Književne novine

ит

»

РЕНУО је уском и стрм

улицом која обијара

Бјелаве. Ишао је“ лао

и сећао се Давока, Јеђм

је Давока ушао у њов стан. Била је ноћ а Давока чуо таман. Давока — савест, повео је|сца У махалски део Сарајева би се зове Бјелаве,

Корачао је корацима човека ки носи потешко бреме година. Мр је погнуо главу. На Бјелавамаћ чека смрт; Тамо никога неће заћи, 'Потонуо је у таму сиротињ( јеврејски свет. Потонуо је у та смрти. Нема Рафаела Мачора. На мале Стреје, Умро је провода Кучо. Стеруча не обилази удови, У Лимарској улици не куцка чек лимара Санта. |

А Давока је неумољив п истр јан. Давока је наметљив. Када». ноћ и бели одмор завеје у соби, + имлази тај тамни посетилац. И с мах. с прага почиње: |

— Докторе, ви сте заборави Бенциона. Ради истине долазим | вас опоменем. У вашој причи откр сам неке ствари...

Чудан сват тај Давока! Њему н шта не може да промакне, И он увек присутан. Стоји невидљив у с би. И. нечујно диктира писцу У п ро преболне речи. · |

А једном дуго није долазио. До тор је штампао „Причу о радост! ма“, тужну причу о малом човећ Рафаелу Мачору. Била је зимска но Доктор се завалио у наслоњачу / се одмори, Али неко је закуцао н врата. „То је он!“ — помисли до; тор. Он је њега одавно ишчекива« И, заиста, на вратима се појави Давока. % |

„још у тренутку кад је улази у собу и кад су нам се погледи ср« ли, опазио сам да ме је гледао чуд ним погледом, погледом у којем ј било, како ми се чинило, и немир и неке забринутости.

— Бојим се да ћете се данас на љутити на мене.

— Ја» — упитао сам изненађе! овим његовим“ речима. — Зашто д!

" Давока. Не претпостављам да бист никад хтијели да ми учините нешт. "нажао. Ви сте добар човјек. | | _. — Ви сте написали причу која но си назив „Симха“, а поднаслот

„Прича о радостима“.

Тако је, одговорио сам малс збуњено и брзо додао: — Сигурнс вам се та прича не свиђа»

· — Видите, господине докторе, им већ више од три године како сте објавили ту причу, а све до дана« нисте објавили њен наставак, њев други део, њен завршетак...

— Па ова прича нема наставка... ма, — рекао.је одлучно и лоновио још једном, — има!.. · — Сињор Давока, моја је прича измишљена. Рафаел Мачоро није заправо ни постојао, Ја сам га већим. делом измислио... |

~— "Ни једно, ни друго није исти: “ва, господине докторе. Рафаел Мачоро је живио. То је истина као што

је истина да смо живјели и ја и ви

прије двадесет година када је и он још живио, И све је истина што сте о њему написали. Ја сам га познавао, познавао сам га добро како ће-

ПОР РЕТГИ

приче, тај њен други дио, има и смисла и неће бити никакво понављање. Вама нису били познати врло важни догађаји који су се одиграли даље у његовом животу и зато вам је све изгледало тако. Ето, није вам било познато постојање раби-Хајимове легенде, а тај је лодагак био врло важан у животу Рафаела Мачора, односно, у животу Јахијела Данитија. Јест, Јахијел, Јахијел се звао тај обућар из Лимарске улице, Јахијел Данити,

И тако је настала „Давокова прича о Јахијеловој побуни.“ Јер Давока савест никада не оставља писца. .

Доктор се насмејао:

— Давока је причао и причу је лепо извео до краја.

Па као да је Давока истинита, жи-

личност: .

— Он је диктирао а ја сам послушно писао.

„Почећу тамо где сте ви прекинули своју причу — говорио је Давока, гледајући једнако у ковитлан снијежних пахуља. — А и важно је да се ту почне. Дакле, слушајте!,..“

... Већ смо били стигли код прве чесме на Бјелавама. То је она чесма из приче „Рафина авлија“ из које је Рафо последњи пут пио воду. Стара Хануча донела му ибрик.

