Književne novine

Neđavno Je dođeljena nagra ljuđe. Hteo 5 i riđa Udruženja e ju NOO GOUEO AVI Srbije. Nagrađu za prozu do bio je Mihajlo LALIC za svoj roman »Raskid«. Tim nu literafuru,

povodom razgovarali smo sa_ } i coii i 3 ahugora, Lalčobi} moral vrline koji je bio mo-

književnika še od toga — da moralu poroka, koji je preplavio zapad suprotstavim

ral čoveka naše Revolucije.

— Ima se utisak da je Va- Hteo sam da pokažem, a i ša knjiga izazvala dosta op- pokazao sam bar donekle, ka večna mišljenja i da odavno ko je laj moral vrline snažan kritika nije bila podvojena bio ne samo kod onih Koji kao u slučaju »Raskida«.. Su se borili nego i kod onih

— Pakat je da kritika o koji su pali, kod pojedina»Raskidu« nije bila jedno ca koji su zamišljali da su

dušna To je pozitivno čak i Sšlomljeni,

isključeni ,otpisa-

kao pouka kritičarima. Rani ni, odbačeni kao isceđenji lije bilo je dovoljno da jedam munovi i zgaženi. Imaginar– od njih da znak dirigent- ni pad Došelića, pakao njego

snom palicom, a ostali od- Ve samoće i poniženja bio

mah raspale u horu; sad se je samo baza da pokažem to već mora vođiti računa i o Uspravljanje. Taj problem unekom minimumu objektiv- Spravljanja, moralnog pa psi mosti. Bilo je nekoliko oprav hološkog i stvarnog, oslobodanih primedbi, a i nekoliko đenje iz poniženja, iz inerpozitivnih sudova koji su mo cije, iz ličnog — taj problem vali da se obrazlože, Pri to je nadvladao sve ostale i po-

me sam naučio nešto ako ne.

vukao ih u visinu. Možda sam zato i napisao knjigu, a

Mihailo Lalić

o pisanju, a ono bar o moral nom i intelektualnom nivou ljudi koji kod nas pišu kritike... --

... Ima tu jedna stvar koja mi se naročilo sviđa »Raskid« su dublje shvatili i pozitivnije ocenili pesnici (Ta sa Mladenović i Slavko Vuko savljević) nego kritičari Ne znam kako ko o tome &udi, ali ja više cenim mišljenje pesnika nego kritičara, naro čito onih Kritičara koji su pisali s predubeđenjiem, DO porudžbini i čije sam neraspoloženje znao već godinu da na unapred,

— Sta sam hteo da kažem s »Raskidom«?

— Na to pitanje ne bih mogao ukratko da Vam odgovorim — hteo sam mnogo 'toga istovremeno. Hteo sam da oživim jedan deo događaja koji su sačinjavali Revoluciju, da prikažem moralno i psihološko stanje ljudi koje su događaji bacili na stranputice, da otkrijem nešto od onoga što je obaralo i nešto od onog što je uspravljalo

možda i za dug narodu čija je borba zaslužila i bolje knjige....

'Uostalom — iako je »Raskid« sam za sebe celina, on je tek deo jedne neoformljene celine koju ću bar delimično napisati.

— Na čemu sada rađite?

— Jednu stva iz istoga pe riođa — na neki način naličje međalje. Neka lica koja su ranije pominjana pojaviće se ovđe kao glavna. U pitanju &u samo drugi horizonti.... ,

— U kom smislu?

Odgovora nije bilo. Lalić je zaustio da odgovori ali se predomislio: »Pisac ponekad ni sam, čini mi se ne treba tačno da zna šta hoće. Mašta je slobodnija tako i izbor je veći.«

— Roman?

— Mislim, Upravo biće najbliže romanu, pošto je taj pojam danas vrlo širok.

— U kojoj se fazi nalazi

rad?

— U početnoj. Ona najduše traje.

— Za kad planirate kraj?

— Ne znam, ali nadam se da će biti sredinom iduće godine,

Onda smo, skoro neosetno, prešli na delikatnija pitanja:

— Sta mislite o našim knji ževnim prilikama?

— Nisu sjajne. Ima mnogo ružnog, štetnog i neponjatnog u fim našim „rasprama. Ima s&itnih podlosti i nedostojnih podvala, ima i stvari koje bi u drugim oblastima života zahtevale krivično gonjenje... „„„Jedno mikako ne mogu da shvatim: čemu služi hajka protiv realizma koja kod nas tpnaje godinama a nigde u svetu nema presedana niti paralele? Ako je tačno da je realizam zastareo, zašto ga ne puste da sam umre; ako nije — zašto pokušavaju da ga živog sahrane? I po kojoj to logici treba prvo baš ovde, kod nas, u Beogradu, da

(Nastavak sa prve strane)

yYaženo jezikom dramskog

.N i je primenjivao ima iako i 0 nije foliko slikao

naka shvatanja o tome koja je prava iorma, za odre-

đene dramske radnje.

