Književne novine

_ žete vrlo lako po

. mo iz

di), ali on nije bi

»A desilo se to tako jednostavno i tako le> po da mi svagda pođu suze na oči kad god se toga opomenem .*.«

Zarko Vasiljević

Ovo meče bili nikakvo ol="

krivanje nepoznatog, zaborav ljenog i zapostavljenog bpesnika. Naprotiv: dosad se često mogla čuti več o. Žarku Vasiljeviću, „preštampavana ie, tu i lLamo, ponekad njego va pesma, a nekolicina uvaženih domaćih antologičara odlučili su se đa odaberu neke njegove stihove i pritom saobštili o njemu i njegovoj poeziji dve-iri vešto sročene prigodne lepe misli. 'To je pohvalno,

Moja namera je skrorhni> ja: hteo bih da potsetim na desetogodišnjicu | „pesnikove smrti (19 septembra 1946) i na još i danas žive odjeke i nehroničarške, nearhivske vrednosti nlegove poezije. Voleo bih da to potsećanje prođe u što je moguće većoj tišini. Zarko Vasiljević je go dinu dana pred smrt napisao pesmu »Mrtfav prijatelj ne že li da se vrati u živol« (ti ćeš polako da se snađeš da budeš wmrtvac i da budeš prob«), i, ko zna, možda wi

on, povučeni pesnik, ne bi'

želeo đa ga bprečesto (i nezgrapno) dotičemo rečima, da pa bez velike potrebe zaziva njegovih beskrajnih prostora ćutanja s one strane svih patnji i svih lepota, da na brzinu preturamo i čeprkamo oko znanih i neznanih imtimnosti i tajni njegovih stihova. Možda pesnik ne že li da se na takav način vraća u život, Ali mi moramo da se sećamo: ne freba nikad zaboraviti dane čiste ljubavi i mladosti-

Zažito baš (pitaće se neko) Zarko Vasiljević, a ne, recimo. Luis Argole, i Gongora, ili Fridrih Helderlin, ili Dan te Gabrijel Rozeti. ili bogzna koji, bilo koji. drugi pesnik Rome se ovog dana i OVO irenuika navršava sto (ili, za što da ne, sto prva) godina od smrti, dvesta godina od rođenja, trista godina od nečeg isto tako značajnog. Zašto baš Zarko Vasiljević?

T ma ovo, kao i na mnoga slična neočekivana pitanja u životu, odgpvara slučaj. Bilo je to (sećanje je bistro i čisto) pre deset godina u jedđnom “Vvojvođanmskom gradu, za vreme jednog dugog leinjeg dana i dugog, umornog čekanja između dva VOoza, dopno mi je do ruku jedan broj »lLetopisa« u kome je bila otštampana pesma Žarka Vasiljevića o novosadskom Žžitelju i profesoru Sofroniju Popadiću.

Nezaboravni času! Cekanje ie posle toga moglo da po” traje danima. Nešto se tada dogodilo, prelomilo, rodila se neka čudna žudnja, neki strah, neka bolna radosi, stobila se sa gtrujanjem krvi, neko bozglasno, ·liho treperenje... Posle nekoliko godi na tome prevjranjiu .loj strep nii pridružila se i pesma »Vreme« (»Poneki put neko nekome pokloni reč za secanje.».«). Danas znam, sada mi je već savršeno jasno šta je to bilo čudno, neobično 1 u tom, mornenftu nepojamno i neobjašnjivo što šu te pesme onda donosile.

Osobina je ljubavi da stva ri preuvceličava; i zato ću. se ia brižljivo čuvati da ne kažem kako su ohe dve besme basnoslovno izuzetne i umetnički vredne. Alisu osta vile neizbrisiv irag: desilo se to — rekao je Zarko Vasiljević a stihu — tako jednostaVno i tako lepo da uvek pomalo zadrhtim kađa se toga prisetim, kao što je i on umeo da zadrhti i da pusti nevidljive suze Dri pogledu na ljudsku bedi, na sirotinju i čamotinju, i sečajući se sla Og vojvođanskog S8JaJa iž| duevne vojvođanske tuge. Žarko Vasiljević je pesnik prošlosti i zagrcnutog, nostal gičnog trajanja. Ćujete: su. ze, i čujete: prošlost, pa momisliti: sennost. Doista, bilo Je te žice u Vasiljeviću (niko ne bi trebalo da je se uvek stio sentimentalist., Suze nisu samo olakšanje muekih, bolećivih duša. Suze su i krajnil, posl _ nji sok gorčine- Ta mirna, prikrivena gorčina vrila je i previrala U, Vasiljeviću: kad se okretao prošlosti pre” tvarala se u vedru nostalgiju j dobroćudnu ironlUx kad je gledao u sadašnjošt, grbavu ji grabljivu, postajala je saosećanje sa ljudskim – ne voljania, pasivno sažaljenje i utoliko sarkastičnija i gorca

timenta

GRADJANIMA PRE SPAVANJA

ironija. Pesnici su uvek ne> spokojni i nezadovoljni utvr đenim i ustaljenim poretkom stvari, i u tome je njihova nadmoć nad vremenom i nji hova veličina. Ćoveku nikad nije dosta slobode i svetlosti. Pesnici tu čežnju i tu pobunu produbljuju i obelodđanju ju i daju joj smisao.

