталим још пре рата, године 1939, од"ређује Шегедин свој пут, свој правац. Тај аналитичко-психолошкопоетски метод којим он раствара (карактеристична пишчева реч!) и осветљује и оживљава ликове и плете густо ткиво своје прозе — прет-
ставља његову уметничку – ИНДИВидуалност и оригиналност, снажну, целовиту, јединствену! И стога је прилично тешко водити уопштен
разговор о његовој књизи. Јер, Шегедин је у реченици, у изразу, у мислима, контемплацијама и емоцијама које навиру и надиру из његовог текста обликујући целину. Довољно је, да бисмо. се у то уверили, прочитати први пасус прозе “Мртво море“, Пруга светлости, топлина, _мириси, празнина — све су то детаљи који изграђују, стварају утисак, слику, емоцију, доживљај. Шегедин је од оних писаца код којих књижевно стварање није стихија, пи литија празних, лажно патетичних речи, процес који они контролишу, објааињавају: “Догађа ми се понекад, да збивања око себе видим на неки посебан начин: као да није то оно обично збивање, — одвојио се непосредан живот од обичне реалности; почело се све збивати на неком другом плану, створило око себе Фвоју засебну атмосферу, и тада почињем везивати ствари на неки посебан шачин, који открива особи то значење елемената исто онако као и цјелокупног збивања. Запра» во: тек осјетивши посебно значење елемената, откривам изненађујуће значење цјелине...“ Лик учитеља у овој прози је компликован, комплексан, он живи у тексту, у причи, али се не може тачно дескриптивно претставити, рећи; он је добар, за0, здрав, болестан, леп, ружан.., Има у том Шегединовом поступку фок= неровске снаге, и нечег од оне су“ морне Фокнерове формуле: Човек је збир својих несрећа“. Мрачни на гони, грозничаве страсти, разочарења, болови, бесадржајност и глувоћа живота у забаченом далматинском селу чине од тог човека матличасто поље разних мисаоних
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х
ЕЊИГЕ ГОВОРЕ
ЗАГРЕБ, 1954)
струјања“, мутних и контрадикторних, А он ипак није апстрактан: има, несумњиво има таквих људи, таквих расположења, Учитељ хоће да постане. Човек, он то тако страсно жели! Затворен у својој соби (“пљеснива ништавност у мору вјетра“), у неодређености свога трајања, он се топи, копни, опире неминовно“ „стима, налази закратко утеху, остајући увек безимен, а ипак изниман у својим унутрашњим распињањима, личној драми, судбини,..
Проза “Мртво море“ компонована је као музички комад: прелудијум, скерцо, анданте... неке посебне, металне, материјализоване музике збијене, концентрисане у речима: учитељево буђење „у јутарњој тишини“, па онај ведри, разиграни скерцо „Под сунчаном жегом“ у коме, као контраст, искрсава један свет, село и сељаци, коме је учитељ „чудан човек“, свет у коме се интензивно живи, пати, смеје, пробија кроз невоље живота; лик сеоског весељака "Плућице остаје у сећању, живи у нама речима и кретањем међу сељацима, у маси, тог дана под врелим приморским сунцем, Остала два поглавља посвећена су учитељу. Сугестиван је фрагмент „Мјесечина“: у оживљеној, тајанственој ноћи делује магична моћ месечине коју писац скоро опредмећује: „... дјечака је већ обузела житка свјетлост мјесечева, — заправо: јасност и неочекивана, још невиђена рељефност простора, који му се у тој свјетлости указао“. Сва је МЏШегединова проза изграђена од таквих детаља; асоцијација; он прати кретње животиња им ва њима рефлексе дога« ђаја и промена које у том тренутку узрокују људи; ов бележи мисли, речи,
уздахе свог јунака; он даје овако. изнијанспрану, оштру, препизну; полупроничну опсервацију. која у контексту има дубљи психолошки смисао (дим пред зачуђеним, зане-
мелим сељацима): „Широк, дебео млаз дима-латано се извалио из враз та, овно их м као да искоришћује тишину, која је настала, да би се што јаче исказао, почео се лагано и управо господски разилазити“. У последњем поглављу прозе „Мртво море“, у „Епилогу“, писац није наставио онај драматично фасцинантни ток анализе; ту преовлађује локументарно-информативни стил, који се својом развученошћу, препричавањем ствари и хроничарским коментарима одваја од креативног метода којим Шегедин гради своју прозу, па је тиме коначан утисак донекле разбијен, ослабљен!
Онај нагонски, атавистички страх и немир у учитељу, писац је конкретизовао у одређеном, спољним лдогађајима _ поремећеном добу — У „Сликама из оног времена“, чија је радња догађа у Загребу, за време рата. Пишчева светиљка у људима, ситницама, породичним тајнама открива и обасјава ситна хтења и ам. биције, мизерности, маске и лажи, лукавости и лицемерства. Епизода бацања коверта са партизанским 06везнинама које је (за сваки случај — да се нађу!) купио домобрански сатник Белармини, у пећ, пред сваким шушњем и куцањем на вратима, разобличава те људе, те ситне, притворне _ пужеве, разобличава – пх хладно, оштро, гротескно у њиховој смешној збуњености, страху, изгу“
бљености у вихору дана који су тражили одлучност, целог човека. До-
„.
