Književne novine

(natsavak sa prve strane)

sama, ireba ceniti manje no ~

kojugod bilo originalnu kom poziciju. Kao da se umetnička vrednost jednog dela može tako lako oceniti prema jednom čisto spoljašnjem merilu: Zar je ona Bahova grandđdiozna fuga “izgubila svoju vrednost što iri četiri početna takta sadržavaju Ko relijevu temu? I zar su slavne Betovenove Varijacije na temu Dijabelija slabije, „ne posve originalne”, samo zato što i tema za varijaciju nije od Betovena?'

Niko neće niti može pori-

| cati značaj osnivanja prve |

muzičke škole u Beogradu i korist od pouk&4 koje su dobijali prvi učenici muzike

kod nas. Ali mi danas ima-

mo mnogo bolji pogled, nego pisac, pre triđeset godina, na celokupno delo Mokranjca, pa čak i poznajemo mnogo tačnije one druge vidove Mo kranjčeve javne muzičke delatnosti. Mi znamo: da je Mokranjac bio „nastavni

muzike u gimnaziji i nastav nik pojanja u Bogosloviji, da je sakupljao i zapisivao narodne melodije, svetovne i crkvene, i da je pisao prve

folklorne studije o njima, i.

tako postao i osnivač muzičke nauke kod nas; da je bio jedan od osnivača prvog gudačkog kvarteta i Saveza Pevačkih društava i, konačno, osnivač naše prve mu-– zičke škole i njen profesor i diPektor, Ovu ogromnu delašnost i njene neizbrisive rezultate ne nameravamo u-– manjivati, s jedne strane, ne kim uprošćenim „rezonovanjem, naprimer, da bi tu muzičku školu, da je nije tada Mokranjac osnovao, sigurno osnovao neko drugi, možđa samo malo docnije: ili, s druge strane, nekom suptilnom distinkcijom između njegovog dela i uticaja tog dela, naprimer, đa je kod Mokranjca, kao što je bilo rečeno i za Debisija, mnogo značajniji njegov uticaj, nego samo njegovo delo, važniji i presudniji potsfrek koji je dao potonjim naraštajima, nego sama unutrašnja vrednost njegovih kom-= pozicija. Ne ulazeći sada uopšte u ove diskusije, jer bi one morale biti veoma duge, i sigurno veoma stručne, mi možemo odmah konstatovati jasnu činjenicu da je, danas kao i ranije, i kod muzičara i pevača i slušalaca, slavlieni Mokranjac baš Mokranjac Rukoveti. A danas treba da u najglavnijim linijama, što je moguće jednostavnije i tačnije ocrtamo opšti lik čoveka i stvaraoca Stevana Mokranjca.

U čemu je veliki značaj Mokranjca kompozitora? Na prvom mestu treba reći da je on svojim kompozicijama unapredio ogromno hašu muziku; vođena njegovom rukom, ona je krenula moćnim korakom unapred. Treba zamisliti samo kolika je razlika između srpske muzike pre i posle Mokranjca: Ili, još jasnije, upoređujući samo ono što je on sam stvorio: kolika je ogromna razlika između njegove Prve i njegove Petnaeste rukoveti. Koliko je on, a s njim i naša muzika, napređovao od one Prve, mlađalačke, još neve= šte Rukoveti, koja znači, Kaže Petar Konjović, „tek nagoveštaj pravca kojim će on da pođe” do divne meke osećajne pesme „Marije, bela Marije...”, kojom počinje Petnaesta, poslednja, ruko-

veft. Taj veliki napređak koji

je srpska muzika učinila sa Mokranjcem, to je, mislimo, prva i najvažnija osobina njegovog dela. Druga — ali i ona je Čeoma značajna tiče se njegovog uticaja na docnije generacije. Muzika Stevana Mokranjca imala je na. njih ogromno, besprimerno i — kad ne bi bio u pifanju Mokranjac — rekli bismo neshvafljivo dejstvo, neshvatljivo snažno |i neshvašljivo trajno, od njegovih dana do današnjih. Za to vreme prošli su svetom, E' vropom i Balkanom toliki burno uskovitlani· događaji,

a i Pažnja ! azžmja • RHEVIZORIMA I PRBTPLATNICIMA. Sve wplate vršiti ieključivo na naš tekući račnn: 10?-T-208, ADMINISTRACIJA i REDAK-

