Književne novine

\mvreinalojadomi)iu

Raztovop sa Peotemom Vapeš0m, prptsitnikom „Saveza ma{anskih [sada

ORTIR. holela »Astonia«

'ljubazmo mi je saopštio

da me »drug Peter Vereš čeka u 5 časova po pod= mne u svome stanu ma Rožadombux#, Sećam se Rožađomba još iz detinjšbva. Nekada je u ovom kraju buđimskih milionara bio Jetmjikovac legendarne filmske „dive Katalin 'Karađi. No Petera Vereša misam mašao u jednoj odi tih raskošnih wvila.. Pretsednik Saveza „muađarskih pisaca dočekao me „» u vrtu pred svojom jednosobnom. Kkućicom -— Rolibom, koju mi naj veći optimista me bi nazvao vilom,

Moram priznati đa je pr= vi utisalc o mome domaćinu bio meobičam. "To je čovek sredmje Visime, široka lica i pomalo gorkijevskih brkova. Pravi tip dobroćudnog Panonca. Bio je odeven seljački. Nosio je čizme i — šubay, SAVREMENOJ mađarskoj mjiževnosti Rod ma# se malo ma. Zato je možda potrebno đa u mekoliko meči pretstavim čitaocima Pelera Vereša, iednu od majinteresantnijih pojava u mcđarskoj Jlomjiževmosti, Njegova važnija dela su: »Obračune, „autobiografija, »Seoska hronika«, društvema biografija, zatim Knjige novela »Red f{rave«, »Nerodna godima«, »Probni zadatak«, »Radnici s pruge« i »Jabučni vrfta: romani »Služinstvo«, »Ljubav siromašnih«, »Pokvarena žena« i sada još nedovršeno delo »Istorija porodice Balog«. Ima i mekoliko rađova iz oblasti publicistike, kao i umet=

- ničke kritike,

On je damas majistaknutiji borac za afirmaciju se= ljaštva u Mađarskoj. Posle rata bio je više puta član Vlade. Ne mpripada Partiji mađarskih trudbenika i Uu svojim rnišljenjima i stavovimm ne slaže se sa službenim martisgkim teoretičarem Revaijem 1 njegovim istomišljenicima, zbog čega je bio „više puta Kkritikovam. U ma= roću mwjiva Veliku Mpopularnost. Nekoliko puta je dobio najvišu državmu mnagradu — »Košut-dija«. Rođem je 1897 godime,

U KUĆI Petera Vereša

misam «Dio koktel. Bez mrmomogo formalnosti, dosledamn amlbijentu u kome se kretao, izneo je na stol činiju sa orasima i jabukama. Sam ih je uzgojio u svo me vrtu, kao i krupne rumeme 'kajsije od kojih bez tuđe pomoći peče svoj ču-

veni ljufi i mirisni »barack. Moj pogled, u sobi koja

bi se mogla. nazvati i bibliotekom, zaustavio se na koricam” jedne omanje kmjige iz popularne »Jevtine biblioteke«. Naslov: »Pokvarema žena« mpotsetio me je na žučne mapade ma tu Imjigu u mađarskoj štampi.

MESTA KOJA

— Knjiga je izišla nedavno — priča Vereš. To je sasvim mali romam o civilizovanoj i polucivilizovanoj ali još uvek nesocijalističkoj na dničkoj porodici, o unutra= šnjem rascepu u toj porodđi“ ci, što je problem damašniice ftakoreći u svelskim razmerima, U svom romamu, mnaime, Wereš pokušava da osvetli probleme ljudi koji su tek pridošli sa sela i koji su još

