Književne novine
| | |
КОПЕНХАГЕН
УДНЕ су помало те улице — кроз неке можете ићи десетинама минута ин нећете им сагледати краја; неке су, опет, прави лавиринти — кратке, мале, мрачне, уске, изукрштане међу собом, често налик једна на другу, и жива згода да изгубите правац мислећи како сте ту већ једном били, да лутате и тражите излаз, да залутате! А онда! То. није редак случај, кроз полумрак улица одједном блесне море, ту је обала, пенушање и шум таласа, н шумор дрвећа на шеталишту . . Одатле, из те осупчане и безбри“ жне идиле пред слободним видицима пучине на рубу великог града, треба се поново вратити у његова жаришта и осињаке, метеж саобраћаја, поворке бицикла, до достојанствене и простране Градске куће, до катедрале и цркава чија су прочеља У облику равнокраког троугла, као неке огромне оргуље од сивог камена, до Националног музеја који има преко милион експоната из археологије, историје, етнографије показују ћи данску стрпљивост и умешност У давању места малим им мање важним стварима, ситницама, које у склопу целине ипак добијају свој прави смисао, до свих оних малих мн великих излога н продавница украсних предмета, успомена, бескорисних и љупких драгуља, до луксузних н раскошно уређених књижара које про-
дају претежно папир, споменаре, шарену шунд-литературу с лакованим корицама, и до малих, призем-
них, сутеренских паппрница које з2иста продају књиге, врло различите, на разним језицима, нове или антикварне, до позоришта, до биоскопа, до концертних дворана и других установа које има да покажу милионски град, и у њима (и кроз њих) развој м напредак ове пријатељске, трудољубиве, слободарске земље која је дала бесмртног Ханса Андерсена, Серена Киркенгарда, Нексеа и још неколико значајних личности —
требало би. се, могло би се врати-.
ти, али... . један дан је исувише кратак, а ја морам да говорим о нечем другом.
Критичар о себи
у
Највећи дневни лист у Копенхагену је „Берлингске тиденде“, који излази на двадесет до двадесет и осам страна, основан 1749 године. У њему ради и сарађује Емил Фредериксен као уредник и књижевни критичар. Он је баш тих дана написао хиљадити чланак за свој лист; писац је двеју књига о новијој данској књижевности: „Модерна данска љитература“ и „Млада данска литература“; есејист, биограф, уредник месечног часописа за књижевност и политику „Дет данске магасин“ и главни сарадник немачке енциклопедије „Европа данас“ за скандинавску литературу, предавач у увутрашњости земље и у иностранству. Заиста плодна делатност! Фредериксен је један од ауторитативних савремених данских критичара; тај углед стекао је издвајањем из књижевних група, групица, ситних гло-
· жења и свађа, својим потпуно неза-
висним ставом.
Као што је био сасвим триродан, приступачан и непосредан у првом сусрету, Фредериксен је исто тако био искрен, отворен и недвосмислен у изношењу својих схватања 0 лолитици и уметности. Он је конзервативан и традиционалист у данском значењу и смислу тих речи, он уочава разлике између комунизма и совјетског експанзионизма, он је ху“ манистички и слободарски Настројен: за време рата налазио се у немачком _ концентрационом _ логору. Његови погледи на литературу су, и поред неких традиционалних и конзервативних _ обележја, савремени, динамични.
„Мој циљ је да спојим традицију ин савременост“, каже Фредериксен. „У литератури је најбитније — уметност, Узмите сопијаљистички реали-
писм
Видици
зам: за мене је он само други начин да се говори о политици, пропаганди, У књижевном делу ја прво тражим уметност н хуманистичке концепције, и питам писца: какво је твоје мтшљење о човеку, и како остварујеш уметност — да из твоје маште буде жива и присутна у нашем личном животу“.
