Književne novine

Tinci očigledno uživa u po gorišnoj "umetnosti, ali to niig uživanje čarobnika ili sla_ | dokusca inventivnih scenskih, | bizariteta, već racionaliste

koji oseća opojnu poetsku na sladu pri pretvaranju sveta jjterarnog sadržaja u svet po zorišne fikcije, poetsko uži· vanje neosporno, jer prelaže nje jednog izraza u drugi, jedne umetnosti u drugu, ne može đa bude bez stvaralačke poezije. Ali Finci je prevashodno utilitarni raciona– nosti, idejne i formalne nje. veću moguću meru adekvatnosti, idejneć i formalne njega ne zanima imaginarni domen scene kao autohtoni svet fikcije koji bi imao ma kak vo pravo da prinuđi poetski svet literarne mašte i realnog života da mu se potčini, da prihvati njegove posebne artističke uslovnosti i slobodu igre, koje bi pokazale da pri svem tom pretvaranju je dnog literarnog sadržaja u Do zorišni izraz ostaje na kraju nešto što je specifično pravo scene da se sama sa sobom zabavlja.

Ali, kao što ne dopušta liferaturi da se »zabavlja« sa životom, ovaj kritičar još manje dopušta pozorišnoj sce ni da se »zabavlja« sa životnim sadržajem koji je propu šten kroz literaturu. Ovaj kri tičar nosi na licu masku ra-

ILOZOPSKA emancipacija duha nije u stanju da stvori sopstveni sistem načina rada, fehničkih sredstava i tipičnih prosšedea, S naukom stvar stoji drukčije: pošto

Mvena svojevrsna, samovolj“ la apercepcija i amticipatija. PFilozofska atlkivnost duha samo je subjektivna delatnost stvaramja iz sebe sredstvima i elementima uTvrđenih činjenica, hipotetič _ kih shvatanja i kapricioznih impresija. Filozofija ne može da dozvoli nikakvu sopstvenu metodologiju. pošto je ona intuicija. duhovno saglidanje, anšauungiranje, fiksacija, stav point de vue. Pilozo: ima gotove rezultate najpre, a zatim traži pre-. mise, Interpretacija sopstvenog veltanšuunga jeste uvek samo lov na premise.

· Zanosma je to igra duha kada se on, zabavljem svojim šopstvenim isparenmjima, pre _ Pusti strasti slobodnog kom-

Duh nije prazan. Kao gra dom za ovu specifičnu filozofsko - spekulativnu igru _ duh se služi svim onim što njegov pred

| Ali duh je nezajažljiv kao _ ždaja iz hrišćanskih legendi, stoga on svojim spekulativnim · transformacijama Buta sve što postoji. Otuda ao predmet filozofije u _ Taznim metafizičkim sistemima iskrsava to Sve U Taznim verbalno-logičkim i | kvaziontološkim oblicima: ao priroda, kao biće, kao Mipstancija, kao sila, kag Volja, kao ideja.

|M,

Duh formira materiju, ali | me u ontološkom smislu. Afirmacija ovog poslednjeg Slava bila bi izvan relacije istinito — lažno, ona bi lebdela u prosterima, besmislenOg. Za nas svet stoji šsamo kao supstrat naših indiVidiualnih projektovanja u iće, Pilozofski sistemi nisu Slike apsolutnog sveta stvaTi-po-sebi, već pojedinaca 0ji ih zidaju. ;

Spekulativna emamcipacija duha, kada se 238, već odVažio na to da se njome ižTažava, nužno mora da se Ši scientist'čkih obeležja. Pilozofija je uvek samo jed-

