Književne novine

| } ADA bi se na

Ž NLO TU TI Očeliv

POZORISTE I FILM OČEKUJU MLADE ~

| Pozo-

rišnoj akademiji tra~

žio poslednji doga– daj koji bi se mogao da unese u nevođeni letopis ove ustanove, bio bi to odlazak grupe od četiri studenata na otvaranje i prvu repertoarsku nedelju u svetu čuvenog

Avinjonskog festivala, u Trancusku po ličnom pozi. vu TjegoOVOg „organizatora

Žana Vilara, upućenog pre-

ko Komisije za kulturne ve-

ze 5 inostranstvom, Izabrana je Olivera Grastić, buduća glumica i Branko Ćurćić, Vlasta Radovanović i Irenej Čenan, budući reditelji. Po | povratku, hajesen će preneti svoje utiske kolegama koji OVOE puta nisu imali tu jedinstvenu priliku. I zaista lakav obilazak ima oblik nekog „vanrednog semestra ili kratke specijalizacije, Događaji koji prethode ovome su razna javna predavanja i posete poznatih pozorišnih radnika i gostiju iz inostranstva. Među njima ostaće u sećanju intimni prijem za Hudožestvenike, medu kojima je mlada Anastasijevna doživela najlepši ko-

___Jegijalni odnos skoro sa svo-

jim vršnjacima,

Ostali događaji unatrag (i ili prvi unapred išli bi sve · do konkursa, već raspisanog

u Štampi, kojim kao da ot-

počinje svaka nova stranica hronike Pozorišne akade_ mije. Pa iako su neprome-~

njeni uslovi (traži se srednje

obrazovanje) · oseća se sve _ veće interesovanje, uprkos |} oštrenom Kriterijumu Ko-

_ misije za primanje studena-

ta na prvu probnu godinu, | Onda ovaj napis nema na| mere da pridobija i privo_ ljeva one koji se i sami pre _ mature opredele za budući | poziv, niti da rcekapitulira

čitavu školsku godinu koja _ sada izdvaja. dve Frediteljske

(Josip Kulundžić. i Hugo _ Klajn) i dve glumačke klase

_ (Mata Milošević i Viktor Starčić), — četiri klase diplomaca, — nego da primeti

da u ovoj visokoj umetn#_ koj školi u rangu fakulteta ma i fta!vih mladalačkih

dostignuća koja, i pored op-

šlih, skoro podjednalcih tenji za što boljim uspehom | što disciplinovanijim radom, prerastaju čisto studij-

7 Re, spekulativne okvire, te'

ju ne samo još lepše nade u ovu ustanovu nego i uka| muju đa se preko nje od o-

_ maju gledaoce, kada se već Tu, u prvim pokušajima, o-

_ bi, u estetskim shvatanjima scene pri radu, od toliko

interesa i koristi za pozorište uopšte. I fa „mlađalačka nastojanja samo traže priliku i primenu, povoljniju od dG BO JOU skučenosti, okažu svoju : T.pURE BIR, 13 SPVd deru

Naizgled, posredi je upou kome:

· ran i naporan rad ima i zaleta i padova — te

nikog u načelu ne bi freba-

lo imenovati. Međusobno

opštenje kolega sa svojom. je' in e etikom. Vedri društveni život odvija

čisto umetničkom

se u razmacima časova ili posle. predavanja, po studentskim sobama, na prijemima ili između proba. Sve Više slobodnih. časova prelaze na stranu odvojenih ·za slušanje nastave, održavanje proba, čitanje u bogatoj biblioteci sa dramskim tekstovima, a uveče vreme pro. lazi u gledanju pretstava ili 1 makar malom učestvovnnju u njima. Upravo onako kao što Balzak kaže: »Dolonost glumca je rad a njegov rad — odmor«. Sve se to intenzivno prožima, mnoge nedaće nekad lične (student–kinji R. R. umrla je majka) tehničke ili materijalne prirode (student M. B. očekuja stipendiju i stan) — ublaži se dovijanjem ili bodrenjem, utrkivanjem, strpljivošću j upornošću. I kad se ima na umu da u dvema neprikladnim zgradama. od koje je ispod sprata jedne čdeliki robni magazin i skladišta »ipak sve teče obično« neobično je onda, ili bar prelazi uobičajenost i to treba istaći poimence „kad poneko i ponekad, a to sve

