Književne novine

и“

САВРЕМЕНА

| Три риба ра

РЕДВЕЧЕ је мало захладнило, са Дунава је дувао благи поветарац и доносио са собом пискави звиждук малог локаљног возг. Сунце је већ било зашло на небу, једино

"се још на самој ивици хоризонта цр-

венела. једна његова кришка. Дуж обале су оживеле врбе м почеле да шуште својим сребрнастим листовима, а у шевару су удариле у крекетање жабе, једном речи настало је вече. Горе Шебешфоку

код чарде у

“тамбураши су још увек жестоко уда-

рали у своје тамбурице, јер тамо је од самога јутра лумповао воденичар Јожи Бакај. Дошао је ујутро у шест, затражио фићок ракије, а затим остао преко целог дана. Кад је дозао, рибари су бази постављали вршке, а сада је већ било време да их покупе. Рибара је било тројица: двојица међу њима бркатн, средовечни фудм, који су из земљаних лула пу> зипли тикију, и један сасвим млади, који је пре личио на дерана него на младића. Седео је заједно «с оном двојицом старијих, али није лушио лулу н на њему нису биле, плаве платнене чакшире као на овима. Био је то вижљаст, плавоокн, плавокоси момчић, седео је непокретно н пемо

гледао према чарди. А = ; — Баш добра песма! рече један од оне двојице старијих, — За

мог војииковања много се је певаља, само што ју је он сада пренначпо по своме.

Љуљушкави таласићи су све до Њих допосили месму коју је Јожи Бакај певао колико га је грло домосило, док ка је банда пратила овако пепздалека, тихим ниликањем, жако јој је воденичар бно наредно:

Жудагод да кренем, свет се мени диви; МЖупићу ти, да знаш, пар мнајлонки

фини". Али ипак дама нелш постати У задругу ћу те уписати, тшалај!

—- Ђаво да та носи! --- церно се Феу други рибар и заклимао главом. = То је добро смислио.

= Лако је њему да лупа главу око оваквих беспослица када коло на његовој воденици не престаје да се окреће ни дању ви ноћу, тако, да његов таст такорећи не стиже ла свеже џакове, а он сам трпа ли трпа маре у пеп. Ево, ових дава је купио мотопикл...

—УА ја га се јоти сећам кад није чкмао пара ни за цигарете. Долазпо је. недељом поподне У крчму нп пудио се да поставља кегле на куглаип. Више није радио пего што јесте. А затим му је одједном пошло на добро. То је било онда кад му је онај сомборски Јеврејпи Клајн ку пио ту воденицу. То јест оп је није купио њему већ самоме себи, а овај је само радио с њом. Али била је на његовом имену и кад су Клајна заједно са осталима одвели, он је востао њен стварни власник. Већ се тада хвалисао како пма свакога у џепу. А и јесте се бпо слизао са оним тадашњим бележником, што је имао зубе широке као лопата. Били су. као божић и бадњидан; заједно су лумповали, заједно ловили п он му је израдио да не оде у војску.

— Роди ме мајко срећног!.. рече други рибар па извади лулу из уста п поче да удара њом о длан да би истресао пепео. — Има лепу, снажву жену, па ипак мора увек да има: две до три швалерке. Сад се, веле, врти око наше учитељице...

— Море, врти ти се оп око сваке која му је једном замакла за око.

Разговор умуче, а истовремено и 9 чарди заћђута музика. Одједном настаде таква тишина да се чак изшалека могло чути кад се праћакне таран над водом.

Онај млади рибар устаде, нриђе ебали и отуд гледаше према чарди.

— Седају у чамац -— довикну он ној двојици. старијих =— и отискују ве низводно.

-—- Можда води свираче жени да не бп плакала толико за њим -— реце један од рибара замишљено #, заклонивни дланом очи као да још увек сија сунце, погледа уз Дунав. Чаман се стварно спуштао низводно, држећи се обале, а на његовој крми су седела шћућурена три Циканина, чије тамбурице су сад поново одјекивале, док је Јожи Бакај сељео напред крај чамџије и ударао дланом о длан; још ни сад није мокао да обузда своје силно расположење, ;

Она. два старија рибара почеше одједном да се спремају као да имају нека врло хитна посла и као ла нису све љосал седени љокони, само

6

«обали лепа трава. Него,

ПРОЗА.

