Književne novine
. UO NJMO:BB:BBVa
Nisam uzeo reč u diskusiji knjitevnika i pozorišnih stručnjaka na ·savotcvanjima Sterijinog pozorja u Novom Sadu. Jer kako bih ja, manjinski pisac, mogao da učestvujem nm. ravnoj nozi u dvobojima Mnjiževnika koji suvereno vlađaju jezikom | retorikom i koji se uzajemno nazivaju najboljim govorni cima naše zemlje? Moje oskudno manje jezika, koji mi nije matetinshki, sužava moju izražajnu moć. Slušae» sam dakle sa divljenjem lep zvuk jezika i bogatstvo izražaja a da nisam uzeo reč, iako se ne slažem sa svim tim divno iznesenim mišljenjima.
I zato bih hteo da iznesem neka
pitanja na diskusije, Priznajem da”
je prvo veoma vulyarno, Tiče se novca, koji se toliko prezire u lepoj književnosti, a možda još više od Sštrame esteta kad sude sa olimpiskih visina. Ali se radi o razvoju naše domaće drame i o tantijemama. Odnos između ovih pojmova zahteva neku reviziju stanja. Niko ne može osporiti da napjsati jednu dramu na osamdeset đo sto kucanih stranica, đati potWum razvoi radnje, Mkarakteristiku la, reći sve Što se u epici kaže na najmamje tri stotme stranica, kroz živi jezik, okretne dijaloge, sažeto i ipak jasno, — reći sve O no, što pisac romana može da. kaže u voj svojoj širini — jeste bar isto beko težak zadatak, oduzima bar vremena, koliko treba za pisanje jednog romana. A kad izdavač primi rukopis i preuzme mna sebe izdavanje romana on „plaća honorar piscu, dok pozorište me gamo da ne uzima lako i brzo jednu dramu — govorim o delu koje se ipak prihvati —, nego ništa ne plaća, sav rizik prebacuje na autora koji dobija procenat ođ prihoda pozorišta prema uspehu pret, stave. · · Mi nemamo "pozorišta sa serijskim pretstavama, Naša ppozorišta imaju svoje repertoarske zadatke, te jedno delo i kad ima uspeha, mogu da izvode samo nekoliko puta u jednoj sezoni To znači da pisac dname može da očekuje prilično nisku tantijemu pošto su kođ nas pozorišne ulaznice jevtine i pozorišne sale, u proseku, veoma male,
Ja verujem estetima koji tvrde da sadržaj određuje formu, te, prema tome, kad ima temu za dra mu — nju će i napjsati u obliku drame. Alisam uveren da će svaki igac ipak pre realizovati onu svotemu koja sadrži formu romana, ili čak i one teme koje mogu đa se uobliče u pripovetke, nego M one koje treba da budu drame. 1 to iz tog razloga, jer je život i skup, „wtvaralaštvo
Wrancuski časopis »La Revwue des deux monđes« u svom broju eđ 15 jula ove godine donosi miz zanimljivih članaka od mnogih poznatih i istak., mutih pisaca. Među njima su papaženi članci »O Kinic 1z eiklusa, »O crvenoj Aziji« od Mlođa Dilonga; mnekrolog o međavno preminulom «Klođu Yareru ed Alberta Dibeka, i povođom ·»Stogodišnjice ođ samrti pesnika Beranžes« od Žana đe Valijera.