cionalne i didaktičke ozbiljnosti, koja 'ne dopušta nikakvu šalu sa životom, Život nije nikakva igra ni zabava da bi se mogla dopustiti u. metnosti kao njegovoj poeiskoj sublimaciji. Kao pisac i kritičar Eli Finci je, kako ga obelođanjuje ova zbirka pozorišnih kritika, didaktik, racionalist. Literatura nije neodgovorna igra duha, i fikciJa sama po sebi, ma kakva še suptilnost duha u njoj rastočila, nije ništa ako promaši ili izneveri ili na bilo koji način izvitoperi živofni ili idejni sadržaj. Ona u tom slučaju čak i gubi oznake li{ terature, jer sadržaj i forma suštinski se poklapaju, uslov ljavaju i međusobno impliciraju. Između mjih ne može da se napravi razlika kao između osamostaljenih veličina, jer je sve u strogo funkcionalnom skladu čiju dominantnu intonaciju daje sadržaj. Ako je nekada Skerlić, po primeru mnogih didaktičara njegovog tipa, razdvajao i od vojeno posmatrao sadržaj i formu, on je to činio iz iste didaktičko-funkcionalne potrebe iz koje to Finci ne čini! Skerliću je bilo potrebno da razdvoji ova dva kvaliteta da bi mogao staviti do znanja koliko je sadržaj važan i koliko mu forma mora biti potčinjena. Finci ne raz-

ESEJISTIKA

Meditativne minijatung

na više ili manje »sistematska« zbirka generalizacija. Karakter te zbirke zavisi od obima i strukture sa znajnog materijala kojim se subjektivno raspolaže, ali na njoj ostaje i neizbrisivi trag

je, ona uvek zidanje i dozi- psihičkog funđusa samog điyanjje već sagrađemog u autora.

njoj uvek ima hromologije,

kontinuiteta, napretka. Fi- *

ozofija naprotiv je sop-

Posao spekultivne akcije duha jeste permanentno pre tvaranje stvarnog u nestvar no, amorfnog u formirnamo, životnog u shematično. Uskovitinanost konkretnog, Donor egzistentnog, tupost aDpsurdnog epekulacija prevlađuje praznim okvirima. iluzijama esencijalnog. duhovnim fantomima. Vampiri naše filozofske vizije sveta. pro gone nas ne samo u smu, nego i na javi, koja je samo alter ego snevanja,

Jednu utvaru uobražavamo da smo otklonili uvek samo drugom novom utvarom. Naše kategorije nikada ne umiru: njihova regeneracija i reinkarnacija DOkazuje obilje novih formi, bogatstvo spektakla i zasenjujuću iluziju inovacije. Na' predak filozofije nije ništa drugo nego pridavanje novih značenja starim term1!lnima: ili stvaranje novih imena za stare kategurije. Filozofski kombinat svođenja nepoznatog na poznato, kategorisanja i etiketiranja, označavanja i *terminisanja reducita razumevanje sveobuhvatnog bića stvari na koncipiranje starih značenja prelivenih u nove termine.

Tumačenje pojedinih vidova egzistencije njihovim Uu-

VET POZORINVE FI

Na .. i ŠIN • • : v” d knjigom »Yiše i manje od šivota«

dvaja ova.dva kvaliteta da bi pokazao koliko je sadržaj Presuđan u određivanju vred nosti forme, shvaćene šire u smislu kvalifikacije kao umetnosti. Bez progresivnog sadržaja, to je krajnji rezime, nema ni literature ni umetnosti. Identitet je potpun i konačan.

7 1 kao pozorišni kritiča», Pin ci je u tradiciji naše utilitari stičke, socijalno-etičke Wkritike. Njemu ni pozorišno delo ni njegova scenska realizacija. nisu puka igra ma koliko suptilnog duha. On u svemu traži sadržaj, smisao, filosofski, poetski, humani ili progresivno-politički momenat. On sa tog stanovišta posmatra i pozorišnu umetnost. Kad analizira scensku realizaciju jednog dela, zapa ža se da je kod njega iznad svega razvijeno, skoro geometriski logično i precizno, osećanje funkcionalne celine jednog dramskog dela u volu menu njegove interpretacije i dimenzija na sceni, On uop šte nema smisla ili ne oseća potrebu ili je možda takva potreba prigušena višom racionalnom svrhom, tek u sva kom slučaju ne oseća se kod njega potreba ni smisao za bizarnom draži fragmentarnog ofsfupanja od ukupne izvođačke svrsishodnosti. ko joj jedno delo podleže na sce

vođenjem u krug pojmovnih fantoma znači najbolji način da se oni — izgube. Ali i sam revolt protiv raciona– lizma jeste vid upetljavanja u racionalizam.