'Pokom godina došao sam postepeno do zaključka od realizma pa do

đa se spektar drimskih formi, drame u stihu, eksperesionizma mejasan naziv pesničke drame,

izražavaju različite specifične odnose, da izrazi, ili prvenstvešto pretstavlja jednu krajnost, odnos,

svaku od iih formi podesna mo porodični odnos, ili prvenstveno društveni drugu,

jiad pomišljamo na realizam, mislimo nn Ibzena

— ili bi bax trebalo na njega dm vw svojim socijalnim jorme? Mi to, naravno, znamo

madi su napisani u prozi; kod

iluziju da 8e radnja događa nezavisno od publike, Roja ovu posmatra, kroz neki »četvrti zid«ć, |) je osnovni cilj da sve izgleda verno životu u najočiglednijem i najkonkretnijem smislu te reči, Suprotno tome, pomislite na bilo koju Mshilovu tragediju. Rod mjegovih tragedija čovek nikad nema on gleda, dramu, umet-

iluziju da posmatra »život«; mičko delo,

Sada moram da vas pofsetim očevidnim stvarima —o da dje vrealizani jedan stil, jedna umetnička konvencija, # me slika, stvarnosti, Čega, najzad, tome Bto irpezarija na pozornici ima, judi neumorno govoredmetu puna tri sata? Realizam je sto toliko svesno smižijem kao šio su

ziku da govorim o

Čega ima realnog u tome Što re o istom stil koji je

to ekspresionizam, simbolizam ili ma gih, manje poznatih formi, Ustvari, on vlada pozornicom kraće vremena nego poetičnije forme i stilovi, koji dominiraju pretežnim delom svetskog

vepertoara, i kad se realizam svima je bilo očigledno da „je

invencija, Ja, ovo iznosim da bih objasnio da renlizam ije mi više ni manje »umetwička« forma Jedina je nevolja u teme što se on u naše doba može lakše nego drugi stilovi iskoristiti za, proizvodnju nadriliterature već i zato žto veći broj ljudi ume da piše bar donekle priU drugo vreme, me>

mego ma koja druga.

stojno u prozi nego u stihu, đutim, kao što

wnče po zemlji. ': MRao i zad, u zalupile vrata da mčine

'sta i nije imao

prelamanjući opšte događaje kroz "interpretacije prikazao njihov

|xnačnj onako kako ga je sam

|Rie metođ, je ftumačio

ili čak pretskarivao

sastoji od formi koje

dramama mne samo upotrebljavao iu formu, već je ovu forsirao gotovo do njenil –Jornjnjih granica, Koje su glavne karakteristike te i napamcef pošto BU, komadi koje gledamo pretežno realistički, 'Fi ko-

jo naprimer bio slučaj sa Orn dramskimn piscima iz elizabetinskog doba na. riliteratura mogla je i u formi drame u stihu da se poje vi u vidu komada koji se, mnevzdignut inspiraciji

svaki drugi mmetnik, Ibzem mije pisao prosto zato da bi fotografisao prizore iz života, Najvreme kada je om pisao »Noru« koliko Je bilo norveškhih ili wopšte”– evropskih žena koje 5U kraj hipokritskim odnosima sa svojim muževima? Veoma malo, Stoga on zai-

šta da fotografiše. On je, međutini

skriveni viđeo. Drugim rečijedan savršeno >»renlistić-

simbolika u i onoga Što nosi pri čemu „je što prefstavlja oi

mislimo, jer je on

nemaju strp

nas oni stvaraju * svaku vrstu

pri čemu K zašto nam

— izlažući se riima realnog u Buv nameštaj?

Kao što koja od dru-

rvi put pojavio, o stil, pesnikova naprimer, pesmu, Ali,

om,

· radna, koja prizmu svoje lične draštveni

„pyvimenifi,

“događaje, koliko odnos ima

njihov smisao, Iz- '

KNJIŽEVNE NOVINE

na pozornici, Mi obično nismo navi realizam zamišljamo združene.

etičnije forme. Međutim, sa svim ostalim stilovima, d istu misiju. Om u krajnjoj bolični smisao radnje koju pi j sastoji samo u metodu stvaranja njegovih simboje suprotan načinu na Koji poetičnije forme stvaraju svoje simbole.

Sada se nameće pitanje, ako su Ibzen i više pisac. umeli toliko dobro dmn Wpo- ? pisali komade o savremenom ri, forma toliko pristupačna a dramski pisci a DD. uju da za njega više a, svih stra-

drugih dramskih trebe realizam da bi na životu i ako je uz to ovm, američko, publici, zašto ond sledn.iih triđeset godina pokaz a ljenja? Zašto gi napađaju 58; i na? Zašto mu toliki okreću leđa a naprotiv cene je fantastičma i poetična? vreme ipak čini da nas Yelači w svoje maručje? Mi u ovoj zemlji još nismo stvorili konciznu f{ormu koja Tzgleđa, međutim, dn je re;i wa pomoć nameštaja 54 Tezica muzike u pozadini tljavanja naša DO{rpezariju, Me-

nlizam sve ponovo priv

bi zamenila vealizam, alizam posfao dosadan barijamn, pokretnih pozorm i novog, inventivnijeg načina osve zornica se trudi da prcobrazi staru đutim. oštro olko vidi da, su mnogi mnaizgled poefični komadi u suštini yealizam, koji Je iskićen ukvrasima Ja nikoga ne Krifikujem,