ı Upola seljaci, ali se u-

Peter Vereš

poznaju & idejama šocijalizma, prihvatajući njegov mo= ralni kodeks. To su zanasli radnici koji se, oslepljeni ljubavlju, žene i ulaze u poluobrazovani moralno nihilistički svet, koji je u pogledu ukusa „mnaklonjem snobizmu — u svet malograđana i, kako kaže Vereš, kosmopolita. On. je »stahamovac« li dobro zarađuje. Njegova žena, međutim, sedi Rod kuće, ipijajući mišljenja, ukus i poglede ma život raznih »parazita« oko web?. Primer je jasan, navodi Vereš, gotovo tipičam: bro se rastura, jeđan zdrav mušika= rac ne može sve to đa podnese... — MEto, jedam od MKritičara je tvrđio — ako već imam pravo da govorim o tome, mesto njih — da sam ja dao »sliku &eljačkog sveta« i apologiju Tpatrijarhailne”porođice, da sam je uzdizao i tražio za mju viši položaj u društvu. A. ja sam mu ma to poručio: u izgradnji „MnOoVOg, gwoclijalističikog moralnog porelka moramo se osloniti na zdrave i prir dne moralme „gstavštime, Na sve ono što služi za održavanje i razvijanje mnaroda... To je sve.

Nastavio je,

vatru:

padajući u Moralni „mpogledi!?... Zav hedonizam i detinjariie, . ona karakteristična malograđanska komocija zar to ne vodi u propast? Kakva bi to bila glupost kada bismo sve primali samo z-'D Što je »movo« »moderno. EREŠ je jeđam od protagomista pokreta, takozvanih «eljačkih'

VOLIM:

pisaca ·

koji su prvi put u mađarSkoj Kkmjiževnosti bez ikakvog romamftizma TrOgoOVoT=ili o stwarmom životu za vreme Hortijeve vladavine, Naš razpovor Fretao se Voe= ćim delom oko te pojave. Moj selbesednik se, za tire= mutak, preneo u prošlost:

| — Naši najveći pesnici Čokanai, Petefi, Janoš Aranj, zatim docnije „Endre Adi, Žigmomnd Moric — MDOtekli su iz marodđa.

— ... U novije vreme čitavo jedmo pokolemnje mpisa= ca pošlo je iz maroda: Jožef Brdelji iz mBihara, Gjuja Ilješ, sin sluge iz Prekođunavlja, Jožef Darvaš, iz sve-= ta orošhaskih agramilh pro letera, Ferenc KErdei, iz porodice sitnih zakupaca, Arom Tameši, sin malog sekeljskog seljaka ea. devetoro dece... Pored ovih, školovanih plsaca, javljaju se i se= ljaci autodiđalktti. Tu je Pal Sabo, witnoposednik iz Bihara, zatim Ištvan #ŠinlMa, čobanim, iz Nadisalonte, pa

Ha...

Upitao sam Vereša iraleo je nastao marodini Monjiževni polet.

— Posle propasti revolucije 1918—1919 godđine komu nisti su bili delom pozatva-– rani šli ček pogubljeni, a delom mpnisiljeni đa izbegnu u imostranstvo. Jačanje si= romašnog seljaštva i agrarnih proletera takođe je bilo prigušeno, ..

— To su onih »bri miliona prosjaka« koji su mpretstavljali trećinu macije? ...

— Da, o njima se rađi. A. onda, zajednica Kkontrarevoluciomara: konmervativnil

ja... Gdmnevničar iz Hajdoša=

veleposednika, Klerikalaca, li beralnih velikoburžuja, habsburških i fašjgtičkdh viših oficira i činovnika -— |proširila je, posle sloma mevolucije, područje svojih imteresa i ma Književnost...

— Zmači, pokret narodnih pisaca rodio se uslvari Uumesto narodnog revolucionamog poliretba,..

— Umesto seljačkog DOisireža... i ujedno Kao Oflpor protiv Ronzervativme, gospodski — nacionalne ali kosmopolitslkce građamske književnosti. Mi nikada mi smo wi Tajili svoju nameru: revolucionisanje seljaka i njihovih intelektualnih sim patizera. Osnovali smo, kao što je poznato, čak. i seljačl političku orgamizaciju — »Martovski front«, koju su muarlcsističko-lemjinističlki mastrojeni pisci pokušavali đa približe + radmicimia. Koje move welememte je pokret marodnih pisaca uneo u muađarsku Jlibera= fumu?