češće biva, da pokaže koli--

ko doista obećava. Onaj koji u ispitne dane uđe u učioni= cu, za tu priliku pretvorenu u malo gledalište u nedoumici je zašto oni koji bi

se takođe radovali da vida.

ova Jokalna dostignuća izvođenja, zaista ne budu pušteni u daleko veću salu nekog beogradskog pozorišta koje bi „dnevnim pretstavama malo-pomalo osnovalo jedno posebno omladinsko gledalište — eksperimentalni ogranak teatra, sazdan sav od ovog podmlatka, što postaje mlađa. profesionalna snaga.

Zar za,to.nisu dovoljno .Ssa”..,

zreli uslovi ili zar se taj rizik ne može ukloniti čim bude prihvaćen?! „Dosada se samo o twene govorilo. Pozorišna akademija, iznikla iz Visoke filmske škole, sa malim predrafnim i odmah posleratnim tradicijama uzima 48-mu za godinu ToOđenja. Desetine već poznatih glumačkih i filmskih, desetak pyređiteljskih imena samo joj „pribavljaju pove=

Iz Antologije Srpske D0pzijo

Veljko Petrović

Ponovno poznanstvo 56 | Veljkom Petrovićem bilo je | || za. mene jeđan od najpri| jatnijih dđožiyljaja u rađu | || na antologiji. Njegovi sti| || hovi ne mstupaju mnogo | || Dačićevim i MRakićevim; u | Ponečemu ih i nadmašuju. | || Metafora im je smelija | manje Kkonvencionnina, PO”

nekad i sasvim moderna, | Izboru Bogdana TĐopovića | || ne može se mnogo prigo” | | voriti; ipak, čimi mi se d&

jalov i što je samo jednom

ko nevesta, u bolu sišla s

po niti na. mig nevid!

| ZELENILO POD SNEGOM

Veljko Petrović

REPA4TICA

Kosmički cvete,kogne uzbra Vijuganje, kruzi i vraćanja

niko,

lep kao svaki otrovan, bez

sloga,

niko

u bolnoj mašti jednog bivšeg

boga:

uma,

oseđela za izgubljenim '

vojnom,

ti bludiš s velom devičkim,

bez šuma,

večito sama u svežđu

bezbrojnom.

ıI dok sve kruži gde svetovi

gusnu, jivih ruku,

iz mraka u mrak kao m!so

u. Snu:—

juri / edokučmomn) ti juriš u svom m wih | itam: zašto kuda, POMOR dokle? Je li to zanos koji tobom ; vlada, { jesi 1 srećna što te fako” ' prokle *omiso hladni određenog 216: sklada?

— — — — —

Zeti viyaba brzine, ja letim đa letim, OSao Poe Sestra l i i tenine, {s okom što samo u rikiĆa

žarke pare, zemlje i sleđena među njima samo moj put

njega nosi isti, odiškonski

anja

Tenje da će da im se pri-

neotkrivena, , od kojih će mnoga popadati · na samom domaku, doživeti ·

ključe i nova,

i Vaterlo svojih iluzija ali

Samo makar neko preći Ru--

bikon i odlučiti bitku konačnog uspeha na vrhu. Neko.

'im se još na Akademiji ukazala prilika ine samo među kolegama ne'80 i u javnosti. (Milan Mi-' lošević, Aleksandar Gavrić, Rastko Tadić, Tatjana Beljakova). Što se tiče teoretske nastave ona ide za tim da ne da samo jednostrano obrazovanje za praksu nego i daleko šire „poznavanje umetnosti, nauke i društvenih zbivanja, :