„И кад Рафо, идући поред ње, настави тешко и сипљиво дихати, учини се старој служавци да ваља нешто рећи том старом и превијеном Јеврејину, па, мислећи да све то долази од сиромашне хране, каза:

— Не бојте се, тијо-Рафо, није то ништа, није. Одморите се мало овдје крај врача и причекајте ме; сад ћу ја...

Врати се жена брзо и даде му нешто умотано у папир...

— Ево, да вечерате мало, а то, руком показа на његово тешко дисање, — то ће проћи, не бојте се.“

Али Рафо је умро. Две ноћи се борио са смрћу. Остала је пуста Рафина авлија.

Доктор је застао да се одмори, И он је тешко дисао, Као некада Ра-

ва

годину. Баш као некад Рафо, и он је сада застао да се одмори крај врата старог дворишта. Умрла је стара Хануча. Нико није изнео ибрик. Ни нануле нису зазвониле поплочаним двориштем.

... Подне је над Бјелавама. Сокаци су пусти и тихи. Такав мир волео је часовничар Бенцион. Купио је кућицу на Бјелавама. Кућицу са двориштем. Побожно је ослушкивао биља. Молио се и захваљивао богу који је створио мирисе.

Доктор је тражио тај кућерак на Бјелавама. Нема кућерка. Као што нема. Бенциона ни његове тихе жене.

„Мора да је ту негде била кућа часовничара Бенциона!“

Туга је загрцала у његовом потмулом гласу. |

„Ма ту негде! Добро се сећам улице!“

Али нема куће. Кућерка на Бјелавама! Још скромно живи само У његовој причи. У оним црним ретцима. Једна тужна прича. И једно тужно лице човека који се борио само за „маличак среће“. Као и носач Самуел. Као и сви сиротани;

• ПОРТРЕТИ

исацбез својих јунака

ЈЕДНОГ ОПОДНЕВА У ШЕТЊИ СА И. САМОКОВЛИЈОМ

те касније видјети. Звао се'Јахијел Бехара, Саруча, Рафо, Симха, ЛијаДанити. То му је било право име. чо, Хајмачо, син обућара Елијезера А сада да нешто кажем о оном што Папе, који се утопи у бунару. Нисе односи на недостатак „дубљег кога нема!

смисла“ и на „понављање“ како сте _ Писац је кренуо најтишим сокарекли. Ни то није истина. Наставак четом. Он је несрећан, Врло несрећан, И сам. Неутешно сам.

„Није могућно да баш никога нема!“

„Било је некада сасвим друкчије. На Бјелавама су живели сиромашни Јевреји. Живели су, са својим малим радостима и бригама. Скоро читаво насеље било је њихово. Једанаест хиљада Јевреја живело је пре рата у Сарајеву. Није то мало — јеланаест хиљада. А садар Нема Јевреја, Прогутале су их гасне коморе, Пепео из крематоријума развејао је ветар. Сви ти хамали, лимари, обућари, ситничари, слуге и служавке! Сви ти људи што су се борили само за маличак среће! Пусте су Бјелаве.

А некад. Пролеће.

„Дође у налету. Као преко ноћи просу се по махали, по авлијама, по

М,. САМОКОВЛИЈА '

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Ж ЧЕТВРТАК 7 ОКТОБРА 199

7.

башчама и по крововима. Ненадно су пробехариле воћке, зазеленила се трава. Дјевојке су отвориле пенџере, одјекнула је пјесма; завриштала су дјеца. %

И још се ово двоје опазило на бехару: као да се заруменио од узавреле пјесме дјевојачке и као да се зрео почео да руни од силног пискута и дјечјег вриска. !

Дјеца су била помамна. Завитлало их прољеће, па се гоњају сокацима, прескачу плотове, тарабе, пењу се на кровове и никако да говоре. тихо и паметно него све вриште и лудују. Кад се отисну низ сокаке стоји их њиска и чини се као да су ждребад провалила из авлија па ћустеком промичу иза ћошкова.

