Književne novine
(Nastavak sa prve strane)
bolji život. Titovo ime bilo je zarobljenicima odmah i program, koji su oni UusvOji pre no što su i saznali koja određena ličnost iza njega stoji.
Ali im ni ličnost Titova nije ostala dugo skrivena, Kad je prljavo beogradsko »Novo vreme« objavilo 'Pitov crtani lik, u poternici za Titom i uz ogromnu Ucenu za njegovu glavu, tajna ličnosti vođe narodnog ustanka bila je rešena. Zarobljeničke oči su se upijale u Titov lik i upinjale se da mu zapamte plemenite, a energične, herojske, a Dpitome crte, koje nije mogao izvitoperiti zlonamerno draslično izobličeni crtež. I bilo ih je koji su ga odmah prepoznali. Izvesni stariji drugovi, još dz ranijih vremena povezani sa Partijom, odmah su, i bez oklevanja, za muajuži ikirug rukovodnih saradnika prošaputali: Josip Broz. Nisu se
. tu drugovi nimalo dvoumili, Ti..v lik je jedan od onih retkih moćnih likova koji se ne daju iskriviti. Meni se čini da je to lik koji isključuje svaku mogućnost izviioperavanja. I koji se ne da zaboraviti! Zato su to ti politički najstariji drugovi i mogli bez kolebanja pod cr-*x tama jednog zonamemog stilizovanog lika odmah pre poznati Josipa Broza, I tag posle mnogo godina, pod zre lom fizionomijoni pedesetogodišnjeg muža, a iz sećamja na mladoga čoveka koga su, verovatno samo površno, ili i tađa tek iz slike znali!
Jer u svoj svojoi izvanYrednoj izražajnoj raznovrsnosti, koja svedoči o bogatom umutrašnjem životu, taj Jik uvek nosi jedan isti karakter. Ma u kom obliku da je prikazana, u crtežu, Uljem ili fotografijom, i pod svakim svojim izrazom, on uvek odđaje punu sličnost. 1 u sećanju na ono vreme, ja danas razumem i jednu na prvi pogled doišta čudnu suprotnost. Naslikati danas "Titov lik u visoko umetnički ostvarenom rezultatu pokazuje se da je posao izvanredno težak i složen. Slika koja bi umetnički nadahnufo imal: kroz -lik da kaže punoga · čoveka morala. bi doista bili sintetično izražajna, da se u nioj altumu– lira i trenutno zaustavi sva raskošna unutrašnja ražnovrsnost, ali da. istovremeno iom raznovrsnošću i dalje treperi. A u ono logorsko vreme pokazalo se, isto tako, da je naslikati Tita i jedan izvanredno lak ĐOosao, jer su ga bezbrojne nevešte, početničke, amaterske ruke ti mnogo stotina puta uvek nepogrešno slimim dale. Svaki takav crtež. i onaj najprimitivniji, uvek ije prikazivao Tita, i nikoga drugoga. I svako u logoru je hteo dđa ima Titov lik uza se. "Tai lik je logorskom žicom, izolirane ljude za sebe nekako materijalno vezivao. U mnogome džepu, u mnogoj lisnici, uz najdraža pisma i najmilije fotografije, nalazio se i lik Titov. Nemci, koji su, ih pretraživali do iznemoglosti, zahtevajući uvek objašnjenje i za svaku sliku, postali su, razume Ss, radoznali if za Titov lik. I drugovi su se dovijali izvan rednom zarobljeničkom dovitljivošću da prisustvo slike opravdaju i takc je i sačavaju.. Jedan logorski ša hista, kod koga je Nemac našao Tita isećenoga iz nemačkih novina, rekao je da je to ne znam koji svetski šahovski „prvak. Ali drugovi nisu hteli ni u najdobromame:rnijoj „duhovitosti da se igraju imenom Tita. I zato je jedan govorio da mu je na slici rođeni stric, a drugi, najbolji drug. Jer Tito im je doista bio, u osećanjima, u intimnosti, i rOđak i drug, svoj, uvek sa njima i uvek u njima;
Ali Tito je ođmah postao i nešto daleko više. Iz zarobljeničkih džepova, ilegalno i brižljivo u njima čuvam, njegov lik se vrlo bYzo Dpojavio u krupnim pažljivo rzađenim portretima, na zidovimax zarobljeničkih soba i barakz, u logorskim radnim pMostorijama. I od tada se sa Nemcima nije više moglo nadmddrivati. Oni su ponekad uspevali da pronađu Titov lik, skidali su ga i oduzimali, a zarobljemici su ga opet isticali. Nemci su grubo kažnjavsšli. a drugovi nisu popušlali. Oko "Titovog imena i lika sa Nemcima se vodila borba. Oni su, našuprot Titu, počeli da nude Petra, koji je za napredni front u logorima Vec . bio potpuno likvidiran. Oni su unosili njegove slike, a Za robljenici u Tita isticali.
