Književne novine
VOCI OI BAVI ;
PARIZ ZA ILI PROTIV JAVA AVUJI
Premš pisanju francuske šlampe, posle prve tri pretstave Anujevog novog dram skog dela »Jadni Bitoš« (ili: »Kad se glave služe za Večeru«) — Pariz se podelio u dva tabora: dok jedni ne kriju svoje zadovoljstvo, drugi ga žestoko osuđuju. Pariski »Ar« posvećuje obe uvodne stranice ovom događaju. Pod
naslovom »Anuj provocira DPariz« list naslućuje jednu
novu bitku oko »Ernanija«. Je li to osvajanje novih fema u francuskom pozorištu (posle Sartrovog »Nekrasova« koji je na sličan način uzburkao pariske krugove)? Ili je doveden u pitanje dalji razvoj. Anujevog teatra? U želji da svojim čitaocima pruži mogućnosti da čuju obe strane, »Ar« na SVOjim stupcima otvara tribinu za debatu: Pjer Markabri, Marsel Eme, Pjer Laza-
ref, Žan Delanoa, Kluzo, Nimije, Lebek, Ginjber —
već su se izjasnili za ili pro= tiv, dok Gabriel Marsel, Butan, Eke, Andre Mišel i dr. tek treba da daju svoj glas.
Za pozorišnog ktritičara, Pjera Markabriia, »Bitos« je velika komedija karaktera. U centru je čelična ličnost, eiršavi neumoljivi čovek: fanatični sudija i čistilac Bitos. — MBitos je Robespijer, ali isto tako Savonarola iil neki Ađolf Hifler. Dobra lakrdija! kaže Markabri: Cela sala ie uzela u odbranu Adolfa Hitlera. Ne varajmo se: Bitos je od one vrste od koje su rešisti., cd koje su načinjene ledene ubice. od koje se stvaraju hladni uftamanijivači. To je Hitler u bedi i zlopamtilo. onai Hitler koji je erkavao od gladi u Beču. nabeđeni genije. koji je sanjao c narodu vučenoni za uže, to je čovek plitkih zamisli a sistematskog gneva.
Markabri ne veruje da je komad pristrasan i pokušava da osvetli Anujev odnos premia žrtvama i njihovim 1lačiteljima. Za njega Anuj je na strani žrtava, ali on pokušava da razume i Bitosa. Po Matrkabriju, Anuj je dao komad u kome je milost oftsutna, delo pustošnog prezžira, komađ o čoveku poniženom i uvređenom, delo pod-
stvorili našom poražavajućom ohološću, našom maloumnom nadutošću, našom sitem svirepošću. A ako je Bifos bio neophodna kataštrofa. Samo oruđe? Da, jadni Bi Ttos..., saglašava se sa Anujem Pjer Markabri.
Po Marsel Emeu »Jadni PBitos« bi bio sjajna ilustracija za duhovnu pometnju koja vlada u Francuskoj, naročito među intelektualcima levice i desnice. Ukazujući na mogućnost da su izvesne a-– luzije na 1944 i 1945 mogle da proizvedu razmimoilaženje u pogledu prijema komada, M. EBme zaključuje da da bi to opravdalo nečiju Opasku da su Prancuzi šposobni samo za mržnju.