da bi đvukčije izgledao. m forme možda dublje

već samo fvrdim da je pitanje nego što mi želimo da to priznamo. sam već magovestjo, ja se pitam da li je ima zn rezultat realimagnetična snaga pororadnji i da li „je onn

ta sila ili komponenin Moja, zam koja ga čak iziskuje, dičnog odnosa u dramskoj sila NWhoja istinski i menametljivo traži nerenlističke nos među licima drame,

mo da forme imaRkvriterijum »đdrna-

forme — društveni od ! obično na uopšteni način priznaje ju i neki, vanpozorišni Kriterijum, n vVOg razuma; napyimer, jedna od osnovnih teškoća prilikom pisanja moderne opere, lirska dđramn,. jeste da se ne m ziti tolike obične misli-iz običnog života, bilo napisati muziku ovaj: »Glori.a, mo#uće dje shvatiti takv

je on tu prvensfveno

isto tako, on je čove) vodičnim, izrarito dru

'Upozoravam vas da ne Dp ovo pravilo. Dramm, ka jedan Kvalitet hkoji preovlađi

- SUSRET SA L\LIĆEM

umre Taj književni pravac kojim se na Istoku i na Zapadu služi. najveći broj Disaca? Nedavno sam čitao francuski roman, »Berači trnja« od Govy-a, takvu knjigu bi kod nas ocrnili i izgaili zbog njeme ž!~trealističke forme i napredne tematike, a u Francuskoj je dobila nagradu Renodo za 1955 godi~

nu, Eto dokle smo došli....

-... Uostalom, naše isključivosti i raspre izgledaju besmislene kad se posmatraju iz drugih aspekata. Odavno Je podvučeno da je privreme nost jedna od osnovnih ozna ka. vrednosti, a to naročito važi u oblasti umefnosti i literature. Nema „umetničkog dela koje se može održati pred mrzovoljom nekog deli. katnog »estete« koji sve odbacuje s izrazom odvratnoskti; i s druge strane, nema poetskog sna koji će odoleti analizi nekog »tvrdog« realiste koji u svemu prvo traži smisao. Jedna Sekspirova ličnost kaže na jednom mestu o umetnosti: »Ove stvari su takve da, ako im poklonimo pažnju, mogu jzgledati značajne; ali ako im ne poklonimo pažnju, nestvarnije su od sehke iz sna.« — Trebalo bi se češće setititi da društvo i istorija nekako tako gledaju na sve fo Što se piše...

„..Sreća je što se, uprkos tom neslaganju i bez obzira na neprilike, pojavljuju nova značajna imena, što dobijamo nova falentovama osivarenja, Osvojeni su novi oblici stvaralaštva, pokazuje se svestran razvitak svuda. U poeziji, pored Raičkovića i Markovića „ističu se vrlo talentovani Danojlić i Bora Radović: u eseju mislim da su Dragan Jeremić i Miodrag Pavlović dostigli visinu najboljeg što smo tu ikad imali. Sto se tiče proze, pored niza odličnih hrvatskih pisaca stoje naši Copić, Kož, Cosić. No va knjiga Eriha Koša »Veliki Mak« — satira na snobov

štinu i papagajstvo — biće

KO je Oskar Davičo na jednom manje

značajnom muestu rekao da ga pulo> vanje potseća ma &mrf, on je možđa mislio 1 ovo: napuštanje izvesnih pređela a i neuporedivo više vraćanje mjihovom mirmom postojanju, onakvom kakvo se ono obavljalo. pod zvezdama ili sumračnim zimama toliko vremena, pokazuje nam mogućnost nesmetanog i neuništivog života, što se ovim mestima granao i ireptao bez nametljive neminovnosti našeg prišusiva, |

Nalazeći se upravo iza jednog putovanja, u stanju sam šamo da potvrdim, avaj, ovo strahovanje. Jer i pre no što mi koferi behu zapakovani a karte potrebne za ovu svrhu u džepu, još uvek Samo sa mišlju da je poimebno nekuda otići, sa ili bez izvesnog stiha jednog mog prijatelja, stiha uvek tako obaveznog, još i pre toga, kažem, osetio sam izvesnu me{frpeljivost. Zidova, što eu tako dobro poznavali moje oči ali koji su, kao znajući na šta se spremam, odjednom umeli da pronađu svu svoju ravnodušnost. Kuća onih i čvorova uličnih koji su već imajuci glas o mome odlasku, bez velike tuge otsecali sve šlo se ticalo mog koračanja, pretstavijajući mi &e, onome, što je već brižno nu mislima okupljao buduće pređele, neverovatno i medopustivo stranim. A onda, ma drugom kraju ove avanture, ono dete, onaj dečak što jede grožđe na pragu jedne hvarske kuće. U ulici, kojom sam prvi put u životu pronosio svoje manje umorno, više začuđeno telo ı nađ kojom dakle nisam mogao da imam nikakvih prava, osim prava dopuštenih čitaocu. U ovo veselo zobanje, nekog mediteranskog

| . [podneva punog sunca (na tom mestu tek nešto odagnatog hladom jednog kamenog zida), nisam mogao da se umešam kao što ne bih bio u stanju da se umešam u stihove odgovarajuće pesme Miodraga Pavlovića.

