Književne novine

Početni stadijum senzualnog zanosa kod jed nih i drugih bio je istovetan, Kod mističara je prelazio u zanos koji smo videli,u poeziji svete Tereze, Kod „prosvetljenih" je dobijao čiste oblike razvrata. Ali ono što je interesantno jeste činje= nica da je organski motiv bio jedan te isti.

Uticaj „prosvetljenih" bio je naročito jak u toku XVI veka. Razvrat i religioznost imali su isti koren. Mnogi crkveni ljudi bili su zahvaćen: učenjem „prosvetljenih". Maranjon navodi primer jednog benediktinca, starog 56 godina, ispovednika u jednom ženskom manastiru, koji je, ispo= vedajući kaluđerice, postavljao i ovakva pitanja: „Zašto se jedna gola žena oseća slobodnija pred muškarcem nego pred ženom?" Ovakva ispoljavanja potisnutog seksualnog nagona izazivala su kod kaluđerica pojave kolektivne histerije.

_ U takvim uslovima ondašnjeg španskog društva javilo se u drami i Ifce donžuana, On se rodio u sredini i u vreme kada je u masama bilo ovladalo uverenje da je greh nužan pratilac ljubavi, Jedina razlika između „prosvetljenog“ i donžuana jeste u tome što „prosvetljeni“ uživa u razvratu pod maskom kakvog verskog rituala, a donžuan radi to isto bez maske, čak i uz, izvesne manifestacije lične hrabrosti, Može se reći da je donžuan individualni protest protiv određene organizacije seksualnog života društva jedne epohe, i da i sam pojam donžuanstva trpi promene promenom vremena i okolnosti u kojima se javlja.

_ Ali svi donžuani, oni iz literature i oni iz re= alnog života nose zajedničke osnovne karakteristike: beskrupuloznost, otsustvo ljubomore, hvali> savost ljubavnim uspesima, a fizički izgled im je veoma sličan. Naime, ni literatura ni život ne poznaju donžuane koji bi bili grubog izgleda, snažni, izrazitih crta lica. Naprotiv, oni su lepotani skoro ženskog tipa, čija muškost nije do Kraja dobila spoljašnje znake, To se vidi i po jednoj autentičnoj slici najvećeg od poznatih dđonžuana, Kazanove, čije lice ima skoro ženski izgled. To, međutim, ne znači da donžuan nije biološki čist muškarac, jako kod njega postoji mogućnost da se seksualno izvitoperi. Tačnije je da je tip: donžuana nerazvijeni, neizđiferencirani oblik seksualnog nagona koji se ne ostvaruje u odnosu na jednu određenu individuu, što bi bila prava ljubav, nego u odnosu na Svaku individuu drugog pola. To je tip koji voli žene, ali nije u stanju da voli jednu ženu. Njega ne treba mešati sa jednim drugim fipom, sa muškarcem koji sticajem .ekolnosti nije uspeo da do Kraja. zavoli jednu ženu, pa zato još luta da bi našao ono Što traži. Tipično za donžuana je to da se on nigde ne ustavlja. On putuje, luta, i uvek traži novu avanturu, a M :

„Ali da se vratimo na pitanje: zašto je legenda 6 donžuanu nikla baš u Španiji? Odgovor nije

OB TI O ara i arrigpa aaa — K— ———"7—

Nastavak sa 6 strane

Imiiaz Ali Tadž bio je prvi savpPemeni dramski pisac na urdu jeziku koji nije išao samo za komercijalnim uspehom, Anarkali, komad napisan između 1990 i 1950 gedine je tragedija jedme mlade devojke na dvoru Akbara, koja je zaljubljena u princa Selima. Komerceijalne irupe htele su da skra= te dijalog i da ubace sentimentalne pesme, ali je autor to odbio, zbog čega je komad igran i objavljen tek desetak godina kasnije, On je doživeo ogromam uspeh i otvorio -put novim tendencijama u dramskoj Književnosti ma urđu jeziku, :