Pjer Lazaref smatra Anuja najvećim savremenim dvamskim pišcem. Za njega Anuj i u svojim najslabijim delima ima dosta stvari boliih od najboljih dela većine drugih dramskih nsutora. On ostaje pri tom tvrđenju i posle »Jadnog Bitosa« koga smafra »najmanje dobrim«. Ton prvog čina, izvesna gcenska rešenja i dve scene iz drugog, nekoliko · replika u Trećem činu utešili su ga i iskupili razdraženmost koju je osećao tokom celog prikazivanja i dosadu koja ga je dotukla u završnom .delu. »Moje poštovanje autora niie, sigurmo, umanjeno fime što je izrazio ideje koje Osporavam i napao vrednost ac kojih držim. Ono je, naprotiv, poiačano zbog hrabro sti o kojoj on pruža dokaza izražavajući se na način za koji je unapred znao da će izazvati više odjeka nego simpatije. Anfikonformizam me ne razdražuje, ma u kom obliku se javljao. Ali, naijstrašniji konmformizam
»Konformizam nekonformizma«e — smatram nedostojnim. Ona što smatram još
nedostojnijim njega, to su replike, koje »drže ravnofe-
žu«, koje čine „konfuznom njesovu nameru i izgleda-
ju kao mamenjene tome da opravdaju njegove smelosti. Ljuti me baš to što mislim aa je Ž. Anuj — nepravedno osuđivan po Oslobođenju or strane onih koji su žudeli da se oslobode njegovog ftalenta — izgleda uložio dvanaest godina da ponovo pre-
grejane mržnje. Upoznali - : · smo Bitose — kaže on — a teče svoj strah i snev. T ano nismo spoznali da smo ih šlo me gnevi, što me vređa
— dolazi otud što pod bednim criama Bitosa pronalazim Anuja. koji šiba one koji su mu zadali strah, koji
Wbičuje svoju ležnju ka čistunstvu da bi se time iz-
jasnio za suprotne opraštajući sebi svoj uspeh i obzna=njujući ono što smaira sopstvenom pokvarenošću«, Kluzo je izjavio da ne deli mišljenje Ž. Anuja ı da baš zalo može slobodnije da da svoj odgovor: »Na pretstavi je tri čelvrtine gledalaca prebacivalo autoru — u ime Fepublike i slobode misli što ne misli kao oni. Kad je zavesa navučena posle prvog čina, okrenuo sam se prema sali: 300 Bitosa bilo je iza miene, bledih od sneva. Da su im date mitraljete i da im je osigurano da će proći nekažnjeni, osuli bi paljbu na Anuja u samom „pozorištu, smesta, bez griže savesti u duši i svesti. Toliko o Ssporu oko mišljenja. Ostaje literarni spor (promašen komad, dosadan, dramski nezanimljiv itd.). Sto se mene tiče, ja se nisam dosađivao
i za trenutak. Zaista, prvi
čin mi je izgledao dvadeset puta slabiji nego drugi, a drugi dvadeset puta slabiji od prvog. Ali, moglo bi se, takođe, reći da je prvi če-
tiri stotina puta bolji nego treći. U svakom slučaju
Anuj je pronašao u tom prvom činu uzvišeni, suvereni ton koji, možda, mikad dosad nije postigao. Što se tiče onog nesrećnog trećežB čina, on mi je uprkos svojih slabosti pružio četiri stofine puta više uživanja nego što sam imao čitajući kritike koje su sa osudile«.
Zan Ginjber daje negaftivnm.u ocenu: »U komadu Ž. Anuja postoji sadržaj i ono što ga drži. Ono što ga drži su lIri beskrajna glagoljivo mračna čina bez imalo svetllosti koja bi omogućila da se čovek u njima snađe. Sadržaj: u žučnom i sarka-
stičnmom Tonu — a De u safiričnom! — fobožnje ošudđivanje Velike Revolucije,
Cipora, čišćenja, demokralije, parlamentamog režima, razume se. uza sve line aluzije da se zadovolje histerici antikomunizma. Dodajte
tome s vremena ma vreme
poneki prijateljski mig za »narod« kao kad se plača carina«. ~
Ocenjujući najnovije Anujevo delo kao krik mržnje krajnje sšterilan i negativan. Ginjber misli da bi umesto što zajedliivo napada pokret etpora, Anuj bolje učinio da je svojevremeno učestvovao u njemu. Danas, međutim, neprijatno je što mu skandal! donosi uspeh koji mu je talenat uskralio.
Za Rože Nimijea je divno delo. inteligentne gledaace. a fu vrslu ne bi trebalo da budc teško pronaći u Mrancuskoj. Anuj.je — kaže on poslušao Židevu preporuku da napada instituciju ili poredak slvari samo tamo gde su najbolji. Zato i ne posm:
»Bitos« stvoreno za
ira Francusku revolučiju kroz Filipa ili Fušea, već
Rkroz čoveka bez zamerki kakavyNje bio Robespje?.
Morvan Lebek se izjašnjava proliv Anujevos »Bitosa«e i u njemu vidi samo pro mašen komad. Duplo promašen: najpre stoga što je iehnički slab i dosadan (kad je stvarao Tartifa — dodaje on –- Moljijer se trudio da sa uvuče u inirigu s razvojem i skokovima, a ne u prostu konverzaciju oko stola). Kao drugo, on zamera istorisku neodrživost dela: »Robespjer može da se voli ili ne voli, on je u svakom sluju beskrajno veći, tragičniji i stravičniji od Anujeve pozorišne lutke«.