1 svuda uvek ista bezobzirnost. Kamen ćuti zadovoljno u svojoj nečitkosti a čitave šume dogovaraju se kako da pobegnu mome oku. More brižljivo krije igračke u svojoj utrobi a samo sunce ukazuje gostoprimstvo ograničeno slepilom. Negde tek ma uglu jedne građevine učini mi se kako se određeni prostori blagotvorno i izdašno otvaraju, pa opet muk. Sličnost samo neka sa jednoni drugom zgradom i koja će građevina sada zaražena ovim događajem, pošto je. ponovo vidim rećiyistu stvar o svojoj meistimi.

A. savršeno mi je jasno da se tu, na mestima mojih najvećih neuspeha kriju bravi oblici koje je potrebno okkriti. U nekom trenutku nepotpune budnosti ili slabe kontrole, u času blagog njihovog odmora od mneprestane straže na ivicama svojih oblika, po trebno je pogledati jedmom drugom vrstom vida, iz kakvog dosada još neupotrebljavanog ugla ili tek možda naoružani jedino madđom u mogućnost ovog poduhvata.

Sad znam: treba čitati Sent-egziperia, ako .

je već nemoguće biti neko, ko u godini hi-

nija se nastavlja

'šljeva. Anda.

1jadudeveftstodvađesetdevetoj leti na mekom strašilu od gvožđa preko smrtonosnih če"Treba u svesti &VO;OJ pratiti melanholično spuštanje batiskafa sa jednim od članova porodice Pikar, na neku od nedopustivih đubina morskih. Stvari, \što su mi se već nešto ranije ukazale kao neophodnu i koje su u sebi sadržale čuđnu igru ovladavanja okolnim predmetima različitim, gotovo manijačkim pronalaženjem novih uglova posmatranja; iz položaja ležanja ma podu ili pračenja ovih čudnih svedoka naše groznica sa vrha kakvog đela nameštaja, neprikosnovenog u SVOJOJ strogosli, govore mi sada o potrebama daleko širih ispitivanja. Zao treba,.. | j

Ali ironija se nastavlja: sve će se opet završiti čitanjem a posmatranje kakve foto srufije na stranici nekog žurnala i koja ce biti ispumjena potapamjem kakvog broda većih dimenzija, ribim nesvalcidašnje icžine ulovljenom ma Pacifiku ili smrznutim. prstima mekog alpiniste postaće vrhunskim

uzbuđenjem. OC A kasno je i jedan list (ješen će), kraj prozora.

10 septembra 1956

luta mi

Bora Ćosić

značajno ostvarenje u oblasti u kojoj dugo vremena nismo imali skoro ništa da istaknemo... — A časopisi?

— Možda su bili korišni u vreme kad su zasnivani sad su to glavne busije u kavgama i smutnji #ielikoj. Niti su ravnopravno podelje ni, ni dobro uređivani. U uređivanju, izgleda da je glavni princip: što više papra, huke i pobedničkih kri. ka. Jednom rečju — ako se objektivno pogleda: nekultur na pojava! Možda bi dobro bilo razmisliti čemu to vodi i do čega je već dovelo. Teško je zamisliti čoveka kome je prijatno. kad čini nepravdu nekom piscu i polcenjuje ga samo zato što pripada nekom »drugom faboru«. Me ni je to neizdržljivo, a mislim da bi trebalo đa je i dru gima tako.

— Ranije ste radili u novi nama, a sad vas nema tamo...

— Ostavio sam ih, oslobodio sam sys novinarstva, a i

ono mene. Sađ radim u Nolitu, uređujem biblioteku »Portreti«.

— U knjižarama ih mnogo traže!... ;

— Jeste. a ja tražim rukopise i-·ne nalazim ih. Više bih voleo da se poveća Dponuđa rukopisa n ego potražnja knjiga, jer »prođa« je tu ipak sigurna, Takvi radovi — romansirane biografije poznatih ljudi naše istorije i kulture — fo je bila oblast potpuno zapostavljena. „Ljudi često ne znaju dovoljno ni o najvećim jmenima naše prošlosti. Hteli bi đa znaju, uložili bi novac i trud, ali nemaju odakle, Enciklopedije nisu đovoljne i neće to biti ni onda kad budu gotove. Mislim da će ova Nolitova bi blioteka učiniti dosta da se ta praznina popuni, zato VOlim taj svoj novi posao i VYšim ga s ubeđenjem da je

društveno koristan. — Nekad ste pisali i pesme, šta je sad & njim?

— Sad .e, jedva ako koju pročitam. Ponekad naiđem na stvari koje bi samo pes smom mogle da se izraze, ali one me ponovo neće zavesti. Sto je prošlo ne vraća, kao ni lanjski sneg....