Горе на врху сокака муслиманска дјеца пиште на врбове пиштаљке, а доље пред Садином чесмом хрпа јеврејске дјеце сплићу се у клупко и расплићу сва у живом покрету, вриште у стотину гласова.“

А сада: празне су некадашње јеврејске куће. Што је било трошно, пропало је. Што се још држало, насељено је другима. Ни једно јеврејско дете не потрчи улицом. Сама писац корача пустим сокацима. Писац тражи своје јунаке. Писац се сећа оне окупациске таме када су Немци одводили Јевреје. Од бремена црних успомена све су погуренија његова леђа. Он иде сам. Сам са својим тугама.

„Овде је негде становао Хајмачо!“

Заћути, па дозива слабачак' глас мале Стреје:

— Шта је, падре, да те није ко увредно2

То мала Стреја говори своме оцу Рафаелу. И глас Рафаелов, који почиње молитву господину над војскама: „Саври маранан верабанан ботај!“

Од свега тога остале су само његове књиге. И да није њих не би много прошло времена а у потпуни

вера-

|фог-Нревално-је-доктор-еселљ—нељу заборав би пади„Јевреји-иБједаве.

М. САМОКОВЛИЈА И Б. В. РАДИЧЕВИЋ НА БЈЕЛАВАМА У САРАЈЕВУ

Као да никада ту нису живели. Волели. Мучили се. И молили Јехови.

Тужан и уморан враћао се писац.

Писац који је своју књигу „Носач Самуел“ _ овако _ посветио _— својој мајци:

„Ову књигу посвећује аутор сјени своје мајке Рифке. Сјећање на њену смрт испуњава

га радошћу. Умрла је 1939 — двије године прије. него што је у нашој отаџбини

почело страховито и свирепо фаши» стичко дивљање.“

... Сада он чека свог Давока. Долази Давока са својим питањима и опоменама. Долази да га испита: Шта си писао, колико си и како си писао, да ли је то довољно... Треба још... још... Толико смрти а тако мало књига. Ти си једини. И само ти можеш. Ако ти не пишеш, време ће све уништити. Отми нас од заборава, докторе. Мртви моле. Твоји мртви сиротани. Бенционови, Саму“ нлови, Рафаелови, Сантини потомци,

— Отми нас од: заборава!

Б. В" РАДИЧЕВИЋ

к" Њ и

| »

РАМОУ СЕ 25

« ___

БР У

„Легенда , најновији Фокнеров роман

ДЕЈУ за свој последњи ро-

ман Виљем Фокнер је дуго

носио у себи, Према ми-

шљењу једних Фокнер је

још 1918 године био фасциниран епизодама из ратних доживљаја песника Роберта Хилајера, док други, опет, сматрају да је прослављени писац „Светлости у августу“ био импресиониран _„Стазама славе“ од Хемфрија Коба, романа објављеног 1935 године, У коме се није говорило само о покрету за 0бустављање борбе на фронту у редовима француске војске крајем Првог светског рата, већ се износила и запањајућа историска библиографија о стрељању војника осуђених на преким ратним судовима.

Није толико важно када и како је Фокнер био инспирисан основном идејом за свој роман „Легенда“, али је сасвим извесно да је он овим делом још једном изненадио своје америчке и европске читаоце. Фокнер је већ неколико пута доводио публику у забуну необичном структуром својих романа. Овог пута он изненађује због две ствари: једанпут, наравно, опет формом у којој је изнео своју основну замисао а други пут самом садржином романа. Фокнер, незаборавна и неумољива савест североамеричког Југа, у чијим су романима и причама ликови црних и белих становника Мисисипија сачувани трајније, хуманије и истинитије него у било каквом историско-документационом материјалу, уперио је сада своје очи на другу страну Атлантског Океана, на источне покрајине Француске! Па