Žan Delanoa staje uz Anuja i nalazi da mu ljudi zameraju što je nagomilao istine koje remefe ono dobro mišljenje što ga imaju o sebi. »Bitos« je doživeo isle ıreakcije kao »Nekrasov«. Čim jedan autor, — kaže on im,a hrabrosti da udari na ljudsku pravdu i izrazi SVOju odvratnost prema kompromisima sudara se s OSromnom većinom mediokrite ta instaliranim u svecem mo ralnom i duhovnom konforu.
s onima koji osećajući se pogođeni ne propuštaju da
se pozivaju na Francusku, a sebe smatraju njenom čistom ir karnacijom.
U ovom trenutku nemogućno je oceniti ispravnost svih argumenata iznetih za ili protiv Anujevog dela. Pogolovu što je u pitanju. izpleda, delo koje za svoj Upliv ima da zahvali finom paradoksu izraženom često u ume{nošii suprotfstavljanjem autorovih namera i na stojanja celokupnom (psihnloškom i društvenom) rezulfatu dela. Jedno je izvesno: bivši avangardist. dobri građdanin i (za neke) skoro pliezreni bulevarski pisac natevao je još jedanput umoetnički Pariz da razmotri i izmeri ponovo sve njegove vrednosti. V. S.
TRIBINA
Tašto Su Vrata 7atVonpna?
Sporiu su zatvorena vrata u našoj književnosti.
Zašto?
Svake nedelje, bilo da je sunčan dan, ili se mutni oblaci nadviju nad sam ?eleni tlerem, bilo da košava nemuzikalno koncertira, svejedno da li pada sneg ili frava tek počinje da' buja, da sunce najviše prži, ili požutelo lišće opada — u sve te dane srećemo, tu i tamo, na istoku ili zapadu, po ložama stadiona ljude od pera.
Scena je zabavna: stolica sreka ispod čuvenog pesnika i poznatog književnoš kritičara čije lice bledi i zeleni, usne modre, ljutit glas prodorno se probija kroz žagot i buku, i seje reči gneva i razočaranja...
Malo dalje, kratka, 9ĐOernela lula prosto &kakuće u poluotvorenim „jednog drugog pesnika, sva izgrižena i bez iskre žara, ne dimi se, zaboravljea i tužna.
TI dok fudbal_ka lopla ncstašno švrlja po ćilimu od irave, poleti po vazduhu, otskače s slava igrača ili se vrzma pored njihovih nogu, da bi se najzad zakoprcala u mreži kao ulovljena riba, dve ruke plieskaju. Uporna i dugo, mada dlanovi bride. A ti isti prsti ispisali su hiljade stranica sitnim zbijenim rukopisom, i iz toga su nastali romani. eseji, pripovetke, reboriaže...
Gledajući ih tako česta na stadionu, uzbuđene. nevesele ili rađosne, nasmeiane ili smrknute, govorljiva ili ćuftljive, na usne navire ke zna po koji but isto pi-
tanje — zašto? Zašto su spotu zatvorena vrata u našoj književnosti,
kad najjača pera svom stra šću mavijaju na fudbalskim utakmicama? Kad retko koja igra košarke promakne p:tomim očima koje su Dproujkle u tajne iurskih" bezova, sanjivih mahala i bpenmdžera okovanih gvozdenim rešetkama.
Zar ih privlači samo bombarderski šutevi fudbalskih tobdžija, ili Lanferski skogolmana, ili duhovite vragolije pravih fudbalskih majstora?
kovi
i vešlo izvedene
. usnama,
„POENE
Zar se samo zabavljaju uživajući u letu lcpte koja propada kroz koš, u gipkom skoku s motkom, ili u dugom, skladnom koraku trkača na atletskoj stazi? Pomišžljaju li katkad ti umetnici reči i rime da su ti rekorderi, fudbalski mezimci, asovi košarke i drugi sportisti, stavni i manje poznafi, ustvari samo obični ljudi. Oni imaju svoj živof, svoje radosti i patnje. To je jedan mali svet u kome se kriju i vrline i mane. Naći ćemo u njemu i svakojakih odricanja, čvrstu volju, spar fansku upornost i iskre bezgranične borbenosti, ali isto tako i zavist, slavoljublje, oholost, mcekuštvo i mržnju. Sukobićemo se i s problemima.. više ili manje složenim, socijalnim, pšihološkim i ekonomskim, jer sport je deo našeg društva, okrajak života, nešto šlo postoji, bu-
s __ __-_— —_: ——~.—~m TJ —-
Pikaso: Crtež
ja, širi se i uvlači še go“ iovo u Sve naše pore.