U samoj praksi silna odu"Ška je nađena priključenjem radu Akademskog pozorišta »Branko Krsmanović« koju otkrivajući amatere koristi studentu akademije a tima ima izgleda da se pronađe i budući mladi pisac, od koJih naprimer Miroslav Belović i Jovan Ćirilo ili drama– tizator. Aleksandar Obrenović, pa i drugi nisu još uvek. srećna rešenja. No to ne znači đa i sama profesionalna pozorišta ne »uposle« ne izvedu do rampe ili uz rediteljski pult nekog epizodistu ili asistenta. I taj ko prihvati ponudu, neki i laskaviju, kad snimi nekoliko kadrova filma pa buđe i po-= menut. u kritikama svaki sud je zaslužno opravdao jer oseća se počastvovan i rešen da talentom opravda svako ukazano poverenje pozorišne kuće i iskoristi trenutak gledaočeve pažnje kao da »sve zavisi od njega«. Svoju pravu priliku student nalazi u svojoj učionici i pokazuje se pred profesorom, u kog ima veće poverenje nego u ma čija mišljenja. A #jednom, užurbanost u garderobi izme đu paravana ,oko kostima iz pozorišnog funđusa ili naprosto od »prištepovanog starog materijala«, od šminke za koju je dovoljna tuba kar= mina, oko nameštaja i dekora prenetog iz rektorata, oko scenske muzike i osvetljenja — raštimovanog klavira i dva reflektora — a iznad fioga uloge ispitnih pretstava uveriće svakog da sve može biti daleko bolje, kao ymretuširana fotografija, kada uskoro zađu “u svoje intimne pozorišne budoare i stanu na pravu pozornicu ili

pređ kameru, Aleksanđar Mihailović

svuda, golet, ne krivuda,

polet.

Koja sebe grize,

beskrajnosti zmija

uprla je u me do dva oka

hola,

i ja svojim tragom, što ko

arebro sij ,

neprestano slikam 'prečnik

njenog kola.

AP bluđeći mimo sviju,

sred svemira,

ja večito čeznem za učešćem druge,

što će da razume gordost

moje tuge,

i bezglasni jauk mog večnog i nemira.

Skrivena u tajnu koprene mi CP lepe, ja jurim kroz sfere, slutkim ! kako šume, a planete trepču, preplašeno

strepe,

zavidno i mrsko pogledaju | u One

se bližim —_ dok očajno blemu :Sad i ponosno srce u smelosli

AL“ ja im

| grejem, žar bliskosti pali kosu Ž raspletenu; ja otresem iskre, jureći se?

smi ..

„licina mogu se ponositi što

da se istaknu .

DEC

(Nastavak iz prošlog broja)

»Zašto onda. bežite?« »Da. Ima nas jedanaestoro i dva lađara, . »Bombe,« reče Soses. :

»Ali one nisu mamehjene vama.

Izgledalo je kao da se starac brine ili da se zamara. »Dođite sutra ponovo.«

Sutradan otac i Soses ponovo odoše u Bilbao. Nisu se usuđivali da odmah odu kod starca. Ušli su u kafanu u koju svraćaju razni preprodavci nepokretnina. Trgovci su već poznavali tatu i nazivali ga »ludi apotekar«, zato što je hteo da usred građanskog rata, uoči bombardovanja, proda kuću i apoteku. Neki su se zabavljali zađirkujući ga. Soses reče da naš otac ima smisla za humor ali da bi ipak više voleo da nađe nekog kupca. Posle uništenja Duranga .kuće u celom kraju nisu više bile na·ceni. A posednici su, ukoliko nisu bili na frontu, igrali karte. Nije bilo izgleda da se ovde nađe kupac. ~ I tako se otac i Soses vratiše kod ujaka našeh pomoćnika. Zaftekli su starca u još boljem raspoloženju. Gluva služavka i slepi

· sluga: ušli su u sobu zajedno s gostima. Sle-

pac se osmehivao a gluva žena je vikala. Zajedno su išli. u podrum i doneli prašnjavu bocu i pet čaša. Starac puni do vrha tatinu čašu, do polovine Sosesovu, do četvrtine čaše svojih slugu, a u svoju sipa samo jeđan naprstak vina, nekoliko kapljica. »Treba štedeti«, izjavljuje on i sladi svoju porciju, kapljicu po -kapljicu. »Pijte, deco moja,« kaže on, »i neka vam je alal! A i ti si popio?« pita strogo slepca.