мах 7

и

'0

да тај галамџија не би рекао да излазе на Дуцав једино да се излежавају и због тога никад нема риба у крчмаричином котлу. Један од њих је почео да поправља мередов, као да му је наједном дршка олабавила, а други је стао да оштри неки клин ла пању — обојица наизглед сасвим утонули у посао. -

На обали је остао само момак џи гледао воду, чамац и Јожија Бакаја са његова три тамбураша.

= Шта је било, аласи2 — довикну Јожи Бакај рибарима. — Беже ли

ЈАНОШ. ХЕРЦЕГ

рибе2 Већ сам се нешто много 38желео штуке.

Је ли он рекао што'чамнџији или је овај сам од себе окренуо чамац према обалн, то се ни после није дознало, тек чамац се, секући глатку

воду, упутио према рибарима и Јо-

жи Бакај искочи па обалу. Његова три свирача такође искочише за њим и како стигоше на обалу тако продужине да свирају.

— Куш!'-— махну воденичар уна-

траг свирачима и задржа на њима поглед за тренутак. — Онда свирајте кад вам наређујем!

— Седи мало, Јожи, — рече му један од рибара осмехујући се, жао да се богзна како радује посети — овде је на

штука нема; све што Уловимо ма одмах предајемо, знаш и сам добро.

— Ја ипак Ко велим, ако човек добро плати, може се увек нешто наћи онако, „испод тезге“.

Рибари се на то испотиха насмејаше и рекоше како сада није као што је било некада п све су нешто радили петљали даље, један код пања, а други око мрежа.

Јожи 'Бакај је стајао раскречених ноту, распаљен; · црвен, _ моћан, растворене кошуље над маљавим грудима. Онда се окрете момку, који је стајао низа једног од рибара под неком врбом п гледао у воденпчара.

– Хоћеш ли да запалиш коју, летер — Упита и пружи према момку кутију са финим цигаретама, очекујући да момак приђе ближе,

-— Добар је мени и мој дуван одговори младић и на то онај старији рибар код лања одједном подиже главу, па прво погледа У момка а затим у Јожија Бакаја, осећајући да између њих двојице мора да има нешто.

— Имтани право. то он лепу, одврати Јожн Бакај · би могао да покварши стомак.

Пазите ви само на своје здравље, чујете ли! — одговори младић изазивачки м по лела млинара у оЧн,. На ове речи се онај старији рибар код пања исправи, као да је клин, који је дељао, одједном постао довољно оштар. Цигани оборише главе, чамичја нусти ланац да падне са звекетом у чамац, а Јожи Бакај мирним покретом стрпа кутију ппгарета у џеп и пође према момку.

— Божју ли ти мајку, прошишта он кроз зубе, али не сувише љутито, — хоћеш ли да ти станем ногом за врат»

Момче је било танко, вижљасто, никакво, да ка је воденичар стегао све би му кости поломло, али се сад ипак и те помаче, не устукну, него кад му је Јожи Бакај пришао близу, он подиже десну руку увис по скочи према њему. У узднтнутој руци чврсто је стезао нож.

Стари рибар га у последњем тревутку дограби за руку.

није за још

чим!“

Али момак је и даље укочено стајао на месту, па нако се његов нож налазио већ у руци старога рибара, ипак је нетремице гледао млинара у очи м овај одједном као да се уплаши, Једно време је неодлучио гледао у момка, а затим се силом насмеја:

— Па што не рече одмах да си тако љут, лао бих да те искувају У чорби. Е, лепо дочекујете госте, окрете се затим оној другој двојици -— тема шта! Али запамтићу вам к

Т

— Јесп љи ти луда Кад те опау-

један млинар _

кК А)

то, ништа не брините! Хајдемо, море, одавде.