; «... Kao što stresaš senku jeseni kada te zaboli život...« U tome stihu, u slutnji »kada te zaboli život« na ziremo izvestu mogućnost objašnjenja Vasiljevićevog ži votnog i pesničkog stava· Život — teška reč, Zarko Vasiljević nije bio bora (što mu je, posle smrti, 1849, za= merio Mladen Leskovac u svome inače odličnom arwilitičkom eseju o besniku, — a što je isto toliko bezobzirma i neumesna zamerka kao kad bismo nekoga okriv ljavali što je od rođenja hrom ili ga zaboli glava), nije pozivao na barikade, u bojne redove, na juriš; ali nije bio ni mračnjak, očajnik

i nihilist, Posle precioznih

RENE

i artističkih lirskih šaputamija i minijatura u svojoj pesničkoj mladosti, Vasiljević je, sazrevajući, gledajući i levo i desno život oko sebe, i gledajuči ispod života (svako ne može da progleda i vidi sve odjednom: i ta moć i sposobnost dolaze postepeno, s teškoćama i krizama, grčevima i bolnim trzavicama), sticao, taložio nova iskustva i sazna nja, otkrivao bol ulice*), bolove i lomove ljudskih sudbi na, nesreće, plač, razočara= nja. Opstanak je napor i pro valija. Sam se, kao i toliki drugi, kao i svi mi, uverio đa nije mimalo jednostavno živeti, da je često tegobno, surovo i neizvesno, i lo je rekao, ne truđeći se da nađe merodavno i bezprizivno rešenje, jer se ono — ako već treba nešto da znači — ne može olako naći i lakonski obrazložiti. Ili se ipak može...? Ili je živeti ipak jednostavno? »Vlastitim ŽiVO-= tom dokazujemo sami sebi svakodnevno da je živjeti jednostavnije nego Što nam

JEDNA KASŠI

to objašnjavaju raznovrsme i mnogobrojne „simbolističke · ideologije, kojima je poziv da žive od mitosa „od krvi, od tamjana ili od brbljarija kao papige« piše Miroslav Krleža u svojim marginalijama o spoznajnoteoriskoj magiji, nedavno objavljenim u časopisu »Delo« I pošto nam je napomenuo kako.sami sebi svakodnevno (!) doka zujemo da je živeti jednoslavnije nego».,. ild., Krleža je nastavio đa to dokazivanje dalje dokazuje ovim šasvim simbolističkim interpla netarmim rečnikom: »Razmišljajući staromodno njuinov ski o stvarima osjećamo lako je svaka naša kretnja karika gagonetnog lanca od svemirskih logaritama, i to kako se uspravno kretemo stražnjim nogama, sa svojim koordinatnim sistemom »C« kao svjetiljjkom, u centru zvjezdanog, interplanetarnog i nuklearnog ređa, sve je to blistanje u središtu jednog kruga sudbini ljudskoj mnesklonog, cko koga osim filo zofskih teorema, zvijezda i atoma kruže i ljudske sreće i nesreće«, Jednostavno ili ne? Reklo bi se — ovo dru go. Ali malo kasnije Krleža nastavlja svoj hokus-pokus:

»Čovjek. đanas više me bi tre balo da njeguje svoj razum u službi slijepih srasti, i na goma .a nm upravo Tlo čini uime programa“ske negacije svog ljudskog poziva da-

"nas. »Jače snage« ne daju,

'mu da bude pametan. I 10, kako mu te proklete »jače snage« ne doju da bude na

metan, i to je mnogo jedno

stavnije nego što se o tome govori ili pišs.« Blažena, sve rešavajuća jednostavnost! U čemu je stvar? Oltkrivajući istinu, Krleča je ne otkriva do Kraja. Oči su odjednom skuštene, — 1. zbrka oko jed namemo ~sklopliene, ruke nostavnosti je potpuna! Sve to ipak i nije toliko važno, jer ljudi sami najbolje znaju kako im je. Simbolistička i, kozmičko-nuklearna „pmretorika tu je zaista bespomoćna:;i bezvredna. A ipak, nedolično ie omo bilno prećutkivafi: »Treba stvari

imenovati sa snagom i isti-

nom.. To jača i uzdiže živof«, poručuje Tomas Man. Prava poezija se toga ne ustručava; li bar ne mudruje, već samo svedoči. ~ evo: jednostavna prisna i topla vojvođanska ravnica, sa bogatim, 'udobkomotnim živlienjem. sa ranim domovima, sa širokim, zularenim pijanim vrišta-