8 KNJIŽEVN
TRAJNE VIZIJE
TITO |LUOBI
.
Piše Milan BOGDANOPIĆ
I tako su oni za Nemce, od, boliševika, postali nešto još opasnije: "itovci! Visoko pred očima naprednih za robljenika lebdeo je lik učitelja, vođe, komandanta. 'Ti-
to je za njih postao koman- ”
damt i oni su mu se bezuslovno podvrgnuli.
4 1942, pa na dalje, može se reći da Tito suvereno Riomanduje logorskim sektorom Narodno-oslobodilačkog pokreta. Konspirativno, logor je primao i u potpunosti izvršavao sva njegova naređenja, dako mnmeposredmo neizrečena. Već od toga vremena zarobljenici su raspo=lagali mnogim sredstvima da se savršeno obaveštavaju. Kretanje stvari u zemlji pra tili su u samome toku ali dok ta obaveštejna služba još nije bila u potlpufosti organizovana, a i kasnije, kad se, usled teškoća i smet nji izvan logorske volje, mo rao i propustiti pokoji trenutak da se zemlja sluša, zarobljenici su išli u korak sm političkom limijom ”u njoj, i politički je uvek ispravho razumevajući. Toliko im je Tito učvrstio pouzdanost u logorskoj političkoj praksi, do doista nisu grešili i kad su izvršavali njegove naredbe koje još nisu bile saslušane.
Jedna od najuzvišenijih direktiva koju su oni ostvarili, iako im je 'ito nikad nije neposredno dao, ali sve sni da je uvek kad bi se njegova misao zaustavila i na zarobljenicima, upravo to poželeo da im kaže, bio je veliki, organizovani, neumorni i nepokolebljivi rad mo zarobljeničkim logorima na savremenom naučnom i političkom prosvećivanju zarobljenih drugova. Njime su se osposobljavali i pojedinci i celine da se u novi život, zemlje idejno i radni pripremljeni vrate, da našu novu stvarnost, koja se iz borbe svakim danom sve iasnije uobličavala, upoznaju, razumeju i zavole, da se njome oduševe, da postanu njeni požrtvovani branioci ı dalji izgrađivači. Tu se u zarobljeničkim logorima nije znalo za granicu snage. Ukoliko su se Nemci oštri-
\
je tome radu &uprotstavliali, i zbog njega zarobljenike gonili, izdvajali i kao kužne bacali u daleke i izolirane kazamate i katakombe, u pu stinje odakle se čoveku činilo da se nikad više sa životom izvan žica neće sresti, utoliko je taj rad bivao intemzivniji, orgamizovaniji, određeniji, smeliji. Kad su zarobljenici, u zadnjoj fazi, bili već tako selekcionirani, da su se skoro svi Titovci našli na jednome mestu, valida i zato da bi, u danom momentu, u masi mogli biti i likvidirami, taj rad je najživlji, najpotpuniji, pa čak i najotkriveniji.
To je ustvari bio jedđam ve liki univerzitet, koji je kultur no, naučno, stručno i politi= čki osposobljavao ljude da dođu do novih istinitih &6aznanja, da se oslobode svih starih zabluda, da se teoriski pravilno pripreme za onu gradioznu praksu koja ih u zemlji očekuje, Tu se nauka predavala u svetlosti muaterijalističke filozofije, tu je marksizam otkrivao ljudima ekonomske istine o društvu i životu tu je dijalektički materijalizam objašnjavao društvene i životne zakone, tu se saznavalo koje društveno i životno duboko važne probleme pokreću i rešavaju Marks, Kmgels i Lenjin, koji su pravilni pogledi na nacionalno pitanje. Tu su doista, i u punoj meri, mnogi Dponova progledali i, više od toga ponova se rodili. I kad bi trebalo da se određi koji se je najviši zadatak u zarobljeništvu izvršio, koji je najpotsticajnije bio pokrenut Titom i koji njega danas može najpotpunije da zadovolji, mislim da bi se slobodno moglo reći da je to upravo Ovo pripremnnim i ovo osposobljavanje ljuđi da u našoj novoj stvarnosti, u novome životu budu na svome mestu i korisni.