U to doba ovetalo je pozorište na svim oblasnim dijalektima. U istomijskim komadima #»življaevala se slavna prošlost' Indije. Satirične komedije, u kojima su se ismevali Englezi, uzživile su veliku popularnost, U njima se obavezno na lazila klasicna ličmost anglofila, kroz čiju je karikaturu indijski narođ izražavao svoj prezir prema britanskoj dominaciji. Komadi u kojima su se veličala patriotska osećanja bili su tada na majvišoj ceni. Oni još uvek nisu :vladali

. formom | zapadnjačkog ·realizmii. "lako još prilično konfuzno, pozorište je polako ipak mašlo svoj put. |

Posle 1950, poznati bengalski

glumac Sisir Bhaduri, zatim Durga

sualni akt bio je cilj. Za

teško naći U spremu okolnosti u Španiji u doba kada je stega crkve bila najkruća i kada za mnoge nije bilo moguće naći drugog rešenja za seksualni život sem u alternativi: razvrat ili sublimacija, tojest, u to vreme, posvetiti se veri, „Ofelija, idi u manastir!” — kaže Šekspir u

. Hamletu, U manastiru se pati, ali moderna psiho~

logija tvrdi da baš postoji analogija između sreće i patnje, Tu možemo naći i objašnjenje senzualne egzaltacije svete Tereze pred njenim Isusom,

Pa gde je onda mesto donžuana?

. Tamo qde se zatvara put istinskom Fjubaynom odnosu, tamo gde se seksualni akt pojavljuje kao vrhunac, kao kruna ljubavnih odnosa, a ne kao jedan od njihovih vidova. Za „prosvetljene" sek-

BKC mističare on je bio skriveni cilj. Razlika je u tome što je emocija za mističara ono Što je čulno uživanje za „prosve= tljene*, To su krajnosti jednog istog procesa sek- | sualnog sazrevanja, krajnosti koje se javljaju na

. tlu u kome nema ljudskih, istinskih sloboda, na tlu

u kome dogmatske moralne norme ne ostavljaju mesta za prirodno sazrevanje seksualnog nagona indiyidue, Donžuan je tip koji staje na pola puta, koji ne stiže da spoji u jednom liću suprotnog pola seksualno zadovoljenje i ljubav prema tome licu. On ga čak i ne poštuje. On nema poverenja u ljubav, on odriče njenu mogućnost, a svaki ljubavni odnos svodi na čistu seksualnost. Mladom svetu i naivnim ljudima izgleda kao kakav junak — ljubavnik, Ustvari, to je slabić koji nema hrabrosti da pođe dalje, do dubina jednog istinskog ljubavnog odnosa, do potpunog ljubavnog ostvarenja. To je ipak vrsta bolesnika, intimno nesrećnog, praznog, čije hvalisanje ljubavn;m uspesima samo prikriva potpuni neuspeh u stvarima ljubavi.

Donžuan. je poligamist. A poligamija se javlja tamo gde je nečim spoljašnjim sprečeno normalno seksualno sazrevanje, Svakako je bio važan faktor u razvoju pokreta „prosvetljenih“ u Španiji učenje katoličke crkve. da je svaki seksualni akt izvan braka smrtni greh. Protest protiv ovoga antiprirodnog učenja dobilo. je oblike potpunog odricanja svega onoga Što bi makar po svojoj spoljašnosti potsećalo na monogamiju, na brak. Katolička crkva je, izgleda, shvatila da normaino seksualno sazrevanje, nužno, prirodno, vodi monnogamiji, pa je i na tom planu htela da učvrsti svoj uticaj i monopol nad ljudima, nametnuvš: im kao stalnu normu, za svako doba i za svak: uzrast, ono što tek treba da bude plod jednog razvoja,

Danas već ima sve manje donžuana zato Što je sve manji pritisak neprirodnih moralnih normi na razvoj seksualnog života individue.

