Književne novine
(Наставак са друге стране)
"раздвајање, неку несразмеру између мишљења и форме, и самим тим постојање извесног дуализма између писања као феномена и мишљења као суштине, То писање је потпуно "отворено, и брутално, ако хоћете, у оној мери у којој оно не задржава никакву тајну. То отсуство тајне је веома нов елемент писања; и сигурно не треба у реалиста тражити први наговештај тог елемента, јер у њих мит, обраћање једном тајном свету, има постојан значај. Писци без личне тематике, значи писци који употребљавају нулти степен стила, веома су ретки, и можда би требало помислити на врло кратки тренутак који претставља Волтер да би се о томе стекла нека претстава. Потреба за једним универсалним језиком је данас исто тако присилна као и тада, али се то питање не поставља Е у истим историским условима. Решења реда (у декоративном _ смислу) и анархије у лисању подједнако су одбачена, јер су историски сувише везана за начело једне безразложне и према томе кажњиве литературе. Брига за ангажовањем _ свога дела морала је одвести Сартра употреби једног неутралног и као невиног начина писања, који би допустио да се до краја обави прилагођавање _његтове мисли не оптерећујући га узгредним прилагођавањем, прилагођавањем манира или стила. Лишивши се подједнако раскоши и једноставности која је такође производ уметности, Сартр је сачувао једино неопходни квалитет излагања, удар“ ности, темпа, полета, како је говорио Сент-Бев. Несумњиво је Сартрова победа то што се никад није рекло да добро пише. Али то је несиу гурна победа коју сурово ограничавају историски услови савремене литературе и којој, као и Камијевој победи, прети скоро фатално искоришћавање једног начина писања. који може бити неутралан само У почетку,
Друго замишљиво решење ове квадратуре круга коју претставља једно литерарно дело без литературе била би нека потпуно „природна" вербална трансформација, али схвативши то тако да овде природа може бити једино друштво; онда би била реч, према Кеноовој намери, например, о томе да се литература широм отвори најезди говорних облика у потпуној једноставности њиховог природнога стања (а не као у реалистичком _ или популистичком сликарству; видети разлику у начи“ ну писања једног Селина и једног Превера). Дошло би се најзад до оне реторичне револуције коју је – прожламовао и побацио Виктор Иго. „Остаје нам да сазнамо да ли резнење ових проблема писања зависи једино од писаца. Сваки писац који се роди отвара у себи процес литературе; али ако је осуди, он увек одлаже рок осуде који литература користи да писца поново освоји; писац узалуд ствара слободан језик, тај му се језик враћа исфабрикован, јер луксуз није никада невин; и лисац мора наставити да се служи тим сталоженим и затвореним _ језиком који је такав постао под огромним притиском свих људи који га не говоре. Постоји дакле ћорсокак стила, и то је ћорсокак самога друштва; савремени писци осећају то: тражење једног нестила, једног – нултог степена писања за њих је; укратко, антиципација једног потпуно хомогеног стања друштва; већина схвата да не може бити универсалног језика изван једне конкретне, а не више мистичне или номиналне, универсалности друштва. Питање које је постављено овим проблемима је, најзад, следеће: може ли се ослободити реч пре историје»
очи јој завежљај у руци,
а кругови црвени,
Ањес је малочас причала
_____н----=-=- МИРА АЛЕЧКОВИЋ
У метроу
Преко тута мете у метроу седи
«Ж
Во о а У
А
М
Ло МУ ЈЕ »
ЈЕ ЕВЕ лане Да дно баци Њим Паша неимара ње наиван Цар таленанвсл дада па еве дилеми ај НИ ЕЛ
ФУТБАЛУКА УТАКМИЦА ЈЕ ПОЧЕЛА
Коз вољене
не
ЕДЕЉОМ, кад се сви завуку под шатор летњег поподневног сна, почиње на улици један живот многима непознат, почиње да се одвија живот у малом, У једној наивној варијанти. Тај живот има своју логику и своје законе, има свој морал иако ниједан преступ није таквог карактера да би се дуго памтио. У том животу нема ничега скривеног, све је подложно најгласнијим коментарима, а ако и има малициозности —- она долази сасвим спонтано. Једном речју, тај живот који почиње после ручка а завршава се у време кад почињу обавезне шетње оних мужева који не смеју да погледају другу жену и оних жена које у рукама других жена виде само плетеће игле, није ништа друго до прави живот у коме је све лоше сведено на минимум и све добро потенцирано до крајњих граница. Почиње се обично тиме што дечак од шест или седам година, свеједно, пројури са тротинетом од једног угла улице до другог. Он се зове Ике, управо њега тако зову вршњаци, и девојчица годину дана млађа од њега има толико храбрости да га погледа и чак да му се насмеши. Онда ће раширеним прстима да склони косу која јој је пала на очи и да гледа у њега. Зажалиће што нема тротинет јер није толико порасла да може макар и једног тренутка да презре своје родитеље што јој га нису купили, што говоре да тротинет није за девојчице. Ике ће да се заустави поред Леле и да ногом удари у предњи точак на тротинету нако он стоји сасвим добро. Тај његов смишљен гест Лела неће да примети пошто јој до њега није ни стало, него ће, напротив, да се
жена и плаче,
џм носи јецај снова “ не отире сузе,
само по жоја понорница у око жаме, разрогаченм,
нечије смрти на води застралшујући клобуци.
Враћала сам се са чаја од Едите.