Za nas je najinteresantniji Planak-putopis od Žana DekaMoa, pod naslovom »Po pute» vima Srbije i Makedonije« u kome pisac iznosi svoje utiske sa neđavnog putovanja po našoj zemlji. Zanimljivo je či. tati ovaj članak nesumnjivog prijatelja naše zemlje, koji konstatuže mnoge „pozitivne stvari, ali se ne ustručava da mam kaže i što nije dobro, Podvlači veliki elan izgradnje, ali primećuje i niski stanmdardđ života. Duhovito je izneo svoja zapažanja o nekim našim službenicima u provinciji, koji „pretstavljaju narodnu vlast, o »ljuđima s tašnama“, kako ih je nazvao. ER
Vredi osobitog pomena anegdota, koju je zabeležio u Kraljevu, Za vreme rata, ubrzo po dolasku u to mesto, okupator se hvalio jednom francusškom zastavom, koju je zarobio 1940 gođine, To je neprijatelj namerno rađio, jer je znao za naklonost srpskog naroda prema Francuzima. Ali već posle dva-tri dana zastave je mestalo. Okupator je bes#neo, ali zastave nigđe nije bilo. Posle oslobođenja tu su zastavu „Kraljevčani predali jednoj delegaciji starih francuskih ratnika. j | — A nisu rekli ni reči ko-
IZLOG STRANIH ČASOPISA
„La Revue des deux mondes“
Žal
koje se građi krvlju i živcima ima svojih zahteva. Sasvim je opravdano da, u interesu razvoja naše književnosti, u intetesu poleta domaće književnosti, autor poštane mezavisan u . odnosu na uspeh svog proznog dela, ili 8VOjih pesama. Naša čitalačka publika je još veoma đaleko od toga da sa ı ızvijenim ukusom sudi o vrednosti pojedinih dela i da osigura uspeh najvrednijim, te da procenat od prodatih knjiga može da regresira pisca, kako se to radi u zapadnim zemljama, No ne vidim razlog zašto se naš sistem ne proširi i na dramske pisce, naime zašto pozorište, koje prihvata delo, ne plaća autoru jedmu određenu svotu? Nemojmo &e ·zavaravati, Pozorište ne žive od ulaznioa, uža ili šira. zajednica ih veoma izdašno subvencioniraju. ] ja smatram da je to u našim uslovima u potpunom ređu, Bilo bi, dakle, sasvim jednoštavno da se jedan deo tih subvencija wdvoji za plaćanje autora.
Na prvi pogled ovo pitanje izgleda vulgarno, neumesno, možda i neknjiževno. Ali samo na prvj pogled. Pisac će, kako rekoh, pre obraditi one svoje teme, koje se u formi pripovedaka ili romana lakše i jednostavnije prihvataju, 1 baš iz ovih razloga većina naših književnika ostaju diletanti u odnosu na dramu, na pozorište. Sadašnji sistem honorisamnja · dramskih dela širom otvara kapije diletantizmu. A ipak se čudimo zašto se tako teško rađa naša to-
liko željena i očekivana domaća drama. Lako je diletantu baviti se pisanjem drame kad se kod
njega nadi samo o nekim manjeviše neizvesnim ambicijama, a nikako ne | o renomeu pravog Umetnika. II baš diletantizam je ona druga tema o kojoj bih želeo da kažem neku reč, Naši Književnici žive prilično daleko od pozorišta, Usled toga se kod nas piše eksperimentalna drama, koja želi da sledi {ilm, ili se pak pokušava dea učine vizuelnim neke radđiođrame. Po mom mišljenju, ni jedno ni dru go nije zadatak pozorišnog dela. Pozorišna pretstava deluje baš neposrednošću doživljaja. Ako se glumac izgubi u spoljnim efektima, ako umesto žive reči delu.
kulise | igra reflektora, onda ni
osećanje glumaca ne može da bude dovoljno duboko, niti će pu blika da primi i da uzvrati svoje osećanje, ~— doživljaje iste dubine, Pozorište iđe u korak s nestrpljivošću „današnjeg wgleđaoca koji nosi u svojoj psihi sav teret svakidašnjeg nemira, od hidrogen skih bombi do potpunog menjanja
liko su i kakvih meprijatno> sti 1 žrtava imali u ta stra= šna vremena ti dobri i hrabri ljudi zbog te naše zastave ”avršio je pisace ovog članka.