Zar oštro pero satiričara, koje se tako često zabada u maše malograđanske navike, ne nalazi u uzbudljivoj bor„bi dvojice ravnopravnih bok senza ništa drugo sem psihičkog osveženja? U kožnim rukavicama, koje pljušte pa lica i telu protivnika na bokserskom ringu, možda ss krije neiscrpni izvor iema i zapleti dostojni romana, priča i kozerija.
'A publika? Taj neiscrpni majdan slrasti, karaktera, io naličje duše koje se spon tano odražava u drhtajima nozdiva, iškričavom plamenu zažarenih zenica, u Sgrimasama bola i ushićenja. 10 je najveća od svih galerija najrazličitijih tipova izloženih svim očima. Za pi-
see i psihologe to je prava
riznica utisaka, zapažanja i studija.
—--
aaa U NO a
,
Čemu, uostalom, spominiati da je baš Bemard Šo
napisao »Karijeru«, Tristan
Bernar davao izveštaje iz pariske Sporiske palale, Marsel Panjol opisao dra->
matičnu bvrbu između dva svetska prvaka a Džek London darovao svetu niz priča iz sportskog života. Zar čuveni italijanski pesnik Kva-· zimodo mije stekao veću slavu u komentarima s boks mečeva nego svojom poozijcm? Sport je pošetio aleljea slikara i vajara, uvukao se u nofe i melodije, prodro je ı na film. Inspirisao je maštu pesnika i romansijera. Tih tragova ima i kod Homera, a i pre njega.
Zašto su onda, bpilamo še, sportu zatvorena . našoj književnosti? Zar nema nikog da ih bar otškrine? Ljubomir Vukadinović
vrata u
Sarsnnnrenananinearsnepnanispinir
•.r.
Zarobiljeni orlići
\
Krai vode zelene a Jedan je jauk i uzdah, žudnju oplakuje noć: Vid beskradjnosti.
Mlada noć lišea iznad sna...
TI iznad nas zgrčenih ...
I povrh bridova Života,
(To je govor što se raspada
Među senkama).
Leteti i biti mlad,
Naspram kiše, u svome ležaju:
TU svome ponovljenom rađanju, Tmino krilovita, dašku matlerije... Po srcu kruži «rag glasa Negdašnjeg.
Večita, siva, opora, Tvoji su sva uzaludnost lišća u jesen, Prolećni put do ispovedanja. Zapliću se čvorovi trajanja, I sve su dubine nepomične (ao uvek, Kao onome što nestaje). Nastupa osunčanam nestvarnost: Vraćanje ispod Zvezdare, Telo bez našeg prisustva — Senka zabludela...
Slobodan Galogaža
Duh šume
Nemam drugoga doma sem OoVOg:
ovu zrelu jesen šio miriše na mune kiše i ma nešto moje,
\ davnašnje, usnulo pod starim lišćem;
zarasle do grla
· u zelenu dobrotu šuma ove Kkroviniare · JJ što mirno. dime
čađavu lulu jutra
u pokislim livadama;
ovo čovječanstvo borja
i mramorja ,
što kroz smeove planinari, i jedno mebo
ljepše od svih neba
žari i hladno kuje;
Tu je moj pravi đom svih povrafaka sebi put gdje srce podivlja
i šumski boguje, boguje, Ž
feđino sebe čuje... : ; Radđonja Vešović
KNJIŽEVNE NOVINE
A kad se ohrenuo nešto tamno, ogromno, bez slabina, svo od glasa, nešto ljigavo od tečnosti i tame, veče: Smrti!