DOMAE

njem i krepkim rođoljubivim. napevima, „sa raskošnjm, obesnim slavljima i, slršenim; skrušenim opelima i pogrebnim „obredima ·— io

| je Vasiljevićeva vizija tru-

doljubiVe, pitome, batrijar= halne i starinske Vojvodine, vizija ganutljivo-setha, potsmešljiva, oproštajna, Minuli su, nesfali gospodstveni graždani novosadski, karlovački, somborski i vršački, od njih su ostali | samo retki, tamni, ukočeno -– dostojanstveni slikarski portreti i, možda, stari, prašnjavi zapisi i hronike zaboravljeni na tavanima. Bilo pa prošlo, Pesnik ne kuka i ne jadikuje za fim vremenima i im ljudima, jer su oni »gradili, kopali, palili, brodili, 8onili, topili«, bogatili se i rasipali, kmijili i gazili druge i sami sebe, i odživeli svoj vek: i zato pesnik, sa lakim, nezlobivim i bespakosnim ironičnim osmehom (bez trun ke mržnje) peva o njihovom prolasku, nestajanju, o njihovoj smrfi: to je pomalo podrugljiva »utešna pesma građanima bred smrt«, i, pošto je smrt, nečujna, bezbolna, svedostižna smrt sfalni pratilac Vasiljevićeve boezije,“ to je ujedno i večni

s: Žarko Vasiljević (1892—1946) objavio je sleđeće zbirke afihova: „šaputamja“ i „Minijature 11924), „Bol ulice“ (1934), i posmiinme: Zapisi o Srbiji“ (1946) i „.Lirski zapisi“ (1949) — njegova khonačna knjiga, i majzrelija poezija, mapisana oko i posle 10936 modine ,O kojoj se ovde pretežno govori,

(Nastavak na develoj strani) Miloš I. Bandić

Da bi se približile

da su mi

Jednoga đana postalo mi je vrlo jasno plan Da-

wave ove njige ofkrivale samo w delovima, late, Prvo saznanje koje sam „stekao, bolno i stvarno, bilo je da sam u zatvoru. Prvu stvarnost koju sam doživeo, bila, je o mom neznalaštvu, wobraženosti, lenjosti, o svemu onom što me je vezivalo za zaivor. LI kad sam ponovo pogledao slike ovog blaga koje mi je, preko knjiga i razuma, Indija poslala, shvalio Bam zašto mam ove poruke ostaju neshvafljive.

Mi polazimo ka tim antičkim i živim istinama sa psihičkim mbeđenjima savremenom Fvwropljanina i otuda proizilaze meprekidni nesporazumi.

Moderno smaira sebe odraslim, dovršenim. kome samo ostaje do smrti da stiče i troši naizmence materije (novac, vitalne snage, znanja) i da ia razmena ne freba da zadire m stvar koja se zove „ja“, Indus ma, sebe gleda hao na nešto što treba usavršiti, kao mw viziju Nhojw treba” ispraviti, kao mu sastav supstance koju treba promeniti, kao na množinn koju treba ujeđiniti.

Tiod nas saznumje se nazivah speeifičnom ak{iiv~ i

mošću razumia, JNiod Indnsa svo funkcije čoveka

_ drže se da pripadaju sazmanju.

Nazivamo progresom sarmanja sticanje. preko perspektivnih i logičnih datih aparata, movih obaveštenja o stvarima koje možemo da upečatimo i o kojima možemo da čujemo da se govori, U indaskom mišljenjn napredak saznanja „e usayršavanje fih aparata i organsko sticanje novih spo" sobnosti za saznanje.

Za nas je wpoznati moći i predviđeti. Za Induse je postati i promeniti se.

Naša eksperimentalna metoda ima ambiciin da se primeni nm Sve predmete — izuzimajući na „sebe“, koje je odbačeno na domen spekulativne filozofije ili m religiozno verovanje. Za Indusa Je „sebe“ prvi, poslednji osnovni predmet saznanja; saznanja me samo eksperimentalnog, već i menjajućer. i j

Rod mas Se ljudi smatraju jednaki m biću, razliknju se same po onome što imaju: urođene osobine i stečeno znanje. Indos priznaje hijerarhija n biću čoveka; učitelj nije samo mudriji ili spretniji od učenika, on je supstancijelno viši od njega. I io čini mogućim neprekidno prenoše-

nosti, Dragi — uspostavljanje emocionalnog kon» takta između inđividue i univerzalnog zakona pojavljuje se naročitc m muzici, igri, poeziji. Prvi se izražava naročito poznavanjem pramana (tačne proporcije, analogska tačnost. saglasnost idđeji modelu) u arhitekturi, skulpturi, slikarstvu, Dragi se pokazuje u poeziju preko poznavanja rađa, meposrednog saznanja stanja bića, o čemu ćemo odmah da govorimo.

NAUR O JEZIKU. — Pre nego što bi pošli da pratimo induske estetičare u poslednjim poetwkim misterijama. sđe je verbalna operacija slika rada na samom sebi, treba 5e potsefitj na osnovu vanatstva induske umetnosti, Za Induse ličan izraz nema nikakvu umetnička Yrednost. Lepo Je mzbudljiva snaga istine. Umetnik je m prvom redu vanatlija, kome je zadatak da načini izvesne predmete po izvesnim pravilima i u igvesnom cilju. Prvo fireba da poznaje materiju s kojom vrađi. Poetska umetnost je dakle zasnovana na maućti i ns mauci o wupofrebi jezika.

između reči i stvari, postoji li prosti odnos konvencije ili Jedno večno prisvajanje? | Obadve teze, n Jndiji kao ı u Grčkoj, održavane su. Ali druga — izložena od Bhartrihari — ne isključuje prvu. Prema Bhartrihari postoje dve vrsle jezika, Jedan od — reči — klica (sphota), idealni. nepromenljivi, koje su načini nniverzalno atm a n-a, podele stvarne univerzuma; Reč — spota je pred mež u odnosu manifesioyanog uzroka prema manilestovanom učinku. Drugi je načinjen od vxvučnih veči (dhvani) „reči u nnpotrebi, podčinjenih zakomima, prirode „to će reči foneitskim i gramatičnim pravilima, Iako Mammata i Viocyanatha objašnjavaja kako se konveneionalni smisao vezuje za reći (n pratnji shvaćanja, refleksije, ili mučenja) on ne govori izvesno samo o tom prirodnom i primeftnom jeziku; što opet ne mnači da on odriče stvarnost onih oblika koji su postojali pre reči i pre predmeta. :