»Saturday Reviews
Najnoviji „broj američkog književnog časopisa »Saturdđay Review« od 30 jula posvećen je pretežno poeziji. Na kori. cama je otštampana staromođno glorifikativna refleksija o pesništvu od engleskog veterana Somerseta Moma: »Poezija je kruna „književnostt. Ona je njen kraj i njen cilj. Ona je najsublimnija aktivnost ljudskog: uma, Qna )e veliko delo lepote. Prozni pisac može samo da se skloni u stranu kada pesnik prolazi. Na uvodnom m“ćstu urednik pesničke rubrike ovog časopisa Džon Cardi objavio je ešej pod naslovom »Sablazni poezije« u kome raspravlja o »teškoj« i »lakoj« poeziji, »razumljivoj« i »nerazumljivoj«. itd. »Nejasnost se Javlja — kaže Cardi — kad se pisac laća teme T metoda za koje čitalac nije dovoljno pripremljen. Nerazumljivost se javlja kađ pisac prihvata temu i metod za koje se on sam njje dovoljno pripremio«. Pored članka o Petefiju i prikaza novih zbirki pesama u ovom broju časopisa objavljeni su, pored ostalog materijala, novi stihovi Valasa Stivensa, Vilijema „Meredita, Hejdenma Kerata, Danijela Berigana i drugih savremenih amctičkih pesnika. ;
pojmova i života oko njega. Pozo~
NEKE NEIZGOVORENE REČL
stvorenu jnstinktom ~ umetnika
rište treba da kao neko ogledalo stvara sam po sebi izvesten jaz
predoči osećajni svet današnjeg čoveka i onđa kad današnji glumac igra kralja Lira, .
Ali pozorišni komad ne b: smeo.
đa poprimi sva svojstva filma ilj rađio drame, Nije i ne može biti cilj da prvenstveno stvaramo eksperimentalne drame za pozornicu, Prvo neka se razvije dramsko stvaralaštvo po klasičnim zakonima. ] tu se pruža bezbroj prilika da pisac progovori novim jezikom i iznese svoju temu novim sredstvima. Ali ne mogu da se složim s tim što se ma savetovanju pozorišnih stručnjaka na Sterijinom pozorju u Novom Sađu mgwovorilo skoro isključivo o eksperimentalnim dramama, što su na Pozorju igrane prvemstveno eksperimentalne drame a da se nije govorilo o standardnoj drami, niti su igrali prvenstvenu ulogu u #dđdiskusiji čovek i misli, koji su ipak mnogo važniji u dmami nego svi eksperimenti, Drama treba da prvemstveno govori o čoveku, da iznese misli, da kaže ono što je vredno reći, da omogućuje velike doživljaje glumcu i gledaocu i tek onda da.se upušta u avanture oko forme 1 izraza u kojima se misli tumače, Neka mi estete oproste težak greh što ovde odvajam formu ı sadržaj, ali. svesno tražemje novih sredstava i forme za temu
DUŠAN KOSTIĆ:
»Gradovi u prolazu«
(Minerva«, Subotica, 1957)
Reportaze Dušana „Kostića treba posmatrati u potpunom sklopu lič„ nosti njihovog tvorca: kao jednu od emanacija lirskog jezgra, ovog pesnika. Jer Koštić ne priča rađi zanimljivosti fabule, ili bizarnosti teme, ili želje da izrazi mnoštvo realistič• kih inspiracija. On daje utisak, do» čarava atmosferu jednog podneblja, i uvek ostaje u đomenu lirskog i poetskog. Poetski štimung je glavnz karakteristika. ovih putopisnih zapisa. Svako mesto, svaki kraj, Kostić doživljava kao pesnički inspirativni momenat, Ima pojeđinih celina koje mogu đa stoje kao pesme u prozi, Cinjenica da je njihov autor pesnik ođređuje im i karakter, Pre svega, ton melanholije, toliko svojstven Ko stiću, i ovde se provlači, prožimajući svojim talasanjem ove poetske za> pise,
” Dušan Kostić ima, očigledno, više đara i smisla za opise prirođe nego grada, Njegova glavna preokupacija je, kađ opisuje grad, građska oko lina, dđekor načinjen od boja i svetlosti, ne urbanistički elemenaf, što inače grad i karakteriše, Osećajno formiran na melanholičnoni pejzažu kamena i šume, punom samoće, Ko» stić najbolje piše· o Južnoj Srbiji, Crnoj Gori. Iz reportaže o mestima
Iz ovih oblasti, viđi se kako se om.
