Književne novine
Сведочанства
Млади људи закаснели у ноћи Тресу се на креветима Њиховим нелагодним главама јастуци су неудобнми,
Удес што им решава судбину Очекује се сутра,
Неко се мора растати и стати Пред опасност ц ожжалост.
ДА ЛИ ЈА7 ДА ЛИ ЈА:
Погледај у своје срце м види Одговор тамо лежи.
Мада срце као мудри Закљињам и играч
Обмаме те често многим Занимљивим трикољ
И мотиви су нађени касно Као бегунци на броду.
ШТА ЋЕ ЧИНИТИ ОН, ЧИЈЕ СРЦЕ ИЗАБЕРЕ РАСТАНАК2
Он Ће осетити упркос свом миру Да му је срце окорело. Завидеће тромлим птицама Код куће у башти. Јер мора да пређе празно Себично путовање Између непотребног ризика И бескрајне сигурности,
ДА ЛИ ЋЕ СЕ ЗДРАВ И ЦЕО ВРАТИТИ СОПСТВЕНОМ ТЛУг
Пред њим третећи стоје Облаци ч лавови
И непријатељство снова. Охг нека Нас оп поштује
Или ће бити осрамоћен У часу кризе
У долини разарања Потамниће његов сјај.
кр СТЕ ВИ, ЧИЈИ ГОВОР ЗВУЧИ ДАЛЕКО ВАН ДОМАКА%
Ти си град пч Ми смо звоно. Ми смо чувари врата у стени. Двојица. . Са твоје десне ч леве стране По дану ш по ноћи, Ми те посматрамо.
Боље не питај шта се десило оншма
Који нису послушали налиу реч; Њима.
Мт смо вртлог, ми смо гребен
Ми смо формално тривиђење, туга И несрећна ружа
Потнти се на лобању, научи морнарске речи Кад бродови са острва натоварена птицама Уплове; Причају ти о рибарењу ч туђим жељама Раситне снове стешњеног живота У осветљеној крчми.
Ала не залшшљај да Ми не знало, Ил да се неће за трен открити оно Што брижљиво кријеш; Ништа није учињено, ништа није речењо Алљ немој да погреши да нас сматралц мртвима:
Не бих играо.
У том случају бојимо се да ћеш тасти;
Ми смо то посматрали преко баштенског зида Сатима;
Небо се помрачује као мрља;
Нешто ће да пада као киша, И неће бити цвећа.
Кад се зелено поље скине као поклотац, Откривајућт оно што беше боље скривено Нетријатно: И гле, иза тебе, без звука Шуме су устале м стоје у кругу Под језивим полумесецом.
Засуњ се клиза у свом жољебу;
Под трозором су кола црног Отлмичара:
И сад у изненадној хитној незгоди,
Долазе закукуљене жене ц грбави жирурзи, И Човек с Маказама.
То може да се деси сваког дана; Зато пази што говориш И чилими: Буди чист, буди уредан, подлажи браву, Отлљлеви врт, навцњ сат; 1 Сети се Двојице. Е (Превео М. Павловић)
| РАЗГОВОР СА ПЕ
С
НИКОМ
Добонша ПЦесармћ 0 себи и свом ДЕЛУ
ВО ПО свему личи на оне стандардне, увек помало сладуњаве анегдоте, али — тако је заиста било... То је најзанимљивије упознавање којег се сећам. : ' Био је конгрес књижевника и то јутро било је, на захтев учесника, резервисано за посету Титовој кући. У холу великог загребачког хотела, заваљени у фотеље, седели су њих двојица, Један је био млади сарајевски песник, другог нисам позна“ ваб. Прилазио сам им у друштву с једним другим младим песником из Београда, Онда је онај сарајевски поета упитао свог београдског сабрата: — Познајеш ли га» Показао је на омањег човека чија је коса била плава и глатко залич зана, Очи су му биле плаве и мутне,
— Не познајем га. , Онда је Сарајлија почео:
„Ко зна (а, нико, нико ништа ње зна.
Кртхко је знање).
Можда је пао трак истине џу ме
А можда су сање.
Још би нам могла десити се љубав,
Десити — велим.