Приближује се крај једном бесмисленом рату. Неки каплар и његових дванаест војника покушавају да на једном сектору Западног фронта заједнички, са својим непријатељем, организују покрет за мир и братство. Као резултат тога, једног понедеоника француски пук у напад који је унапред осуђен на пропаст. Савезничка врховна команда сазнаје да се војници на обема странама саосећају са побуњеницима и она зато наређује да се ухапси пук, па чак и преговара са непријатељском врховном командом како

“

одбија да пође

да се натерају војници да се поново међу собом боре. Француски командант на овом сектору фронта нуди каплару (за кога зна да му је незаконит син) опроштај ако престане са ширењем пацифистичког расположе. ња међу војницима. Али, каплар, упоран и доследан својој идеји, бира пут мученика.

То је укратко садржина последњег Фокнеровог романа, садржина која је већ сама по себи, довољна, а нарочито још када њом оперише Фокнер, да побуди велики интерес, Али, читалац бива импресиониран не само тим, Каплар, који се са својих дванаест војника диже против братоубилачке борбе, буди у нама неодољиво сећање на један тако добар познат лик. Нећемо морати дуго разбијати главу да бисмо најзад откри. ли да је древна легенда о Исусу Христу и његових дванаест апостола пренета за две хиљаде година унапред. Уместо Галилеје и Голготе, терени и ровови декорисани бодљикавим жицама, Међу дванаест војника налази се чак и Јуда Искариотски! „Легенда“ није ништа друго нето парабола, То изненађује, јер је скоро у свим досадашњим Фокнеровим делима симболизам, и свако преносно значење, било туђе, Из Фокнерових јунака увек је избијала животна непосредност, Ако су и понекад Фокнерови јунаци постојали симболима, дубоки и лотресни (као у „Светлости у августу“) онда су то бивали снагом истине и живота који су они носили у себи. Међутим, сада, уместо да се суочимо с Фокнеровским жЖИвотним бујицама, често опорим и бруталним, ми се одједном налазимо окружени фантомима, Требало би да присуствујемо једном од најкрвавијих ратова у историји човечанства. Али, уствари, шта видимо Топови не грме оним својим злокобним тутњем, људске патње не узбуђују нас до суза. Читав свет је обавијен неком нестварном атмосфером; јасан симптом да живот 'и садржина нису пронашли свој адвекватан израз,

| 4

своју апсолутну форму.

„Легенда“ је ближа Кафки и Камију него Фокнеру из „Апсаломе“. „Апсаломе“ или „Светилишта“. Али, „Легенда“ заостаје још увек далеко за „Процесом“ и „Замком“. Сим“ болизам Кафке имао је своју сопствену оправдану логику; преко симболизма у Камијевој „Куги“ дошли смо до једног потресног, животног сазнања. Међутим, Фокнер је промашио да индиректним путем каже нешто што је захтевало, можда, непосредан израз.

Амерички часописи ближи цркви, нису мишљења да „Легенда“ претставља велики Фокнеров фијаско. Чињеница да је Фокнер говорио алегорично о Христу, за њих је довољна сама по себи да откупи све његове литерарне недостатке, Међутим, Чарлс Роло, критичар часописа „Ент-

-лентик Мантли“ каже ла је овај ро-

ман за њега нереалан, и да ништа друго не значи него „херојско-амбициозни неуспех“.

Тешко је одлучити да ли је „Легенда“ филозофски, пацифистички или теолошки роман. "Амбивалентност, па чак и поливалентност Кафкиних романа није нимало ишла на уштрб њихове литерарне и филозофске. вредности; напротив, својим скривеним, _ недореченим _ смислом они стварају један нов садржајан, истинит мит о човеку. Ако је Фок= нер у „Легенди“ хтео да буде пацифиста онда нејасност, у изразу (Чарлс Роло каже даје Фокнер У овом делу нападно ишао за тим да избегне сваку непосредност и јасноћу) није дозволила да се то у пуној мери оствари. Као филозофски роман, „Легенда“ би била сувише наивна а као теолошки, за данашње

доба апсурлна. “ КАРЛО ОСТОЈИЋ

8