Osnovna odlika filozofske transformacije stvarnosti k. posebne vrste duhovnog transponovanja uopšte je u tome što ona ne polazi od postojećeg kao gotovog (kao što to čini nauka), već se trudi da to postojeće verifikuje i valorizuje. Filozofija mora postojeće da dokaže i opravda, pa već zbog toga ne može da pođe od postojećeg. Postojeće je njen cilj, i filozofija ga (na kraju ispitivanja) pokazuje i dokazuje. Polazna tačka filozofske akcije je sumnja u postojeće: njen finale je a fiamacija postojećeg. Rastojanjem između ovih tačaka omeđena je ekspresija, ekspozicija i emancipacija ličnosti. Mislioci najpre stvarmo pretvore u mogućčno, najpre biće svedu na nebiće, najpre svet istanje do njegove nepacije, pa ga onda ponovo kreiraju iz ničega po soDstvenoj meri. U tom pogledu oni nastavljaju Jehovinu tra diciju: kao što je Jehova svetom koji Je on stvorio eksplicirao svoj đuh, tako i mislioci opštim po'movima, idejnim fantomima i metafizičkim „poetizacijama ne čine ništa drugo nego SOpstveni splin transponuju u gprandiozne sisteme ontoloških: kategorija.

aprila 1956 Miodrag Cekić

Barl Lapik: Takmičenje (1940)

ni. Finci traži takvu insce=naciju koja je tačno proračunati, mada poetski osvcežen mehanizam čije sve delo ve nosi ujednačen i brižljivo racionalno sproveden ritam, koji diktira idejna svrha pret stave kao celina, On traži bo gatstvo imaginacije i rediteljske invencije, ali samo u okviru maksimalne potčinjenosšti jednom racionalnom zahvatu u sadržajnu suštinu dela i njemu adekvatnu scen sku valorizaciju. On ne dopušta samostalnu ·„scensku ekskurziju ako ona bilo u čemu izneverava celinu: njega ne zanima to što je ona možda izvedena zato da une se živost u šturu i jednoličnu didaktičko-funkcionalnu doslednost jedne izvođačke kon cepcije. On duboko oseća poe ziju racionalne adekvatnosti jednog takvog izvođenja i za to ne dopušta mašti da prevaziđe okvire njene potčinje nosti idejnoj potki. Ako se to desi, onda nastaje forma– lizam, artizam, izneverava– nje smisla i funkcije sadržaja. On se ne upušta .u psihološku analizu ili ocenu takve zavodljive rediteliske »jeresi«, on je jednostavno svodi na bujnu,.i neobuzdanu, nemirnu imaginaciju. od bacuje je i ne usvaja, jer ni u jednom trenutku ne presta je da budđe dosledni, pravoverni, najstriktnijeg jidejnog scenskog funkcionalizma.

Za FPincija je pozorišna pretstava mišljenje u slikama, ulticanje filosofsWog i humanog, ali idđejno određenog i nedvosmislenog: sadrža ja na duh i maštu gledaoca putem vizuelne imaginacije i dočaravanja na sceni. On je kao takav rođen za kritičara, ali ne uvek i za gledaoca. On se neće dopasti onima koji u gledalištu vole makar i za trenutak da se prepuste duhu fantazije i neodgovornom ritmu mašte ili onima koji nisu u stanju da od jednog sadržaja. koji je bez o-

statka realizovan scenski funkcionalno i gcelishodno, stvore puno i neokrnjeno

zadovoljstvo, On će naići na živo naeodobravanje kod onih koji u inventivnim' i magičkim otstupanjima od domini rajuće idejne srži, u sasvim nefunkcionalnom i racionalno nesvrsishodnom fragmen–tu, u detalju koji se iznenada, ili neprimetno, uobliči i razvije na sceni kao sam 'sebi dovoljan, — kod onih. dakle. koji u tome traže psiho= lošku i emocionalnu satisfak ciju i nadopunu za sumornoracionalnu moru potpune funkcionalne scenske celishodnosti, one koja u svakom defalju, u svakom trenutku, u svakom elementu, u svakoj izgovorenoj reči ili učinjenoj „grimasi, hođe da sagleda samo ilustracioni od blesak jedne striktno sprovedene koncepcije...

