Književne novine

ПРИКАЗИ КЊИГА

Ново.

издање » И диота«

(Превод Јована Максимовића. Приредио за штамту и предговор натмсао Петар Митропан. Издање „Задруге“, Београд, 1954)

САМ и по деценија живи 0-

во дубоко и суморно дело

иза кога се и данас тако

јасно види писац — епи-

лептични геније продорна погледа, мисаона чела н грубих црта што потсећају на ликове руских црквењака.

Ни ту, на страницама славног романа, Достојевски није успео да реши битна противречја; она око себе — ни она, можда најболнија, у себи самом, Напоредо са скоро немерљивом моћи уметничког казивања о људским патњама, стрепњама и кривицама, он је унео у роман „Идиот“ своје тешке заблуде: опредељење против снага револуције и напрет. ка, изјашњење за мистичарско и реакционарно _ схватање духовне лепоте, Али већ на почетку романа, чим кнез Мишкин изусти у разговору са слугом генерала Јепанчина прве речи о смртној казни, дубоко се осети присуство писца, чија је стваралачка величина изнад његових за= блуда,

Вихорно, грозничаво, задихано јуре кроз овај роман садржаји један од другог потреснији и стравичнији, дајући превагу Достојевском-уметнику и потискујући на споредни план назадног публицисту који је на робији „окајао“ своју младићку приврженост утопистичком социјализму, али ни у табору царистичке деспотије није био, нити је могао бити до краја њен., Позивао је „тгордог човека“ да се смири, покори и прихвати стварности (публицистички дејствујући у духу тог апела и пре него што га је коначно форму“ лисао у говору о Пушкину, 1880), а сам је остао неспокојан, и мучен сумњама, и суштински неизмирен с ту“ робном реалношћу. У Достојевском никад се није смирио онај „горди човек“ из времена „Бедних људи“ и одлазака на скупове БуташевићаПетрашевског, Била је то мучна, унутарњим кри“ зама обилна двојност: величати мрачњачки самодржавни поредак и, у исти мах, присно и сапатнички лебдети над човековим болом и несрећом, загрижено кривотворити ликове тадашњих руских револуционара (Иполит у роману „Идиот“) и, напоредо с тим, читавим низом других ликова и садржаја у многом чему дати за право тим истим револуционарима! Раздиран мноштвом супротности и проблема којима није био кадар да сагледа право решење, Достојевски се појавио на уметничком плану као један од највећих мајстора психолошког романа са широким и брзим токовима радње и изванредном згуснутошћу дубоких, самосвојних ка. рактеризација којима не може да измакне ни најсићушнији покрет у психи личности — било главних, било епизодних. Веома је незнатан број писаца што су умели да затегну и разреше чвор збивања на начин који се намеће поређењу с креативном снагом и психичком усретсређеношћу Фјодора Михајловића Достојевског. Управо у роману „Иднот“ величина уметника _ Достојевског односи један од својих најупечатљивијих и најтрајнијих тријумфа, _ повезујући судбине _ дубоко индивилуалисаних личности — кнеза Мишкина, Партена Рогожина, Настасје Филиповне и друтих — у клупко безизлазности и слома, И можда мимо воље Достојевског — или, тачније, мимо воље онот Достојевског који је препоручивао гордом човеку смерност — тај слом снажно и доследно делује као Високо уметничко тумачење суштине нељудских односа _ пониклих _ из стварности 2 којом се писац помирио, у својим публицистичким текстовима, У свему обележена безграничном влашћу новпа и анархондно патолошком тежњом да се човек понизи, духовно унакази, рашчовечи, та стварност је разоткривена У трагичном сплету збивања око Настасје Филиповне уметничким срелствима која зацело чине роман „Идиот“ веома значајним остварењем светске књижевности прошлог сто-

леђа, ЛАВ ЗАХАРОВ

| ем Во то кор У Ш

РВЕНЕ ХРОН ИЕ |

Пи добри ни рђави

Ножеби расту из песва

ОГАЂА се једног светлог, летњег преподнева. Оквир радње; туробна со"ба једног судије за прекршаје.

Лица: стара им млада, обична, знана из сусрета и виђења.

Расушена храстова врата једнако се одазивају цвиљењем. Машући својим крилима она личе на каквог чудесног птеродактила.

Стотине људских корака у пролазу, Ваздух тежак, засићен, Као рој пчела зуји тихи разговор.

На столици испред судиског стола скупио се малешан човек, неодређених година, од четрдесетпетих до педесетих. Његове кратке ноге не услевају да се докопају пода.. Док младолики судија лагано пребира по гомили аката, његов у; а у15 резигнирано гледа У своје чворновате прсте, преплиће их несвесним покретима Као што то обично чине људи стешњени некаквим невољама.