— Naš polcret mije stvorio'

običnu mpropagandmu Književ nost, a mi naturalizam, rađa: je bilo i takvih pojava, Zadatak nam je u prvom ređu bio: proučavanje, istraživamje i otkri. vanje sela... Tako wu nastaja dela: »Narod puste« od Gjule Ilješa, »Istorija jedme weljačke porodice« od Darvaoša, »Jureći pesnak«e od Tirdejja, »Izjave crnog čobanina« od Šinke, moje lomjige »Obračun«e i »Seljačka hronika... — Stil i temalilika?

ismo išli u potragu za mekom orlginalnošću sktila. Miajterijal iz amrsemnala Jli-

čnih doživljaja M dati isto misko-političii rmomemii saci su, diktirali šta kako da pišemo. Forma za isražavamje tog materijala je mnapodmi realizam, O.marođu — a namod.

— Kako to mislite?

— Narodni realigam mije neka »vOlkisch« — romantika, mije mi Tolklornističko narodnjaštvo. To je, po mome shvatanju, jedđam, od mpuleva ka Sooijalutičkom, Yenlizmiu, a ne nekakav mov književni »izam«.

Sledilo je objašnjemje.

— Alo narod, seljačici narod, postane gsocijalističlci, narodmi realizam će se Ta-

"'kođe pretvoriti wu socijalisti-

čki realizam usled same svo je prirode, jer ustvari izražava gsocijalistički društvemi sadržaj i socijalističke ideje, I to — ne sa apologe-

TI to — me sa apologetičkim i didaktičkim wsredgstvima kao danas, nego tako prirodno i tako samo po sebi razumljivo kao što su se rađale marodne pesme i priče, klasična MKnjievna dela koja zuju podučiti bez unapred wažvalcanog didalrticizma.

— Da li se danas javljaju svi: koji su pisali i pre rata?

— Sada već progovaraju i meli »pisci +—o utalice«: Jožef MKrdelji, T.,aslo Nemet, Janoš Kodđolanji..,

Narodni Mmnjiževni pokret politički mikađa mijje bio jedinstvem, a mi pogledom ma svet. Kao wvalci šimoki dđuhovni pokret, i ovaj je imao »levjou«, »dešsnicu« i »cenm= tar«, Veraš je išao sa pozi-= cija, »levice«,

NOGO se jnternesovao za

Jugoslaviju, za istoriju njenih marodđda, Govorio je to me šta je naše dve zemlje raz dvajalo Kroz vekove.«. Uvek su drugi igtupall u ime mas« — rekao je, Ceni maše Uumetnike, posebno Mečšfrovića, koga ubraja u najveće stvaraoce koje je čovečamstvo dalo,

Poklonio mi je wvoja dva nova romana i ispratio lkasno uveče, kađa je zvezdano polje wwvetiljkama bilo već prošaralo brežuljkastu bu dimsku wibramu.

Stevo Ostojić

Vršoem zgolerijom

BSTAO je, u drama-

tičnom procesu, čitav

jedan svijet sa vršačkog starog Ališveriša, sa one čuvene Pijace, koja je bila' pod okom Sterije, prva njegova scena, prvo njegovo pozorje za visokopočitajemu gospođu, milostive gospože, dražesne frajlice, peblhaft ćifte, nobles čaršilije, magistratske honoraciore i paore Gornje i Dolnje Varoši, koje je »gospodin ferfaser« Jovan Sterija Popović ščastie imao đa ih entcikt unterhaltuje oštrljatonosno*i, salva venia, bude im, natirlih, na polzu.

O tis anankis! O, nestreća! Krasno grčko mudrost: pan metron ariston: sve sos mera, sve sos mera, pa ćiš dođiš do velika slava i do velika propast, kao Belizarios, kao što kaži mudro re česko slovo. Ugasio se bezdušan svijet koji je umjesto srca imao račun, „satanrku onu tefteriju, grošike, forinte, krajcare — ena fijurina će trijanda trija krajcarija. Prokleto svaka špekulacija sos mlogo interes i malo kapital, jer. će dođe vreme kad krajcara ne dobiš i da umriš ođ glada. Umro je svijet Ćiftinskih špekulacija i obligacija, a ostao je ljubezni i učeni Sterija, koji je imao javiti prijate-