CIJA: Francuska 7? | Tel. 21-00

Stevan Mokranjac sa sincm prof. univ.)

ratovi i revolucije, koji su izmenili i geografsku kartu i socijalni poređak država po svim kontinentima.;; zato su se i u muzici pojavljivali foliki novi smerovi, nove struje i nove škole, koje su se, jedna modernija od druge, brzo smenjivale i davale čovečanstvu sve novija i zanimliivija dela, i remek-dela. Naši mlađi muzičari, početkom ovog veka, studirajući u inostranstvu, Konjović, Milojević, Hristić i Manojlović, susretali su famo i, radoznali, mlađi, ođušsvljeni, željni i žedni znanja i nauke, slušali pažljivo raskošnu, bogato iskićenu i ukrašenu modernu muziku. Ali pored sve zavodljivosti te tako razvijene strane muzičke umetnosti, oni su, kad su se vratili kući, i govorom i delom, i kompozicijama i napisima, pokazivali dđa su ostali verni muzičkom delu i zaveštanju Stevana Mokranjca. Tako je bilo i sa sledećom · „generacijom kompozitor4 koji su studirali posle Prvog svetskog rata. Naročito je poučan primer najmlađeg od njih, Vojislava Vučkovića, Dok je bio student u Pragu, mladi Vučković, kao čovek naprednih ideja i napredne muzike, Rrenuo je u muzici krajnje modernim pravcima jednog Senberga ili Habe, smatrajući da će napredna, najradikalnije mođerna muzika biti i najbliža naprednoj socijalnoj ideologiji, Ali kad iz inostranstva došao u svoj zavičaj, sa učemja na rad, na pravi rad u kom će da svoje stečeno znanje primeni u našoj sredini, on je osetio i kao muzičar i kao šovek, i kao Srbin i Jugosloven, svu veličinu, Mokranjčeve muzike. Mokranjčeva dela on pomno studira i po Mokranjčevom primeru piše svoju Prvu — nažalost i jedinu — rukovet, i slavi Mokranjca u svojoj foplo pisanoj studiji „Muzički realizam Stevann Mokranjca”. I, zaista, kad pogledamo ma-– lo muziku koja se pisala posle Mokranjca, viđećemo da je, pored sveg novog i mo-

ie 28

dernog što su mladi muzi-

čari donosili sobom iz raznih krajeva Evrope, u njihovim „kompozicijama očigledan uticaj Mokranjca, ko ristan i potreban, da ublaži i da osmisli poneke mnazlosti i nastranosti mođernih i hipermodernih opita koji bi mnogi, bez takvog blagotvcr= nog uticaja, cstali nerazumljivi i tuđi.

Ako to vređi za rnuzičare, koliko tek Mokranjčeva mu-– zika živi kod onih kojima muzika nije profesija i zanat, nego nešto još dragocenije: njihova ljubav. Još nijedna muzika nijednog našeg kompozitora nije uspela, kao Mokraničeva, da se raširi i rasprostre po celoj zemlji, po građovima i selima. I mnoge narodne pesma već bi davno bile zaboravljene đa ih Rukoveti nisu sačuva– le, One čak, potekle nekad iz narođa, gde ih je Mokranjac našao deluju na novo, sađašnje, narodno stvaranje, jer mi smo jedan od onih srećnih plodnih naroda. koji i danas stvaraju svoje narodno blago. Priličan broj melođija iz Ruloveti našao je svoj put u nsrod; narodni pevač je te stare pesme prerađio i prepevao na svoj način, i one sada opet kruže ro narodu, osvežene i pod mlađeme. Pesme iz Rukoveti odjekuju na izletima, na