Али ја не знам да ли да је желим
Илу не желим...“
Београђанин је раширио руке и наставио;
„У мору живота што вјечито кити,
што вјечито слати,
Стварају се опет, састају се отет
Можда исте кати —
И кад прође вјечност звјезданијем путем.
Једна вјечност пуста,
Могла 6% се опет у пољутцу наћа
Нека чиста уста...“
А Добриша Цесарић, јер је он то био, одгурнуо је чашу, полако устао и загрлио обојицу. Он је ћутао а они су изрецитовали пи трећу строфу. Сећам се добро: у очима песниковим. биле су сузе, ·
Добриша Цесарић је један од најеминентнијих претставника савремене хрватске лирике, Рођен је у Славонској Пожеги на самом почетку овога века — 1902 године, Студирао је књижевност. Литературом се бави већ тридесет година, Члан је Југословенске академије, а пре неколико месеци добио је прву награду Савеза књижевника Југославије од 200.000 динара за своју најновију збирку песама,
— Хоћете ли да се вратимо мало уназад: да нам кажете — кад сте почели да пишете..,
— Испричаћу вам како су настали моји први стихови... Био сам У трећем разреду гимназије кад ми је пало на памет да напишем једну песму. То је било у Осијеку, где сам провео готово цело своје детињство. Песма је била помало сатирички обојена, а побуду за њу дао ми је један дечачки љубавни догађај, истина не мој, него једног мога друга. Не могу рећи да је нисам писао с великим жаром... Међу мојим пријатељима песма је имала видљив успех, Један је чак узео и научио је напамет, наравно, не толико из
МИЛОСАВЉЕВИЋ: БАЛКОН,
ДОБРИША ЦЕСАРИЋ
одушевљења према поезији, колико из дечачке злобе према другу који је био опеван у песми... Касније, показао сам ту песму и свом учитељу виолине, старом Сточасу, пензнонисаном војном капелнику, био је Чех пореклом, и он је, на моје велико чуђење, добио вољу да напише музику за њен текст... На» равно, песма је била лоша, почетничка у пуном смислу речи, а стари учитељ музике био је велика добричина и — врло слаб познавалац поезије... Али, од тога дана писање стихова Постала је моја страст, страст која је, изгледа, дала и неке резултате...
... У мом развоју највише ми је помогао Крлежа... То Морам да истакнем ... Он ме је, када је прочитао неке моје прве песме, позвао да сарађујем у његовој „Књижевној Републици“... То је било пре више од дрилесет година, негде при крају
=- Да ли се сећате неког занимљивог догађаја из тог доба»
= Испричаћу вам нешто што ми је за цео живот остало у сећању... То је било баш у време када сам почињао да пишем. Немојте се чудити ако вам кажем да је то била једна претстава „Хамлета“... Тада сам био седмошколац. „Хамлета“ сам већ био читао, па и гледао, али не у Загребу, него у Осијеку. На претстави о којој је реч, Хамлета је тумачио Јосип Павић, вероватно нај“ већи досадашњи загребачки глумац. Имао сам врло лепо место, у партеру, и јасно — чуо сам ванредно сваку реч. Те вечери опила ме снага Шекспирових стихова... Био сам необично узбуђен... Био сам бескрајно поносан што је тако нешто могао написати човек, обичан смртНик, човек као што сам и ја сам... Интересантно је да сам сличан доживљај имао и 1921 године кала сам се први пут возио авионом. Вожња је била врло кратка, трајала је свега пет или шест минута... Имао сам осећај готово личног триумфа када сам из авиона који је кружио над Загребом, угледао Илицу и на њој трамвај који је пузао, пузао, потпуно налик на неку дечју играчку.. Још се и сада јасно сећам једног стоваришта дрва на далекој периферији града... Сложени балвани изгледали су као поређане шибице. Долазило ми је да плачем од неког чудног, радосног, икарског ганућа...
УЉЕ (фото Д. Станимировић, Париз)
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Ж ЧЕТВРТАК 5 АВГУСТ 1984.