— A drama? Možđa bi Vas ona mogla privući? | — Jednom sam se umalo prevario da napišem jednu, fantastičnu. Znao sam kraj i početak napareet, ali ono u sredini nikako nisam „,mogao da razvučem da dovoljno iraje. Posle sam viđeo da je to ustvari bila varka, pri viđenje koje mi je samo... ukralo vreme. Mislim da za dramu treba specifičan ftalenat — neko ko može dugo da se bavi onim specifičnim sojem ljudi koji mnogo sede, mnogo pričaju, a — malo rađe...

— Znači — ostajete verni

romanu,

— Da, čini mi se da tamo

mogu još štošta da kažem... 197

Proždrljivost kostura

Ako me neko hoće da proždere, brzo se u kosti premetnem. Sve ostalo razderem 58 sebe, obraze, mišice, pluća, bubrege, sve i sakrijem pod kamen. TI evo ga, onaj što me progoni, i ne zna od kuđa da počne, i ne zna 8 čim da počne. Pretražuje, tumara, cunja i

stigne do mojih čeljusti.

Otvorim čeljusti. Tumara, cunja, čeljusti moje prazne. Prođe kroz otvor moga ždrela, tumara, cunja,

i ždrelo moje prazno.

Zaurla, zalaje. Moj kostur odjekne. Odjekne od kostiju stopala do temena. On se pritaji. Pritaji se i

čeka.

Njegov urlik pod temenom odjekne jednom, dva» put, mnogo puta. A. ja, praznim čeljustima sve odjeke

pojeđem.

Kad vidi đa tu nema ništa,

on se niz kičmu spusti.

Tumara, cunja. Svako rebro onjuši, jednom, dvaput, sto puta i zaurla. Urlik u mom kosturu odjekne jed-

realizam podjednako

drame Ko, se za svoe to

nom, dvaput, sto puta. On se pritaji, čeka, A ja praznim čeljustima sve odjeke pojedem.

Kađ viđi da i tu nema ništa, on se niz rebra 5pusti u karlicu. U karlici tumara, cunja i nađe odjeke svojih urlika koje sam ja pojeo.

Grdno se naljuti. Sve svoje odjeke iz mojih pramznih karlica pokupi i proždere. A tada u niemu nastupi nečuveno ordjekivanje i on se od te grozne buke rasprsne. Rasprsne se uz strašno grmljenje urlika i odjeka, a ja ceo odjekujem od stopala do temena.

Kad se brujanje moga kostura smiri, dignem Kkamen i sve što sam pod njega skrio, bubrege, mišice, pluća, obraze, pokupim i ponovo uzmeme svoje staro

obličje.

I uvek kad neko naiđe sa namerom da me pro~

ždere ja tako učinim.

Ljubiša J ocić

Traženja Šarla Lapika

i : ARL Lapik traga za :) prefinjenim „nijansama likovnog izraza Dvadesetog veka. Njegovo ime mne izaziva senzacije niti pravi buku, jer je Lapik umetnik koji sa slrašću naučnika ispituje trenutno »sad« rmaše epohe, Iako je rođen 1898 godine, oh tek danas doživljava punu umeiničku »akomođaciju« u vremenu. Vreme je Lapikov osnovni problem, i om pokušava da prekorači granicu između prostora i vremena, između dinamike i statičnosti. Guste, isprepletane linije snažnih boja dovode gledaoca do osećanja »mobilne« prolaznosti, što je novo u slikarstvu. Dinamika boje i forme je sredstvo kojim se Lapik služi u postizanju švo jih ciljeva,

Pokušai da se zaustavi u večitom lancu trajanja, primorao je Lapika na mnoge protivurečne izjave i delanja. Upravo čitava njegova duhovna konstelacija.je izrazito protivurečna, kao i vek kome je posvetio svoja umetnička i ljudska traženja.

Lapik se bavio tehnikom i naukom, naročito optikom, ali je protiv svakog »čistog« teoretisanja u umetnosti. Na protiv on upofrebljava nauku kao sredstvo za postizanje sublimno čistih umetničkih kreativnih mogućnosti. »Kanal sv Marka« je najbolji dokaz za to. Lapjkove forme su tvrđe i određene, pa ipak, u opštem sklopu kompozicije, one se gube. On je, ustvari, Dprotiv tradicionalnih shvatanja forme i sadržaja. Međutim, njega ne privlači ni apstraktno' slikarstvo u smislu apstrakcije »po sebi« i »za sebe«, jer se trudi da sitvo-

ri apstraktnu figuru, To je, možda, najveća vrednost u etvaralaštvu Šarla Lapika. ·

Umetnik ne traži posebne vrednosti ni u crtežu, ni u boji, ni u kompoziciji. Želi da pronađe novu dimenziju likovnih umetnosti, koja bi se sastojala u dinamičnc. harmoniji jedne frenutne ce line. Lapiku nije dovcijna jedna perspektiva, pošto za. hteva, u stilu filmske umetnosti, više perspektiva, čija bi mnogostranost otkrila proftivurečnu povezamnost stvari našeg vremena. 2

Izgledalo bi da je JLaDik potpuno mapustio tradiciju i da ne vodi račuma o dostignućima prošlosti. Ovo je, međutim, „pogrešam utisak, zato što niko od savremenih umetnika ne vodi toliko računa o prošlosti kao Lapik, koji pokušava da u ranijim epohama nađe opravdanje i potstrek za svoja traganja.