Za to vreme gluva žena đaje makakav odgovor na makoje pitanje iz prošle godine i gospodar je zadovoljan. Nekoliko kapi vina kao da su ga opile. Priča priče iz svoje mladosti, beznačajne ili veoma tužne, i na njih' se smeje kao na dobre šale. Najzad zatvara oči'i izgleda kao da hoće da spava. »Idite, idite deco, vreme je.« »A pozajmica?« · pita Soses.

»Danas je suvjše khasno,« odgovara starac ne otvarajući oči. Sa zatvorenim kapcima liči na mumiju.

»Žurimo se,« kaže Soses.

»Znam,« potvrđuje starac. »Ja sam video više građanskih ratova. Bez žurbe svršavaju se oni preko noći. Dođite sutra. Odluka jo doneta. „Ugovor i priznanice pripremljene, Zahtev će biti ispunjen!«

»Zar ne može danas?« pita Soses.

»Misliš zato što sam mpijan?+ pita starac & lukavim osmehom: otvarajući oči. »Glupače! Sutra će se služiti voda!«

On ustaje sa fotelje i gura svog sestrića i oca napolje kao đačiće. Na pragu iznenada kaže Sosesu: »Sutra pusti svoga gazdu da dođe sam, to će olakšati stvari. Uostalom gubiš suviše vremena na ovim putovanjima.«

»Kako hoćeš, ujače.«

»Da ne nameravaš da se ženiš?« upita odjednom starac sestrića, kao da je na vratima postao brbljiv.

Soses priznađe da ne misli na ženidbu.

»Imate li ćerku? pita starac oca.

»Imam dve ćerke, od dvanaest i seđam- · naest gođina.«

· L fi nećeš da se ženiš, Venseslao?«

»Ne, suviše je kasno.«

»Utoliko bolje!« i starac im zatvara vrata pred nosom. I onda još više: »Senjor Espinoza, sutra dođite sami. I to vrlo rano! Vrlo rano!«

To je bilo u nedelju. Posle toga je otac razgovarao s našim sftricom moleći ga još jednom da da svoj potpis za prodaju. Pošto je Pablo odbio, tata izjavi da će jednostavno ustupiti Sosesu i njegovom ujaku apoteku i kuću na četrdeset godina. U tom slučaju mu nije potreban bratovljev potpis. Tada Pablo. zapreti da će pozvati sudskog izvršitelja i da će tražiti da se i apoteka i kuća zapečate i to sve samo zato da bi zaštitio svoje dobro.

»Sve meni pripada, drao se naš stric. »Shvataš li najzad? Mi ratujemo, brate. I ja sam dobio!+

»Videćemo,« reče fata, »viđećemo!«

I onda je otišao za Bilbao kod Sosesovog ujaka, kome je od prvog dama i:a:reno izlo- · žio sve svoje teškoće, a naročito Pablovo odbijanje. Otišao je da mu predloži ugovor o zakupu. A naš stric je požurio u sud.

To je bila Sosesova priča.

»Hoće li nam tvoj ujak pozajmiti novac?«

· zapita Modđesta.

· »Možđa,« odgovori Soses, sležući ramenima. i A Pablo še već vraćao sa čovekom od zakona. Sudski činovnik se smestio u apoteci i čekao, kao da se spremao đa kođ nas sačeka strašni sud. Stric se osmehnu „na nas, ali se mi povukosmo pred njim čaikk do zida kao pred šugavcem. On prsnu u smeh i pođe uz stepenice da nađe majku. Mi đeca smo čekali oca prvo u bašti, zatim u kuči, a kađa je došlo vreme ručku čekali smo ga za stolom. Mama i Pablo razgovarali su uvijemo i mislili da mi ništa ne razumemo... Potrčali smo zatim na balkon i Gil je prvi video oca kako stiže na knoju a ne u svom Forđu. Sjurili smo se u trpezariju kada'je tata' ušao i pokazao nam ·svoje prazne ruke. Pablo se bestidno smejao i viknuo: »U pravi čas! Pia, supu!«” | i ” Mama nam je podelila supu. Bilo je tri sata posle podne. »Je si li prošao kroz apotelku?+ pitao je

| Pablo.