Писци, дела и проблеми
Данашњу данску књижевност чине три генерације — стара, млађа и најмлађа, које сарађују међусобно без крупних трзавица; миран р»звитак — то је једно од њених главних обележја. У последње време пажњу је привукла полемика о „праву ва оптимизам“, коју неки писци воде са неколицином књижевника _ „сонијалистичких _ реалиста“, међу којима се истиче романсијер Ханс Кирк. „Он је био добар уметБик, вели Фредериксен, али откако је своје стварање подредио руским формулама и патентима, постао је сив и безличан. Међутим, полемике долазе и одлазе... Треба гледати на оно што остаје, што траје.“
„Поезија има значајну улогу у животу данског народа, каже Фредериксен, н она се чита, она траје. Најпознатији песник старе генерације (просечна старост шездесет година) јесте Ханс Хартвиг Седорф, сав у традицији данске родољубиве. поезије, Том Кристенс је лиричар п путописан, романсијер и приповедач којн своје теме узима из живота Далеког Мстока, из топлих клима, егзотике; он је и критичар. Јакоб Палудан је, такође, признати и популарни романописац и есејист старе генерације.“
Али симпатије Фредериксенове биле су очито на страни средње генерације, што је донекле и сасвим природно, јер и он њој припада. Одмах је споменуо Кај Мунка,
< с
2 (најбоља _ драма познати У
писца су комади
драмског „Реч“)у чијн
ОМАЛА СИРЕНА" НА УЛАЗУ У
целој Скандинавији и превођени У Немачкој и Енглеској. Ибанс Кристијан Бранер је тип европског писца, аутор неколико великих романа, од којих је најпознатији „Јахач“, чија је тематика борба против инстиката, против ниских нагона људске природе, против мрачних жеља. Сличне су и преокупације Мартина Ибансена, али их он не изражава директно; главни његов проблем (који расправља у роману „Лажов“) јесте тежња да се људска, лична нстина човекова одвоји од заноса, од фантазије, од мистике. „У томе је наставља Фредериксен -- извесна карактеристика _ данске књижевности, а и људи. Наша је земља мама,
ЕЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Ж ЧЕЂВРТАК 7 ОКТОБРА 1994
О--И-3
учесни-
) тр |
|
и не може бити ћ мали је н на род, а велики, богтживот је предмет мисли и снааших писаца: једна врста несте н нестварљиве патриотске, че мн. носталтије. Ибансен као ти Нордијац и добар познаваланне и песихологије данског на, анализира Н приказује ту бојизмеђу снова и стварности, оп, јереалност“, Овој трупи шисаца туда и Тове Дитлевсен, која јејеклом из сиромашне градске рдице, н која У својим приповел описује живот мтадих градскиевојака, сиромаиених, сањалачкмеланхиличник. . .
Док прозаицитоје ла решавају и одговарају нагања која поставља живот, песк, # то најмлађа генеранија, не у се похвалити да су тако “констривни, Има у њи ховом стварањузоријентације, лутања, песимизмотравданог и неоправданог. Нелисни сматрали су да је то напас напад на њих, М организовали фискусију 0 „мрачној лирици“ —а је предупреде п сузбију! „Но ди и даље екслериментишу, те мн налазе своје путеве, неки | врло чудне, и то је њихово пр“ — каже Фредериксен „Један узора им је Јес Аугуст Шаде,бар и цењен песник, литерарно овован у париским надреалистич! _ круговима, _ тако да се данас јори 0 „надизму“ У најмлађој педкој генерацији. Други узор, так из средње генерације, јесте 1 Лакур, врло истанчан и суптиј лиричар који у својим стиховитоткрива и слави свет
невидљивих вари.
О прејењу и сарадњи „Разговор. |озом скренуо на Мр6,
вођење стрхх књига. „Многи писци кажу јје импорт претеран“,
ЖОПЕНЈАТЕНСКУ ЛУКУ |
наглашва Фредериксен, „Ја бих во:
лео дрти правац У превођењу, али публик подржава овај. Преводи се свашта Бнглески и амерички (чак и најтросечнији) писци су врло вешти: фи умеју да направе атрактиван руман „напет, забаван, као наприме) Чарлс Морган и неки други ауторј „лаке“ литературе. То је само вештина и ништа друго. Међутим, јаши млађи писци не уче технику писања, боје се да ће, тобоже, инспррација зичезнути! И што је
"такоје, жалосно, велика имена не
привјаче много публику. Један ро-
АНСКЕ иција и савремене итуације
(Разговор о данској литератури са кризрем Емилом Фредериксеном)
ман Томаса Мана титампа је свега у пет стотина примерака! Са немачког се иначе, од нових, ствари, ништа не преводи; то је и латентна. последица · окупације. За Достојевског исто тако више нема интересовања. Уотнште узевши, осо. бина наших људи је скеттичност и сумња према величинама; оне их не занимају. Њихову пажњу привлачи оно што одговара њиховој властитој величини, Хемингвеј је можда изузетак, он је нео преве-. ден, Фокнер, такође, при ближно цео.Од њих дво јице само је Хеминтвеј и. мао својим електричним стилом _ нешто утицаја на поједине писце. Људи у западном свету кажу да је Хемингвеј нов облик Мопасана, и он нас стога није много изненадно, нако је неоспорно
песник, уметник, снага, љичност“ = завршио је Фредериксен свој симултани, темпераментни, информативни мононот.