КУЛТУРЕ",
минантно, констернативно осећање страха и тешка атмосфера окупашије „немоћи п безнађа осећа се У прозама „Смрт се јавља и у звуковима“ им „Кучеринци“.
Као и у путописним медитацијама, у књизи „На путу“, тако и овде, у „Мртвом мору“, људи, догађаји, ствари крећу се као у успореном калеидоскопу, У ритму који одговара том „мртвом мору“ времена, А то је терен као створен за рашчлањивање, за анатомске пререзе, за анализе! _И Шегедин је ту на подручју којим аутентично влада, господари, Какве ће асоција. ције у њему побудити звук звона Ево како он раставља, разлаже, дисоцира ствари: „Звонило је школско звоно ситно, испрекидано, као да трче и хоће се објаснити, а не може, недостаје му даха, те се стога пре кида, муца, престаје и опет почи ње: звонко и некако усхићено али само понекад; разбито и немоћно — врло често! Али звони упорно“, Анализа је лагана, неужурбана али није досадна; снажан ритам реченице носи, предочава, исказује до• гађаје и доживљаје, мисли, па и најкомпликованија и најтананија ду“ шевна расположења и струјања пот» свести,
Хуманистичка концепција живота У овим прозама Петра Шегедина почива на осветљавању тамних страна пи дубина човековог бића и његове
СЛИКА СА НАСЛОВНЕ СТРАНЕ ШЕГЕДИНОВЕ
ПРОЗЕ „МРТВО МОРЕ"
егзистенције, и у апагогички проту. маченим перспективама пробијања ка светлости, ка ведрини. Није то, сигурни смо, Ни песимизам, ни меланхолија, а ни неки спекулативни оптимизам, него засебна тачка гледишта једног озбиљног, разумног, над жи-“ вотом замишљеног, мисаоног, про“ ницљивог п сензибилног књижевног ствараоца, уметника, Сав тај црни, суморни, сурови свет, његови грчеви, трзаји, неми крици, дијализе, сурвавања у празнину — све је то позив да се он савлада, опемогући, да се нађе човек и прави смисао живота, Тада ће се јавити и смех, широк и шуман као лишће у септембру, и радост — Као над пронађеним водама и враћеним успоменама...
МИЛОШ И, БАНДИЋ
Мапо Тото: „Се Преге
—- доппе а
(АШГШЕССН!
БЕОМА је чест случај лека. ра књижевника, Човек би понекад рекао да професионално искуство приморава лекара да изложи на хартији богату ризницу сазнања и проблема са којима се сукобио вртећи свој позив,
У италијанској послератној литератури двојица лекара писаца привукла су на себе пажњу. Прзи од њих, Карло Леви, одмах је чврсго избио у први ред у области прозе са оним делом „Христос се зауставио у Еболију“, које претставља ремек-дело своје врсте, Али Карло Леви, било овим делом, било наредним „Сат“. као и својим сликарским радом — потврђује, изгледа, сопствену уметничку способност који је са медицином имао само случајан контакт. Или је из медицине, можда, извукао само дубље и сигурније познавање људске душе м једно све срдно разумевање за човечанство.
Сасвим друкчији ми изгледа случај Марна Тобина. Родом из Луке, у Тоскани, Тобино је провео многе године као психијатар, вршећи дужност У разним лудницама, Лекарски позив био је његово првенствепо занимање, иако се пре извесног времена већ појавио на књижевном
0) О
АЛЕКСАНДАР ТОМАШЕВИЋ: КЛЕТВА
ЧЕТВРТАК 2) АПРИЛ 1984
Мадћапо“
ЕТБЕМЉЕ, 1953)
хоризонту као аутор књига прозе, као што је „Липонардов анђео“ („Т'апрејо де! Шропага“).
Марио Тобино је 1953 године о6јавио „Слободне жене из Маљана“ (Издање Валеки, Фиренца). Ново Тобинијево дело доживело је у не“ колико месеци пет издања и наишло на најповољнију оцену критике.