(Momčilo Mokranjac, danas svadbama, po vozovima, po poTjanama, uz prave narodne pesme. A u repertoarima pevačkih družina Mokranjčevoe rukoveti, imale su, čim su nastale, najveći deo. Tako je bilo i pre Prvog svetskog rata i između dva svetska rata. Ali pogotovu posle Oslobođenja, kaiš je muazika dobila još čvršće osnove u sve širim slojevima naroda i kad je ogroman broj horo= va i većih i manjih počeo da neguje pesmu, Mokranjac je bio najjači stub njihovih programa. I to do te mere, da su se mnogi naši rnuzičari: pitali da li će Mokranjac i njegove Rukoveti mo-> ći izdržati taj ogromni teret horskih koncerata širom ceie zemlje, i j9* tolikih radio-emisija. A, eto, Mokyranjac je T1o izdržao. Tako izdržao da i sara, ns proslavama njemu posvećenim, ove inače tako poznate i omiljene Rukoveti zrače još lepše, i Još uvek sveže.

Sve ove nabrojane osohbi= ne nalaze objašnienia u ne= kim suštinskim crtama njesove muzike. Koje su to crte? Kratko i sažeto formu– lisano, naša je sreća Što je u ono gluho doba naše kulture, T7O0-tih i 89O-tih godina prošlog veka, kad •mo imali jedva nešto muzike i jedva nešto publike za nju, došao čovek koji nam je pružio baš onu muziku koja nam je bila potrebna, i jedinu koju smo mi tada, u našim tadašnjim zaostalim kulturnim i nepovoljnim socijalno-političkim prilikama, mogli primiti.

'Kod velikih muzičkih naroda, srećnijih.od nas, jer su imali mnogo ranije prilike da počnu — i dovrše — razvoje svoje muzike, dešava se — a to se ohda i ističe u istoriji — da jeđan veliki umetnik govori svojim savremenicima toliko novim jezikom da ga oni ne shvataju, i njegov stav, usmeren u buđućnost, razumeće potpuno tek njegovo potomstvo. Takav je bio slučaj sa Vvelikim reformatorom opere Rihardom Vagnerom, čije su smeje ideje o. „muzici budućnosti” nailazile na nesavladive teškoće i koji je, posle duge i teške borbe, i sticajem čudno srećnih oDolnosti, uspeo pred kraj života da pobedi. U našim tadašnjim prilikama — da li je te potrebno dokazivati! muzičar sa stavom Vagnera ne Di se mogao razvijxti; on ne bi našao ni dostojne protivnike da u borbi s njima ojača i kristališe svoje ideje, a ni saveznike i saborce da takva u budućnosi' uperene ideie dovede do pobede, (A, ipak, videli smo, Mokranjca su ozbiljno hteli da uporede sa Vagnerom.) Evo još jednog primera. Johan „Sebastijen Bah, u svom skromnom i čestitom radu, u vreme ıaskoši i bijoešsavog sjaja opere, nije bio za života dovoljno cemjen, a posle smrti bio je upravo zaboravljen. TI tek oko osamdeset godina posle njegove srnirti njegova dela izlaze na jivu i od tada “o sada, neprekido, ona močn5 deluju na najrazličnije smerove, s\ruje vrste muzike. Tu raskoš, da meka naša dela leže sahranjena, nćma, bez glasa, bez uticaja, mi ne bismo mogli sebi tada dopustiti, a ni danas. Nama je bilo potrebno da se naša stvrdnuta, dotađ nedirnuta, ledina koju je iskrčio Kornelije Stanković, odmah obradi, čestito poore i zaseje dobrim semenom, koje će dati obilatu žetvu, sa krepkim i zdravim plodovima. I dala je, zaista. I zato je najtačnija ova reć za Molcranjca: on je naš najzdraviji muzičar. Plodovi njegove muzike su obilni i jedri, njen uticaj raste i jača, kao što i moćno orahovo stablo, štogod više raste i jača, sve više plodova nosi. Mokranjac je našoj slaboj i kržljavoj mu= zici doneo snage i zdravlja. A ipak on je kod nas počeo da rađi u omo vreme kadđ su mnoge muzičke struje u Kvropi vec završlie svoj Uspon i počele da silaze. Evropa je ftađa, zaista, bila puna znakova dekadancije, umora i neverice, A Mokranjčeva muzika je mlada i zdrava, jedra i rumena. Ni Peta, ni Petnaesta rukovet, ni Heruvika, ni Kozar, ne pokazuju ni danas nikakovu boru. Cveće sabrano u Rukoveti i danas je sveže kao da je malo pre ubrano na nekoj našoj cvetnoj planinskoj livadi.