_»Seljaci te već čekaju. telj.« ; i »Sve je uzalud,« odgovori otac. »Znači mogu da ga vratim?« upita Pablo. »A zbog čega? Sve je bilo uzalud. Zato sam prodao svoja kola u Bilbaou.« __»Vratio si se .pešice?« upita mama, »Iznajmio sam konja! Nisam dobio bogzna · šta za mjih, mnogo ljudi hoće da beži. Ali Soses nas spasava. On ima hiljadu pezosa u zlatu. To je njegova ušteđevina. I on ide s

I sudski izvrši=

. nama.«

»Kuđa?« upita naša majka. »Šta nameravaš. Antonio? Šta nameravaš?«

»Sve je spremno. Noćas nas motorni čamac čeka izvan Gernike.« ;

»Motorni čamac?« upita stric Pablo... Iskrcaćemo se. tajno kod Gerarija a zatim ćemo {aksijem otići do Bijarica.«

»Jedanaest osoba u jednom Halsiju?« upita Pablo, ı : ć

»U pravu si, moraćemo da uzmemo dvoja kola.« 10

»Misliš da se kockaš u Bijaricu, i da dobiješ?« — upita stric Pablo. ;

»Živećemo,« reče otac, »Bog će nam po-

moći.« ; 3

»CČamcem?« upita mama, »Misliš da čamcem pređemo nas trinaestoro preko uzburkanog mora, noću, bez osvetljenja? Pa to je smrt, Antonio! Mesevima već'pokušavaš da pobegneš od nje, radiš razne ludosti, kidaš sve porodične veze, uništavaš slatki uobičajeni mir našeg doma i ljudi brzo zaboravljaju dobre običaje. Pogledaj malo svoju decu! Šta si urađio, ti, fanatiku pedagogije od mojih sedam mališana? Jnocencija je oskrnavljena, Hoze postao ubica, Karlos podivljao, Modesta je bestidna, Eugenio večito go, Gil starmali, Bartolomeo glup! Ti &i ih takvim učinio, ti, sa svojim večitim strahom. Uvek &i se plašio smrti. Ceo tvoj moral bio je ustvari samo strah od smrfi. Kako samo može čovek tako bestidno da voli svoj život? Ti voliš l]juđe? Ti ih jedino voliš zato što žive. I sada iz čiste ljubavi prema životu, hoćeš da povedeš trinaest osoba u sigurnu smrt. I to samo zato da bi pobegao od bombi, iako ne verujem da će nas save trinaestoro bombe pogoditi odjednom. Ali ti više voliš da se svi podavimo, Soses, tvoj novi spasilac, Pablo, tvoj brat, tvoje sedmoro dece, ti, oba lađara, i ja, tvoja žena. Jesi li još uvek pri svesti, Antonio?«

»Sta govoriš, Pia?« zapita otac zaprepašćen. »Zašto je Inocemcija oskrnavljena? Zašto je Bartolomeo glup? „Zašto je postao glup?«

Izgledalo je da je tatu majviše pogodila ova poslednja primedba. Naša majka suvo jspriča kraj trgovca ribom. Ko je izdao našu tajnu? Inocencija? Ili gtric Pablo?

Otac je slušao ćuteći, na izgled mmogo mirniji, nego što bismo jkađa verovali.

HERMAN KESTEN

Tek što je mama završila priču, upita Pablo: »Znači mogu da pošaljem kući sudskog izvršitelja?«

»Zar su sudije već tu?« reče otac izgubljeno. Stric Pablo je lomio. ruke.

»Je li sve to istina, Hoze?« upita otac.

»Da,« reče Hoze, »da.«

»Inocencija?«

»Da,« reče Inocencija, »dac.