Učenje sphof,a nije lako rayumeti i ono mi svakako priprema još iznalazak. Postojanje misli bez reči „ali ne bez oblika, međutim „e neophodno, naprimer u svakom radu na prevodu. Svaki dobar prevodilac se trudi da prvo prevede tekst na, načim spho+fta, da bi ga tek posle ponovo preveo. otuda. ali će samo u tom slučaju biti

neposredno „

nje istine.

Za Modernog, alttıynost (barem drugih. je promena

najzad, želi

načina Života,

"Ta promena načinm živofa izražava se različito (naročito ustrojstvo klasa); prestadijumu Života (pravila Vacrai prema poslovima i društvenim funkcijama Ne mogu neposredno »> prakvedičkim himnama, sam bramian, mili npanišadama pošto nisam sina|| kađ da budem osvetijen Razmatranja o liturgiji, praveterini, , preko kojih doktrina ulazi

prema fTipu ljadđi ma godinama i ma): (doktrine dharma), tično da pristupim

jazan, Mogu samo pokat njihovim munjama. mi vu, arhitekturi, strategiji, stotina drugili pitanja u različita ljudska ja sam. po svom pozivu. dana da postanem pesnik,

va mene m indaskim (radđicij · retorike i poetike. ću da dim

vumavanju jezika. darmu pisca moći ; onom šlo SU me MWmihuucč nesem „ovde mekoliko ideje koje može

POREBRLO UMETNOSTI. rodna alktivnosi čoveku, vanja Bealnos sve prirodne aktivnosfi

ije, znaci i dokazi unn{irašnjih U Kali-ioga n da negujn aktivnost koja

došla epoha zamračenja. svedini), ljudi su počeli

i ie služila samo ža spoljnje, plodove. POLJE predvodeći

princip ponašanja. A eme ona Koja se umno/žavš, o ovaj nered,

„prija tno-neprijatnov“. postaje pokrefni isto je VT priča se, PO da mole Bramu ređenn za BVP kaste,.

što im je događi

saznanje je wdvojenn se da buđe odvojena) Za Indusa sficanje sazpamja, samog čoveka, povlači i pretposfavlja promenu. svih njegovih manifestacija, celokupnog

zanimanja, pisac, Vrata koja se otvaraju ama. to su ona o DO-

29000 pisač : amji estetike i pDoeziJe.

raymatranjima e ie Uo:OGdrB0noat Kdjetbži U dob d (

bio najvažniji “il, ljudskoga života, ljuj bile su u isto vreme ana

da „načini mn e "e T iz substance Četri Veđa,

badaći da

„ja“.

pošto ni-

provali...

misu za mene. Ali i želeo bih jedno

u u kome Je pozna

traženja. (u čijoj smo mi preko Sastav pratlju strasti. Niža kasta, n Bogovi, došli su ovu Vedu, petu. od-

kakve su načinjo

na drugi jezik; e izvrsni prevodilac ako Je i svesan ovog zbiv: MOĆ

sastavljena je od glasovu (artha). Jedna reč (pada) zana smislom. „Smiskao“ nije mmačenje; artha hoće da kaže most“, ali fakođe „cilj“, jer Dsil je namera onoga koji govori, Smisao je takođe nazyam reči, kad se uzme u obzir učinak ma slašaoća, „Reči“ imaj „glasovi reči“ (koje su vvukovi | tri „moći“: mogu (da nose literalni smisao, projstekli smisao vajući smisao. čava jedan

ralnim smislovima, i e stvar, i smisla“, različit od pre smisla ne može da se logičkog odjekivanja, shvaćem kao uživa“, Oyaj smisao nova „moć“ gzonansa* (dhvani), ili „sugestija“ „oprobavanje“ sastavn reći smislovi i otuda proisteklih no spev: da. Ovđe još. „snugeštivni opisani 6&u

REČI — Materija s

„plodom“

kojom pešsn reči (cabda) i od smisla to je reč od glasova vesamo prosto apstraktno „stvar. predmet, vređ nološki sadržaj reči to je mačin vukm

anja.. ik rađi

(phala,)

imaju tri vrste smisla, Drukčije rečeno.