Na: Lapika su uticali kubisti i fovisti, ali nikada nije potpuno potpao pod njihov uticaj. Kubizam naroči= to cemi, jer je, po njegovom mišljenju, omogućio alıtyono= miju slikarstva. Osobito sa je mmpresionirala kubistička analiza forme u prostoru. Ispod komplikovabih mašina i fantastične brzine na šeg vremena otkriva Lampik boje ljudske rađosti i nove »dimenzije« humanizma. Pre

svega biti human, — fo je osnovni cilj svih njegovih tražemja.

P. S. Perović

pisca, on je stvorio simbol

saovtomornoj Otamit

drži takođe moćne elemente koji, mada sekundarni, ne mogu da se prenebregnu i koji ustvari mogu bi-

među oca, i sina za poštovanje i oproštaj, to bi smanjilo značaj tog komada. Ali, pošto ova drama prevazilazi porodični krug i dopire u društvo oma madire u pitanja društvenog položaja i društvene časti i pošlovanja, koja, proširuju njen horizont i uzdižu je iz sfere jednog posebnog slučaja u sferu ljudske sudbine uopšte.

Isto važi — muda se posfiže na različit način — i za dramu kao što je »Tramvnj mazvan želja, koja se lako mogla ograničiti na studiju o psihouzdižn je iz sfere jednog posebnog slučaja u sferu patologiji, da njeni okviri me dopiru do širih gramica pitanja o kome ovde govorim, U ovoj drami Blanš Diboa i senzibilnost koju ona, preistavlja biva slomljena, nw taj načim to Blanš napušta utočište doma i porodice i izlazi u ravnodušan i nečo-

mnajemo. »Smrtnik«e je još jedn kvih dela, je j j o u dugom nizu {ia' rgyed vas moram zamoliti da imafe m da ekspresionističke drame — fojest drame boje 80 bave otvorenom konironfacijom moyalnih, ctičhib i društvenih snagm — neizbežno bacaju maročilu semku. U času kada u drami iščeznu realističko ponašanje i renlistička psihologija, oma gubi takođe i druge odlike realizma, Na pozornici nema više nikakvih stavudija; umesto foga, na, njoj se pojavljuju crteži, čija je svrhm, da mnagoveste zaključak koji treba izvesti iz radnje. Mi više nemamo iluviju da, posmatramo pozornicu kroz neki nevidljivi četvrfi zid, Naprotiv sve mas stalno potseća na to da gledamo pozorišni komad. Jednom rečju, ođ nas se ne traži da u nama izbledi svest o vremenu, mesiu

kli na to da simboliku i U našoj pretstavi je radnji i govoru prikladna samo za po-

ramskog stvaranjm jednu liniji mora iztaziti Bsimikazuje. Hazlika se

koja je u sušfini oru pesmom iza Teško bi, za Stih kao što je treba, svakako da se okupaš«ć a nee reči ozbiljno kao iđeju za mi se vedovno zaustavliamo na tome što uviđamo da dje io smešno, Očigledno, poetska drama mora da buđe sagra zamisli, ali ja se pitam dn li je to ceo problem. Za mene je, naprimer, mnaćajno fo alizma Ibzen, koji je svoje realistički

đenua na jednoj poetsko, .

Bto je majstor Yee komade pi-

ostavio ma, sobom, već da je to se odigrava m porodičnom okviru. Jer, . Per Gint je pre svega, čovek koji n drami stoji sam; Rk MNoji je suprotstavljen nepošivenim odnosima, i snagamXt., olkušavate mehanički kao i svaki ljudski uje, ali 60

ovu koncepciju "kao

deli komada i njihovih {ormi.

ljudima

ih guši, Stoga, je

novcu, u društvenim

samim licima drame.

tom majmunuc i »Caru | u društvu

neki vid jednog

„da se bori, šta, mora

snmom sebi

spokojstvo, svest o

sao isfo toliko ozbilino kno i svoje socijalne drame svi Iiudi Svom &86oĆGa) iznenada razbio realistički okvir knda, je pisho »Per ar OSOlaji a nju Ginta«, Mislim da trpezarija. kao faktor koji bi mu • 'Trebw

nnemogučio da, napiše poeličmi dramu, nije tO, što

ti presudni u razvoju tog odnosa. koristan instrument, m me kao

čarobni djuč za pisanje i razumevanje pozorišnih

iwzeo sam Ibzena kao primer zbog toga što je on w pisanju drama, upotrebljavao više formi; drugi jedan dramski pisac koji je isto toliko eksperimentisao bio je O'Nil. Treba sam za sebe vYekao da se no već odnosom između čoveka i boga. Rakve veze ima ova primedba sa formnma dramskog stvaranja? Mislim da ima i te kakve veze. Pre svega, očigledno je da je Ibrenova me samo lica drame, već i ı | ona formiraju i dejstvujn kao ljudi. Ovaj kontekst oštro često duboko ocrtan pretstavlia za njega društvo, Sudbina, je, naprimer, za njega u neizbežnosfti sukoba između životne snage njegovih lica, koja se bore protiv hipokrizije, protiv društva koje Ibzenm, kad je samo hteo da dovede dramsku radnju do kulminacije, morao da prikaže društvo kao realističku snagu, otelovljenu u običajima, u zabranama itfd., ali isto tako i kao unutrašnju, subjektlivnu snagu U