T tako je napredni zarobljenički front, taj daleki sek tor Narodno=oslobodilačkog pokreta, u ime Tita, i pod njegovom. komandom, sa hiljade kilometara rastoismia, izvršio sve glavne zadafke koji su bili osnovni i glavni
EMC
i u Narodno-oslobodilačkoj borbi. I oni „Su, u Osnovnim linijama, izvyšenim u svima logorima, u kojima je faši zam držao, mučio i uniš.zvao stotine ! hiljade maših ljudi: u oficirskim zarobljeničkim logorima, gde je i borba za izvršenje tih zadataka bila najizrazitija i naj=potpunije uspela, ali gde su i uslovi bili relativno majpovoljniji; u vojničkim zarobljeničkim logorima, gde je situacija bila teža i gde je i borba morala biti tromi je vođena, ali u istom duhu i sa istim krajnjim rezultatima; i, najzad, u koncentracionim logorima, gde je izbezumjemo zločinački mne-
prijatelj vladao užasom i smrću izvan gramica ljud-
skog pojimanja, ali ne slomiv ši duh Titove borbe i otpora. Svugde su tu izvojeva-– ne, uz strađanja i žrtve, sve one glavne pobede koje i u borbi u zemlji, lako oftpor= nih kretanja u zemlji, koje su razdraživale učmalu maštu zarobljenika, ali Koje su,. istovremno, za sve svesme drugove imale i jedam jasam četnički prizvuk, Tim vestima su rukovodni drugovi „wuprotstavili „mirmu, hladnu, punu rezervisamost. Oni su ih zatvorili u Muski krug ćućorenja među reakcionarnim pojedineima.
Ali kada su u logore počeli pristizati glasovi o parftizanima, ovaj pojar. je maprednim drugovima bio određen, blizak, razgovetan. Oni su odmah znali da iza partizanskog „pokreta stoji organizovana revolucionar– na snaga, koja diže narod na ustanak i poziva ga u O-– slobodilačku borbu. A kad se u logorima saznalo za slučaj sa Užicem i za, Dorazno sramnu izđaju Koju je Draža Mihailović tu izvršio, napredni front je dobio merođavni argument da je četnička smutnja u zemlji nacionalno negafivna, izdajnička i Kkontrarevolucionarna. Od toga tremutka, u postupnosti koja se ragumno nametala, smišljenim ubeđivanjem bez političkih netak tičnih istupa, koji bi napredni zaroblienički pokret iz ložili teškm rerpesalijam:a, čitav mapredni politički-kulfurni aktivile} u logorima se razvija u pravcu osećajnog i idejnog povezivanja sa partizan-
zarobljenika
skom borbom u zemlji U tim danima se Do logorima vrši potpuna politička dilerencijacija, unutrašnji ndno= si se pglarizuju, i zarobijehici se dele na dva oštro suprotstavljena fronta: pristalice ” Narodno-oslobodilačkog pokreta, koji su Ogromna i pobedonosna većin5, i reakciju, koja oko sebe okuplja sve izdajničke elemente. Borba između ta dva fronta u logorima vodila se od samoga početka onako išto oštro i beskompromisno kao što su se ta dva ista fronta borila u zemlji. Takva je, uopšteno osmo. trena, bila situacija u logorima u jesen 1941 kad je kroz njih kao meodoljivi borbeni poklič, odjeknulo mobilizaciono ime Tito. U otporu prema neprijntelju i u borbi ska njim, koja je ponekad dobijala daleko oštrije srazmere nego što bi se za zarobljenički logor mo gio pretpostaviti, napredni zarobljenici, prištalice Narodno-oslobođilačkog. pokreta i njegovi izdvojeni, daleki borci, bili su od meprijatelja jači i ni u jednom trenutku i ni jednoj situaciji nisu se pred njim povukli. Potukli su do noge fašizam u logoru. Porazili su reakci-