(figaraiivni „metaforični) ili

U literalnom smislu, „žanr“, jedan

Fignrativni

Ovaj

Roji imaju srce“) io sve što je mabrojano u iz toga proisteklim, mne išcrpwe kako ostaje jedam thodnih smislova, I ai višak sveđe na pomenute smiklove već mora. da bude od „onoga koji je reči nazvan je „re vyanjana), ili još iz izvesnog preko literalnih a da se oprav preko kojih izbija nm dragim smislovima, i razvrstani sa jednom takvom utan–

vidi

pravi smisao poeme

(rasana), On se rađa

čije objašnjavanje

mehanizmi psiho-jezični, smisao“

u dejstvu) imaju

sugeri-

jedna reč ozna „specifični kvalitet“, jednu „substanciju“ (ili individualno biće) ili Jednu „Rkcija* (ili tranvitorni Kvalitet). rođen u nesjedinivosti konteksta („krava govori“: dat ljudima u izvesnom kraju).

smisao

između literalnog smisla i „krava“ ovde je nadimak mehanizam

Prateći svoju razrešenja Rkontradiktornog smisla prema smislu praktični sadržaj koji proizilazi je opisam sa svom minicioznom duile knjige. Pokušaćn da iz- binom w induskim dljalektikama. zapažanja na nuajplodnije Ove dve vrste smislova dovoljne su 78 potrebe · da nađe u induskim običnog govora i za poučnu literaturu. Ali ako se ispituje Jedna poema (priznata za fakvu od „onih

u lite-

„višak

ie oi ii east." "Pozorište je trebalo da čanošću i tačnošću analize da se gotovo dobija vrTuđe analogija pokreta sveta i rio? PORA ST Ali kakav je sadržaj toj „snge \ / e i og | j „snge-

“ | univerzalnog zako , Koji je bmjsao

„Triplog . sveta „četiri vrste D „stvari, materijalno do kama, „želja. t“ „dužnost“, pokretači maksha, „Ooslo prethodni! pokretača, rode. Svi ljudski tipovi, treba tu da sć nađu.

veliku šŠh un

ćenim, postavljen | Piloni igrati? Svako, glap ili mudar, puzavac ili heroj. bednik ili veliki gospodin, u tome “e e { smisao postojanja u harmo-

videti svoj sopstveni njji svetova i, krož ući će u dodir sA Tako je

čat* ljadsko ponašanja: artha, O bro", poktetača fizičkog tela, strast“. bokretači osećajay moralmi i bođenje“, želja za oslobođenjem od dakle sve kaste, Rvako treba dakle

:i a se vidi Ž satisfakcija d svoje mesto u univer-

ta vrata individualne emocije,

dharmx, intelektualni; i

„nadzemaljske“ pr sva ranimanja da oseća prestavljenim. u-

živeli

stiji“, šta odzvanja u toj „Hronaci,i“ čak pesme? Drukčije rečeno, što je, poćzija? Pošto je odbacio izvesan definicija od drugih autora, Vievantha Kaže: „noevija je reč čija je suština slast“, šta je „slast“ ljubav „izražena Pp

i svojih efekatn lažu svešću.“ S

osetićemo

broj pr

(rasa):

nu svojoj biti,

loženili

T on objašnjava Osnovna emocija, ista hao i reko prestavljača svojih slučajnih uzroka, preko svojih pratilaca, dostupnih Oosećanju „postaje slast za one koji raspolast nije dakle sirova, emocija, vVevana za lični život; već je „natprirodna“ predstava. (Lokottara). To je trenut. stvimm nametnosti i obojen os objektivna emocija? Ovo će mn9im za naš mentalitet, ali ako se nutaka intenzivnih esftetskih emoćija koj kako se u mama javlja izvesni „ukus“. i videćemo kako nam se nameće ova gu-

ak izazvane vesti sreiećanjem. Smem li reći: biti dosta čudna spopotsetimo tree smo pro-

ma u cilju da obuče. Bitno nespo-

na, veštački način, DOS SIR . Waipao je Ori: gfaiivna slika, Šlnst je suštanstvemo spoznaja, „koja soban da je voli BašV Ogleđalo Kompozicije“, koje blista od svoje sopsivene nesumnjivosfti“, dakle mehvaćena i DOL RULITA 2 citirati: „Poznavanje, četiri pcsredna, Ona je »svesna radost (ananđacimay)... ćemo mi često 0 ako je pretstavljeno w | čaki uu pretstavama. bolnih predmeta“, jer oma, nije VEO Poeta njima: je već teško za one čij vezana za obični „svef“; ona je jedna rekreacija na vedičkim rasmatran ati jer jo dato bez ikakvog drugom planu. Ona, je oduhovljena, „natprirodnim je razam u pra frći oexiji, postaje pristupačno obožavanjem“. Ona je „sestra Dbliznakinja svete guznanja,.. Zahvaljujući Pra još u nežnom detinj stacije“, Onaj koji je sposoban da je primi njom čak i onima čiji je 4” se slađi „ne kao sa odvo,jenom stvari od sebe. već

sliva, .

MAI | | : Time{nost nije dakle kraj Rio i bi presfavijala, univeređila „da e vladamo

mw službi svetog saznan,a. wmefnost načinjenn tako da valne zakone i da

mu Slični“,

ralistička. Razmafranja,

j raćaju se intelektu, knjige. ob i: pokrene samo i avlja“ univerzum;