U okviru takvog svog shva tanja, Finci je dostigao najviši nivo naše pozorišne kritike. Mi i danas imamo niz pozorišnih kritičara, starijih i mlađih. koji se u SVOjim napisima uspešno bave pozorišnom scenom, ali čini mi se da nijedan od njih ne ujedinjuje u svom poslu sve one odlike koje se s pravom traže od jednog kritičara sce ne, Finci je u tom pogledu izuzetak. On ima izvanredno razvijenu moć opservacije, i literarne i pozorišno-scenske, on poseduje refleksivnu

beskopromisni vernik ·

K(IJI

agovanja, omogućuje da jedan literarni sadržaj sagleda u živom likovnom kretanju na sceni. On je u stanju da sa najvećom lakoćom sinteti zuje svoj literari sud i {ormuliše osnovne i bitne probleme rediteljske postavke na sceni. On tu skoro neće moći da promaši, pa i to kad izgleda, uvek se pre radi o mogućoj varijanti nego o netačnom uočavanju scenskog problema. Njemu se može de siti da naglasi i u prvi plan izvuče problem koji je po va šem mišljenju drugorazredni. ali vi ste i tada sigurni da imate pred sobom čoveka koji oseća nerv pozornice i čak iako vam pruži sasvim suprotnu verziju tumačenja jedne rediteljske koncepcije,

kao u slučaju Ibzenovog »Jon Gabrijel: „Borkmana«,

koja je za vas, recimo, stoposto promašeni malograđan ski, sitnmo-realistički, kič a za njega pokušaj dublje poetizacije Ibzenovog teksta, vi čete pre nego što njemu ne poverujete, dobro razmisliti da li ste tačno odmerili sve scemske valere pre nego što ste odbili da se sa njim saglasite, To ne znači da su sve njegove kritike na istom nivou, što je uostalom i nemoguće ako se uzme u obzir vremen ski razmak koji ova kritičar ska aktivnost obuhvata. Tako ima što-šta što je dug vreme nu, u celini je očuvana doslednost PFincijeve kritičarske fizionomije. A kada se iz | nekađašnje „pozorišne ~

imaginaciju koja mu, uz darovitost brzog scenskog e

spektive, „propuštene kroz sadašnju pozorišnu praksu i repertoarsku politiku naših scena, sagleda ova nepot puna zbirka pozorišnih kriti ka, onda postaje jasno koliko se duguje ovom kritičaru za izvojevano pravo naših pozo rišta na moderan scenski iz-

Naša knjiga u inostiransivu

Domanović

Više od polovine Domanovićevog opusa obuhvaćeno je, u pre= vodu na ruski, knjigom koju je pre kratkog vremena štampalo mozicovsko Državno preduzeće za književnost (»Goslitizdat«). Kako po solidnosti pre vođa i nivou redaktorskog rađa i predgovora, tako i po opremi, ovo je jedno od najboljih izdanja dela naših pisaca koja su prošle i ove godine prevedena u Sovietskom Savezu. Knjiga je štampana u 30.000 primeraka,

Predgovor M. Bogdanova očigledno nema pretenzije da zab«vati u specifična obeležia Domanovićeva izraza i osvetli poveza-