Rade Nikolić

Scena iz pozorišnog komada »Patan«

Gas Banerdži i dve glumice Kanka Buti i Šangra Vati uneli su prve elemente realizma u interpretacije bengalskog pozorišta,

U Pendžabu, gde je većina autora pisala na urđu jeziku, drama se razvila mnogo kasnije. Između 1920 i 1930 profesor I. S. Nanda pisao je na pendžabskom jeziku komade koje je sa režirao na Univerzitetu na ednš je i preda= vao. U to vreme pemdžabski jezik smatram 'je vulgamim dijalektom, koji je bio dobar samo za seljake, Profesor Nanđa, koji je studirao u Oksfordu i predavao englesku književnost u Lahoru, doprineo je mnogo rehabilitaciji ovog krepkog jezika tako pogodnog za požorište. On je naučio glumačkoj veštini jednu grupu studenata koju je vodio po selima, gde su pred mnogobrojnom publikom igmali na pendžabskom jeziku. U nedostatku dvorana i mikrofona, ovi su amar teri morali usavršavati do krajnosti svoju artikulaciju i igrali su sa uspehom pod otvorenim nebom pred više od 50.000 gledalaca. U trupi nije bilo žena, jer se zanimanje glumca nije smatralo pr:stojnom profesijom; zbog toga 8u ženske uloge igrali muškarci,

Dramska umetnost bila je u punom previranju baš u vreme kad se pojavio govorni film. Odmah se počelo sa snimanjem narodnih ko> mada, muzičkih komedija i tragedija i svi su glumci bili angažo-

vani u ovoj industriji koja se tek rađala. Komercijalne | po#orisno zapad-

trupe, koje su radđile sa i njačkom tehnikom —o sa pokrivenom scenom, rampom, proscenijumom, zavesom, dekorom sa zidovima i plafonom, pompom, sjajem i Juksuzom mašle su se pogođene filmskom industrijom koja je. raspolagala | „ogromnim tehničkim

sredstvima, Pozonište je pokušalo da se takmiči sa filmom kako davanjem efektnih komada tako i realističkim dekorom, ali je doživelo potpun poraz.

Tek posle 1940, osnivanjem Narodnog pozorišta, nastaje preporod indijske dramske umetnosti. Godine 1949, u jeku borbe protiv nacizma, Indijci su se borili protiv imperijalizma čija je nemilostdna eksploatacija dovela do izgladnjavanja pet miliona Indusa u Bengalu, Celu je zemlju obuzeo gnev. Pisci i umetnici bili su uzbuđoni ovim atentatom na ljudsko dostojanstvo i izražavali su patnju svog naroda, Talas ogorčenja obu= hvatio je i pozorište. Život sa svojim kotrastima. i konfliktima pružao mu je obilno teme, Glumci su igrali pod vedrim nebom, na uglovima ulica, na seoskim humkama, na plažama, u dvorištima, jednom rečju svuda. Isti plamen zahvatio je i glumce i njihovu publiku: ova dva osnovna elementa pozorišta, veštački odvojena, najzad su se slila u jednu celinu, Tako se rodilo Indijsko NMarodno pozorište.

Godine 1945 „osnovan je balat Narodnog pozorišta. On je kreirao Besmritnu Inđiju, komad koji je izneo hiljadugodišnju istoriju i prikazao borbu indijskog naroda protiv mmperijalističke · previasti., Sve društvene klase, od imućnih građana do siromašnih radnika, od Pandita Nehrua do nepismenog kulija, odgovorili su na ovaj apel koji je učinio više negoli hiljadu govora da narod dođe do svesti o

svojoj ulozi i oslobođenju zemlje. | *

Kad je 1947 podine Indija bila pcdoeljena i zakrvavljena, um Lici Narodnog pozorišta igrali su na

ulicama. Kada su se Indijci iz sektaštva ubijali među sobom, glumci su davali pretstave Čije Su teme bile sloga i mir.'U njihevim komadima raskrinkavale su se mahinacije dimperijalista koje su kompromitovale nacionalnu solidarnost i 'podelile narod. Kvadža Ahmed Abas, pisac i režiser Zubeidđe, duge drame pisane na hindustanskom jeziku, podvlačio je katastrofalne posledice razračunavanja između Indusa i Muslimana. Tragedija Dolil od Tulsi koju je igralo Narodno pozotište, govori takođe o podeli Indije.