Petar Bingulac

RAZGOVOR SA DRAŽOM MARKOVIĆEM

x i |

(nastavak sa prve strane)

za kvalitet kad se govori o umetničkoj, izvođačkoj aktivnosti, tako isto i za kvalitet repertoara, za kvalitet rada uopšte. Kad je reč o selu, o priredbama za selo, uvrežilo se — naprimer uverenje „daj šta daš” sve je dobro. Iskustvo je pokazalo da ipak Sve nije bilo dobro i da se tu nešto mora menjafi... Da se mora ići u borbu za bolji sadržaj u radu, za viši umetnički nivo, za viši nivo izvođenja. I pbosebno: mora s ići u boMbu ma idejnom polju, u borbu protiv raznih uticaja koji su u suprot nosti sa duhom naše socija– lističke izgradnje, protiv primitivnih običaja koji vuku nazad, protiv lošeg ukusa. Jer — u to ne freba sum vriati — niko kod nas nije ni. može biti za svaku i svakakvu kulturno-umetničku i prosvetnu aktivnost. Moramo polaziti od toga da čitava . kultumo –- prosvetna, delatnost buđe upravljena ka podizanju opšteg kulturnog i prosvetnog mivoa, da ona vodi ka daljem razvoju i podizanju „socijalističke sv-5ti, da bude sredstvo u borbi protiv zaostalosti i primitivizma i wvega onoga što nije progresivno, što sputava i koči... To mači da je prvi zadatak Kulturno-prosvetne zajednice borba za jedan veći kvalitet u radu, za jedan viši nivo u rezultatima...

— U čemu će se Kulturno-prosvetna zajednica razlikovati od dosad postojećih sli ih organizacija?

U prvom planu: kvalitet

— Dosadašnji razvitak fekao je ovako: stvarala su se jedinstvena kulturno-pro svetna ili kulturnmo-umetnička društva, glomazna, sa ve likim brojem sekcija, i ona su svoj rad objedinjavala preko Saveza kulturno-pro= svetnih društava. U tom pogledu stanje je danas u priličnoj meri izmenjeno. Na te renu, u praksi, čitav niz društava prerastao je stavu formu, stari način rada: od nekadašnjih sekcija narasla su nova društva, specijalizovama, društva koja su ne= govala samo jednu aktivnošf... Imamo orkestara, potpuno srmostalnih, koji su iznikli iz neke muzičke sekcije, i velikih horova koji su izrasli iz horske sekcije, i odličnih amaterskih pozorišta koja su nastala iz neke diletantske sekcije... To je rezultat određenog razvitka, to je jedna kvalitetno nova faza u radđu na kulturno-prosvetnom plamu... Sta ra društva više nisu, ni for malno, u stanju da sve to drže, da uspešno koordini-

raiu rad, a samim tim, — to

nije bilo moguće ni Savelles:e Stvaranje Kulturno -prosvetne zajednice u koju će se. pored pojedinih društa=va, učlanjavati i pojedini Savezi, koji će se uskoro stvoriti prema „pojedinim granama delatnosti (Savez narodnih i radmičkih Uumni-* verziteta, Savez amaterskih pozorišta itd, itd.), znači, bar ja tako mislim, stvara-= nje jedne organizacije koja će moći da radi bolje, koja će moći da obezbedi jednu jcdinstveniju akciju na opštem zađaftku prosvećivanja naroda i podizanja njegovog opšteg kultumnog nivoa.,.