ljma i neprijateljma, đa ga je mati đobra i pametna na knjigopisanje opredijelila, da je ta strast u njemu ukorijenjena, đa ga ni rđavo zdravlje ni slabost očiju ni druga spoljašnja pritiskivanja. od toga odvratiti ne mogu, već da je izvjesno da do konca svog života, đok ne oslijepi, spisateljem ostaje, pa neka s vnimanijem uzmu g. kritici. antikritici, momu-– si, zojili i svi koji mu drago čina i dostojanstva recenzenti da je glavnija čerra njegova temperamenta melanholija i đa je djelo nje govo ponajviše u ona Vremena pisano kad je duh svenižajše sluge Sočinitelja najvećom žalošću obremenjen bio...

Ama, bađava, prokleto sadašnje svet, nema špekulacija, nema trgovina, bađava, bađava, sad je došlo vreme da čovek idi bez čizmu, a Oći sve visoko, oči mamuzu, oći bal, oći kafana, oći svilena kadđifa, bađava, bađava, ne znaiš đa ći da propadni svet. O siroma Kir-Jania, moraš da propadniš kroz nevaljalo svet!..,

ı, Nestao je, propao strmoglavce, grabežllivi, pokondireni, iskvareni svijet sa Ališveriša, sa obje strane Pijace, sa desne mnoblesne i lijeve plebejske. i

'KNJIŽEVNB NOVINE

đa nema Sterijina sočinenija, tužno — veselog njegovog pozorišta, ne bi imali ni tra ga ni glasa o onom ringlšpilu izvitoperenih strasti i karaktena što se pleo i granao kroz biđermajersko graždanstvo slobodnoga kraljev skoga građa Veršeca.

Razlivene vođe “Panonije prosule su se kroz magličastu ravnicu, i kad voz prolazi njome krekeću žabe po baruštinama kao da će škripavi točkovi preći „preko njih. Oranjce, crne, iskajišale polja oko građa, a u Brađu se tamne krovovi i dimnjaci i kubeta crkava. Sa drevne Kule uzlijeće u nebo neka ptica i čini se kao da će na krilima odnijeti zvon podnevnih satova koji muklo. razliježu ulicama.

Pijaca je pusta u podne. Ona pijaca iz Sterijinih dana. Sad to više nije Pijaca. To je sad Trg, sa parkićem unutra. i

A pijaca, tržište, premje- ·

šteno je malo podalje, tako da se odavde, sa pločnika, i ne vidi. Stara Pijaca drijema na aprilskom suncu koje je pootvaralo prozore na sta rinskim kućama uokolo, Jedva da ko prođe, tromo se krećući kaldrmom, kao da noge izvlači iz blata,

Dušan Đurković: Konji

»Gdje je kuća u kojoj je rođen Sterija Popović?« pitam postarijeg čovjeka,

On zastaje iznenađen!

»A, molim vas, koji to rija Popović?«

'xzaludno mu govorim; nikad nije čuo za njega. Ulazim u dućane neke. i pitam uzaludno. A tu sam, zapravo na. pragu, kod negdašnjih

»Dva pištolja«. Jedva da se

pronađe ona kuća Jule Molerove. ćerke slikara, »molera« Nikole Neškovića. majke Sterijine. Na Pijaci ie bila staroj. neđaleko Velike crkve. Saborne. Nikakva obilježja nema u njoj da potsjeti na Steriju i njegovo vrijeme. Kuća je prepravlie na: ničim, vele, ne naliči onoj domazeta, grečeskog itrgovca Stefana Popovića. Šterje Molerova, oca Sterijina Ona nema čim više ni da privlači sebi. |

'Zaputio·' sam se dugačkim ulicama. Da tražim kuću u kojoj je umro Sterija.

Sobičak jedan prizemni, sa omanjim prozorom na ulicu i pločom na zidu: tu je umro... Otvaram zamandaljenu kapiju i kucam na vrata.

»Ko je?« „javlja se .,glas neke žene.