žeh: da umetnost „Dpresfi stvarno,

osećanja, reći da ponovo Sfvara, aut ako: Jedan mori esletike. E! 00 veprumu — naročito Be IZra

bi nas odr

j i kao Kao MTtoma i njemu slični, a ne | | :

ome didaktička i mo TOOOBIKIN m aatruktivni, i moralne

ponovo stvara tesno povezana. rekreacija, logij: žava Tplastičnoj umct

sebi. Onu dje način je induska

Ravana i nje- ,

Umetnost, putevima biće. TI malo „je ona, Ka analogiju. sU HW 0 analogija nani-

kao sa svojom sopstvenom sušftinom. kao slast mnogo-sastavljemog jelu, gamo onima „Sposobnim du prosuđujun', „moć pretsftavljanjm, Ona nije predmet primljen, „kao krčag koga smo osvetlili lampom", samo m onoj meri u kojoj je oicušena. hanički „efekat“ umetničkili sredstava, Ona nije podvrgnufa ri-kala: prošlost, sadašnjost. buđućnost). Ona, nije dakle „s ovog sveta“, „Posna jemo je samo jedući je“, :-

To je Šlast koje u da, izrazi.

oma postoji Ona nije me : S koji je samo „manifestuju“, našem vremenu (t;

Ona,

“i ona huhteva akt koji postoji pre mego

„moć sugestije“

Ona je „prošta

pripada

koji imaju „pričešća“,

što je

jezika treba

'lovi Vishnu,

p0e7I|I

_ Spoznaja rasa je m eentrn indnske estetike. Neću da objašnjavam prethodne citate. Iluzija ds sam il razumeo sprečila bi me u radu na tome da ih. razamem „8 ipak napor da razumem uvek malo bolje pokazao se za mene vrlo plodonosan,

ANALOGIJA PESMA-ČOVHER — Mlas&t je suština

„svoje“ pesme. Isto kao kod čoveka, u pesmi atmz se ispoljava preko izvesne „vrline“ (guna), koju se takođe naziva „fankcijama, specifičnim aktivnostima“ (dlharma) Mlasti. Deli se na tri kategorije: milinu, koja „rastapw duh“, raznežuje ga; žestinu, koja ga „račaruje", egzaltira ga; izvesnosi, MNhoja ga osvetljava, „brzinom plamena koji obuzima sava drva“, Iz ova iri fipa proirilaze različite vrste poetskih emocija. _ Isto kao što se unuirašnje stanje čovela, irražava preko držanja; poezija ima svoja „držanja“ (riti), tesno vezana za „vrlinu“, Svakom odgovaraju igyvesne vnčnosli i izvesni sintakfički obrti. Posto.i jedno slatko. prijatno “držanje“ u kome se fraram posteptno razvija od prve do poslednje veči, Burotno „držanje“, egzaltirajuće, drži slubaoca un Ščekivanju do poslednjeg izraza rečenice, koji m% iada odvefljava na eksplozivni način, Postoji i Jedno „držanje“ između ove dva, Svako odgovara držanju pesnika „šla želi da prenese n slašaoća., Pre nego Šio će da sastavi poemu, pesnik dakle ireba" da: sastavi samoga sebe, da me potpuno predx da bi, posiao · najbolje zborište Slasti što je igda moguće, Da bi io uzeo, mora da ostavi nasfrann ono što mi nazivamo „ličnost“, treba da. nkroti pod sticnie svoje tiašfine i samovoljnosti imeginacije.

Pesma, je »ilelo« mačinjeno »od zvukova i smlssla“, i koje je podređeno „trima moćima* jezika. Maferija koju pesnik obrađuje, nije dakle samo jedna vwvučna materija; već je maročito filozofska materija. Upotrebiti jednu reč, ne znači samo irmvvati pvnkove glasova reči, već to znači poiresti ceo jeđan svet asocijacija, smisla figurativnog i otud proisteklog „sugestija kojima treba poznavati rakone, I za onoga koji poznaje zakone, „sama jedna reč dobro upotrebljena i savršeno Yazumljena, to je, kaže se, na Nebu i na Zemlji, Brava Koja ispanjava sve želje,“

Ovo telo, kao i ljadsko „ima svoje „neđosfaike“ (dosha); pogreške „zvuka“ ili „smisla“, koje treba otstraniti što je više moguće, i ono ima svoj nakit, retorske figure ili „ornamente“ (alamkara). Budija „ukrasa“ je, materijalno. ono što majviše ·zauzinim, mesfa nw poefskim raspravama, Uopšte nema poerije ben ornamenafa, Ali ako ovi vwagluše last, vnači da su upofrebljeni radi samih sebe, i poezija koja otuada proizlazi smatrana je niže vrste i rđavog ukusa, Ormament je samo opravdan kao začin da „ponovo obuje Slast“, i tako je njegov pra vi smisao sugestija same fe slasti — i to je duboka namera pesnika koji za upotrebljava. Pod tim wslovima. Indus se nikada neće mwamoriti od a] mhara, ksjea vekovima ponavljanog od svih pesniRa, pošto se to pokazalo dobro u npotrebi, Sliks boga sa cvetnim lukom koji probada srea mladih ljađi, upofrebljen od jednog pravog pesnika, je isto toliko uzbudljiva danas kao i juče ili pre hiljadn godina,

Prosodija se takođe fiče „tela“ pesme, Ali Indus nikada ne brka metriku i poezija. Najveći broi njihovih poučnih dela sna u stihovima i, ako je Doral najčešće mefrična, ona fa nije meophodno. Teirika dobija svoju fačnu vrednost samo Wu peYanju. Ono što ie važno u poeziji, fo je poxnni= vanjoe »ritmae, nije (o metrična forma koja zanim#š samo vuk, već više „držanje“, koji upravlja kom pleksnim tokom zvukovn i smislova, slikama i emo eijama; to je, šire urocfo, mačin mu koji pesnik da' se zajedno Kkrećm jednovremenim pokreti,