ebnavlja i emotivno podmlađuje, ·evocirajući svet svoga detinjstva, Sli-
kajući Peć, ili Kosovo, ili Durmitor ~”
om govori nostalgičnim glasom uspo mena; U setnom prizvuku njegovog
tamnog glasa Osrt“- se Žaljenje' za
mečim prohujalim, za pekopanim došivljajima, za slikama sećanja Koje on uzalud priziva i koje se sada po. javljuju mnestvarme i sablasne, 'Tišina kamena majbolje odgovara onom specifičnom Kostićevom osećanju ko je se može označiti kao neka blaga i uzđržana tuga. Na padinama Visitora, na obalama reka uz koje je rastao i koje su ga uzbuđivale, na me= stima. starih spomenika kulture i države, Kostić intenzivno doživlja= va realnost, U tim trenucima njegowe „asocilacije su «„najuspelije, reč najuspeliia, » -pis najgušći. Pavle Zorić x.
između forme i sadržaja. Istine radi moram dodati spm. pristalica eksperimentisanja, bez njih nikada nećemo stvoriti ništa novo. Meni se, naprimer, mnogo sviđa mnajsmelija eksperimentacija kod nas, „Nevidljiva kapija” Ota Bihaljija-Merina; iako vidim i neke njegove nedosleđnosti, oduševljen sam smelošću i
iskrenošću „eksperimemtacije. Pa
ipak, mađa verujem da su takvi eksperimenti poželini i potrebni, smatram da su nam đobre standardne drame bar isto toliko Potrebne; i neka se naši reditelji zadovolje stvaranjem istinitih, ršalnih likova, neka ne traže uvek izražajna sredstva van pozorišta, nego neka se pisci, pozorišta, reditelji i Kritičari svom snadaem late posla da se stvori dobra, staložena, jaka domaća drama, koja će dominirati ma našim pozormicama.' Tek onda će eksperimenti imati onaj značaj koji danas me mogu da imaju, jer preovlađuju, umesto da budu iznimne interesantnosti koje će zaista nešto do-
neti zZovrnici. v PO Jožef Sulhof
od šematizma i narivnosti: Doluje ova poezija od jednog viđa avitaminoze i malokrvnosti, Mjestimično samo izbije na površinu pjesnik, neposređan i upe» čatljiv. Nekoliko pjesama kao mnaprimjer, »Teško se otvaraju prostori«, »Hvalim se crnom potoku«, »To nije bio ziđ već rijeka«, »Ruke u je» zerskom pijesku« »Korektori«, »Kad su te ponizili«, mogu se izdvojiti iz ove Kknjige kao wuspjele i najbolje Bnajđerove, poetske realizacije, One ga ujedno i opominju da svako gubljenje . mjere u jzrazu „pretstavlja opasnost. za gubljenje i poezije, a& takođe i đa svako ofsustvo novine i svjiežine koja neminovno prati orlginalnu i živu i proživljenu pjesnič• ku riječ, lišava, poeziju onih draži koje je čine wrhunskom kreacijom jezika. „
A. tih nekoliko poetskih transpozicija koje djeluju kao izgrađene i cjelovite pjesničke tvorevine, pretstavljaju zapravo one svijetle stvaralač„ ke trenutke koji su, podržani inten» zitetom „pjesničkog „doživljaja, uro= dili plođom i bljesnuli mišlju i zre» lom pjesmom. Te pjesme i potvrđuju Đuru Šnajđera kao pjesnika, pjesnika koji ima šta da kaže i od koga ima šta da se očekuje.