nost između umetničke reči pisca »Stradđije„ i suštine njegovih viđenja stvarnosti Srbije pri kraju prošlog i na početku OVOE veka, Rađen kao širi informstivni prikaz stvaralaštva Radoja Domanovića,. ovai predgovor je potpuno odgovorio zahtevima ko ji se mogu postaviti takvom tekstu. Bogdanov veoma pregledno, tečno i s neospormim poznavanjem činjenica iznosi pred sovjetskog čitaoca najneophodniji materijal o „Domanovićevom životu i rađu, prikazujući društvenu atmosferu u kojoi su nastale pripovetke i priče Ovog značajnog satiričara, Mada su izvam obuhvatnije analize, Bogdanovljeva tumačenja zasnovana su na tačnim i dobro iznetim zapažanjima, tako da u dovoljnoj meri ocrtavaju osnovne motive satire Radoja Domanovića i jasno ističu njenu socijalnu notu. U predgovoru je naročito naglašeno Domanovićevo nastojanje da razobliči i žigoše najmračnije vidove određene društvene stvarnosti i da ukaže ma glavne uzroke i nsioce zla. Međutim, govoreći o pojavama i snagama protiv kojih je autor »Stradije« upravljao oštriqu SsVOje satire, Bogdanov daje priličmo spornu karakteristiku srpske birokratije Domanovićeva. doba. Iza osionosti i bezobzirnosti te birokratije Bogđanov nije uočio otsustvo onih navika i metoda koji se mogu steći samo dugom praksom birokratskog parazitizma, samo tradicijama čitavih

izdavačko .

raz. Možda to sada nije tako upadljivo, možda će to nekima izgledati čak i manje zna čajno, ali to će umeti da ceni svaki onaj ko je ma i najmanje doprineo našoj literaturi i sceni u njihovoj borbi za moderan sadržaj i izraz.

Fincijevo ime i njegova ulo ga u tom naporu neće se mo ći mimoići, i pored svih njegovih ili naših slaganja ili neslaganja sa fiktivnim i po. stojećim literarnim ftaborima. A nezavisno od svega, mnoge njegove pozorišne kri tike ostaće u našoj literaturi kao briljantni oblik vanredne scenske pronicljivosti.

nicama knjige, svakako će pomoći „sovjetskom čitaocu da shvati pojedine, za mjega. neđovoljno razumljive aluzije, kao i mesta gde se pominju njemu nepoznate ličnosti i činjenice. Od dvadeset i pet Domanovičevih pripovedaka i priča, koliko je ušlo u ovu knjigu, devetnaest je u odeljku »Satira i humor«, a ostale su izabrane priče iz seoskog i palanačkog života. Knjiga sadrži najznačajnija dela Radoja Domanovića: »Strmadiju« (prevod, G. Iljine), »Dangu« (prevod O. Kutasove), »Vođu« (pre| vod T. Popove), »Kraljević Marko po drugi put: među Srbima« (prevod O. Kutasove), »Kako se proveo sveti Sava u Višoj ženskoj Školi« (prevod J. Beljajeve), itd. Na knjizi je sarađivalo Jedanaest prevodilaca,

L. Z.

pokoljenja birokrata.

Kratčta objašnjenja, koja je M. Bogdanov dao na završnim. straZoran Gluščević |

4nri MONTERLAN:

veliki ko-

nih pesama, ljubavna vpi-

Ovaj poslednji sma osfavljenih „junakinja

pesnik Zlatnog Veka,

ji se »igrao nežnim lju- (po motivima helenske mibavima« „izabrao je Dpo- tologije), originalne paroeziju umesto političke dično-didakt.čke epohe, o karijere koja ga je o- ljubavi sjajne kalenđarskočekivala raširenih tuku. mitološke spevoeve i najzari,

Poezija „je pratila čitav nje pesme tuge ispevane u po-

gov život — bezbrižne da. slednjim gođina Života. u ne zaljubljivog pesnika progonstvu. TI njegovoj pokoji se veoma rano prosla- eziji pored helenskog javvio i fužne godine prove- lja se i uticaj rimskih pešždene do smrfi u progon- nika, a osećaju se i tra stvu na obalama Crnog mce- govi etorskog obrazovanja.

ra. Upleten u dvoske intrige, a odbivši državnu službu, sa masom dela koja su ecamsku „mwdinastiju samo površno dodirivala i na spe cifičan način opevala ljubav, na način koji se kosio sa politikom carskog veličanstva, pesnik je morac da napusti Rim. Izvanrednom lakoćom stva vanja napisao je svoja čuvena dela — zbirke ljubav

Ovidije je u mladcisti za. počeo da piše ep o borbi Giganata protiv Jupitera i olimpiskih bogova (delo nije sačuvano kao ni u sta rini veoma slavljena irage

dija »Medđeja«) ali delo nije završeno a u jednoj od svojih pesama kazuje zašto je napustio delo,

Katarina Antić-Rajčević

I ovo delo mog nestašluka, sastavio sam ja, pesnik Ovidije, rođen u Samniji bogatoj vodama. I ovo je zahtevao Amor: daleko odavde, vi ozbiljne

Muze!