Чини ми се да никад касније нисам имао тако снажан, поетичан, тако необичан доживљај човечјег пооса, . «
У — Какве су прилике биле у то време у хрватској литератури
= Суверено је владао експресионизам... То је била његова по“ следња фаза, али најјача, најснажнија. Али, постепено, долазила је до изражаја генерација којој је експре“ сионизам био стран, генерација. која је тежила за што чистијим лирским изразом, уважавајући пре свега реч као основни елеменат... Реч, као боја у сликарству, као звук у музици... Припадао сам тој генерацији...
— Шта вас је највише привлачи 102 Који мотиви2 Шта је — да тако кажем — омиљена тема ваше поезије2 — Ма како То изгледало једно. ставно, на ово питање није лако оде говорити... Пре свега, да ли у ли рици тема уопште нешто значи Можда би исправније било говори“ ти о осећањима, јер лирска песма настаје из осећања, из лирског доживљаја... Не из неке идеје... Настаје дакле из оног треперења у нама које тежи да се излије у стихове и то — ако је добро, ако је сугестивно изражено — добија способност да осваја и друге... Лирика је, уосталом, као и друге уметности, у својој основи сугестија, разу= ме се, сугестија највише врсте. Ути+ сак који у вама изазива неко велико уметничко дело траје дуго, понекад вас прати целог живота, — толика је моћ његове сугестивности...
... Питали сте, које ме теме, одно“ сно, која ме осећања највише при влачер Верујте, није то никакво изврдавање ако вам одговорим — она која још нисам успео да изразим ..• А њих има разних, и светлих и тамних ... Многа су од тих осећања нестала, отишла у неповрат а да нисам спео да их задржим на папиру. .•
а некима ми је врло жао... Иначе, у последње време све ме више оку“ пирају лирски доживљаји природе. Уосталом, то је моја стара склоност, Прва сериознија песма коју сам објавио, то је било још 1922 т., имала је наслов — „Буђење шуме"...
— Хоћете ли да нам кажете како је текао ваш развој, какви су били ваши узори2
— Не могу рећи да сам имао Или да имам неке посебне узоре. Сваки песник настоји да на свој начин, својом личном бојом изрази своје доживљаје, и, према томе, мислим да су узори, па ма како они били високи, у неку руку чак и штетни јер удаљују песника од њега самог од стварања његовог индивидуалног израза. Али свакако, има песника које осећам присније и дубље него остале... Од лиричара који су ства“ рали у овом нашем веку најближи су ми Рилке и Јесењин, њих сами преводио, Рилке је несумњиво нај“ музикалнији песник свога времена, а Јесењин ваљда најнепосреднији...« Од старијих хрватских песника нај“ више ценим Кранчевића, који је још увек недовољно схваћен, па онда
идрића. Од савремених — _ Крле“ жу. Врло ми је драга свежина Бран ка Радичевића, а из модерне српске пбезије најдражи су ми неки стихови Милоша Црњанског...
— Шта сада радите> - — Ви знате да сам редактор у за“ гребачком _ Издавачком — предузећу „Зора“, Мој редакторски посао си> гурно вас у овој прилици неће занимати. Морам ипак да вам кажем ла ми то одузима много времена... значе, сада радим на једном лир= ком циклусу с мотивима из приро“ е, Трудим се да ми израз буде му“ икалан, што једноставнији и што нише наш. То сам, уосталом, настоао и до сада... То је увек био мој ДИЉ.
Потсетио сам Цесарића на један
разговор вођен пре скоро две годи“ не,.. Причао је тада о једном свом старом песничком сну, о жељи да напише — „Песму мртвим пријатељима". То би уједно био и поздрав њима, људима с којима је имао 34 једничку младост, и опроштај и не“ што као — „мементо мори". Питао сам га сада опет... Не, нисам је написао... Живо осећам материју, носим је већ дуго у себи, то је део мене већ одавно, али — нисам је написао. Треба има“ ти снаге, треба имати много снаге за такав подвиг,., То је моја стара идеја, Не знам када ћу је реализовати. 10 може да испадне врло лепо, може да испадне — смешно... Наравно, то не бих хтео... Основно је: треба имати снаге,.. Мислим да ћу је имати и да ћу — успети...
Д. А.
, пи