Književne novine

Pa

ROVINJSKI BEDEKER

Zapisi jednog putnika u prolazu

= O\iBH poslednjih godina nigde da letujete među svojima, u svom društvu, u okviru uobičajene bra tije! Dubrovnik, Opatija, pa .čak i Miločer otvorili vrata tipovima, koji spavaju privatno, jeđu bećar paprikaš u sopstvenoj režiji, a uveče ipak napune kafane i barove svojom neumetničkom, „građamskom larmom... ~

— Pa što ne ideš onda u Rovinj?

Ne znam da li se taj razgovor vodio pre podne u jednoj od beogradskih „umetničkih” kafana ili uveče u bašti Kluba „književnika, Ali Rovinj je jedinstveno mesto na našoj obali. |

Pre svega saobraćajne veze. Rijeku od Rovinja deli samo širina Istre, ali putuje se celu noć, Prvo

treba sesti u voz od Rijeke u .

pravcu Ljubljane do Pivke. Zatim. se preseda u ekspres u pravcu Sežane do Divače — da bi se mogla doplatiti i dopunska karta za ekspres. Pa se krene dole prema Puli sve do Kanfanara, I najzad odatle ima lokal do Rovinja. Ko ima dovoljno dobro pamćenje da bez muke pamti sva ta mesta, a pospanost ga ne muči i vidi u mraku, može verovatno da posmaitta pejsaž izvanredne lepote...

U Rovinju je sve spremno za turiste. Tako je mala stanica, ima i garderoba u kojoj putnici mogu da spreme svoj prtljag. Nažalost, čuvar garderobe mora da istovatuje teretne vagone lokalnog voza, ito traje oko dva sata jer drugoq lica za to nema — tako da se garleroba ipak ne može koristiti,

Rovinj đeluje kao „anzihtskarta” apravljena. prema «jednoj slici HSlosnikov sa neverovatnim ho-

ma, preterano špicastim barokum crkvenim tornjem i galeboyvima nad morem alvamarin boje Međutim, da bi se odmah prilikom wlaska ıı grad shvatilo da ga nisu naslikali slikari koji su še u nje= nu nastanili prolazi se pored spo= nenika dosta borbenog karaktera, Nije pouzđano utvrđeno da li ga le radio umetnik iskreno moderni= stičkog opredeljenja ili zagrižemi realista koji je hteo da se naruga mođemixstima...! .

Zbog svega toga gradski odbor Rovinja odlučio je da prodaje napuštene kuče u svom građu, Kao kupci javili su se u prvom redu umetnici iz Beograda i Zanreba, zatim oni koji bi to hteli da buđu, i najzad oni koji se dobro osećaju u takvom društvu.

Kuće su jevt|ne, Kuća se, naprimer, da uzmemo literarmo merilo, može kupiti za roman koji se piše pet godina, ili za polovinu filmskog scenarija koji se pisao dva meseca, ili za „umetničku saradnju” prilikom pisanja scenarjja i pismamja dijaloga, u trajanju od tri noći.

Drugo je pitanje kakve su kuće, Neko govori o romantičnim trospratnicama: < BBOOmunay —=——

ŠILEROVA „, MARIJA STJUART" U PREVODU BORISA PASTERNAKA

Moskovski huđdožestveni teatr đoskora nije imao na svom repertoarm nijedno Sileroyo delo. Bezmalo šest đecenija, tj. ođ osnivanja MHAT-a, scenska dela velikog nemačkog pesnika ostajala su izvan interesovanja tog pozorišta, Đođuše, Vladimir Nemirovič-Dančenko nameravao je u svoje vreme da temeljitije proači mogućnosti tumačenja dramskih teksto· va Friđriha Šilera sredstvima umete nosti huđožestvenika, „ali je ubrzo konstatovao đa f{akav pokušaj ne bi đoneo krupnije rezuliate,

Tek pre kratkog vremena MHAT Je prikazao Šilerovu »Marjju BStjuart«, ! to u novom prevodu Borisa Pasternaka, rađenom specijalno za hudožestvenike, P

Međutim, originalno stvaranje Borisa Pasternaka ocenjuje se drukčije,

»Nuiteraturnaja ·gazeta« zamera Je pre Kratkog vremena Kritičarum Sofiji Stut koja je jesenas uglavnom „afirmativno pisala o Pasternakovoj poeziji, Na Trectem plenumu Sayeza sovjetskih pisa" ta, održanom u Moskvi sredinom maa, kritičar Aleksanđar Dimšic uputio e sličnu zamerku poznatom pesniku Pavlu Antokoljskom koji je pre krattog vremena »bez rezerve hvalioa kako je rekao Dimšic) stvaralaštyo Pasternaka, prilikom jedne điskusile » pesništvu. Ovaj kritičar je rekao da le »pogrešno uzdđizati Pasternaka pred omlađinom, za čiji jedan đeo on postale zastava estetiziranja i mistieizma u literaturi«, „Aleksej Surkov konstatovao je na istom plenumu da je u poslednie vreme došla do izražala tenđencija preporučivanja Pasternaka kao uzora mlađim sovjetskim pesnicima, Svoja osudi te temdencije Surkov je dodao rečenicu, iz koje se može zaključiti da pretstoji preštampavanje Pasternakoyih pešama, (Poslednja zbirka pesama Paster+ naka »Zemaljski prostor« izišla Je pre dvanacst godina),

6:

— Imam vilu na tri sprata,..

A drugi:

— Čije su ovo ruševine?