»Htio bih unutra«, kažem. »samo đa pogledam. Ništa više.a

»Ne može sad«, odgovara ona. »Muž mi se kupa«.

Ulazim u dvorište. Supa neka, zidovi isprovaljeni i bunar na točak. A kuća ostarjela, tipično vojvođanska. I u njoi nikakvog spomena na Steriju.

Ste”

'mić, tri godine starija

Nikad ustvari Sterija nije ni imao svog doma.

Iz one kuće sa Pijace u kojoj je otac htio da ga načini frgovcem, otišao je na nauke, u svijet: u Sremske Karlovce kao đak, u Temišvar kao »krasnorečija · slišatelj«, u Peštu kao studeni, filozofije, u Kežmark kao pravnik, u Kragujevac kao pređavač »priodnog „prava« na Liceju, u Beograd „kao »stolonačelnik popečifeljstva« i nosilac čitave prosvjetne politike nove Srbije, da bi se, gorak i razočaran, vratio u rodni kraj, da »u miru proveđe« ostatak istrošenog i bolnog života, da ovdje, u tom smračenom sobičku dokrajči svoju vrludavo izlomljenu putanju, pod krovom koji mu je zločesta žena ustupila.

Ta imućna uđovica »sirotfiniskog oca« Joakima Manojlovića, Blena rođena Diod Sterije, kasniji njegov bračni drug, „zatrovala mu je, tvrdičeniem i nadđmenošću ,i jezikom i ganianiem, posled nje đane, kada je, izujedđan bolešću i društvenom ~ zločom, pisao »Davorje« i skapavao od pladi, kađa ie okružen teretom zvanija mo rao sayı pri slabom sostavu očiju i celog voopšte žttela, fako reći, časove krasti, i k sočineniju dela posvećivati.

Čeznuo je rezignirani, oboljeli Sterija: đa mu je samo da radi, da bude okružen mirom. U roditeliskoj kući uskraćivana mu je i svjetiljka, morao je da čita i piše po mjesečnim noćima, a pod krovom supruge KEle=

\ |

~ Usebji u stvarima

IN MEMORIAM

“

Povodom smrti Branka Đukića

Branko Đuhić vu mlađim gođinamm,

Biografija Branka Đukića

kraća je od mjepgovog Mrati-

kog veka. Ona je delimično i tuđa mijegovom pravom Žživiottu. Zato i autentični podaci iz mje, ši oni najnužmiji, iogleđaju gdekad da se i ne odnose na mjega.

Rođem je u Kapeli kod Bjegovaru, a bio je Ličanin. Obrazovanje mjegovo bilo je šire ji dublie od onoga kojim se stiče pra= vo ma »akademsku« diplomu: iz maše kulture i Kkmjiževnosti, naročito, znao je intimno, iz prve muke, majveći deo onoga Što vredi znali, od Dositeja do An=drića (»Gorski vijenac«, i me učeći ga, naučio ije napamet) — a celog Žživoba impopumjavao je nekakve biografske formulare u RWeojima je, u rubrici o »opštem obrazovanju«, morao, možda krišom, i samouvrediljivo, jedmako da beleži: — dva razreda gimmazije, Trideset godima bio je saradmik mnajugilednijih maših Mmjiževnih časopisa, hrvatskih i erpskih, ma= nje ili više poznat kultumim krugovima cele zemlje, — a u ubogoj gwlužbici od koje je živeo, | u kojoj mu se »karijera« MWcretala od honorar= nog ilužitelja do arhivarskog wlužbenika »bez zvanja«, proveo je život samo sa »nekvalifikovamima«, iz dana u dan wudarajući mumere i Mmrbeći delovodmike, uvek u nekakvim domjim, suterenskim, dvorišnim Dprostorijama, u Kkojima “<•lekibrično svetlo nije gorelo jedi. noću. U toj sredini i takvoj atmosferi protekao je

ne — progone ga njene izvitoperene nastranosti, cijepa joj drva, vodu joj donosi, trpi njen opasan jezik i nje na otvorena nipodaštavanja. Smirio se, na kraju, „onde gdje i svi smrtnici nalaze utočište: u grobu...