како није могла да једе торту са именом Але Фурнтеа; = Чинило ми се, вређају оног човека ; који је у затвору пре стрељања говорио
жако ће бити страшно, ако преживимо
та једног дана када се пријатељи скупе,
кад будемо причали о ужасу тререзаних гркљана
ж болу дељане савести,
госта нека, добродушна дама, . трекиње са: „Изволте чаја, господите,
џч „Ваљда Ћете комадић торте
трво појести“
Пред очима се разјатило сећање, ц у њелиј непажљивим устима изгрижене рупе... Никада волела нисам с гробља колаче и жито...
Преко туита меме у метроу седи жена
и носи у црно требојадисане рите.
Враћала сам се са чаја од Едите .••
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК 20 ЈУЛ 1984 .
| Драгослав Грбић
окрене на једној нози и да поново гледа у дечака, То ће му бити сасвим довољно да започне разговор и да је без икаквог увода запита да ли јој се допада његов тротинет, а она ће, без икакве учтивости, због
МЕ ЛА
ЛЕДУ
ИЗРАЗ ПРВЕ ЉУБАВИ: ЦРТЕЖ КРЕДОМ НА ПЛОЧНИКУ
тога што на улици нема другог тротинета, да му каже да је леп и да га замоли да јој дозволи да се мало провезе. "
. Ту почиње заплет, ту почиње пријатељство, тиме што јој он одгова-
игре
ра да му је предњи точак покварен и да не сме да јој да тротинет да не би пала али да он хоће, ако она већ на то пристаје, да се возе заједно, Она одмах пристаје и већ хоће да стане иза њега кад јој он поставља један услов да га пољуби кад год пређу с краја на крај улице. Без икаквих обзира према вршњацима којих има на улици она га љуби док је он хвата за десну руку. И онда она стаје иза њега, држи се обема рукама за његова рамена и смеје се гласно, циктаво. И тако почиње „вожња“... И тако кад дођу на оно место где се њему „покварио“ точак он се окрене, стане, а она га пољуби док је он држи за руку. Настављају да јуре улицом; она стоји на тротинету и држи се за његова рамена и увија се као да ће да се преломи. Он се понаша слободно, исто онако као када га она љуби и он виче: „О-ке!“ — ваљда једину страну реч коју уме да изговори а чије значење не зна и онда нешто мрмља. Говори погрешно неке наше речи и живи у илузији да зна страни језик. И то све поподне, слободно, и без икаквих обзира.
Док се они тако возе и љубе, један са завијеним коленом већ почиње да на тротоару црта некакве фигуре, Он црта велику главу са клемпавим ушима и труп који личи на лопту за рагби, и руке, и ноге, као да су направљене од прућа и изнад тог цртежа пише — Ике. Онда крај те фигуре црта другу са некаквим изувијаним жицама уместо косе, са једном руком која прелази преко
РАДОСТ И ПОЖРЕВОВАЊУЕ
= НАГРАДЕ
ДРУШТВА
КЊИЖЕВНИКА ХРВАТСКЕ
Друштво књижевника Хрватсоке доделило је поводом Дана устанка у Хрватској четири на"граде за најбоља дела својих чланова, штампана У 1953 години, Награђени су: Владимир Поповић, за збирку песама „Лирске минијатуре“, са 100.000 динара; Јуре Франичевић-Плочар за збирку песама „Стопе на камену“ — 80.000; Војин Јелић за роман „Анђели лијепо пјевају“ — 80.000 и Живко Јеличић за књигу есеја „лица и аутори“ 60.000 динара.
Предлог за ове награде дао је жири који су сачињавали др Антун Барац, Вјекослав Калеб, Петар Ласта, Новак Симић и Драгутин Тадијановић. ~
===
врата оне прве фигуре и изнад тог цртежа пише — Лела. После се враћа својим друговима, седа на тротоар и гледа њих двоје како се „возе“. И како се љубе. Онда опет устаје и одлази тамо где стоје цртежи и испод њих исписује — Ике воли Лелу, Његов другар који све то посматра устаје, вади креду из џепа и додаје — И она њега,
Тако љубав њих двоје на тротинету постаје јавна, јавно прокламована и без икаквих конвенционално“ сти. Али тог тренутка се појављује други дечак кога зову Миле и који има тротинет са гуменим точковима, а не онакав са кугллагерима као Ике. Он јури поред њих, престиже их да би Лели показао да је његов тротинет бољи, а онда их опет сачека и гледа у њу. Ике и даље мрмља неке неразумљиве речи, јури што више може, кошуља му је сва мокра од зноја и кад застане да га Лела пољуби, он тешко дише и језиком кваси усне. Она га пољуби, и док он још није ни стигао да је ухвати за руку одлази тамо где стоји Миле са тротинетом, љуби га ма да он то није ни тражио и стаје иза њега. Само се једном окрене и махне руком Икету који гура тротинет поред себе и одлази тамо где седе његови другови, Лела се сад „вози“ са Милетом, он је љуби а Ике пролази поред другова и иде тамо где су цртежи, Брише ногом своје име изнад цртежа са великим ушима а онда брише ин ону реченицу: Ике воли Лелу. Дечак, који је аутор тих цртежа прилази и тамо где је стајало: Ике, пише: Миле, а испод цртежа додаје реченицу: Миле воли Лелу. Оно: И она њега — није ни избрисано, то је уосталом све што је остало од љубави између Икета и Леле.
Лела се „вози“ са Милетом, хаљина јој лепрша на ветру, она се уопште не обазире на то, она само зна да кад Миле стане треба да га пољуби. И тако се живот наставља, траје љубав без икаквих – обзира, јавно, послеподневно. Тако сваке недеље — нове љубави и нови цртежи,