ju, izvojevali pobedu narod-
ne stvari i napretka. I.najzad, vratili su zemlji i na= rodu, osposobljenu, iđejno i
'radno pripremljenu, borbe-
no nađahnutu, onu živu sna gu naših naroda, one mišice i volje koje bi, bez tog bor= benoga zarobljeničkog alt. viteta, velikim delom u Žicama moralno istrunule. Da nije bilo logorskog naprednoga fronta i oštre, neustrašive borbe na tome frontu, u fuđini bi danas bezotadžbinski, »raseljeno« lutale sto tine hiljađa. naših ljudi, a ne jedna šaka golih razbojmika i neizlečivih izmećara. Samo je borba na zarobljeničkom frontu, vođena i sprovođena pod Titovim imenom, mo gla „te hiljadostruke snage i energije, oduševljeme, sa Titovim imenom na Uusnama i njegovom s&likom pred svojim kolonama, vratiti u zemlju. I zato je Tito i ođao majviše priznanje koje se u zarobljeništvu može zaslužiti. »I vi ste u zarobljeničkim logorima bil ma frontu — rekao je on zarobljenicima koji su se po povratku u domovinu odmah prihvatili novih narodnih za dataka. — Vi sile i tamo vršili svoju dužnost, iako ste bi'! onemogućeni da je vrši“ fe sa oružjem u ruci«, Ali ov- istorisko priznanje žzaroblienici mikađ ne bi stekli, da nije bilo upravo Tita da ih pretvori u borce.
Susre
tu.
ilanu
RAZGOVOR S4 4ALFONSOM G4TOM
Alfonso Gato
Za jednog pemika nije Svakako pohvalno ako ga najpre upoznamo, naprimer,
· kao novinara. A. sa Alfon-
som Gatom bio je upravo takav slučaj, Njegovo ime sam prvi put pročitao ispod jednog uvodnika u italijanskom „medeljnom časorlsu »Epoka«. Kasnije, prateći njegove napise, bilo da se u njima radilo o starom framcuskom kelneru-globtroteru, ili o dečaku bez očiju, počeo sam da naslućujem pesnika. Najzad, pre dve godine, kada sam došao do jedne antologije „savremene italijanske poezije moje su ae slutnje obistinile. Od tada smo postali mprijatelji... I, eto, to prijateljstvo od nekoliko „pesama mnagnalo jc da ga posetim u Milanu. } .
Prvo pitanjte koje sam mu postavio odnosilo &e, prirodng, na njegovo bpesničko stvaralaštvo.
— Vrlo malo radim odgovorio mi je Gato. Dužnosti u lista me toliko ok-.piraju da mi za poeziju ostaje malo slobodnog vremena. Rad u časopisu »Epoka«, či: tiraž iznosi preko pola rriliona primeraka, oduzima, doista, dosta vremena. Ali svi književnici rade, pa čak i oni čije su knjige doživele i više izdanja u Italiji i izvan mjenih granica. Najviše njih se bavi profesurom, novinastvom ili radom na filmu. Vitorini je zaposlen u jednom izdavačkom preduzeću; Pratolini, nopjčitaniji pisac u Italiji po slednjih godina, . radi kao novihar i prevodilac... Mario Soldafi rađi na filmu... Jedino Moravija živi od tan-
tijema, ali i on radi »da bi više imao«.