-——-| * •

"Nađam se da sam ovim vnbeleškama poknzao da poezija, za Indume, ne samo da je način nw slažbi saznanja „već fakođe jedan od majviših aktivnosti čoveka koju on. može da upražnjava, „Stanje čoveka je teško dostići na ovom sveiu, pu je i Baznanje takođe vrlo teško đosfići, Sianje pesnikm Je takođe teško poslići, i sftvaralačkw moć je takođe vrlo teško dostići.“ Poetski rmahvat — kome je gustacija poetska odtjaj — je pravi posao pesnika, ne samo da bi upoznao rakome svoje materije i pravila, svoga poriva „već takođe, unufrašnji rad, da bi se disciplinovao i uspeo đa upravlja samim sobom, majzad da bi postao ma,jbolji instrament „snpra-nafturalnih“ funkcija — da zakljnčime ,da bi postao „edna Yrfa yoga, Preko. igre vvukovm, smislova, odgrvučivanja, držanja, ćeo njegov mpntra šnji svet Je prodrman, I, kako je on jedan zrak svetlosti odbijen od univerralnog atm a n-a,. njegov poetski akt pripada kosmičkom kretanju, Sve recitovane: pesme, {i sva pevanja bez izuzetka, sm de Velikog-Bića, preobučene u zvučna

OLCNU

oleo bih đa dam primere. Ali njihovo prevođenje ne bi dalo. bogznašta. Svako može da traži, mx Mebe „između pesnika koji mu se dopadaju, jer vakoni indnske poetike, n njenim prinčipima, važe ra sve jezike. Ali pazimo. Tod naših pesnika, snmagm sugestije rasa se ispoljava slučajno, prema mehanizmimsa Rkoje slabo poznaju i koji se stavljaju pod jednim vrlo neodređenim spozhanjem „inspiracija“. Uči se bez metode, i uspesi sn slučajni. Indiski pesnik je produkt jednog metodskog Yvaspitanja, praćenog mćiteljom, n višem smislm m cilju same mmetnosti, Zapadni pesnik se formira više manje dobro ili rđavo, i sam ne znajući baš kako, i, gotovo uvek, mjegov talenat, se usavršava w izraru osećanja najbližih njegovoj individualnoj prirodi. Rasin je izvrsan pesnik w erotskom — ali gotovo samo u Mrotići — w Više nijansa, Indđuski pesnik treba da može, hao dobar zanatlija, da syira w svim gamamn svakog osećanja, Razlikm, je još vaprepašćujućija u smislu alamaca-igrača, ali je taKkođe sasvim vidliiwa nw svima umefnosfima,

Hieo sam ovako da pokažem kako su sve indaske umetnosti povezane; pozorište ih RVe sadržava: analogija sa felom Je zaista mnajrazamljivija nm igri; slikarstvo „kaže Se „ne raymme se bez igre, koja se opet me razume bez muzike; u Kkiporezaštvu i u igri, nailazi se na istu nauku o držanju čiji principi pripadajn yoga-ma —, i isti jezik zak ručne znake... Bio #am u iskušenin da kažem kako, prema onome što sam čitao i čuo, mislim da isfi principi poezije upravljaju igrom, mimikom, muzikom: i plasličnim umeinostima, Ali se naiviše mu protstavlja indoskom genijn da raspravljaju o stva mima koje praktično ne poznajn, Ganeca me bi mi to oprosfio,

EPITALAMIJA KATULA

Naročita vrsta aniičke hNorske lirike bile sw i svadbene pesme, pevane uz vršenje pojedinih svadbenih obređa. „Ona se razvila iz svadbene kuline pesme, iz narodnih svatovaca, a zadržala je ceo niz folklornih moeiva: opraštanje neveste sa đevojaštvom, odevanje, pohvale mladoženji i nevesti, na{pevanje momačkoga hora sa devojačkim, „pesme i šale wred ložnicom mladenaca. „Najčešće svadbene pesme bile su: ]) himenej, pevan dok se nevesta prati u mladočenjian kuću, a zvao se iako po pripevu: »Himene o Himeneju!« 2?) harmatija, pevana kad se nevesta doveđe wu novu kuću. 3) epitalamija, pevana pred vratima ložnice kad bi mlađenci ušli u ložnicu, pevao bi je negde samo devojački a negde devojački i momački hor vajedno.

Himenej se spominje već u HMomerovoj Ilijzai.

Bvafi su vozili mlade iz ođaja njinih po gradu, lučevi sjali i mnoge svatovske se orile pesme, momci su vodili kolo i svi se okretali hitro, frula i fomminga sima se tu razlegala jeka; žene se čudile svaka stojeći pred vratima svojim ı (XVIII 492496)

'U docnije vreme himenejene se zvala i svadbena pesma: uopšte, a isto tako i epitalamija. Rimljani 5U pravili razliku između himeneja i epitalamije: himemeja zvala se pesma ispevana u lirskim metrima, 4 epitalamija ista pesma u beksamatrima. Kvintilijan na primer, Katulovu šezdeset i drugu pesmu ispevanu ı heksametrima, (c. 62) (zove epitalamijom. (Inst. or. IX 3. 16), a Seneka svađbenu pesmu u svojoj Me• deji obeležava kao himenej (Med. 116).