Zdepasti Podojicir okrete leda besnoj vodi, Oselio je pristari strah, ko,ji nije mogao da otera, da ga prosto ma,unvi, ili da mu slomije hičmu. Bio je nemoćan pred talasima oran,
Znali su ga ljudi malih kčmi wu šavenom gradu, On Je za mjih bio značajan zbog ramemnm» i sigurnog udaren konopcema. Zdepasti Podoficir umeo je da bije. Njegovi vi mjaci su se žalili na bruhb, Mladi ljudi a ereva samo šfo se ne pomeš ju sa mogama. A on je bio otyoram prema byrulhu. Dizao Je mnajopasnije lerele. Sasvim dovoljuo za strah i opomenu. Jedni jedina reč stvarala Je sliku četvrtastop čoveka velike glave. T ona je ulwzila kroz zatvorska vrafa, A za njom se pojavljivao on, 5a khonopcem, I gađao je konopeem ma veliku daljinu. Wwbijao khonopcem,. Preseče vrat, Slomije kičmu, Nije bio MuRhavica, ali se plašio mora. Sumnjao „e da je more kva, sve{a, da posle kopna masftaje more, a posle mora nišfa, Sunce zapada za more; da ima kopna, udarilo bi čelom o neko brdo. Mopno bi se zažarilo, vrcale bi žiške i nastao Di požar zemaljske Rugle.
Talasi su opkoljavali stenu na kojoj su ležali on i. njegovi drugovi. Talasi su oprezmo krenuli, pažljivo su zalvarali hrug beguncima, Hteo je da vyisne: Bežimo! Ali je otstupmnica Mila, presečena. Talasi su še peli, pljuskali su ga po nogama. Privlačio je kolena do brade. TI hada je pomislio da je sve Svšeno, osetio je ruku na ramenu, Bio Je to RBapetan.
»Po je plima!« — rekao je visoki Wapetan, — »Znaš li ti šta je to plima?« — odmabnuo je rukom: »Ne znaš fi uišfta!« Odmalhnuo je prezrivo rukom i oslavio ga da sfrahuje, Pre-
vir Je dovoljno objašnjavao stanje wu kome se nalaze. Nema
pogibije. I, zaista, talasi su se vraćali. Polako su se vraćali. A on je i dalje mislio: kraj svela! Propast svih poraženih vojski, Jer vojske ofstupaju kopnom, a had naidu nu vodu, ukopavaju se i čeka,u smri.
Nehi famni ljudi pominjali su' kopno koje dolazi posle mora, ali nije verovao u čuda, Rada Je prvi puti ugledao puFinu, osetio je težak Dol u utrobi. Zaćufao Je kao čovek Woji se predaje. Rao čovek koji ne može više dn bira mačin na koji će umreti, Znao. je šta će se degoditi. Utonuće u ialase. II zbog toga je mrzeo visokog Mapetana koji ih je tako slupo doveo nu Wkra, sveta, Doveo mučki. Slušao je visokog Mapetana, jer je naučio da sluša, Slušao je nekwu svoju mnesigurmosi. Bežanja mu nisu dozvolila da se, možda, odupre, kad po stoti pul narede bekstvo, Ali mije imao vremena za oldevan,je. Morao je u stopu da pra{i grupu koja „Je vamicala čas u šumu, čas u hamenjar. A on mije zmao kuda beže, gde ih vode strah i nesanica. Da, je znao, možda bi ostao na pola pula. Možda bi se sam odmetnuo.,
Sunce je osvetlilo kamen, izronilo iz vode i polako se pelo blagim lukom neba. Sinula je voda i kao dnu se profezila posle sinoćnog mulnog mamuranja; slajala je glatka, ravna, i bistra. Tada, se Podolicir odlučio da Je Dolje osmoiri. Osećao se kao da pada wu prazno. Zatvorio Je oči i teško uzdahnuo.