Тада човечуљак нагиње над судиски сто прогрушалу, чекињасту браду и немирно подиже замућене очи.

„Пустимо акта, друже судијо. Ионако знам целу ствар. Зар нисмо стари знанцир Корићете ме, знам; „Окани се, Уроше, алкохола...“ Окани се, како то просто изгледа, зар неј2 Сви тако кажу, И ја кажем: окани се, Уроше пића, и онла одлазим да се последњи пут напијем. Мењам кафане, силазим у мемљиве подруме, чамим у бедним _ крчмицама крај речних обала. Схватате, увек одлазим да се последњи пут напијем. Обично ме избаце на улицу. Када бих то разумео, пресвиснуо бих од жалости, А један људски џак, он ништа не разуме, ништа не осећа. Кажете антабуср Не, јачи је Ел Калах. Нисте чули за Ел Калах, о,.. Далеко је Ел Калах, а ви сте млади, Да вам, ипак, причам» О недрима Сахаре, где ничега нема сем песка и неба, о врелим чежњама и изгубљеним надама., О Легији странаца!

Збило се то једнога маја. Ел Калах беше у опасности. Бела камена маса У мору песка, Стотине Бедуина у белим бурнусима јуришали су на тврђаву. Ишли смо као појачање, као нада, или спас, или тако нешто. Вреле пушке пекле су нам леђа, наша тела копнила су од жеге од које су све мисли биле пресушиле, сва осећања препукла, Ишли смо сатима песковитом пучином, сневајући зелена шумска окриља домовине, Тада, као пустињски вихор, долетеше Бедуини на црним коњима и за тили час разбише цео батаљон, Кук ми је крварио, лежао сам, немоћно очекују“ ћи да се нешто догоди, Сада ми се чини да сам сасвим сигурно знао да сам изгубљен, И доиста, Бедуини су клали рањенике, Један млад, брадат,

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ ЧЕТВРТАК 5 АВГУСТ 1984

"амузикална,

скочи с коња, његов нож бљесну на сунцу. Осетих ужас и пре него сам стигао ма шта да учиним, осетих како оштро сечиво утону дубоко У моје грло... То је ова белега. Како сам се спасао, то је прича за себе, мој младићу, али од тада ужас је постао онај други, онај важнији део моје лрироде, Радим, куцкам ексер. чиће у ђонове ципела, кад одједном -— бели бурнус и нож! Почињем да ним сем да дрхтим... Ужасно. Брзо, лрхтим, Више ништа не могу да чибрзо на две дупле! Још две! Још, још, још, .. Ја одлазим од Ел Калаха, далеко, све даље, и видим како се он губи, нестаје, ишчезава. А сада долази оно најгоре. Ви питате зашто у пијаном стању нападам људе» Да ли можете да схватите то...7 Слике поново стану да се враћају и ја видим свуда око себе само Бедуине, много Бедуина.. Тада насрћем. Нећу се дати, кажем себи, нећу да ме прекољу као онда, у песку Ел Ка-

"лаха. Ви кажете туча» Не, то је аго-

нија. Тек када ме савладају, када ме мноштво руку притисне, Ел Калах поново ишчезава...“

Он оде тешким, спорим кораком. Оде са својом чудесном, својим далеко легионарским заставама и пешчаним пучинама,

2» Шопен у ноћи

Столица прими другога. Над њом, као застава, завијори се блистава, црна грива дуге, неговане косе, Фини прсти, којима се завршавала дуга, мршава рука, нису нигде налазили места, Личност је била уљудна и раз= говорљива, , Средовечни мушкарац, нешто феминизиране и смекшане физиономије, испали први рафал бираних речи;

„По нечему је, видите, симптома“ тична ова наша савремена епоха, драги гослодине судијо, и ја, као конзерваторист и ученик великог бечког маестра Фишера, могу да твр“ дим, по слободи свог академског и уметничког убеђења, да је епоха џезирана, гершвинизирана, укратко — потпуни дебакл и фијаско...“ ;

Судија, пошто га уљудно прекиде, стаде да чита притужбу, монотоним гласом у коме. је досада била, очигледно, редован гост. Надмоћан осмех на лицу онога, који је неколико пута био апострофиран у току читања, показивао је потпуну безбрижност за наводе који су га се тицали, Он се чврсто ухвати за неку своју мисао коју је стао да доказује следећим речима: .