Затим“ уђе у чамац, тамбураши за њим, а чамџија бани ланац у кљун чамца, дохвати весло и одби се од обале,.

= Кудагод да кренем, свет се мени диви... — запева млинар поново, као да се ништа није догодило, а свирачи су га гласно пратили.

Међутим, кад је чамац стигао усред Дунава, он устаде, састави руке У трубу пред устима м тако довикну према обалн:

— Ехеј, дете! Да знаш да је јато да онога који је узбере!

— Шта то имази с њимер — упита момка један од рибара када је че „мац с воденичарем већ бно далежо. — Је ли то због девојкег

Момак климну главом.

— Ја грдне ли будале! — рече други, али Не грубо, не с намером да увреди, него пре пријатељски и доброћудно. = Зар си с таквим натао да се качиш> Хоћеш да доспет у затвор због њега2 Ја, вала, не бих ни пљунуо на девојку која се за-

бавља с оваквим вепром.

ТОНЕ КРАЉ: ЖЕТВА (дрворез)

= М, после, немој да мислиш додаде други — да ће овај још дуто моћи да се тако прси, Море, долијаће он а пре, а после. Данас више нису времена да неко може да пландује и ужива н да ниподаштава радне људе. Тек једанпут чућеш да су га затворили на неколико година. Јер има ти он и друге, веће грехе него то што иде за девојкама. А зарекла се земља рају... Могу дадознају п то да воденица заправо и није његова.

Дунуо је још хладнији поветарац, врбак је шуштао, а на небо су изитле бледе звезде.

— Него, сада на посао -— рече после краће почивке онај старији рибар, а момак на то ислод лиснатих грана наднетих над воду извуче широки аласки чамац, па бацише У њега мреже и отискоше се водом по рибу.

"енглеска тула.

ХОКУСАМ: ЈЕДАН

_ ЛИКОВНА Јапанска

ОД ТРИДЕСТ

"

УМЕТНОСТ уметност

:

у Енглеској

РЕЋИ преко Канала није

лако. У то се можете уве-

рнти исто тако брзо ни

једноставно, као што су

се уверили зипански адмираљи, фравцуски императори п немачки генерали. Ништа се није н3менило ни од проналаска авнона на млаз и ракетног оруђа, па се вероватно ништа неће. ни изменити. Једини је могући мачин да купите жарту · код. „Путника“ или „Томаса Кука“ и да уверите провицљиве наринике у Доверу: или Њу Хавну да у коферу немате ни виски, ви цигарете, ни шифре за тајне извештаје, већ само пиџаму и списак поклона за пријатеље. Све оно што не расте 7 Сареју, Велсу или. Линколншајру вије пожељно: ни егзистенционализам, ни апстрактно сликарство ни музика Хиндемита. нли Бартока. Није по среди никакав конзерватизам. Сезана нису још тримили у Лувр, али се он већ давно налази у Националној галерији, Теренс Ретигтен има двоструко више интелектуалног песимизма него Ками. Садлер Веле балет. је превазишао пајсмелије концепције Ролана Петна. Ствар је У доследности, пи то практичној до следности. Ми смо картезијанци и не примамо ништа у наш енглески разум што није прошло кроз наша Ништа зато што ми јединствено осећање државности, толико цењено у доба Уједињених

нација, — плаћамо стандардним ногледима на питања интелектуалног прогреса; чињеница је да се нама

једна добра карикатура из „Панча“ чина пунија практичног духа и лепе равнотеже него ма која вртоглава конструкција Пабла Пикаса или Лежеа. Врло добро! И усред тога енергичног албиопског резоновања одједном су се Јапанци нашли У срцу Енглеске!