NWapetan je znao šta se događa u iom glavatom čoveku. Gledao je iz daljine svojih mejasnih vazmišlianijim koja su #i vazdraživala, jer je morao da se odluči. Nije imao vremena da proverava i bira, E on je more osetio kao poslednji. ponižavajući gtob, MDoteran Je do iog vodenom zida. spas olplovili p"eko vode, Mapelana nije plašio neki prastari strah da je more kraj sveta. Nije move kraj svefa. Znanao je Kapetan, Ali gde sw lađe? Gde su mali čamei? Gde su Jedrenjaeci? Ne bi čekao povoljan velar. On bi se ofisnuo. Siah je to što gnm lera, dam se mas{ani u dalekoi zemlji, Za niegovim leđima tutnji poleta, Oseća dah na potiljku, Dal goniča. | on mora, dna se odluči. On mora mešto da učini. Poj,nviće se čamae. Iskreaće se neki ljudi, E on će motva{i da il prizna za svoje, Moraće da ih prafi, da ih sluša. A ko su fi ljudi, mije bio siguran. Morao je da se odluči i da Kaže pre nego što sazna: Pravi sw ili lažni, i da im wnapred veruje ili neveruje. Đa ih primi ili da ih odbije. Možda dolaze da Ba pogube. Znao je šta muči mwlavatog: ćelvrtastogs Podolicira. koji se mwagledao w svoje dlanove, preplašen ogromnošću vode, izba-
čen iz sedla zemlje, navučen u mepozmal MKWwraj, koji oduzima - smart mjegovim vamenima. I om bi, možda, mosao da mu
pomogne kada bi to vredelo. Ali neće jeP mu Podoficir može koristiti samo fako prestrašen, j Porizyao se da razgleda pučinu, Imao je dugačko. košča{o telo. Glous izgoreo od Žžeđi. Smeh sličan suvom MRašlju, Na mjemu iseepano vojničko odelo. Cimovi iskhkidani. Ogoicla vamenn Misu ičgubila sigurmosf{, misu postala jadna Rhaa Što se {o dešava vojnicima, ko,i beže, vojnicima koji moraju da se skrivaju i (da šapalom izgovaraju molbe umesto reshih i
Na obali mora
dedini „je,
glasnih homandi, Bo,a lica kao boja odela, khmo boja Rhamena, suvog kršn, Boja žedi koja ima ukus pečenog,mesa, Pa su i veči nuagovele. Mad su veči. IP kad su dah bežača, I jaući nespavača. FI kad su psovke i prekorevanja.
"re lice. Moporan sa zavojem mesin glave, Spavao dje wu klečećem slavu. Mao da je prebirao khamićčke pa stao da se odmori, Zavojem se oslomio ma kamen, Šinjel je beo od kamene prašine, pa kao da je Roporam iucao belutke, Šinjel je bio star i iscepamn,
Četvrii je spustio ruhu na Koporan, Ali Woporan se nije micao. Celvptii je pogledao nebo koje se tanjilo od meke svoe gladi. Neko pobožno, isposničko nebo, Gladno nebo. Odmabnuo je glavom, kao da kaže: šta je moja glad premxx gladi neba iznad mene. Pa „e iražio uho na Moporanu, Kada je mašao, Šapnuo je: da li boli? Ovaj mu mije odgovarao, već je i dalje osluškivao zavo,em oslonjen na kamen. Četvrti se uvijao u šinjel i podvhiavao od zime i nesanice, Lice mu je bilo golobrado., Na golom, požutelom potčelju, velike oči kr=vavih beonjača.
Tiapetan ne reče: slomljena noga bekstva. Nije smeo da izgubi glavu i da padne m histerična izazivanja, Znao je da je sam, du mu milo me može pomoći, da „je konačno bačen ma Rkamenilku obalu mora sa fri nemoguća vojnika, sa fi uplašene živolinje od kojih „je Jedma ranjema i koju već ri dana vuče, Ne sme da je ostavi da ne bi odala trag. Mutno mu se provalja po glavi misao da ga udavi i baci u more. šta, će mu faj nepolrebui ranjenik, taj suvišni svedok, faj kamen ma leđima, slomljena nosa bekstva. »Da, slomljena, noga bekstva!« — pomisli, ali ništa me reče.
Obišao je stenu iažeći pogodno mesto niz koje će da gurne ranjenika. Nije pravđao sebe, jer za to mije imao osećanja. Nagonski je spasavao slobodu svoga bežanja, koje je za njega Ve više zmačilo život, Znao je: dok se bude slobdno Wretao, dok bude mogao da izmiče poterama, doile će njegova svireposi opravdavati sama sebe. U jednom trenutku je pomislio mane „je straha kada je družima veća, jer strah se raspodelju,je na svakoga pomalo. I moždx, negde na dnm sebe oseli neki ožiljak nežnosti za čoveka Koji je dobro ratovao M koji je od,ednom postao suvišan, Međutim, gruba reč briznula je preko svih spominjamja: Pozvao je Podoficira.
Nije razmišljao kako da mu saopšti svoju odluku, njti je verovao um posledice. Možda bi nw drugoi ptilici bio oprezniji. Verovao je u svoj nagon i zbog ioga je ne skrivajući svihepost rehao muklim glasom:
— "Treba da ga pustimo niz primeti.