Pesnici, kao i kod na, u nešto su gorem položaju od prozaista, jer poezija ne ge stihova štampaju se najviše u tri hiljade primera– prolazi maročito dobro. Knji ka ',a autor dobija 10% od prođatih knjiga. Dakle, u najsrećnijem slučaju 150 hiljada lira, pod pretpostavkom da jedna knjiga staje pet stotina lira. A Alfonso Gato je na svojoj poslednjoj zbirci pesama rađio „pune tri godine... ;
»Snaga očiju« (»La forza degli occhi«), poslednja Gatova zbirka pesama besumnje je jedna od najzrelijih i najboljih pesničkih oštvarenja mposleratne italijanske poezije. Dve prve književne nagrade ul955 godini, »Mar coto« i »Baguta«, od kojih je ova druga prvi put dodeliena jednom pesniku, samo
su potkrepa prethodnoj tvrdmji. — »Snaga očiju« — nasta
vio je Gato još uvek odgovarajuči na moje prvo Dpitanje — je delom formalni poetski rezultat razvoja mo-
jih prethodnih vrednosti. Ve-,
rujem da ta zbirka preistav lja pojednostavljenje mog poetskog sveta i niegovo ob jašnjenje. Tokom godin sreć no sam isplivao iz vođa sem zibilizma moje pesničke mla dosti, oslobodio se niza inspiracija koji su me okupirali, rastrzali. Svoju. poeziju sam sveo na mekoliko Osnovnih motiva, brižljivo ih obradio i produbio. Ponekad sam bio i maivniji, a to je doprinelo da sa čitaocima uspostavim bliži i neposrednii kontakt.
Razgovor se postepno prenošio na Dprozu,..
PBČENO mi je: ako hoću da vidim deo Holandije i Belgije koji nije na glavnoj Turističkoj pruzi i koji još izgleda sasvim kao u davna vremena, kad su PFlandrija i Brabant bili onakvi kakve su ih na
svoja platna preneli štari flamamski slikari, onakvi kakve ih još od srednje škole gledam kroj Brojgela, „Membranta, Vermoeera i Geteova Egmonta
— da to hoću itekako onda neka krenem iz Roterdama sporednim „gcestama, prema Oceanu, prema spletu reka, jezera i _ kanala, području koje je pre nekoliko godina opustošila katastrofalna poplava.
I zaista sam se odvažio da ne idem preko Brede i Aniverpena, nego da akrenem sasvim desno do V-isingena, tamo se prevezem preko Šel de i *akvim, za stranca meuobičajenim putem, stignem u glavni grad zapadne Frandrije, '
Zima nije bila jaka, ali vlaga nepodnošljiva. S neba vise oblaci, otežali kao prepune mašine, i da nisu ovde-onde podbočeni kojim tornjem ili osamljenim drvetom. pali bi sasvim na zemlju, raspukli se i sve pre lili vlažnim, neprovidnim sivilom. Ceste. iako nisu glavne autostrade, široke, su, glatke, uređene. Na sve strane kanali „dimnjaci brodova koji nim plove. gledani sa strane, kao da rastu iz zemliei kadse ne dime izgleđaiu kao silosi), kanali, kanali. I reke su ovde kanali — li su kanali reke — sve je regulisano i prepuno čamaca, b"o dova i šlenova. od sandđo'ine do transatlamtika. kao naiprometniie veleo»adskć mnrometne arterije putemob'ila. Para je zameglila staklo i u ritmu kamglike za čišćenie mlednim sive plivarele Ovoga gustog i ravnomerno prometa koji se Odvija ne-
čujno i stalno. Radio izveštava o neobično jakim
E NOVINB
drevni i slavni Briž..
Noć u
burama s Atlantika. Prela> zimo preko nekog jezera ili je to reka Masa — uzavrelog od valova s belim kre stama, kao kođ nas u Senjskom kanalu. Svaka postaja je mirna, topla oaza. Sećaću se uvek nekog malog mestanceta: Bengen op Zoom. Restoran francuskog tipa, izvrsno jelo i piće kroz zamagljene prozore pogled na mali provinciski trg, središte grada, s obligatnom Većnicom ji katedralom. I razgovor s nekim šoferima, Dprolaznicima, o — Jugoslaviji. Bili su u Dalmaciji kao, turisti. IT vratili. se neobično zadovoljni. Oduševljeni, Sa svime, osim sa cestama... I, konačno, naveče, Briž. Kao na nabubrelom Drospektu — jer su ga monžtirali pre no što se osušio — iSCrijani vršci tornjeva i bašstioni kula, šiljata sljemena krovova i stepenasto obyrubljene fasade niskih crvenka= stih jednošpratnica, Sve kon
•
Brižu
ture razlivene na toj mutnoj slici bez boje i crteža. Spustila se noć, i ona kao od nekog razvodnjenog, posivelog tuša. Prva noć u gra du koji poznam samo iz knjiga. Nema mnogo emocija jačih i zanimljivih za putnika od iščekivanja da posle takve noći svane jutro pa da u stvarnosti proveri slike svoje mašte.