Književno dostojanstvo i umetnički sjaj dali su svadbenim pesmama (Sapia, Alkmar) i Anakreoni. Ali su od njih oslali samo neznaini odlomci. Pojam o šoj vrsti pesama daje nam osamnaesta, od Stesihora gavisna idila Teokritova i dve Katulove pesme, šezdcsetprva i šezdesetdruga u kojima se pesnik ugledao na Mapfu. Poslednju Ratulovu pesmu donosimo u SsVOm prevodu:

LXIT-a KATULOVA PESMA s) Uvod Vođ momačkog hota

Olimpa Hespe?r Odavno čekan jedva maposletku podiže zvezde. Ustajte, vreme je da se od raskošne dignete so{re: nevesta odmah će doći | svadbena jeknuće pesma.

Spusti se veče, mladići! Poskočite! S

Momacčki hor 5 Himene, o Himeneju! O Himene, o Himeneju! Vođ devojačkog hora Vidite l', devojke, onde mladiće? Ustajte i vi Već mad TWitom zacelo Noćonosnc prosipa rosu. Gledajte one mladiće što hitro še digoše s mesta! Nije to uzalud bilo, ta pobedu odneće om.

• !

Devojački hor 10 Himene, o Himeneju! O Himene, o Himeneju!

TVođ momačkog bora

Nećemo lako, drugari, zaslužiti pobedni venac: gledajte kako se mome za svoju pripremaju pesmu. One to ne rađe zalud: zadobiće pevanjem slavu; nije mi čudo, jer idu na posao pribrana duha.

Mi smo rastreseni: ovde nam duh, a onde nam Uši, njihova pobeda biće, jer pobeda voli vrednoću. Stoga bar se pribere i svi napregnite pažnju. Eno već počinju pesmom, otpevati moramo odmah,

Momački hor

Himenme, o Himeneju! O Himene, o Himeneju! (Nevesta se pojavljuje i pesma počinje) b) Natpevanje Devojački hor Hespere, ima li koja svirepija od 'tebe zvezda?

Ćeru zar možeš da otmeš sa majčina mekana krila, s majčima krila ćerku da ugrabiš Moja se mećka. i da momu još čednu zaplamtelom pokloniš momku, Jesu li dušmani bešnji kad kakvu osvoje varoš? Himene, o Himeneju! O Himene, o Himeneju!

Momački hor Hespere, ima li koja prijatnija od tebe zvezda? Svojom svetilošću ti mladoženji primičeš svadbu što je uglaviše ljudi, a ranije otac i mati, ali ne činiše pre no tvoja se pokaže svetlost. Daju 1 što bogovi slađe od takva srećna trenutka? Himene, o Himeneju! O Himene, o Himeneju:

Devojacčki hor Hesper drugaricu jednu iz našeg ote nam kola (ostali stihovi ove strofe oskudmo sačuvani) Momački hor Svagda pri dolasku tvome mi brižljivo čuvamo i stražu, Lunpeži, vrebaju noću, al' često ti isti se vraćaš, Hespere, te ih pod drugim pod imenom ĐOnovo hvataš. Devojke rado te ruže i s radošću žale se na le. Kako te ružiti mogu kad potajno za tobom žuđe? Himene, o Himeneju! O Himene, o Himeneju!

Devojački hor Kao što se potajno cvet u građemoj razvija bašti, nepoznat stoci što pase i nikad neizvađen plugom, Vetri:' ga miluju, sunce okrepljuje, hrani Ba kiša, (te on otvara čašku i građinu mirisom puni:) traže ga mnogi mladići i devojke žele ga mnoge, Ali tek što precveta kad nežni ga prsti uberu, više ga nijedan mladić i nijedna moma ne želi: đevojka svima je mila dok nevinim živi životom, a kad uprlja snagu i nevinost izgubi svoju, momci,je ne prose više i druge je nc vole njene. Himene, o Himeneju! O Himene, o Himeneju! o;

Momački hor

Kao samotna loza što nikne ma zemljištu golu, nikad se ne diže ona i slaikoga me rađa grožđa, nego se savija sama i mežno sagiba telo · te već uskoro koren đodiruje granama gornjim; me mare za nju težaci i nikakvo ne traži stado, Ali ako se slaba sa brestom ujedini jakim, mnogi je traže ležaci i mnoga traže je stada —: tako i devojka veme i &tari kad ostane sama.

A kad se u pravo vreme ma pristala nameri druga, više voli je muž i draža je ocu i majci.. Himene, o Himeneju! O Himene, o Himeneju!·

c) Epilog Momački hor Hajde sad, devojko, te se od takva ne otimaj O. | il muža, s njime ne priliči borba, jer njemu je otac te dao, otac zajedno s majkom. A ove ti slušati valja. Devičnost nije tek tvoja, jer i mjima pripađa deo, trećina pripada ocu, a majci trećina druga, treća je brečina tvoja: ne bori se s njima sa | dvoma, koji &u zetu uz miraz i svoja predali prava. Himene, o Himeneju! O Himene, o Himeneju! ; Miloš N. Đurić” ;

KNJIŽEVNE NOVINE