Podoficir je gledao ne razumevajući šta mn fo govori njegov pretpostavljeni, Kao da je gutao veči ne osećajući njihov miris i ukus. lNao da je pio vodu reči pomalo bljuftavu od suvišne upofrebe. On se čak i osmehnuo, Jer je time hieo da sakrije nesporazum, Ali Jiapetan je podviknuo:
— Zar me nisi Yvazumeo?
—_ O 138 razumeo! — rekao je Podoficir. meti. Ti ćeš za Pedi. Hažpiek Hi ada? (Lab Ga Na nemo niz stenu? ž Theba da: ga xur-
o aa ga ubijemo?
odolicir se smejao, Samo ramema, N i prst i upravio ga u pravem kopna: a ema akta, Tzvukao
— Ja mogu tamo. Tamo stojim. Ovde ne mozgu ništa,
— Ti se bojiš mera?
— More „je kraj svefa, I ja se zbog ioga bojim mora.
Priznao Je da se boji mora; rekao je poluimom svom glasa da je more Rhra,j sveta. Reči su glagoljive, I. nije ništm očekivao. Ni ohrabrenje, ni udarac. Ali Je priznao da je odavn; uplašen i da zbog {oga više nema ni pola svoje stave snage.
— Ti si glup! — reče WMapetan — Ti si styašnmo ·'glap. 'i T ne slutiš koliko si glup, Zar na leđima da {e nosim? dedan glup. Strašno glun. Dugi se ubegaljio, pa mu sada tebaju nosila. 'Preći me posfoji, Nešto malo, bele, miš u vojničkom šinjelu. E šla da radim sa vama? Je li, glupače? Šta da radim. Hraj sveta — kažeš. Daću ti preko lica kra, sveta. Ustani, Živofinjo! Polomiću fi koske! Bacaj ilj ću da fe bacim! Uhvati ga za ramema! Ubij ga svojim Monopeem! Gurni ga niz slenu! Više nam ne treba! Razumeš li šta ti govorim?
Podoficir nije razumeo; rašiao Je i smanjivao se i govorio svoj sirah da voda sve pobopi, i da je more kraj sveta: a lo je mna,istrašniji kraj, Njegov Kkvaj, Wapetanov kraj. Kraj svih ljudi koji beže. A možda bi bilo bolje da nisu izbegli.
stenu, ali polako da ne
1 hada je to rekao, on se na kolenima povukao na stara mesto ali ga Kapetan ponovo dovukao. Unosio mu Be u lice i opet govorio. »Ti i ne znaš Ršoliko si glup mnesrećmiće!« — Kapelan nije mogao da shvati da ovaj nije razunieo nJegove veči, Vikao je: »Guni ga! Ja ti na"eđujem da ga gurneš!a Ali ova mu je odgovarao šapatom: »Ja sve mogu, ali tamo, na zemlji. Uvek sam slušao. A sada se bojim. Ja ne mogu da ga gurmem Jer ću i Ja da padmem sa njim u vodu,
Zvvčka po glavi, »Strašno ivrda glava, — Naže Mapetan, Todolicir se vuhao, strepeći i zu{vara,jući oči pred morem koje je valjalo {alase, udaralo wu slenu i apliuskivalo wjegove noge, Osećao Je: Nešto stoji iza njega, Kao mokra ulogba hrama nad Kojim čovek nema gospodarstva.
- Bilo je uzaludno, — pomisli Rapetan. Uzaludno i kasno, Ni pretnje više nism bile pretnie. Još jedđma gzvevdića sa epoleta njegovog samopouvdanja otkotrljala se a ništa.
Nagmo je, — osetio je malim mozgom, bolom svojih ihrhača, trenjem svojih neigpavanib očiju ko,e više wišta mije mozlo da razbistri i zbog ioga sve oko njega izgledalo prljaYo i gadno.
„Zaobišao je ranjenog vojnika i magazio vezanog seljaka koji je ležao u podnožju stene. Osetio je klonulost pred nesavladivim poslom, Dva pogubljenja morao Je sam da izvrši. 1 vezani seljak može da oda gde se nalaze. Zbog toga su ga i uhvatili kada je naišao sa svojim volovima. Video Je četvoricu begunača kako se vuku kamenjarom i io je odlučilo njegovn sudbinu ma da je om govorio: Nisam vas video, očiju mi mojih, nikada vas nisam video.