Ђузепе де Робертис тврди: „До данас нисам прочитао књигу тако прожету милосрђем, тако узвишено лепу“. Емилио Чеки налази у „Слободним женама из Маљана“ „мноштво. незаборавних ствари“, „ванредне ликове“, „уметност снажне и искрене лепоте“. А Арналдо Бочели овако пише у часопису „Ил Мондо“:
„Тобино је један од оних књижевника у коме се више осећа да је ангажован човек и чија уметност није усмерена само на естетску искрепост“. |
Уствари, књига Марна Тобина претставља искрен лирски израз једне дубоке и свесрдне човечности. У Маљану урезују се у машту, а још више у срца читалаца, ликови“ без копрене из једног бескрајно разноликог света жена, којима лудило даје најелементарнију и најотворенију искреност. То је свет без суза п без плаштева стида, у коме се сваки инстинкт и сваки карактер 01крива са својом исконском снагом,
У Тобину лебди и дух религиозности, који зависи од проблема, за њега нерешеног, узрока ствари; али то је неодређена религиозност као неизвесност пред стварношћу лудила, која је докучена осећањем и људском и уметничком приврженошћу, која није тражена кључем нау» ке. Тобино, лекар и књижевник, приближава се своме човечанству, воли га и пружа нам га онако како је то он осетио, Због тога не треба да се чудимо ако се филозофско решење ствари, које није постављено, а према томе ни нађено, своди неопходно на нејасну маглу једне рели тиозне сентименталности,
Али то не замерамо писцу. Захвални смо му на делу непосредног хуманизма и поезије, које нам је пру-
жио. ЕРОС СЕКВИ
ЦРНИ ЂОРЂЕ
Ионако ме нема и“ нема вас Појмите ле
По По По Не
За цветним кључем постојања, На дно мора пасје крви
Без освртања безбудућни за мном Можете ли
души их то жижи слаткој рогатом месецу на челу шарци у оку
би ли нас било
На нож земаљско им и небеско
Смрт је нас одавно сита
На нож курјаци моји мезимци непребола
Главе вам се већ са колца кезе Ионако вас нема ц нема мене
Хоћете ли 3 ВАСКО ПОПА
Поводом новог издања
„Браће
Кара мазових
(„Матица трватска“, Загреб, 1954)
РЕ ШЕСТ година Достојевски је проглашен у СССР-у за човекомрсца и упорног глорификатора свега што понижава, му“ чи, вређа и обесхрабрује човека. Коначно избрисан том приликом из спич ска руских класика, Достојевски се више не проучава у његовој домовини — или се бар студије о њему више не објављују. Ол најзначајнијих дела Достојевскога у Москви се прештампавају само нека, тако да се већ се дамнаест година није појавило ниједно издање „Браће Карамазових“, тог последњег романа славног писца, претпоследње издање романа штампано је тамо 1985 године, с поговором и коментаром Леонида Гросмана, једног од истакнутијих совјетских проучавалаца дела и живота Ф. М. Достојевског. Матица хрватска, која је ту скоро издала „Браћу Карамазове“ у преводу Вељка Лукића и редакцији Јакше Кушана, прихватила је као пропратни текст то Гросманово тумачење, зналачко и озбиљно, али очитледно недовољно. Ствар је у томе што је Гросман поставио себи веома уске границе, и ве покушавајући да „Браћу Карамазове“ протумачи из перспективе дубље оцене става Достојевског према битним проблемима "друштвене стварности и
"твудских односа. Посебно. је. и,за нас
не тако много занимљиво питање за+ што је Гросман тако поступио, али чињеница је да он своди своје излагање на генезу романа, на развојни ток замисли које је Достојевски уметнички отеловио у овом свом делу, на велико интересовање _ Достојевског за један случај оцеубиства, што је много касније послужило као језгро фабуле „Браће Карамазових“ итд. Уствари, ГТросман објашњава само чињенице У вези са славним романом и његовим постанком, тако да су у средишту Гросманова излагања Достојевски и рад Достојевског на роману од тренутка кад је никла прва замисао до последњег реда епилога, Усто је Грос= ман дао објашњење многих тешких м нејасних места романа. Нема спора, све је то израђено веома солидно, уз потребно ограђивање од сумњивих претпоставки, на основу темељног поч знавања факата из живота и рада Ф. М. Достојевског, као и руске књижевне атмосфере његова доба, Међутим, факта и подаци скоро у свему чине садржај Гросманова текста, тако да су потпуно запостављена најважнија пи» тања: у чему је огромна, непролазна вредност „Браће Карамазових“, шта значи то дело за читаоце чије је опредељење У друштвено-политичким питањима потпуно супротно опредеље+ њу Достојевског, им у којој су мери мистично. манастирска расположења тога писца и његово страховање од револуције запарала уметничко ткиво дела што тако дубоко понире и у нај скривенија подручја људске психе;
На та питања, Леонид Гросман није. одговорио м, заједно са њим, одтовор читаоцу ускраћује и ново загребачко издање „Браће Карамазових“. Оно је иначе приређено веома марљиво; оно је у сваком случају шире замишљено и боље него поједина издања превода из светске књижевности у којима читалац неће наћи ниједну – пропратну реч о писцу и делу, али поред Гросмановог коментара, несумњиво корисногт и прихватљивог у релацијама 0обавештавања и тумачења _ појелиних места „Браће Кграмазових“, свакако је ваљало обухватно, садржајно и ис правно протумачити целину,
Другим речима, у ово издање требало би да уђе још један есеј којем би Гросманов текст послужио само као допуна — есеј о месту Достојевског м „Браће Карамазових“ у светској књижевности и о значају опуса тог великог писца, а напосе његовог последњег дела, за људе који га данас читају, До таквог есеја Матица хрватска свакако је могла доћи у властитој кући или недалеко од ње. Тиме би она показала, у исти мах, како треба издавати преводе дела светских класика.
ЛАВ ЗАХАРОВ
5