Нико не зна како су и на који начин Јапанци Фвладали море, британски систем одбране и картезнјанизам и нашли се у срцу Енглеске, у Лондону! Чињеница је само да су једнога мартовског јутра посетиоци Британског музеја открили У горњим просторијама галерије Едварда УП сјајну изложбу дрвореза јапанског гравера Утамара. Нешто мало пре тога упознали смо се са цртежима Уистлера у СентЏемс галеријт и графиком Стенлена у Олд Барлинттон Стриту. Изненађење је било утолико веће што је после једног америчког интимисте, — који је обожавао своју мајку и Карлајла, — п једног француског моралисте, дошао један уметник који је опевас живот јапанских куртизана. Никада ми Утамаро није изгледад тако једноставан и тако јединствен као лод кровом који чува фриз са Партенона и велику камену причу о: Нимродовом лову! Овај фини: у“ метник, овај“ префињени оријенталац, драматичан кад хоће и прозрацчан као кристал кад му се то СВИДИ, испевао је длетом и бојом најлетну песму о лепоти и љупкости жена, Зли језици кажу да је био тако савјинен да су се Јапанке одлучи=

ле да личе на његове јунакиње, м од тог времена су постале заиста лепе! Када сам видео онај љутки

цвет „девојака које са једног моста поздрављају залазак сунца, дао сам им за право, Пратно сам их по узанам ·утацама и обалом мора. све до кућа од бамбуса и: хартије, све док нисмо срели дечака Кинтоки у. наручју дивље жене Јамауба. Ту су. нежни гудачки инструменти прешле у један тако снажан. и силовит ор-“ кестар линија н боја, да се тако шта ттије у сликарству могло срести пре Кандинског или Паула Кле.

Али Утамаро пије дошао сам. Од мах за њим се на Сент-Џемс Скверу појавнео Хокусаџ. Ако је мкада ико испрео нешто нежније, страственије, поетичвије и чунлније око једног љубавног пара, то је овај савременик Фрагонара и Бушеа, претеча Кољла Монеа. Видео сам пејзаже и птице који вам одузимају појам « времену и људским могућностима као о нечему непотребном да би се уживало у неисцрпној сласти једног уметничког доживљаја,

Човек пије пикада захвалан. Прва паша континентална мисао (мало заједљива, наравно) била је: доц кан! Доцкан су се Енглези сетили да прихвате ову јединствену 'умет= мост коју је осетио још Вато, и којој су ТГонкури исплели прекрасне венце усхићења. Већ је у уџбенике. ушло да су јапанске естампе надах« нуле нмпресионисте, да су очаравале Гогена, да су лежале у основи школе Попут, Авен и да их је Бонајр» волео мање безазлено него шта се верује. Алн кад смо напустили #Из+ ложбене просторије,.и кад је утишана музика боја допустила да сагледамо у ново стечено богатство, постало нам је једно јасно: добро су учинили, Добро су учинили што то приказују сада, када су се страсти стишале, п када смо до краја сазнали ошта је све добро а шта рђаво у школама које су волеле ја• панску графику. Јер таква је суд“ бина уметности: кад хоћеш да нешто позајмиш, па макар и оно нај“ боље, даће ти се, и то заувек, само оно што је осредње и сасвим без-

Лично. М. КОЛАРИЋ

%

ОТСТАЈИ ВЕЧНЕ МЛАДОСТИ

Оросићу смесом улицу м њу далеку док изнад мене облак расејано блуди

шатнути неће:

и звезду на окту трне ветар сиви.

То опет чз других клима бајка се моје

ц у мом телу, каткад. тако

Па онда тражим својих дана стоте.

Ка себи свијам жевадљива јутра ·

буди ломном, живи.

то можда одлази незнане Орора: А ту је музика мога сма о срећи.

Још. видим себе од двадесет лета

у свитању оном тшто је насмејамо,

о жауту једну

до јастука даљине зовем

и све што на њој беше лишћем завејано,

што тугу ноћну с мене свљаче

на дно Леденог Мора, итак ма уста дршће

"изнад ране потајне % мутне. ч бојим се да облаку речи заослутне

М ја сам ту = Орора! Орора... СЛОБОДАН ГАЛОГАЖА

тад ка стропу пружам руку врелу

и. жеднај, писам.