Tu postoji jedna mala orasmost: u novoj wituaciji bio bi vrlo pogrešno ako bi došlo do bilo kakvog istrčavanja pred razvitkom,

ako bi sada, bilo gde, došlo do nasilnog razbijanja društava, da bi se »ispunio zadaftak«e, da bi sad sve teklo »po novom«, čak i onda ako ta društva dobro vade, ako c ~ još nisu u svom razvoO-

Draža Marković

ja došla do te faze koja bi zahtevala izmene i preorijentacij... Takva društva treba ostaviti da rađe, da rastu, da jačaju, dđa se razvijaju sve dok sama ne prerastu okvire koje mi sada ostavljamo...

Treba očekivati da će ma bazi borbe za Kvalitet doći i Gc omasovljavanja, do daljeg razvoja u širinu, jer to je bio i to i dalje ostaje jedan ođ glavnih zadataka i organizacija i pojeđinaca koji rade na prosvećivanju narodnih masa...

Veće angažovanje svih!

— Šta Kulturmo-prosvetna zajednica očekuje od umetnika, književnika i uopšte od kulturnih i javnih radnika i njihovih organizacija? — Pre svega: veće angažovanje! Daleko sam od toga da tvrdim da anga-– žo.u„nja nije bilo i da ga nije bilo dosta, ali — ako želimo da u novoj fazi kulturmo-prosvetnog rada do-

đemo do rezultata koje Očekuimmo, onda to angažovanje mora biti veće i svestra nije. Tu posebno treba ista

ći alttivnost, Mkmjiževnika i novinara i njihovih udruženja, dok je kod ostalih, pogotovu kad je reč o kulturno-umetničkoj delatnosti, stanje nešto drukčije... Kod nekih ima i objektivnih raz loga koji se moraju. uvažiti, naprimer kod muzičara,.. Nije jednostavno prebaciti čitav jedan orkestar negde u unutrašnjost... To košta i freba obezbediti dovoljna novčana sredstva... Ali. recimo, zar nismo mogli imati više izložbi u provinciji? Zar nije moglo biti više solističkih koncerata? I ne samo izložbi i koncerata... "Treba, kad je reč o toj umetničkoj aktivnosti, naglasiti da je najčešća pojava da su aktivni, manje-više, uvek isti ljudi... Radi se jedno stavno o jednom užem krugu naših umetnika, književnika, movinara, koji, tom svom zadatku posvećuju više pažnje od ostalih. Treba fu

„obuhvatiti matno više ljudi,

proširiti krug, da še ne susteću uvek ista .imena... Više njih — bolji rezultati, to je bar jasno, i to je ono što, pored ostalog, očekuje Kulturno-prosvetna zajedni- – ca... I ne samo jednostavno povećati broj tih ljudi koji će učestvovati na Kmjižev“ nim večerima ili usmenim n. vinama, već učiniti da dođe do bližih i neposrednijih kontakta, do direktnih diskusjija između kmjiževnika i uopšte umetnika i publike, do diskusije u kojima će oni jasno i ma licu mesta objašnjavati svoje stavove, razne pojave, razna ostvarenja, re zultate...