»Onda nemamo više vremena,« viknu otac i ustade,

»Kuda ideš, Antonio?« „Naša majka je skočila sa stolice i uhvatila tatu čvrsto za ruku kao da hoće da ga zaustavi. Vikala je: »Šta ti je, Antonio? Kako io izgledaš! Nije ti dobro! Popi gutljaj vina. Dajte tati čašu! Brzo!«

Mi, deca, skačemo. Inocencija prosipa &voju čašu na beli čaršav, Hoze pruža svoju čašu mami, koja je prinosi očevim usnama. On poslušno ispija jedan gutljaj.

»Dobro: se osećam,« kaže. »Osećam se sa= svim dobro. Hoću samo da pošaljem Sosesa.. Moramo odmah đa bežimo. Ko bi još mogao da sačeka noć? Spremite se, deco moja. Uzmite evoje kapute. A ti Pia, ne zaboravi svoj nakit. Ko zna, možda će nam biti potreban! Požuri, Pablo! Jadni Soses! Šta ste vi sve prepatili od onda! Ali sada ja znam, mali moji. Svi smo mi živeli u paklu. Dosta! Spremite se!«

»Antonio!• viče mama, uplašena, .preklinjućči, »Probuđi se već jednom!

»Ja sam ·budan,«

»Kuđa ideš?«

:OMGKO odavđe, u Francusku... za poče-

»Niko neće poći s tobom.«

»Šta?« Otac pogleđa oko sebe kao đa ne-

· što traži, Mama mu približi stolicu i on se-

de, »Šta? Ako vam naredim da... . »Čak i kad bi me ubio,“ povikala je maj-

'ka. »Ja neću u Francuskul!«

a »Nećeš u Prancusku? Pa kuda ćemo on„da?« »Nikuda. Ja ostajem!

»Pia, zar ostaješ kađa je odlazim?«

»Da, zato što ti odlaziš, ja ostajem, Ne mogu više da živim s ftobom.«

Evo šta je rekla moja majka.

·»Ne mogu više da slušam tvoj glas. Ti si možda m pravu, Ali ja više neću da si ti u pravu. Možda s&u ljudi kao što si ti krivi što na zemlji ima još malo pravđe i milosrđa, ali meni je onda tvoja zemlja odvratna; ja više ne mogu da delim kuću s jednim svecom kao što'si ti. ;I ne mogu više da spavam u tvom „krevetu. Ne mogu više da čujem ni tvoj glas. I ne ostajem samo ja zato što fi odlaziš, ostaje i tvoj brat Pablo.«

»Kunem se da ću ostati ovde do kraja

- života, reče Pablo.

Naša majka poče da viče: »A mi tvoja daca neće da idu s tobom! Oni neće da ptose svoj hleb i da stradaju u tuđini, Oni neće da se podave u moru pa. da ih ribari izvla= če mrežama kao: sardine, Između oca i majke, biraju. mene! Između progonstva i otadž-

· bine, otadžbinu. Oni više veruju u strica ne-

go” u tebe. Tvoja deca te vole kao što žena voli anđela, A kada do toga dođe ženi je i prvi mornar miliji od anđela. Pitaj svoju decu da li hoće da. beže s tobom! Hajde, pitaj ih! Svi te mi ostavljamo samog, svi te ma puštamo. Beži! Iznajmljuj čamce! Izdaj svoju porodicu! Poremeti svoj život! Drhći pred izmišljenim opasnostima i juri u sigurnu smrt! Ali na kraju krajeva, sve su to samo priče! Kako si se samo kleo pre dvadeset #odina da ćeš postati lekar! A šta si postao? Seoski apotekar! Dvadeset godina tvoje usne izgovaraju krupne reči. I tvoj život je primeran. A sada? Šta ostaje? Strah i zbunjenost!« ; Da li je istina, đećo, upita naš otac, da nećete da napustite Gerniku? Zar mećete sa mnom?« / ij| ı

1 vidite, gospodine, onđa se desilo ono najstrašnije. Mi deca smo ćutali. Svi sedmoro smo ćutali. Inocencija i Hoze su stajali nemi kao da optužuju. Nežni Gil i brljiva Modesta zadržali su svoj pogled prikovan za zemlju. A Bugenio i Bertolomeo gledali su mene, A ja sam, o. gospodine, ćutao.