_— Veruj sfaklu, ali je bolje da me veruješ. To je čamac. A Čamac može svakog trenutka da se pojavi. Rapetan je usirčao uz stemu i dohvatio durbin. Podeljen na dva dela, brzopleto dje šarao durbinom, Talog namere da se oslobodi ranjenika, i vezanog seljaka, valjao se po glavi, grebao ga nestrpliemjem, On htitede da vrisne Podoficiru: »Ja ne mogu sve sam da uradim, ja moram da mislim. ii si ovde 6w% bi nbijao. Ubija,i, a ja ću da mislim. Ja sam dvde ćna bih mislio za sve vas. K hriknuo bi da dogled ne privuče tamku ecriu čameca koji je uporno posfajao sve čvršći i određeniji, kucaju“i u staklo duarbina svo, dolazak. Kapetan poraste, jer se propne na Dprsle i tako ostane trenutal. Onda se odjednom smanji, Čeka gmanjen, odupirući se prikazi koja je postajala sve stvarnijom, već je udubljivala okno durbina, navirući wu njegove oči sa Svim slufnjama koje je donosšila i koje su ga naterale da jekne od memočći.
Zoovnuo je Podoficiza. Obri:ao je durbin o Mhošuliw i nameštao mu ga ma, oči. Ljutio se i psovao, Govorio je da će da ga ubije. Naziyao ga najgorim imenima,
Pogledaj, slepče! Šlepče, šta to radiš” Mej, mišta, me znaš? Zar toliko ne znaš? Sta ti 8 ivrtasta! Gledaj kad fi govorim! Lepo gleđaj! vode, ubico? Ne bojiš se smrti kad ubijaš! S d vode se uplašio! Gledaj lepo kad {i govorim! durbin, šla se izmičeš!
Tad slepac krikne, zaljulja se i trlia oči. Ne veruje siaklu. Hteo bi golim očima da se uveri. .
— Ne verujem staklu, — kaže Podolicir.
—A jesi li nešt video?
— Video sam, ali ne verujem staklu .. — Veruj staklu, ali je y Vidiš li, to Je ddmao. O io toje Oi PRO je. pra?i ćamae, Nije
m. iću {e Jer Si mes ovamo durbjiu, PEŠŠŠIU . Pa poraste. Opet raste. i i š je i mora umorno da se OBD a Na ORUM sigurna, Zbunjen po kamenu, Da se pruži i da sprečav en. Umorno da padne W\i#1f, Hičp bi mirno dam ani ava drbtavicu. Hteo bi da Wihli 'da\;maigli; Ali nije siguvan da Ono SO. Će dodi, EH mili? 0 ovaki Če 1 an da li dobro misli, da li baš
n mu je odlučio da misli, "To je Indil 29 sebi. To jo ta khazna, pomisli sa, ogorčenje) ONO JOCE:0: lkuže tak ne može da postigne sve BSG Bi RIM OHIO RetKeset godina, to nije postigao četrdc=-
Uhvafio je sećb, isli ; . x Kayavoj 'kepi aa E misli o desetoj stvari. O nekoj malo
ATEK se zalepila za cipelu Misli o krvavoj ŠitcO Eu o nbkam malom sftrahm od KvayAN zavoja koji 38 Oi. GEO WAN detinjsiva. Misli o nekoj mmuia,j smzi koju je Pe gale imistva. I kake je pekao jod. I kako je zbog aeE O. bite „mala devo.čica kojoj se više nije ni imena seDefinjsteo je S TDN Morala, je biti mala. I on je bio mali. BB pilemed: da i Vati je sebe da misli o onome o čemu 6 'Sudima jo de i. Jer Je nemoćan da nešto pametno smisli alla Kor Ji olaze, Oni dolaze kao smvt., Ne veruje da šeAje iroka enje A hlieo bi da bade siguran: smrt ili spaGUBI wa sno je da bi se odlučio, Nema vremena du bi se RE 8 8 Omim šio će se dogodifi. Ni kako da ih dočeka, Si fa da ćini kada mn omi pris{upe, (Jdlomak roman »Čefvrta, noć«) ||
Branko V,. Radičević
glupače! Zar Zivotinjo čeZayv se bo,jiš se bojiš! Od
Gledaj los
M To je čamac. || tc koji čekamo celo RICOPŠ li da ću da te 9BIubiću te jer ne slušaš, Daj