Ivan Ceković
dosti i narativnosti,
* Z. Š. ZORIN: |. „U carstvu -kraljice od Sabe“
(Izd.: »Kultura« Zagreb, 1087)
: · | | Zorinova knjiga o Etiopiji ne pos seđuje odlike književnog, umetničkog putopisa, Ali to, izvesno, miukoliko ne umanjuje zanimljivost ove knji» ge koja je pisana živim novinarskim stilom, koja je, u celosti, ostvarena, kao velika, dokumentovana, reportaža o prijatelj skoj Ktiopiji i posebnostima njenog razvoja u mođernu zemlju. Zorin: je najsugestivniji kad se čitaocu obraća kao tumač svih onih grčeva, borbi i strađanja etiopskog naroda koji sre sukobio sa dvostrukom opasnošću: s jedne strane sa posebnostima svoje sopstvene zaostalosti, izdvojenosti iz mođerne civilizacije, i, na „drugoj strani, · protiv »civilizovanih« itali-
djanskih fašističkih nasrtaja na slo-
bodu, protiv ekspanzionizma svake
_ vrste, a on je dolazio u vidu oruža„
ĐURO ŠNAJDER:
»Bijele zjene«ć
(Izdanje »Zore«, Zagreb)
Poezija je zvuk vječitog traženja i otkrivanja, zvuk jedne svježine koja je sadržana u samom obnavljanju i izgrađivanju poetskog svijeta, Ako nije to onda skoro i da nema opravđanja za pjesmu. Nije poezija »Bijelih zjena« „druge Knjige Đure Bnajdera, lišena života; naprotiv, ona sadrži i poetski daje đosta od one dramatike održanja čovjeka između uzleta i naleta smrti, Tu pjeva on i o djetinjstvu, o zavičaju svom, o travama'i pticama, o vođama i oba_ lama, o borbi i ponosu, o umiranjt i slobodi, o ljubavi prema dJevojci i bvemu što osmijeh životu pruža,
»Bijele zjene« Đure Snajđera Kiple od blileđih slika i opisa, ođ učma-
ne agresije ili ewonomske ekspanzije, naročito engleske. Upravo sa tog razloga, iz Zorinove knjige veoma jasno • ukazuje prava slika vitalnosti etjopskog marođa, a posebno uloga Haile selasija pravog tumača potreba i stremljenja KEtioplje koja kreće putem ekonomske, društvene, kultume i tehnicke emancipacije,
, B. P. x VASA KAZIMIROVIĆ: S 6E „Dobrica (Novi Sad, »Bratstvo i jedinstVov, 1951)
Napisana i izđata meposredno poSle smrti velikog umetnika, ova knji 'ga će učiniti da se starije generaciJe, u čijim uspomenama je još uvek žiy Dobrica, sete nekih „Dobričinih
đa •
kontinuirana 1 bogato.
Ljuba Damjanović: Studija glave
velikih. trenutak& i đa mlađe gene racile upoznaju ličnost Dobrice Milutinovića, Kazimirović se nije upuštao u neke iscrpne anžlize umetno„ sti Dobrice Milutinovića, nego je težio da, opisujući pojeđine trenutke iz umetnikovog života, ocrta ličnost nezaboravnog umetnika, I može se bez rezerve reći da je u tome uspeo.
Btil Razimirovićevog „izlaganja je neposređan i šiv; knjiga ima dosta dijaloga i anegđofski ispričanih pojeđinosti, Poređ tačnih pođataka iz dosađašnje literature o Dobrici, Kazimirović je. u Knjigu uneo i svoje razgovore sa” velikim „umetnjkom, tako đa, ovo delo o Dobrici ima i nekih novih, dosađ nepoznatih pojedinosti iz njegovog života. Ta muesta na kojima direktto navođi Dobričine opise pojeđinih đogađala i njegove utiske pretstavljaju ono što je nkš&jvrednije u ovoj knjizi. Intere= santni su ti Dobričini opisi prošlih dana, interesantna je njegova slika đanas već prošlog Beograda, Ima u tim Dobričinim pričanjima i nostalsije starog Beograđanina — „,posleđnjeg iz Skađaylije”, ima i ulepšavanja prošlosti, ali 1 lucidnmo ispriča> nih šala, zgođa i nezgoda, Kazimiro> vić ume da ispriča anegdotu, mađa, pomekađ, ne beži od težnje ka efek> fima, koji nimalo ne doprinose Živo> Wti izlaganja. Oseća se, mestimično, š uticaj literature, naročito wu ođelj_ Kku e IIji Stanojeviću, ali to mnogo ne umanjuje vređnost knjige.