Onda otac stavi ruke na lice i zaplaka.

A mama uzviknu: »Antonio ne uzimaj to to-

liko k srcu! Ti si još mlad, Antonio! Ne očajavaj! Ja bih htela da ostanem & tobom, ali

ne mogu! Iz noći u noć, ležeći pored tebe,

uveravala sam samu debe: Volim „Antonija, volim ga. Ali lagala sam samu sebe. Nije trebalo đa se udam za tebe, Antonio. Trebalo je da ostanem verna Pablu, čuješ li?e

Tatini jecaji se udvostručiše, dok smo mi

· deca u očajanju gledali izdaleka, a ja sam

osećao u sebi ogroman stid i veliku i blagu mežnost prema svome ocu i Želeo sam da kleknem: pred. njega i kažem, tata, idem ja s tobom. Ali nisam to učinio. Pablo se nalaktio na sto i smejao/se kao da je ave to samo šala. :

Onda uđoše Soses i čovek od zakona.

»Šta je?« upita Pablo.

»Senjor bi želeo da zna koliko dugo još treba da čeka?«,

»Tačno«, potvrđi sudski izvršitelj. l

»Soses,« reče otac otkrivajući lice i mi viđesmo to detinje lice, to dobro i plemenito lice obliveno suzama. »Soses, svi me napuštaju, niko neće sa mnom!«

»Ja ću gospodaru s vama, ako hoćete.«

Najzad osetih eanagu da priđem. svom ocu da mu,kažem da ništa od svega toga hnije istina, da smo i mi deca hteli s njim da krenemo ma gde, na kraj sveta, svi, ili bar većina, Gil i Inocencija sigurno, njegova dva ljubimca, a u svakom slučaju, ja, Karlos. U iom trenutku sam plivao u sreći i približavajući se ocu rekao mu: Tata!

Avaj! ne verujem da me je čuo. A i da je čuo nije obraćao više pažnju. Jer u tom trenutfikku počela su da zvone zvona ma uzbunu. Čovek od zakona je vikao: »U pomoć! Dolaze avioni!«

Stajali smo svi mimo u sobi, dugo Vremena ·kao začarani, dok nisu pale prve bombe, a zatim smo se strmoglavili niz stepenice · u podrum. .

Otac je vikao: »U podrum«!

»U podrum!« vikali smo mi deca, +trčeći. Stric Pablo je trčao pred nama smešno potskakujući, s rukom u ruci naše lepe mame. Alarmno zvono koje još uvek zvonilo, pra sak bombl, sve je to izgledalo kao da juri za nama mpo stepeništu. Teško zvono bilo nam je za petama. Usred podruma Soses i sudski izvršitelj stajali su pored bureta s krastavcima. Čovek od zakona vikao je da se mora vratiti po svoju torbu. Ona je bila u apoteci, znao je tačno mesto. Ali se nije micao i kako je jedna bomba pala u neposrednoj blizini, baćio se na kolena. Soses je držao veću šibice. Tri puta je palio sveću, tri puta ju je sudski izvršitelj gasio. Otac je držao našeg Gila u naručju i Inocenciju kao malu devojčicu za ruku. Gil se smejao. Inocencija je plakala. A EBugenio i Bartolomeo bili su pripijeni jedno uz drugo. Mama se oslanjala o zid & rukom u ruci strica Pabla. Otac izgovori u jednom dahu: »Dečice, budite mirni! Dečice, budite mirni!«

Ja sam stajao potpuno sam i, zamislite,

bio je to srećan irenutak za mene, jer moja porodica je još uvek bila ma okupu. U podrumu nisam osećao nikakav &trah. On je došao kasnije, mhogo. kasnije, noću, i u snu, i na ulicama Pariza, usred mnogih ljudi koji se smeju, idu, govore. | o · 4 Večno mi: zvoni u ušima: »Dečice, budite, mirni!l• Onda nas je pogodilo, Kada sam: otvorio oči bilo je svetlije i dim i prašina su se razilazili, a ja sam ležao u kreču i video kako moja majka odlazi s Modestom, i video kako stric odlazi sa Hozeom, kako 6vi četvoro jednostavno odlaze, ne okrećući se, Odlazili su u najvećoj žurbi kao da jure ma VOZ, Hteo sam da vičem ali mi je prlo bilo zatvoremo. Docnije su došli ljuđi. Nepoznati ljudi. Iskopali su nas napolje. Tada sam mogao da vičem. Ovaj je Živ, kazali su dobri ljudi, i poveli me sa sobom. Onda sam tačno znao. Ja, živim. Pogledajte me, molim vas, dragi gospodine. Pogledajte: ja živim,