Vi niste poirebni nežnim stihovima.

Neka me čita dečak koga je dotakla prva ljubav,

i devojka koja zadrhti pred pogledom verenika.

A neki mladić ranjen strelom, kao ja sada,

neka prepozna u stihovima znake svoje strasli. Začuđen neks kaže: kako je taj pesnik znao

da opeva moje lične doživljaje?

Usudio sam se, sećam se, da opevam nebeske ratove i storukog diva, — i nije mi nedostajalo reči

da opevam kako se strašno osvetila Zemlja

i kako.su na Olimp bačeni vrletna Osa i strmi Pelion, Držao sam u rukama oblake, Jupitera i munjuy'

koju je on vešto slao za odbranu svoga neba.

Draga je zatvorila vrata, ostavio sam boga i muhnju, i sam bog je tada napustio moju dušu.

Jupitre oprosti, nisu mi pomosle ivoje strele,

zatvorena kapija ima veću snagu od tvoje munje.

Ponovo sam prihvatio svoje oružje — milošle i lake elegije,

uwežne reči su umekšale tvrde kapije.

Pesme dovode s neba rogove krvavog meseca,

i vraćaju snežne konje odlazećeg sunca.

Pesme rastržu zmijama njihove otrovne žaoke

i. ponovo vraćaju vodu u njene izvore.

Vrata se pokoravaju pesmama. IT hrastov' pt'evor

na dovratku pesma tako lako pobeđuje.

Kakvu mi korist daje opevani brzi Ahilej?

Ili dva slavna Atrejeva sina? Ili Odisej

koji je izgubio tolike godine u ratu i lutanju?

Ili jadni Hektor koga su vukli Ahilejevi konji?

A pošto sam česio slavio lepotu nežne devojke,

kao nagrada za pesmu, — ona mi sama dolazi.

Daje se velika nagrada. Zbogom. slavna imena heroja!

Vaša zhavalnost nije mi potrebna.

Lepe devojke, okrenite lice mojim pesmama

koje mi kazuje purpurni Amor.

(AMORES 1II/1)

'Kasin, motski tzak

NI koji se zadovoljavaju Rasinom siromašni sU dušom i duhom, To su oni koji će uvek ostati s dušom i duhom žutokljunaca i manastirskih va-– spitanika. Rasim je besumnje divan po tome što Je učinio poetičnim osećanja čisto građanska, i što je poetizovao osrednje strasti, ali on uvek pretstavlj3 samo sebe. To je veliki književnik, a u književnosti time je rečeno sve. Ali, ma šta se kazalo. to nije književnik koji se ne može oponašati. Pradon je pra'wio stihove slične njegovim. ' Gornja misao je Žuberova. »Slatki« Žuber. A ovo što sledi od Malroa je, iz prošlogodišnjeg

julskog broja »Carrefour«-a. \ Na pitanje nekog novinara: »Sta mislite o Židovoj ljubavi prema Bahu?«, on je odgovorio: »Nije gluplja od njegove ljubavi prema Rasinu. Baš sam pročita» »Pedru«, to nazovi remek-delo. Koliko promašenih efekata! Francuzi vole Rasina zato što su jednom za svagda utvrdili da je Rasin inkarnacija Francuske. A pošto Francusku ne može oličavati nešto šio je osrednje, oni govore da je Rasin divam.«

Veoma bih voleo kadđ bi se ovim tonom govorilo i 6 drugim »klasicima«, francuskim i stranim. Malro bi to mogao zahvaljujući svom velikom šzautoritetu Kad bi to učinio neko drugi, ne bi se uzelo kao ozbilino. ,

Većina duhova sama se od sebe pokorava parolama što ih diktira zvanično mišljenje, ili snobizam, bilo zato što svog mišljenja nemaju, ili što ga se, ako ga i imaju, kao slabići odriču. Ovakav stav u osnovi, je totalitarizma. Stađo je tu, na kolenima, čeka da m se da naredba kako treba da misli.