— Na skupštini je bilo go vora i o izdavačkoj delatnosti? — Postavljen je, pre sve= ga, problem one takozvane literature za narod, za selo u prvom redu, ali isto tako i one literature koja bi posmatrano šire — služila potrebama kulturno ~ umetničl.ih i prosvetnih društava, naprimer — za rađ ama= terslih pozornica, muzičkih sekcija, itd. Ta literatura ne dolazi u red »remtabilnih izdanja«, to je jasno. Izdavanje takve literature trebalo bi doftirati, jer — izdavačka preduzeća nisu mmogo zainteresovana za nju. Trzbalo bi da se razme društvene organizacije pojavlju ju kao — naručioci, da imaju bar ona najneophodnija sredstva da mogu, kod neke izdavačke kuće, poručiti ono što po njihovom mišljenju mora doći do ruku onih koji rade na kulturnmno-prosvet=nom planu... Da se kod »Narodne knjige« pojavi Socij „'istički Savez, ili kod »Zadružne knjige« Zadružni Savez, i da, bez obzira na plan i na namere pređuzeća, naruči za sebe, za potrebe svojih orgamizacija, za DO-

RAZGOVOR SA MILANOM ĐOKOVIĆEM

0d ulice do pozorišt

Književnik Milan Đoko vić, direktor drame Narodnog pozorišta'u Beogradu, izabran je nedav no za pretsednika Kulturno-prosvetne zajedni ce Beograda. U kraćem razgovoru izneo nam je neke od OsnoVnih zadataka koji neposredno stoje pred beograđskom organizacijom: — Obično se kaže da Kulfurnmo-prosvetna zajednica sjedinjuje, objedinjuje, koordinira rad kulturno-prosvetnih društava, njihovu aktivnost, pomaže im u radu, i uopšte — da treba, na neki način, da im bude: ođ koristi.

Mislim da će sama praksa pokazati, i to vrlo brzo, da to neće biti osnovno u radu nove organizacije.

Mi smo u Beograđu, neposredno posle formiranja Zajednice, i posle dugih razgovora, pošli od ovoga: formirali smo dve komisije sa zadatkom da prouče — jedna: zabavni život grada, s tim da svoj rad postavi vrlo široko, da obuhvati sve, i dru ga — razne nekulturne pojave koje susrećemo na svakom koraku.

Tu bi negde trebalo tražiti sadržaj rada Zajednice. Po četi od ulice. Od onih — Uuz= mimo fo kao primer — odvratnih semenki i one prlja-

ve đece koja te semenke pro daju, pa sve do pozorišta i njihovih repertoara, do bioskopa i onoga što oni prikazuju, do izdavačkih kuća i knjiga koje nam daju... Sve je to sadržaj rada Kulturno-prosvetne zajednice. Eto, vratimo se na te semenke, koje, skoro, daju na= šim gradovima, jedno posebno nekulturno obeležje. I ne samo na semenke: mnogo šta od onoga što ti dečaci prodaju na vrlo primitivan način po našim ulicama moglo bi se prodavati drukčije, na jedan kulturniji način. Zar se ne bi, recimo, mogli podići kakvi mali kiosci u kojima bi se prodavalo ono što građani traže, a što sada dobijaju od tih divljih prodavaca koji

Milan Đoković

ne mogu da im garantuju ni minimum higijene... U Beču, na sred ulice, možete mirno pojesti par kobasica, prodaju se u malim kioscima koji su čisti i uredni i higijenski. Najugledniji i najkulturniji čovek može tu da navrati, u prolazu, da bude kulturno uslužen, da se ne postidi...

Pa kako izgledaju izlozi na ših trgovina? Oni su daleko ispod nivoa robe kojom već sada raspolažemo... Pretrpa= ni su, nema nikakvog reda, ne oseća se ni u čemu smisao za lepo, nema duha, nema ni čeg estetskog... Covek sa malo razvijenijim ukusom

ne može fo da prihvati, i umesto da ga ti izlozi privlače, on mora da beži od njih...