Lutao sam grobljem, pravoslavnim, vršačkim. Dugo sam tražio, njegov

grob. I sam ga nijesam mogao pronaći. Grobarka me je privela tamnoj gvozdenoji ograđi, unutar koje se kKrila siva cementna raka sa izblijedjelim kamenim pročeljem i crnim utuljenim kandiocem ko zna otkad neupaljivanim. Mogao sam se tuđa vrzmati čitavog dana, — pored «te potamniele ograde prolazio sam nekoliko puta, — ni po čemu ne bih mogao otkriti da tu leži odavno već upokojen nespokoini, usamljeni »otac srpske drame«. Vrijeme je istrlo slova urezana u kamenu, tako da se ona ničim već ne razlikuju od kamena. Morao sam uložiti prilično napora dok sam sricao, dočitavao: »Ovđe počivaju zemni ostaci Joana S. LO i pročaja, i proaja, i još tu leže ostaci one, odista zle žene i pokondirene tikve, koja ga ni Oovdje nije „ostavila da bude sam sa sobom — gospođe Elene, sa kojom je sklapao pisani ugovor kad su stpali u brak i koja mu je porasturala i rasprođala rukopise kao omotače za piljare. Prvi naš realista u·romantizmu, ustalieni pesimista: među optimistički nastrojenim pokoljeniem, istinski pisac od dara i znanja u doba kad

»službenie deo miegova života, prazno ili jednolikio, među polurashodovamim stvarima i ljudima, Omaj drugi deo, lični, mehijerarhiski, zalbelečen je u njegovim eti boyvima; tu je i njegova jedima isfimita biografija.

U toj pravoj biografiji Đulkićevoj nema doista mreči koje ne bi bile istinite; ma ih. razume še, umjetmučkine= dobačenih ili prebačemih, te smuh ili prostranih za svoju sadiržimu, ali ih mema koje nisu potekle iz jedne potrebe da budu adekvatne onome što ee imalo i moralo reći, (»Prokušavam wwvaku, kao dulkat, da lažnim zlatom ne zazveči«.). I majsporedmijja mesta u njegovim pesma=

ma — alo tu peesmana Da spomnedinih mesta, onih bez kojih ome mogu biti — bezazlemo su aužtemfičma, Zao je Đulmćeva poepija ustvanj — njegov dnevnik, i on nije imao drugog i drukčijeg Života, ni Spoljašnjeg mi U nutrašnjeg, osim. ovoga, koji, je saopštio u wvojoj DbOBziji., Ta umefnička prostodiušnosi, često je nedostatalc njegovih, stihova, ali i u fome medo stafiku ima ome refke wiva ralačke čedmostji koja bi do bro došla i većima od njega

Sve tri Knjige Đuldićevih, pesama svedoče o malom, besnom, samo kampcelariskomn i pomodičnom lKeugu u loome ie wvakodnevno, beč, vidljivih „doživljaja i T”Omema, prolazio i najzad prošao mjegov živof, S vremena na vreme, iz loga kiuga Om se odmetao u kavamsicu jlegalmost, tu jedino stranstvoVvao, — i ponovo se vraćao ıL svojti zabačenost, kuchog reda i kamncelarisikog rada. 'Lada. se najčešće vraćao i poeziji: oma ie bila u običnim i wvakodnevnmim «livoerityya među kojima je živeo. Sva~

. ka sivar u mjegovoj sobi mo

gla ie biti povod i možbiv s pesru, i Mo je i bila: sto, zavesa, Violinma, haljina WU, ormanu, kotarica & voćem, aufoporbre, bokal & Vvimom, dopisma karta, Crnjansiove Seobe, ogiledalo, eljalica;

Poezija almiosfere, koju }e Đukić majčešće megovao, profizana je uvek čudmom, grecniom. melanbholijom i tuž nom. ljubavlju za &ve oko sebe. lako su ga i majudialjeniji motivi majvodili često na meditacije o smrii -— prva njegova RKmjiga mosi mjeno ime — on je, uvek zadOVOJjam životom, a Mrvek: pomivem Ga smrću, SBDOROjJIO Če kao »četvrtog jahačac da se ustavi i pred mjegovim VR tima. Reči mjegove bile su mirne i onda kad je izlazio 0 kruga svoje wolbe i svojih osamljenih šeimja po paricovima, i kad su one, u onome: njegovom. odrredlništbVu, XYOBile drukčije i, čini mi #6, neprimećeme saidiržalje:

Od tih »prozmihe moliva,

'Uniđoh opet u ovaj mrak:

gde drušibvo & maporom. otvara zene,

Kad primebiše na memi poznat mak,

poklonih se i pozdmavih ljude davno mpobijeme,

Srce obvara i poslednji, zlalšam MKut m OVOJ buci da se satre. Kud vodi mene, ove ljuđe, ovaj pul?

Ne vidim poror od

sjaja, vatre.

Kao ogledalo, odražava lica ispolivan SVO, Zgurena u Kkutu swušica kašljuca.

Neko me dira, poteče, vuče. Ko je, ko?

O ništa, ništa. To kasna noć u teme kuca,

Talkko se predajem zanošu OVOg sna,

u kom živ dišem i

pevam u raci.

Rumeni grozdovi vuku, vuku do dna. Sve tiše, tiše život uzdižu mrivaci,

Branko Đukić bio je veći od svoga pesničkog dela. AJi i ono što je stvorio obecibediće mu verovatno u poemiji

su galamili i sve mahom diletanti i netalenti, zapadnjak onda «kad se kod nas savlađavala prva pismenost, rođoljub „onda kad se trgovalo zemljom i nacijom, velikan misli u sre dini intelektualnih pigmeja, — natkriljen je ovdje mermernim crnim spomenicima nekakvih trgovaca, gvožđara, carinskih kontrolora ji notara magistratskih: kao da i u smrti hoće da budu iznad njega. Nekoliko koračaja dalje otpočinula je vo vjek i vjekov gromom usmrćena njegova vjerenica, jedina njegova ljubav u životu, zakićena ovdje pregršću stihova na kamenoj ploči, tužnoj, zagubljenoj.

Ni smrt ga nije poštjedjela grubosti i sakatosti života. Ne smrt, jer ona, sama po sebi, nikoga ne štedi, već ono što je objeleženo njome, što se odnekud „uzima Kao

dom njen — groblje, pustara raka, )

krstača, spomenika,

| Detalj vinjete iz Sterijinog: đoba

stihoklepali

. Štene,

uglednije mesto nego što KA je imao u životu.

Đuro Gavela

gdje su se nastanili i izdigli, kod Sterije i oko Sterije, oni koji su ga progonili tačno dovđe, do groba,

Treba njemu naći mjesio bolje, zaslužnije.

Zašto, pitam se, ne bi bio na Vršačkoj Kuli, sam, na visini, iznad panonskih poto= lina, u svjetlosti, koju je nosio?

Vršac, — grad na čijoj opštinskoj zgradi još stoji grb i zapis na latinskom: »Sigilum lib. regie civitatis Versehiz 1817,«, grad koji čuva, u parku. skiđan i seljen spomenik Steriji, — skoro ničim ne potsieća na Steriju. Stotinu godina od trenutka kađ se preselio na groblje kao đa su izbrisale sve tragove. Uzaluđ se krećete uljcama u namjeri da sursetnete ovaploćen lik sa Sterijinih stranica, nekog bar od onih »ot«, »frau fon«, »honoraciora«, Ćifti, ćirica, fiškala, pretstavnika raznorodnog miljea sa ploščadia veršačkog, ili da oslušnete živu riječ koja će, ko zna dokad, odzvanjati sa naših pozornica. Sterilina pozorja više nema u Vršcu. Ono se sasvim otselilo na daske, iza spui počešće podignute zavjese. Tamo je otišao đa živi, potpuno otsutan sa groblja i iz onih kuća u koji“ ma sam ga tražio — 1 Sterija. Vršac, pa da je sve to i htio, nije ga mogao zađršžati, iako mu je svoj mali i neugledni i nesigurni featar nam;jjenio..,

Mihailo Ražnatović