Tolstoj je napisao: »Tek kad me budu napola spustili u grob, reći ću šta mislim o ženama i odmah ću brzo spustiti nadgrobnu ploču.«• On se bojao da kaže šta misli o ženama (iako je mnogo toga rekao), ali se nije bojao da kaže šta misli o Šekspiru. Ni Mišle se nije bojao da kaže šta misli o Molijeru,

Među našim savremenicima, ja vidim da samo Odiberti govori o Marivou onako kako treba o njemu govoriti. j- fi i

Ja sam napisao još pre dvađeset i pet godina u »Istoriji ljubavi »Peščane ljubavi«: Paskal se može odupreti čak i obožavanju budala. Izgleđa mi da je Rasin bio manje otporan.« E

Tom oboža\anju pDo komandi, tome stvaranju tabua Rasina svakako je doprinela oštrina Žuberove krilike, i one romantičara i Malroa, protiv voljenog pesnika, u tome ima nečeg izazivačkog, Već je dosadilo da se sluša kako je Rasin oličenje francuskog genija,

(A zar vam nije dosadilo da slušate da je Molijer? •.. Da je Sekspir?.. Da je Gete?... Odgovor: »Ne, nikako! Nije nam dosadilo!)

Što se mene tiče, da se ograničim 'samo na francu=ske dramatičare XVII i XVIIL veka, ja smatram da Rasin najbolje podnosi udarce; a kod Bašsina njegovo »tobožnie remekdelo« »Fedra«. .

Idući polako kao na štulama, prevodeći jedan stih iz Teokrita, sledeći iz Euripida, zat:m jedan od Seneke, pa od Virgilija, nailazeči na teškoće kao što ji nepostojanje lika kakav je Aricija, ili na apsurdnost Teramenove recitacije, Rasin na kraju krajeva stvara iz toga nešto što se ne može definisati, nešto što nećete naći ni u jednom francuskom komadu XVII i XVIII veka. Remek delo ili ne, »Fedra« je dobila oreol remek-dela. n Bez obzira na tabue, reći ću da je Rasin za mene divan: evo bo čemu:

1) Po psihologiji svojih ličnosti;

2) Po unutrašnjem sklopu njegovih. komada (»promašeni efekti« o kojima govori Marlo efekti su koje je Rasin svesno izbegavao);

3) Po tome što mu je bio ideal da ima što manje sadržaja da zaplet bude što manji, po načelu izvrsnog kvaliteta.

. 4) Po tonu nekih njegovih stihova. Besmisleno je pisati, kao što se to nekad činilo, da je Rasin najveći francuski lirski pesnik. Ali nije besmisleno teči da ima kod njega oko 27 stihova koji pretstavljaju nešto jedinstveno u celokupnoj francuskoj poeziji i, za mene, ono što je u njoj najzanosnije,

Reći će mi se da je 27 stihova na 12 kk a m: Nažslost! Takav je Rasin: to je morski to: me se mora neprestano i s mukom skidati oklop da bi se tu i tamo došlo do zalogajčića izvrsnog mesa,

. Jo sam bio krajem prošle godine član žirija na kotkursu za Konzervatorium. Neki novinar je napisao da sam bio najblaži od svih članova. Ja sam samo rekao nekima od mojih kolega, govoreći o konkursu za tragediju: »To je igrano loše, pa da bude dobro? To je nešto u 1954, a možda i nikada. Veoma bih voleo da znam' kako bi se to odigralo na sceni.« Hteo sam da kažem da ima ljudi koji ne znaju i neće nikada znati. kako «e skida kora morskom raku. Talve bi zaista trebalo odvratiti od Konzervatoriuma. |

što se ne može igrati

(Izvod iz članka objšvljenog u po-' slednjem broju časopisa »Les Cahiers Madeleine Renaud — JeanLouis Barrault«) Va, .

\ ı

KNJIŽEVNE NOVINE

Ali kako bi se igralo .