Био му је потребан само кратки предах, и одмах је наставио да говорн о југословенско-давским односима, о томе како су Данци 01кривали пашу земљу у најновијим путописима песника Пола Лакура, „који је био заљубљен у Југославију“, јер међу тим двема земљама има сличности: нису велике и обе су морале да се боре за своју слободу у прошлом рату. Фредериксен је спремао превод једне збирке приноведака наших писаца, објављене проиле године; У којој су, поред о"станих, заступљени Светозар Ћоро» ви, Владимир Назор, Иво Андрић, и то је, нажалост, све што Данци имају и знају о нашој књижевности, И као облик сарадње предложио је размену предавача који би Данцима, уз документарне филмове „говорили о природи, друштвеном животу, кудтури и уметности наше 3емље. С тим речима о пријатељству и потреби интензивне сарадње наш разговор се приближио крају.
ИВИЦЕ ТУ ИЕ
ЕМИЛ ФРЕДЕРИКСЕН
Доиста свет ве изгледа тако ве» лик када постоје пријатељи и добра људи, Сусрет са Емилом Фредерик“ сеном ме је у то уверио. Знао сам зашто је то било могуће. На једној књижари у Копенхатену, у низу маљих застава, пронашао сам и југословенску. У разговору, Фредерик• сен је, дотичући се политичких пи тања, често спомињао Тита. То име, и реч Југославија као магиче ним знаком отварају сва врата, рус“ ше све препреке, руше све невидљиве браве пред нашим људима У туђини. Та имена се поштују. Понос испуњава човека због тога; и то ни је фантазија, ин грандоманија, ни себичност, већ сасвим обична људска радост која зна одакле н зашто је потекла, и која.је онда утолико већа, светлија и свечанија. ИМ док се 'над Копенхагеном“ спушта плашт вечери, И С њим, после сунчаног али прохладног дана, нагло, прве капи из мрких, набреклих облака, ја ћу морати поново да одем до једне заставице са звездом, да је и дим, да се тихо, нечујно поздраве с њом, и тек онда ћу, то већ сигурпродужити даље дуж једног
булевара, под слаповима
но знам. дугачкој кише,
МИЛОШ И. БАНДИЋ
ПСАЛМИ
Ота је тај живот, тај корак, то ништа, она. је то лудило што се догађа на сну стена, она је тај дивни кљуњ изнад разбојишта,
она је та обична, најобимнија између жена.
Она је то мало жудо што небо коси на врху дојке, она, је измишљенија од једне власи њене косе, | она је тај облик што се мења на платине то на увојке, она је та икона коју просјами и разбојнтим носе.
Она је све што знам, што не знам, што ми. се члма, она је мој ход и мали заљунак на мојој стази,
она је моје чело, тај усијани камен џу трашњинм,
она је моја љета смрт која ме обилази.
Она је ова улица у којој жиће од моје љубоморе се руше она је овај град у коме дрвореди од моје милости цвату, она је ова земља коју моје шаже обрнуише,
она је омча ваздуха о моме врату.
Она је ова тамница, толико пространа ч тако тесна, коју затварају моја окрвављена ребра,
"она је даљина блиска и бистронеизвесна,
од меса и од блата, од злата им од сребра.
Ота је моје време џ коме су слеђени сати, онај је мој дан без светла и моја ноћ без мрака, она је ја што зове давног мене да се врати,
она је ово нестајање што неће остати без знака.
Она је овај час у коме више нисам ја већ само она, она је који сам био да ме нема вилис, она је звонар тог огромног ч чудноватог звона
које се у мени тољудело њилџе.
Опа је све тешко и све лето у том звуку
који ме трепоси. преко гробља, ала
без моћи да ме спасе,
она, је ја који сам постао ч нестајем у јауку, она је то што пада у мене ко стена у таласе.
Она је све то пи све остало што не постоји око овога вука који је урликом оборио шуње
м сада страшат ч добар стоји п“ воли ч умире ч не разуме.
СЛАВКО ВУКОСАВЉЕВИЋ
С ______---_–—_- | о | «
5.