Nešto od takvog proveravanja obavio sam još prve večeri. Hotel u kojem sam otseo imao je dve sobe, svaku na jednom spratu, a u prizemlju bar-restoran sa četiri stola. Vlasnik Talijan (ko ga ne bi prepoznao) otva ra lokal samo svojim odabra nim gostima (poznati trik za nabijamje cena). Bio sam odmah uključen u, te odabrane goste, jer Talijan nije mogao odoleti našem sporazumevanju na njegovcm jeziku. Nahranio me izvanmrednim ravijolima, školikama i sirom, i napojio origi-
nalnim kjantijem, a kad sam mu ja za uzvrat wervirao neke svoje uspomene iz njegove rodne Sireze, ispričao mi je čitav svoj život. Veliki prekooceamski brodovi, talijanski pa francuski, zatim Hotel Savoj u Londonu, i već dvadeset godima ovde, u ovom mestu koje je malo, ali turizam „cvate kroz čitavu godinu. On sve radi sam, sa ženom, nemaju ni dece ni posluge, a za dve godine ide u penziju; lokal će dati u zakup, pa će ma dva letnja meseca dolaziti ovamo, a ostalih deset provodiće na svom dagom Lago Mađore. |
Raspričali se i ostali gosti: jedan Rumun koji već pet-
" naest godina vodi ovđe fvor
nicu ftrikotaže, sa ženom Italijankom dolazi ovamo na špagete »a la milameseć. On psuje imtočme demokratije, ali ga niko ne šluša. Preostala dva stola su se već sastavila i »odabramni gosti«, uz dvostruko sladno pivo i trostruko začinjeno. jelo, pričaju o staroj slavi svoga grada. Čuo sam fu mekoliko anegdota. Jedna: kad su Brižani 1128 sami sebi izabrali vojvođu (grofa od Flan drije, koji je stoljećčima rezidirao u Brižu), poslao im je francuski kralj naročitog poslanika da ih ukori zbog neposlušnosti. A Brižani su mu odgovorili: recite vi va-– šemu kralju„da je krivoklet nik. Mi njegove kreature za svoga grofa nećemo. a pravo je samo mas, naroda i plemstva Flandrije, da sebi izaberemo gospodara... Druga: Briž je u XIV veku bio cen tar svetske trgovine, Sedam) naest kraljevina imalo je ovde svoja trgovačka pretstavnhištva. Grad je DN u bogatstvu i raskoši. 130T došla je u grad francuska kraljica i videvši kako su Brižanke' odevene, rekla: Ja sam mislila đa sam jedina
raljica, a ovde ih vidim, na”
stotine... I treća Š9negdota. I čeivrta. Itd. Kad se mnogo priča o slavnoj pro-
oću kroz Briž
šlosti obično mije ružičasta. Nema više lana, nema šukna, nema Han-
e nema brodova, nema neizmernih prekomorskih po seda. Kamalima se još moža ploviti na sve strane, ali ti grahtovi u Brižu ·su kao mrtva jezera pokrivena žabokrečinom, zgrade među ko jima teku su oronule i magnute kao da tonu, s mostova pada žbuka, a drveće sve više pokriva arhitekturu, kao one prašumske lijane stare spomenike Inka i Acteka. Kao nekada u moći i sjaju, Briž i đanas deli sudbinu svoje rivalke Venecije. No sv je to ipak beskrajno lepo. Ljudski lepo i blago, kao što može biti samo plemenita tuga.