Karlos zaćuta. Već se smfkavalo. Smrza= vao sam se. Dečak je gleđao u pod.

»Karlose, kazao sam. »Dragi moj prija= felju!«

»Da, dal« kazao je Karlos i rasejano se osmehivao. Pored sve moje tuge još me je boleo i ovaj osmeh.

»Koliko đugo živi čovek?« upita Karlos i produži: »Ne vredi o tome govoriti. Ali zar ljudski život uvek ovako izgleđa? Jesu li ovo tajne i snovi? Pitam se: Jesu li moja iskustva opšta iskustva? Zar tako izgleda veličina? Zar tako umiru ljudi? I tako žive? Kako su ljudi užasni! Dob:o. Kađa su me nepoznati ljudi izveli na ulicu, odjednom pobegoše od mene. Stajao sam i ništa nisam razumevao. Grmelo je u vazduhu, _Avioni. Bacali su bombe i pucali. Okretali se i menjali pravac. Poređani, dizali su se spuštal. Dim, crn i žut. Vrućina. Vatra. Zemlja se iopila. Stajao eam ma ulici i razmišljao. Onda mi je sinulo. Trebalo je da tražim oca, braću, sestre, svoju majku. Vikao sam: »Majko! Majko!«

Dragi gospodine! Avioni su se spuštali sa= svim nisko, kao iz radoznalosti, i ja sam trčao i još uvek misam osećao ni užas, ni očajanje, ni onaj bol što para ubrobu, imao sam samo jedno osećanje: trčao am, I video sam! Ti avioni su pucali u ljude koji su napuštali svoja skloništa i bežali. Ispred crkve nalazila se stočna pijaca. Stoka je bila ograđena. Avijatičari su pucali mitraljezima ma ovce, da li shvatate, i one su umirale uz nemoćno blejanje, kao deca. I psi koji su urlali padali su i više nisu urlali. I avijatičari su pucali na &toku, koja je mukala na pijamom trgu; i krave su padale i nisu više muhkale, Mitraljirali su ljude kao stoku. Bilo im je sve sve= jedno. Bili su plaćeni da to čine i ubijali su iz svetog ubeđenja. Ja sam jurio i.gledao. Odjednom me zgrabi jedna ruka i gurnu ma u rupu usred trga. Zemlja je bila rastrgnuta, tako da joj se utroba videla, a ustvari je to bio samo krater od bombe. TLežao sam tu, u buci i dimu. Neba je mestalo. A onda buka prestade, Avioni su otišli. Jedna ruka me izvuče iz kratera. Na trgu dve osobe: jeđan čovek i ja. Telurao sam se kao slep i gluv. Posle paklene buke tišina, strašna tišina, sto 'puta strašnija. TI: delovi automobila na krovovima, krovovi u baštama, zapaljeno drveće, razbijeni prozori, kuće probijene bombom, od Tavana do podruma. 1 lokve krvi, tamne 'krvave lokve. I mrtvi. Smrt je tako bestidna. Ona briše i obnažuje sva lica. Kađa bi Bog ošećao kao čovek, morao bi da skrene pogled od ovih mrtvih. Zar se ne stidi ni malo kada vidi mrive tako gole? I to ječanje u kućama koje gore. I svuda mrtvi. Psi, mačke, stoka, muškarci, žene, deca, i svi oni leže, čuče, sede, svi mrtvi. A tek ranjenici. Njihovi krici! Ljude ništa ne· može da uplaši, Bya|

KNJIŽEVNE NOVINE. 9