Narodno pozorište nije samo doprinelo rascvatu drame na provincijskim dijalektima, već je davalo pretstave i na engleskom jeziku. Engleski otsek Narodnog pozorišta u Bombaju dao je U očekivanju Leftia Kliforđa Odetsa i Svi moji sinovi Artura Milera, Ovi komadi držali su se više nedelja na reper= toaru i privlačili masu poslovnih ljudi, iatelektualaca i aristokrata, Zasluga reditelja Romeša Thapara bila je ta što je uspeo da privikne glumce na upotrebu Stanislayskovih metoda, Ali, aktivnost ove grupe posle izvesnog vremena sasvim je prestala budući da se osu= đivalo pnrikazivanje komađa na engleskom jeziku,

Narodno pozorište veruje u jedinstvo sadržaja i forme, ali ipak naročitu važnost polaže na sadržaj, Posle 1948 pojavilo se mnogo. komada o štrajkovima radnika uı nastavnog osoblja, o borbama seliaka i drugim aktuelmim pitanjima. Većina ovih drama napisana je u žurbi, zbog čega pate od nedostatka u pogledu kompozicije: jđeje u njima izloženo su šŠematski- Usled ecduševljanja koje je nastalo «bog prvih uspeha, Na»

“

Lehria,,

-BAZUJIFT [/ AOŠE R}fi

Razgovarah jednog dana (ili veČera) sa jednim "našim mladim kompozitorom. umnim, ogzaltiranim za sve plemenito i veliko i lepo, dubokim, istinskim misliocem (ne čudite se, ne vrtite glavom, ima i takvih). Kada je pre više od godine dana Beogradska filharmo= nija izvela VII. simfoniju Sergeja Prokofjeva, opus 151, komponovanu 1952 godine, taj muzičar mislilac strahoftne je stvarı u tom delu čuo: da je ona oproštajna ispovest duha koji je bio žutva, da je oslobodilački čin vaznesenja vazda egzerciranog i. kadrovački (što će reći, neljudski) kaštigovanog klauna, glupo kastriranog genija, da je u njoj, toj sim= foniji, dat oglas (kroz glas) o odlasku ispljuvanog umetnika — humaniste“ iz privremenog pakla ocgzistencije u ogromnom prostoru elektriziranom žicom opervažena, džinovske, andrićevske „proklete avlije". Između datuma smrti Prokofjeva i Staljina samo: su dva sun čana dana razmaka, i smrt onog državnika baci u senku smrt ovog umetnika, a evo, sasvim malo godina kasnije delo umetnika odjekuje i izvan granica njegove zemlje kao optužnica i putokaz, kao ispevest, koju lucidni među nama umeju razumeti i osetiti.

Ja hoću svega šest do sedam minuta da govorim o neizmernosti raspona između onog „razumeti“ i onog „osetiti“, i to je jed:ni razlog što sam ispričao sečanje na utiske svog pomenutog umnog, mladog druga. „ŽZaista, nije dovoljno, nije odlučujuće, da razumemo. Jedan apostolski angažovani, borbeni, agilni i žilavi (umno žilavi) branilac, adept, „vernik“, propagandist i tumač dodekafonog muzičkog sistema Arnolđa Šenberga ı

rodno pozorište je nekako preži-

velo i ove slabe pretstave, Ali po-

sle. 1950, njegov je prestiž opao. *

Pozorište Prithvi. osnovano 1945, za svoje postojanje ima da blagodari velikom glumcu i reditelju Prithvi. Radžu, koji je na vrhuncu svoje karijere napustio film i osno vao jedino profesionalne pozorište na hindustanskom jeziku. On je utrošioe svu svoju ušteđevmu i ra-