Na prilazima Beograda koji su, da uzgred napomenemo, svi ružni — stoje table

s natpisom »dobro došli«... A gde stoje te table? Skoro — u đubretu u prljavštini, u neredđu. Jedan lep. narodski pozdrav, plemenit. duhovito i originalno postavljen, — a u đubretu,.. Lepo u ružnom... „U daljem razgovoru drug Đoković nam“ je rekao: Tu, u stvaranju uslova za rad na izmeni fog odnosa prema kulturi, odnosa Koji je često poražavajući, u omogučavanju · „razvoja opšteg smisla za lepo i kulturno, tu, u tim okvirima, treba da se kreće čitav praktični rad

(I, d0 muzeja

Kulturno=prosvetne zajednice. Diskusije će pokazati kako stvari stoje, a mi ćemo te materijale i zaključke prenositi dalje na Narodne odbore, na opštine i tražiti da se to realizuje... Jer, Zajednica nije nikakva vlast, i ona sama neće moći mnogo. To s jedne strane... S druge treba reći otvoreno, bez demagogije — naš čovek je takav: dok ga malo ne pritisneš, on sam teško da će šta učiniti kad je u pitanju odnos prema kulturi, prema lepom ... Nije nimalo popular– no, ali ja mislim da je to jedan od izlaza: kultura mora pomalo i silom da se sprovodi. Stanovništvo u našim gra dovima vrlo je šaroliko, i da bi se održavao red, da bi se oslobodili svega onoga što je ružno i primitivno moramo pooštriti, bar u nečemu, i ad– ministrativne mere... Narav no, čoveku ne treba prići s neke uvredljive visine, treba naći način da se to kaže. Neprosvećen čovek je najčešće osetljiv čovek. Zato — naći neki srdačan ton, izbeći otsto janje, lepo objasniti, lepo Treći...

Pitanja za diskusiju ima vrlo mnogo. Zašto su naše knjige tako loše opremljene i zašto se štampaju na rđavoj bartiji? Pa odnos knjiga-čitaoci,.. Ko kupuje knji ge? Ko ih čita? Kakva je uloga onih čijim posredstvom

knjiga nađe svoje mesto u bibliotekama ... I koje knjige dopru do biblioteka? Mož da loše? Onaj ko ih nabavlja, ako nabavlja loše knjige — a mi šunda imamo podosta — može se uvek pravdati: to traže moji čitaoci... Taj izgovor ne bi smeo da bude prihvaćen. "Treba otpočeti borbu za nivo čitaoca, borbu za bolju i najbolju knjigu, za bolju i najbolju literaturu, za one oblike književnosti koji to zaista jesu... I dalje: pitanje korišćenja na ših kulturnih i umetničkih,u– stanova. Muzeja, pozorišta... Doskora je Narodni muzej vrlo malo značio kao pomoćno sredstvo nastave... Zašto se jednog dana ne bi postavilo pitanje arhitekture našeg građa? Naša pozorišta još nisu čula mišljenja svojih gledalaca. Itd...

Kao instrument propagan– de mogu se primeniti razni vidovi. Na planu literature, naprimer, ovaj: stalni kontak ti između pisaca i čitalaca. Jer, najvažnije je poboljšati odnos našeg čoveka prema kulturi i njenim manifesta cijama. Tu nijedna žrtva nije velika. Na tome se radi, i to nije ništa novo, ali problem je u ovome: povećati broj onih koji na tome rade.

I ne samo na tome. Čak i oni najpopularniji oblici zabave moraju se pođići na jedan viši nivo. U Beogradu

ENJIŽBVNE NOVINI

tržbe sprovođenja #voje kul turmo-prosvetne politike ono što im treba. Takvih slu. čajeva, bilo je dosad malo,

i tu bi trebalo napraviti ot. sudnu prekretnicu... ',— Koji su orvi organhigza..

cloni problemi koji Stoja. pred Kultumo iprošvetnom. zajednicom? · |

— Stvaranje saveza... Mi. slim da su već održani sa. s!... Ji inicijatora za osniva. nje Saveza marodnih i rad.. ničkih univerziteta, čitaoni.. ca i biblioteka. i da će se uskoro krenuti još, i dalje, Ako ne buđe sve u toku la. ta, onda će se to sprovesti u ranu jesen, tako da Za. jednicć spremna, ba. orga... nizaciono, dočeka svoju pr. vu sezonuU.. za oM