Šetam. noću kroz zamrli grad. Lutam bezbrojnim uskim ulicama, maoko ispre= pletenim bez ikakvog sistema, a zapravo urbanist'čki izvanredno interesaninmo i celishodno projektovanim, jer se sve one iz centra zrakasto razvijaju do ivice grada, koji je nekad bio čitsv okružen bedemima sa kulama i utvrdama, kao što je i danas još naš Dubrovnik. Tu i tamo gori koji fenjer i niegovi refleksi blistaju u masioj vođi kao potoplieni zlatnici. Nigde žive duše, jako nije kasno. Samo vetar, ledena britva brušena nad Altlantikom i Severnim morem, šeta mesmetano, juri prolazima, probija se ispod mostova, „oni sam sebe kao as kad se hvata, za rep. Oko katedrale — to je već tre ća: katedrala u ovim zemlja ma, koja ima ovakvu okolinu — kao đa je meki sastanak femjera, Ima ih na svakoj kući i svi klopoću na vem i žmirkavo osvetilins-\, vaju ulaze u lokale u kojima za šankom piju dva-tri mornara, a oko orkestriona, koji beznadno džezovski zavija. vreba na njih pet-šest dama. Izbledelih i promašenih pokušaja kopija onih mesnatih flamanskih žčema, što ih je po bezbroinim plat nima vitlao Rubensov kist..
Samostan Sv. Jana sagrađen je u XIII stoleću. To je kompleks zgrada, ocrkvica i Jnapelica, među ulicama i kanalima, koji „eć pola milenija služi kao bolnica. U jednom od dvorišta stoji ne-
velika građevina s jednom
dvoranom koja je nekad slu žila za svečane sastanke, a danas se u njoj čuva jedno od najvećih slikarskih blaga čovečamstva, i zacelo ied-
rap ma.
Knjiž novine — Miša 95 c.
no od najlepših, zbirka slika Hansa Memlinga. Nakon zlat mog veka flandriškog, znnči i majvećeg procvata Priža, Memling dolazi posle braće vam Ajk. ma kraju pleiade velikih flamanskih slikara XV veka. Briž je prešao zenit. Gužvu burze počćla je zamenjivala se agonija. ma, približavala se agonija, Tilemling u svojim delima ao da najavljuje tu smirenost jeseni nakon razigranog eta. Tako su bar na mene deloyale slike izložene ı toi dvo”ani, na prvom, mestu re likvijar Sv. Uršule.
Uršula se sa svojim devicama iskrcava u Kelnu, zatim u Bazelu, pa u Rimu, opet u Bazelu, i opet u Kelnu. Šest postaja jednoga hodočašća koje počinje slavno, uspinje se do triumfa. a završava pokoljem i mučeničkom smrću. No sama fabula nije važna. Dragocem je način kako je fo slikarski zapaženo i izraženo, i kako takva fabula, ovako prikszana, deluje. Svežim prirodnim „bojama, koje i nakon pet stotina godina misu izgubile žitkost i sjaj, i onu snagu koja čini da neka slika živi a druga je ınrtva Memline je u tim prizorima mimnuciozmo, Sasvim neipristrasno, ocrtao i obojio čitavu jednu epohu, ne onu u kojoi j> živela Uušula. nega svoju, prelomno razdoblje u kojem jie Renesansa prelazila u Reformaciju. Svojim mučenicima · amticipirao ~ je žrtve Presvete Inkvizicije, koju su Španci pustili na Flandriju kao besno pseto — ali jie njihovim umiranjem prikazao pobedu života. Tai život zra”i i danas iz tih sličica, Memlingova dvorana u Brižu činila mi se kao neki likovni realttor... , Marko Fotez
_-
\
eu eee ae eee oo u ee ia aaa aeoaE-NK Gamez Sr" a iRuennanu nera arap e. A-.Zaiue: ozearerar rerna na ca „aun au nun un Zu a uu “2 * zraaea rare ae ea ira aaa cK rane o ::
— U italijanskoj savremenoj književnosti .pravih romansijera ima vrlo malo rekao je Gato . — Hronika je književni rod koji se najviše neguje, Ali, po mom ličnom „mišljenju, — to jš moj „sagovornik | maročito podvukao — htonika je više novinarski nego literarni pro blem. Uspeh mnogih naših hronika bio je naiviše uslov lien srećnim okolnostima. U pitanju su najčešće bili poratni događaji, događaji O, kojima je inostranstvo malo' znalo i za koje je tamo po= stojalo veliko interesovanje. Fakta su uzimana sirova iz stvarnosti i imala &su čisto dol mentarni karakter: Pa ipak, Knjige naših hroništa imale su veliku prođu u odnošu na njihovu pravu Umetničku vrednost. Delima takve sadržine italijanska književnost je bila ramije siromašna, ali ne stoga što su prethodnici bili wlabhfji pi i. Ne. Rađilo se uglavı om o piscima koji su imali razvijenije osećanje dužnoSti pripoveđača.