Nastavak na 9 strani

njegove škole, Rene CLajbovic, pisao je u jednom od svojih nekolikih pro-dodekafonistički vojujućih dela, da mnogokoje zvučne figure (tj ono Što ja nazivam iz= ražajnim obrascima muzičkog jezika) često ništa ne „govore“ prosečnom, srednjem muzičkom siuša ocu, nestrućnjaku, ljubitelju — amateru muzike samo zato što on, taj ljubitelj, „nije u stanju da shvati logiku i značenje" novih izražajnih obrazaca muzičkog jezika svog vremena. Nesumnjivo, čitaya muzička kavalkada tonova, svih onih artikulisanih zvukova što defiluju smenjujući se i uporedo nastupajući, raznoliki i istovetni po visini, trajanju, jačini, tembru („boji o kojoj govori aku= stika), artikulacionom „karakteru (načinu kako su izvedeni i uzajamno povezani) pomalo je i nauka, jer je nastalaliz posmatračkog iskustva čovekovog, pomalo je dakle i svojevrsna matematska disciplina kombinatorika, jer ostvaruje permutacije, varijacije i druge spregove tonova, — i zato je doista prva pretpostavka, prvi preduslov za slušanje muzike jednog određenog stila i tipa, za slušanje sa razumevanjem — poznavanje uslovnih osnova njene gramatikalne strukture, poznavanje društveno - istoTiski nastalih konvencija njene jezičke specifičnosti. Ali, za prisno, intimno usvajanje unutarnji&, latentnih „poruka iz bespojmovnog teksta te muzike potrebno je ı e= motivno reagovanje, potreban je slušaočev osećajni odziy na istoriski uspostayljena i do nekog ste pena razvijena „pravila“ jednog sistema izražavanja tonskim slkama, Ima više tih sistema, društva su ih spontano izgradila, U našem, evropskom, paralelno sa induskim i kineskim, bilo je dubokih mćčna i promena: homofono-mođalna muzika antike, polifono-mođalna Brednjeg veka, tonalna, začeta za Renesanse, fil:sirana u delima Johana Sebastijana Baha, zrelo sistematizovana u opusu bečkog triumvirata (Hajdn Mocart—ĐBPetoven), načeta hromatikom Vagnerovog „Tristana“ i, recimo, do danas već sasvim dotrajala. No, da li će je smeniti sistem dođekafonije Šenberga i njegove sjajne škole (Albana Berga i Antona Veberna, sa mnogim i raznolikim ograncima) ili „konkretna muzika“ Pjera Šefera, .li ekstremnija varijanta ovog sistema koju razvija u Americi Džon Kedž, ili tzv. „čista“ elektronska muzika — to konačno zavisi od auditivne, emocionalne i „misaone prijemčivosti današnjeg i sutrašnjeg čoveka ove civilizacije. Pretežno, od osećajne Uusmerenosti društvene svesti.

_ Zak Lipšic; Covek sa gitarom

Pravi umetnik — stvaralac ići će nekompromisno za zvezdom svo je unutarnje vokacije, ali drama njegove istraživačke i pronalazač=

ke individualnosti, njegov arhime> ·

dovski poklič „Eureka", njegovo zaneseno a zanosno „Ekscelzior!“ (po, refrenu vazda vedrog i snenog pesnika H,. V. Longfelo-a), najzad, možda i njegovo po=-ovsko traženje „zemlje Eldorado“ — vaz dašnji je rizik, večita nesigur= nost, neizvesnost hoće li ili neće biti prihvaćen, na uskloparano, pe= snički tradicionalno ljudsko sbce stavljen, na te (dopustite da go-

vorim terminologijom demodiranog poetskog „kiča") uzburkane čovečje grudi prislonjen. Istinski

stvaralac — kompozitor (kao i svaki drugi umetnik) uvek stavlja svoje delo na kocku; odlučiće o njegovoj sudbini, o njegovim naporima i traganjima, da li.će ga ljudi, kad-tad osetiti, a ne samo razumeti. Jedni umetnici stvaraju za odmah, za savremenike; dru= gi se upinju da, dobace svoj krik

sutrašnjici; treći, i ne znajući da”

to čine, obraćaju se sasvim dalekim potomcima; četvrti — bacaju svoje delo u ponor vremena, koje će ga progutati. JRižikuju svi. Pavle Stefcmović