Tu dolazi i pitanje eo. ganizacije sreskih saveza, i Zajednica. će im uputiti, u skoro, uputstva i informaci.. je u tom smislu. 0.010 Kakva su finansiska. sredstva? | 59

|— Za sada još uvek nedovoljna, iako su znatno veća nego prošle godine. Reorga nizacija rada, jedna redovna i, jedna osnivačka skupštine odnele su.brilično, novca, | to je smanjilo ukupan iznos. dobijen za ovu godinu, Na demo se da će fo pitanje biti, ipak povoljno tešeno, jem bez dovoljnih sredstava he. može biti govora o nekom. bržem i sigurmijem Yadu i' razvoju... Naročito ne može biti nekih ozbiljnijih pla« n.va kad je reč, naprimer, o izdavačkoj delatnosti ili. o poboljšanju rada Senviša za iznajmljivanje rekvizita, instrumena{ia, itd. koji već postoji, a koji ireba dopuniti i tako mu omogućiti svestraniju alttivnost... a

I dalje: diskutovali smo ' i raspoloženi smo za Dpokrefanje jednog pefnaesštodnev-

nog lista, ili možda ča- suv,dse, koji bi živo pratio amatersku kulturno-prosvet

no-umetničku :aktivnost kod nas i registrovao sve mo ŠJ 6e ma tom polju doga= đe... Činjenica je da mi kod ostale štampe ne najlazimo ma jaču podršku. Kod centralne štampe često iz sasvim roazumljivih i objektivnih razloga, ali ne čak ni kod lokalne štampe, koja bi morala da sa više &istema i sa više pažnje prafi i da učestvuje u kulturnoO-prosuet nom rađu ma terenu. Sve 0 stale rebublike' imaju fakve svoje listove ili časopise, pa se nadam da ćemo i mi uspešno oštvarili fu zamisao... Ili, možđa bi to čak bilo i bolje — ako bismo išli. na stvaranje jedmog jedinstvenv. lista ili časopisa, jedim stvenog za elu zemlju za sve republike, lista koji bi u pravom smislu reči mogao da buđe, s jedne strane, smo ira svega onoga što se po stiže, a & druge javna tribina i mesto gde bi se brzo i Jako menjala iskustva.

.D, A.

== -afemal ~

sada postoji Luna=park. Zar to ne bi moglo da bude još bolje? Pa cirkus, pa najzad . ta takozvana »fezga«. Mi ne. možemo i niko ne može da jednostavno zabrani »fezgu«. To postoji svuda, u Rusiji iu Francuskoj, svuđa postoje umetnici koji rade izvan sVOjih ustanova. Ali šta mi konkretno možemo? Možemo da nastojimo da to što oni prikazuju narođu ne buđe samo roba koja će se lako krčmiti, već — da i to ima veću 'vrednost, izvestan viši, kulturniji nivo... | Komisije koje u Beogradu ispituju zabavni život i ne | kulturne pojave, sastavljene su od ljudi raznih profesija. One treba da dođu do suštine pitanja koja su postavljena, da pokažu korene svih loših i štetnih pojava, da na” prave svoje elaborate koji će biti baza za diskusiju, koja će vrlo uskoro otpočeti..Na osnovu svega toga formiraćemo zaključke... I sad — ko ·će nam pomoći da to oživo“ tvorimo? Pre svega Narod)! odbori, Socijalistički savez i ostale organizacije, Jer, 74" jednica sama ne znači mn0” go: Zajednica očekuje pomoć svih. Očekuje vrlo široku 58” radnju. To što sam ja sada nabrojao, a nabrojao sam tek jedan mali deo, ne može odMah biti stavljeno na dnevni. red, niti Zajednica može Vi | odjednom da reši... Počeće | mo od najbitnijih i najhifn" jih problema, na njima. ćemo se zadržati, a onda ćemo kre“ nuti dalje... I baš zato ŠU je io fako, zato što ig problema ima mnogo, vrlo važan odziv svakog čovek# svakog Kulturnog radnik