Raško Jovanović k_d Ve BLAŽO ŠCEPANOVIĆ
„Lobanja u travi“ (Narodna knjiga«, Cetinje, 1957)
Za razliku ođ maimlađe generacije pesnika, iz Crne Gore, koja se postepeno afirmisala, Blažo Šćepano= vić je to urađio nekako preko noći, odjednom. I ne samo fo, Po sadršaju, on se potpuno razlikuje od te generacije. Dok su njeni pripadnici u svojim pesmama pretežno vezani konkretnim „doživljajima za crnogorsko tle, on to prevazilazi na jeđan osoben i samovoljan način, Istina, negđe duboko n tim pesma-
'ma krije se i dah toga tla, ali Šće-
panović je to apstrahovao i pokušao da stvori Jedan nov izraz, i na taj način, svojim glasom se izdvojio u jednu posebnu pesničku pojaVu. To je, čini se, I najveći kvalitet ove knjige, koja je više nagovestila pesnikove mogućnosti i puteve, neKo li što sama pretstavlja rezultat, toga rada, r
Sirov i opor u izrazu, kao i pođnmeblje odakle potiče, (to Je izgleda
1 najveća konkretna veza sa zavic
'čajem), Šćepanović svojim stihovi“ ma ostavlja na čitaoca poseban đošivljaj. Nisu to pesme za recitova– nje na seđeljkama, pa ni za šaputanje đevojkama u uho, već samo, i TeKlo bi se, jedino z3 čitanje, za botpuno predavanje njima i razmlšljanje nad njima i o onome što peisnik kaže, *
Glavna bpesnikova preokupacija ı ovoj Knjizi je rat, iako po broja pesama faj ciklus nije najobimniji MAJi ftaj rat, koji je pesnik doživev kao dete, ostavio je u njemu dubo·: ke tragove i njegovi odjeci prisutm}. su i u svim ostalim Šćepanovićevimj pesmama. N.T.
PRENSIS BRET-JANG:
„Doktor Bradlii se sećaš NA
(zdanje Matice srpske, „Novi S4&,, 1957 g). ira Kao
Pasivno mueditirajući sa uspome•
nama, pisac nas kroz ličnost dokto• ra Bradlija lagano uvodi u doga• đaje; dikensovski „sentimentalno {i narativno. Pred mama se javlja či• tav miz likova manje-više bleđih ili osvetljenih poslednjim plamičci• ma vatre koja se gasi na ognjištu, Među „njima, svakako, dominira doktorova Žena Klara, njegova br va i jeđina ljubav i žrtva. (Jer Klara umire na drugom porođaju, pošto joj njen muž, prilikom da» vanja markoze, unese u organizam. klice „šarlaha). Džekob · Medherst, MKlarin stric, „sa karakterističnom plavom žilom preko čela” (kad se naljuti), nosi u sebi nešto brutal nosti oca-Karamazova. A #đDMetju, Bradlijev sin + jedinac, stuđent me• dicine i jedđina „očeva uteha, iako završava tragičnom smrćm morfini• ste (otac ga nalazi polumrtvog kod
meke · kurtizane), literarno, {pak o» staje „vostano-Dlieda, | „pmneuobijicena figura,
Drugi, mnogo važniji deo ı knjige pretstavlja put „uspona i napretkš mururgije, persomuicirane (i tragi!ć« noj ličnosti Bradlijevog školskog druga, doktora Martina Leljsija,
Kao specijalnu draž knjige treba istaći Dorbu napredne misli s& ra starelm «snvatanjima ı nadrekAr• 'stvom, počev ođ „,đoktora” Mortimjera, seoskog aeMara-samouka, pš do univerzitetskih profesora. Inte• resantno je i tragično opisano prođiranje novine u svest i praksu Ikara, Pronalazak Kohovog bacila ! Pasterova otkrića napravili su čita» Vu revoluciju,u hirurgiji. Do toga vremena, operisalo se u MOŠSUIJN zavrnutin rukava, neopraniın ruku i sa nesterilizovanim instrumenti» ma, a kao glavno sredstvo za ublažavanje bolova posle operacije, bile 5U „tople obloge” stavljane na 5VO" žu ranu. Međutim, na kraju Knjige, prisustvujemo Jednoj operaciji, gđe Se već rađi pod maskama i sa isku vamim instrumenuma, u DeIOOKTĆ“ čenoj sali za hirurške intervencije,
Tehnički, pisana bez ikakvih no” Viteta, skoro. bez prave radnje — 0* kosnice (jer, sve se događa za jednu moć; doktor BBradii se seća „Celog SVOg Života, aok dremucka Kraj ka" mina, udobno zavaljen u naslonjači, čekajući dolazak svoga mlađeg kO” lege, koji je trebalo da ga nasleđi), ova knjiga, ipak „drži” čitaoca.
Š Zoran Milić
KNJIŽEVNE NOVINE