„Драги, мили суседи, тужили су ме! Ето, дакле, како. искрена побу“ да може да буде рђаво схваћена! Па, и ви ме питате зашто свирам до У дубоку ноћр Господине судијо, до“ зволите да не сумњам у то да познајете Шопена, да му се дивите И

ПРЕД СУДИЈОМ ЗА ПРЕКРШАЈЕ

да га исто толико волите као и"милиони љубитеља музике. Ми се разумемо, само не реците не! Одбацимо ту суседску пасквилу и разговарајмо као академски грађани. Ка кор Саветујете ми да свирам Шопена по дану, Шопена, господине судијо! Шопена који је чедо ноћних бдења, који је уз свећу написао своје највеће, своје најблиставије ствари. Не свирати Шопена у ноћи када свим својим чулима осећам њену тиху сету што надземаљски јеца као Еолова харфа, и када ми она засија у души и проспе небеска светла као огњене јахаче што језде преко астралних заноса Шопенових етида... Ах, рекосте да суседова деца не могу да спавају, да су скоро рођена, Дозволите да кажем и ову стару тривијалну мисао: деца се рађају свакога дана, н то је квантитативна страна епохе, а Шопен се само једном рађа, и то је квалитативан израз епохе... Али, нека се зна да је један скромни али несхваћени пијаниста пријатељ популације! Живела дечица...“

% Напуштени

Млади човек са олакшањем одахну кад се барјак црне косе изгуби са туробног попришта, онда се опет удуби у дебеле свежњеве аката, издвоји један, и позвони.

Придошлица беше светлопут, стасит, мужевна лика, Његове топле и сјајне очи кануше поглед на судиски сто.

„Све је то почело давно, пре десетак година. Био је то узоран брак, изгледало ми је да ће вечна трајати. Понекад ми се чини да сам илузионист. Некако не стојим обема ногама на чврстом тлу живота м препун сам неке наивне вере. Тој жени сам неограничено веровао, Мако су ми пријатељи говорили како су чули многе младе људе где се хвалишу, Нисам томе придавао важности. Ја друкчије нисам могао, ја сам сав саткан од вере. Можда се расплињавам, реците Не, не волим исповести, Видите, све то скупа врло је тешко, непријатно. Тај развод који је одавно окончан, она мучна саслушавања сведока о њеном неморалу, остављена деца, њен одлазак, Не, заиста, дајем вам реч — нисам

у дошао да је тужим. Ви видите, ја молим, ја желим да деца одрасту с уверењем да им је мајка била часна жена... Једнога дана се вратила. Добила је ону мању собу од станбених власти, Делила су нас врата, Била су увек закључана, и то је био крај, неминован, Како то да вам кажем, волео сам је још увек. Треба то разумети... Волиш, а презиреш себе, и њу, али волиш, и немо ћан си, Тада је дошло оно најстрашније, оно најболније. Једне ноћи довела је љубавника у своју собу, Деца и ја били смо будни. Чуло се све, Неукусно је да причам, друже судијо, али то је тако страшно... Ћеркица је унезверено гледала, он= да је крикнула: „Татице, то је мама, зашто је не пустиш, отвори, татице, отвори...“ Детенце је потрчало до врата и стало да лупа својим нејаким песницама: „Мамице, мамице, мамице мила, отвори ми, отвори...“

· Тамо је утихнуло све, чуло се неко

мешкољење, дете је плакало, гласно, болно. Срце ми се цепало, Де» чак је смрвљено седео на свом кревету, без речи. Само су му крупне сузе текле низ лице. Зашто нам се светила тако свирепо!.. Следеће ноћи се поновило. Само, сад је био други мушкарац. И није то више у питању, друже судијо, није... Али осећам, не ваља, иако сам ја миран човек, и трпељив... Бојим се, дру= же судијо, бојим се због себе, због деце, због свега, Пашће крв... Учините нешто, спречите несрећу... Нека је преселе, нека иде, далекф заувек.,, Довиђења...“

У ходнику, дечак ин девојчица д« биснуше се стаситом и лепом човеку о руке па изађоше у градску вреву.

Ишли су тако они, људи међу љу“ дима, ишли и носили своја сломље• на срца,

У маленој одаји, сад сасвим празној, остаде један човек,

Људи више нису улазили. Људи више нису говорили. ЈЉуди су отишли, Он је остао сам, а пун људи,

Замишљен је и отсутан. Он више не листа по гомили аката.

Он је загледан у себе, у човака, у све људе.

У људе — ни добре ни рђаве. У људе — и добре и рђаве,

У обичне људе великог града,

БРАНКО ПОПОВИЋ

ИЛУСТРАЦИЈЕ НА ОВОЈ СТРАНИ ОД 3. МУМХУРА

га