O? Nil međutim traži iza same društvene neku sudbonosmu silu, Đefiniciju ove sile potražio je u staroj Grčkoj, posegmuo je za savremenom Y6igijom i zm mnogim drugim. mogućnim izvorima, poetičnih slilova. Ja, međutim, da njegova forma ostaje renjizam, da on ostaje zarobljenik te forme —· sve dotle dok se u centru njegovih drami nalaze rođični odnosi. Među{im, kada om, Žounswuc: govori o ljudima izvan porodićnog konteksta, njegove Torme se uđaljuju od realizmnm i postaju otvoreno simbolične, poetične i konačno herojske.

Sve đovde izbogavao sam svako pilanje o sadrJŽini i ograničavao se na to da govorim O porođičnom odnosn nasuprof, odnosima w svetu — društvenim očnosima. Sada bih hteo da iznesem smelo ivrđenje da sve drame koje nazivamo velikim, a pogotovo one koje nazivamo ozbilinim, u krajnjoj liniji tretiraju jedinog problema. sastoji u ovome: Kake može čovek stvoriti sebi dom od spoljnjeg sveta? Kako i na težiti da izmeni i savlada u i jzvan sebe ko hoće da nađe bezbednosf, sredinu m kojoj je okružen ljubavlju, dužavno idemfitefm i časti — Bve fu što

da buđemo podđozrivi prema svakom bDOkušaju da se sve velike teme sažmu u jednoj rečenici. Međutim kada MNažemo: stvoriti sebi dom ođ spolinjeg svetfa?e — fo može da se shvati kao ključ za razumevanje unutrašnjem života velikih dyvama. Da ovo odgoyvarn, o tome nuyjbolje svedoči savremeni re) drama ne sadrži taj prine flamo polpuno obilino. Kad bi, naprimer, »Smrti trgovačkog pufnikae bila prosto

perioar: ustvari, ako nekm ip, mi fn dramu ne shvm-

da stoga izlažem

se setiti đa je O! Nil bavi odnosom Ta

misija, bila da stvokontekst u. kome 56

“ snage

hoća da podvučem to — bolje rečeno

porodica i pokao u »Kosma-

misli samo na

večan svet, Jednom rečju, mi počinjemo dwa primnmo na sebe deo krivice za njenu i Vilijevu proast, jer udarac koji ini je bio vwadat, zadesio ih je izvan doma a ne mw domu — što znači da nas više pogađa zbog togam Što smo mi u tom slučaju svedoci jedne društvene činjenice. Ovo osnovno pitanie ima i drugu stranu, Uzmimo velike drame — »Hamlefa«, »Mdipa« »Lira« i možda će nas iznad svega impresionirati jednm činjenica, Sve ove drame su zasnovane NM, ciji o gubitku, o lišavanju čoveka nekadašnjeg stanja blaženstva, mepravedno uzdrmanog — jednog blaženstva, jednog stanja ravnoteže koje junak (a i publika) pokušava da rekonstruiše ili da, još jednom sfvori od građe koju mu pruža sadašnji život, Često Rkažnm da je cenfralna, tema savremenog repertoara. otuđivanje čoveka, ali pritom se obično društvenu oluđenost — nu položaj čoveka koji sebi ne može naći zađovoljavhjuću ulogu u društvu. lako ovo važi za, naše drame, ja smatram da manje više skriveni impnis, koji prethodi druBštvenom ofuđivanju kao neizrečena premisa za sam pojam »zadovoljstvo« jeste sećanje pisca, i publike ma porodični krug i m def{injstvo. ao da i pisac i publika veruju da su negde u prošlosti imali neki identitet, neko biće, koje je u sadašnjosti izgubilo svoju potpunost i određenost, tako da je osnovna snaga koja daje patos ovim velikim i snažnim dramama — paradoks koji nam vreme svima zaveštava: ne možemo se ponovno vratiti domu svom, a svet u kome živimo, nama je tuđ. . v Jedna od formi hoje sioje w majoštrijem kon{rastu sa realizmom jeste ekspresionizam. Miteo bih sada, đa se osvrnem na odnog ovog stila prema kompleksu porodi a-društvo,

TII

Tehnički arsemal ekspresionizma, dopire čak do

ćanja.