Sočivo preistavlja otadžbinu

Spomenici, ljudi i predeli Dušana Stanimirovića

Protekla sezona imala je poviše nimirović odabrao da ukaže Kkoli-

izložbi umetničke fotografije tako da je veština kazivanja ljavanja sočiva kamere skoro stala rame uz rame sa slikanjem kičicom, dletom i grafičarskom teh-= nikom. Završnu intonaciju, tu nedavno, brojnim utiscima i podeljenim .mišljenjima dala je izložba Dušana Stanimirovića, umetnika koji je- Pariz izabrao za svoju pre stonicu sveta kamere, a svoju Otadžbinu za čitav tematski ciklus koji je treba da pretstavi fotogra tijom u svetu. Način koji je Sta-

i doživ-

ČOo če 0

Vrela kišo, zapljusni. Survaj 8e ko zlatni teg U noć kada sam mek, u noć kada sam mlak U. noć kađa sam pesma i provaljeni' breg Svih čula što dišu ovaj golicayi mrak ' Vrela kišo, zapljusni. Survaj se ko zlatan te) fr

Da li to mituje vreme il izvaljeni stub .

Trenutka nekog, šta, se to u moj tok

liva, zvezdano, dok tuđom rukom rub eki slutim, ili njen gusti bok ' Da li to miruje vreme il,izvaljeni stub

Mirišem, ! drhturim. Sobom se njiše sen

U mraku pipam, sklanja se svaki zid

(Da makar dugo budem ovako čudafi i snem) Čujem je u vazduhu, moj vid je njezin vid

Mirišem, i drhturim. Sobom se nj

še sen

_ Zapljusni, vrela kišo, jer postah prazan ko grob Ta oblast vrele tamnine granice odjednom što stvori

Da me rasane, nikad da

me vrate, Kob

Velika reka u meni da izgori · Zapljusni, vrela kišo, Sada sam prazan ko grob

Neću više, Po uglovima svetla mru

Opet sam tamo gde treba, u tužnom svome dnu

O neka se sve dešava onako, kao usnu Če . U divnom mom zlu, u otvrdiom mom zlu

Neću više. Po uglovima svetla zru,..

(Iz ciklusa »Brojke«)

Milovem Demojlić

Ž

—— a ij egu: anun aa auu n aun u n nu ana

ko je ta neodjučerašnja i nedosutrašnja „mala zemlja seljaka na brdovitom Baikanu", „među čokotima, među šljivama“, ta „mala zemlja između svetova“, kako su je njeni pesnici nazvali, košiko je Jugoslavija ne samo turistički pri vlačna nego i estetski produhovljena, uzvišena, očuvana, dograđena i monumentalna, lirska vizija za jednog umetnika koji ume da

zapazi, da kontrastira, da asocira,'

da razume — efektan je. Stanimi-

'roviću se izglćda podjednako svi-

đaju Primorje, Makedonija ili Metohija, — podjednako su žgzahvalni, On objektu ume da priđe i da ga osvetli tako da to dobije svoje že ljeno značenje. Ni jedan pejgaž nije usputan, radi svakog je kre>

tao i stizao da ga „zatekme“ u pravom ambijentu tako da kod njega ima isečaka ali — «možda

paradoks? — nema — fragmenata, Ni jedan Kapilar životnosti ni= je prekinut. Ploha za njega ima svoj „unutrašnji reljef“ — to su isto toliko izbočine, nabori koliko i freska za sebe gledana •okom. Retko ko bi se smeo da usuđi na takve kontemplacije. | ·

„Danas, piše Lionelo Venturi, i- |

storičar i esejist likovnih umetno= sti, — najlepšu od svih objekcija teorije umetnosti kao imaginaciji prirode pruža nam #fotografija,. Tek onda kad fotografa umetnički poriv. navodi da modiflicira meha= ničku reprodukciju, da joj nametne jednu ličnu viziju stvarnosti, on se uzdiže na stepen umetno= sti“, Te vrhove dostigla je Stanimirovićeva mračna komora zrakom Čiste poezije prelomljene kroz so Čivo — nadahnuća iskrenog patriote i umetnika. I drugi krajevi sa svojim znamenitostima traže u njemu svoga hroničara. i

. Aleksandar D, Mihojlović

Xa