Tako je u italijanskoj knji |
ževnosti došlo do jednog paradđoksa. Stariji književmici, koji su se nekađa bavili više lirskim, apstraktnim pro= blemima, dobili su potsticaj od mlađih hroničara. S druge strane niz »čistokrvnih« pesnika otkrilo je svoj pripovedački falenat, baš, pod uticajem tih istih hroničara. Takav je slučaj sa Marijom Tobinom, Đorđom Sasanijem i mnogih drugih.
Vreme je bilo poodmaklo. I pored obostrane želje da
na-tavimo razgovor to nismo bili u stanju da učin. — Ko je po vašem mišlje nju najbolji pretstavnik savremene italijanske knjižčevmosti? upitao sam ga na kraju.
— Za mene je to jedan čovek koji je nedavno umro. Ali nemojte pogrešno da me shvatite. Nisu po sredi nikakvi obziri niti pijetet prema «pokojniku. Naprotiv, tako sam mislio i dok je b:o živ. To je bio tipičan pisac. Preživeo je mnoge društvene i književne krize poslednjih godina i davao je nnjbolja literarnmna rešenja ne zaobilazeći probleme već smelo im se suprotstavljajući. On se nije zadovoljavao, naprimer, davaniem hronike o svojoi rodnoi Kalabriji, prikazivanjem kolorita tog ljudskog i istoriskog prizora, nije se ograničio samo na socijalnu i polit:čku polemiku. Fermemti njegove pesničke duše nisu mu dozvoljavali da taj svet i događaje ·uzme kao doku ment, kao što to čine današnji hronisti. Alvaro je tragao, ponirao u dubinu kk: korenima svoga sveta ogrom nim slpljenjem i obasjavao ga svetlošću poezije. A to je pravi zadatak pisca. Da li je on sasvim uspeo u tome? Da li su svi rezultati do kojih je došao dobri? To je već druga tema. Mislim da monekad nije uspeo baš zato što je bio veliki.
Sa Alfonsom Gatom sam
; se rastao u blizini Mi'=:kae
NINO katedrale. Gomila ljudi koja se kretala u oba pravca velikom milams'"cm magistra-– lom: potsetila me je ns Alvarovu pripovefku »Sat«• i njenog junaka, de?zka koji je prviput došao u velemrad. Uvek kada budem došao u veliki, nepoznati, grad se-
tiću se dečaka koji je kupio sat.
M. Marić DO TITA
Smrt sHideh FOLOKA
Poznati američki slikar Džekson Polcic (rođen 1912 godine u mestu Kodi, država Vajoming), koji je na nedavno priređenoj iz ložbi »Savremena umetnost u SAD« bio zastupljen sa dva ulja »Vučica« i »Broj 1« poginuo je prošlog meseca u jednoj saobraćajnoi nesreći u Americi. Ova iznenadna umeftnikova smrt odložila je za izvesno vreme pripremne radove za organizovanje izložbe njegovih dela koje je bio preduzeo Muzei moderne ıumetnosti u Njujorku.
U napisima objavljenim povodom Polokove smrti na kulturnim rubr:kama američkih listoVa 1 časopisa kritičari su istakli veliki značai Džeksona Poloka i njegove slikarske škole za oslobađanje posleratnog američkog slikarstva od »tapkanja« za evropsiim uzorima i njihovog DOdražavanja. »Pojava Džeksoha Poloka i njegove škole«, pisao Je jedan američki kritičar »pretstavljala je prviput u našoj isto riji, pojavu jedne američke škole koja je mogla ne samo da se meri sa umetnošću preko Atlantika „nego da joj pruži i svoj doprinos.
Novina koju je Polok dao teh= nici slikanja sastojala se u jednostavnom nagomilavanju bolja na platno postavljeno na podu. Piva njegova dela rađema ovom tehnikom izazvala su senzaciju na jednoj izložbi 1948 godine. Ali ubrzo su mnogi američki i evropski umetnici prihvatili ovaj način rada, Za poslednjih nekoliko godina slike DžeMsona Poloka obišle su mnoge galerije u svetu od Njujorka do Tokija i Beograda,
/