i o nama samima, i đrama deluje na maš ieligenciju, našu mo a : ka osa

spoznavanja, a» mne na naša 056“

Ova razlika w delovanju jeste vazlika i A ; 0 jeste lika, između naših porodičnih i naših drušifvenih osećanja. Ove

dve forme ne samo što izviru iz različitih sektora

RKkoncep-

ljudskog ishustiva, već takođe deluju mi razne oblasli prijemčivosti kod publike, A fx pojava ne ORTRniča?i PR eri. na aralid, . HN POJAVA RO OI ada, čovek, naprimer, govori m rodic upotrebljava izvestan nivo dbyožšo, Sr0rdz doveiču jednostavan stil, ton i modulaciju glasa koji od“ govaraju prisnom karakteru takve prilike, Ali, kada se čovek malazi pred auditotijumom koji mu Je tuđ, kao što je, naprimer slučaj sa političarom — Grom od svih ljudi najviše pripada draštvu — onđa je prikladno i umegno đa upotrebi lepo formulisanu ZeLOniCH, pa čak i poetski izraz, aforizam, metaforu. Njegovi gestovi, njegove stance i njegov ion dobi- · jaju natprirodnu veličinu; a te prerogative me daje mu njegov karakter, već njegova uloga, Drugim O a Sronfičija sa društvom dopušta nam ili | e da m izvesnoj meri jav Piusa, Rita Je re ONO 3 eri upotrebljavamo

Postoje mnoge implikacije ove prirodn ze iz= među {orme i wnufrašnjih WiOMa_ıa Be ša tajih · su složene. Mislim da se s pravom može reći da je jezik porodice, jezik „privatnog života —d Ji društva, jezik javnog života, jeste stih, Prema one u kom stepenu drama prikazuje ovaj ili onaj S nos, ona, stiče pravo da se približi jednom ili IBRO polu ili dk se udalji od njega, Ponavljam da ona to »pravo« ima num osnovu opšteprihyaćenog sporazuma, koji je opet zasnovan na našem opštem

proza.

životnom iskustvu.

i; Interesantno je posmairafi komada sa tog gledišta i videti da li se kritičkom naliizom u njima može maći smisao. Uzmimo, na”

nekoliko modđernih

Eshila. To je forma dramskog stvaranja koja oči- pre! »Koktel-par{iijuc od T. S. Eliota, koja je

"Taj problem se

koji način moyva on

povezuju sa pretstavom

»Rakoe može čovek

borba n borba iz=

manje

umesto toga on

jima, je prilog: neće, snaga. U »Velikom bogu BĐranmwuc, naprimer, u »fosmatom majmunue O? Nil je posegnuo za ovim drevnim načinom dramatizacije bo moglo bi se reći, bez ponašanja hoje normalno po-

gledno zahteva, dramatizovanje sukoba društv>nih, verskih, etičkih i moralnih snaga, samih po sebi, dramatizovanje sukoba tih golih snaga, a ne iznošenje psihološki realističkih ljudskih karaktera u više realističkoj sređini. Eshil, naprimer, uopšte\ne pokušava da izgradi psihologiju Dbuntovnog ili moćnog »licać u »Okovanom Prometeju«; rodi na, pozornicu dve figure koje se zovu Moć i Pobuna, a fe figure se vladaju kao Što moć i pobuna, shvaćene kao pojmo

ba da se vladaju, u sk

ju, u ladu sa zakonima moći i pObune. U Nemačkoj su posle Prvog svetskog rata dramski mnisci nastojali da, slcžeći se sličnim sredstvima, dramafizuju i otkriju društveni položaj čoveka, Georg Majzer, je naprimer, u dramama. »Gas T« i »Gns II« suprofstavio čoveka industrizalizovanom društvu, ali bez i wajmanjeg pokušaja da kaYyakteriše tog čoveka dvukčije nego isključivo kao pretstavnika jedne ili druge društvene klase koja se me{đusobno bore »m vlast nađ mašinom, Postojc, paravno, i mnogobrojni drugi primeri drarunm u hosihološkm, jRkarakterizacija eliminišana u ga, Bko bi se moglo nazvati prikazivanjem

psihologije i

. i tire-

Hristos.

kao i

od većine inteligenfnih -{ J gledalaca izazvala čuđenje

POROD 8 nedoumicom., Opšte wzcv, gledalac je Batu RH orbe koja, s. odvija ispođ prividnog poma= Sa jJudi, a kojom se i pisac očigledno bavio, Sre nama su muž i Žema, i od nas se očekuje da oŠ o odnos i prihvatimo kao takav, tim pre BfO a Zoennoija, mačin govora a uglavnom | dikcija O eno realni, iako neobično kultivisani za plepojnKu: američku publiku. I. sama fema komada znaMONS je za većinu nas ili bi bar trebalo da fo bude. i smo u ovoj drami suočeni sa dve različite mo» Rućnosti osmišljavanja domaćeg opstanka, od kojih se jedam sastoji u kultivisanju svoje ličnosti mično putem rituala pdsihoanalize; drugi i pobedonosni mef{od se sastoji u &ivaranju mučenika od svode ličnosti, ne za ljubav nekog drugog ili da bi se meko drugi time optužio, kao što se mučenišftvo 0“ bične pojavljnje m porodičnom životu, već fako da ouo bude sebi samom svrha, mezainteresovana akcija, za, koju je, prem& autoru, prvi primer dao Isus unalkinjsm, je slavljena zbog iogm što 6u-je živu pojoeli'termiti dok se nalazila na misionarskom radu među divljacima, a poenta se što poente mopšte nema — jer junakinja, koga nije obratila. Ona, je našim, sebe time što je svoju ličmost izgubila ili je svu dala od sebe, Iz besmijšla ona je konačno nalša smisa0,

deli-

sastoji u tome ramć ni="

be JAO Na