Zidovi, trule grede i krov Koj propušta kišu mogu da se shvate i ovako i onako. Vode i kanaliza= cije ima, ali vodovod nema pritiska i u kučama nema prostorija koje bi se mogle uključiti u kanalizaciju, tako da praktično vode i kanalizacije — nema. Ljuđi se snalaze, Prva jutamja ogovaranja vrše se kraj česme gde pisac, prevođilac, slikar, dramaturg i glumac dođu po vodu. Za to u Beogradu ipak nema mogućnosti. Tu se u najboljem slučaju sretnete sa sustanarom, a,ne sa celom kolonijom kojoj pripadate.

Da život ne bi bio dosadan, jednom se dramaturgu dogodilo da u kuću koju mu je prodao gradski odbor, a koju otplaćuje već dve godine, nije mogao da uđe jer je debela meštanka došla sa Kključevima i izjavila da je se ništa ne tiče, ali kuća je mjena i ne da da se uđe, ako se njoj ne bude plaćala kirija. : i

Dva Makedonca osetila su pravo stanje budžeta jugoslovenskih umetnika, preselili se iz najudaljenije marodne republika čak ovamo i otvorili mlekaru i poslastičarnicu u kojima vlasnici trospratnica i četvorospratnica mogu da ručaju

'kigelo mleko za dve banke, Ima i

jedan restoran u kome stranci jedu ražnjiće i jedam riblji restoran u kome se meštani smeju gostima.

Pogodne plaže za Kupanje zato nema. Ali je utoliko romantičnije. Stene, bivši bunikeri'i ježevi, Stran-

»Milos

Druže Miniću, zahvaljujem Vam na članku pod gornjim „naslovom, objavljenom neđavno u „Književnim movinama”, u kome branite beogradsko rastinje- i drveće! Izneli ste i suviše jasno žalosnu sliku „masakra” beogradskog rastinja. Pred tom listom stojim po gružen, kao ono — malte ne pred nekim dragim i prisnim pokojnicima! Čitavi feđovi divnih platana, topola, lipa sa Punim ljuđ skim vekom pbosečeni su u posled-

nje vreme po našim inače isuviše

golim i isuviše vrelim „itrgovima, bulevarima i ulioama, I sve je to učinjeno u ime visokopare „struč nosti”, kojoj pogovora nema, i naše ulice ostale su samo još više ogoljenije, jadnije, siromašnije,

Mi koji volimo ovaj grad, sa koliko smo bola prolazili našim ulicama posle bombardovanja 1941 i 19044 godine. Koliko smo uzdigali i žalili za ovim ili enim prisnim pejsažom ili „detaljem Beograda, nepovratno nestalim! ipak, to je bio rat, neizbežno uništenje... Ali zašto ovo?

Sa koliko upornosti ti stručnjaci, | kad ·

druže Miniću, ne popuštaju, samo jednom odluče đa nešto ireba seći, Ni danas ne mogu da prežalim jednu divnu, ogromnu, stogodišnju lipu, koja je bila lepota gordost i radost čitavog jednog kraja Beograda. To je drvo imalo i izvestan istoriski značaj, jer su se oko njega odigrali istoriski do= gađaji, oni oko Čukur-časme, Krenuo sam i ja da bnanim to divno divo, moljakao one za koje sam smatrao da su nadležni, ali oni su se samo saosećajno smeškali, pa i to ne uvek. Uzalud je i beognadska štampa u dva-tri maha donosila sliku tog divnog primerka naše stare slovenske lipe i tražila da se sačuva od neumitne sekire, I samo je jedan, nešto uviđavniji urbanist obećao. da će pokušati na nadležnom mestu, „jer bi se to drvo moglo preneti u nedaleki park”. Ali ubrzo došao je odgovor da je to nemoguće, „jer se za to

ci govore o „novoj čuju u kafani:

— Imam kuču sa četiri sprata...

jer ne znai da se u toj kući spava na Čebetu prostrtom na crvotočnom patosu prvog sprata i umiruju se tek kad im se objasni:

— Ali fasada moje kuče široka je tpi metra, a sa sprata na sprat ide se merđevinama.

Na to stranac klimne razumevajući i kaže: .

— Aha. To se kod nas zove golubarnik. · Der Taubenschlag. Le poul-ailler. i l

Uveče pred kafanom pije se kafa i rakija i govori o noc vim izdanjima, o izložbama, o filmovima i ogovara se svaki onaj koji slučajno nije prisutan.

More, nebo, zvezde, ribe, sunce, školjke, vetar i čempresi lepi su kao svuda duž Jadranske obale, ali na to niko ne obraća pažnju,

"buržoaziji” kad

glavom

Ivon Ivemji

ISTINITA ISTORIJA

O DONZUANU

Prvo dramsko tumačenje donžuana dao „je veliki španski pišac Tirso de Molina, krajem XVI ·i početkom XVII: veka, U prvoj sceni prve drame o donžuanu dat je psihološki lik donžuana, · ·

U jednoj dvorani dvora napuljskog kralja, negde u XVI veku, kada su Španci vladali volikim prostranstvima sveta, đon Huan Tenorio, zakunxuljen, razgovara sa vojvotkinjom Isabelom, koja misli da je on Oktavije, njen verenik, Kada je otkrila prevaru, vojvotkinja zove u pomoć. Dolazi kralj i pita: „Ko je to?”“, a don Huan odgovara: „Ko može biti? Jedan čovek i jedna žena,“ Znači, ne dva lica, dve individue, nego dva pola, muški i ženski. „Čovek bez imena“, kaže don Huan, znači pol, a ne individua. u

I ovde legenda o donžuanu počinje da dobija literarne oblike, osvajajući sve više interesovanje velikih dramskih stvaralaca, često slepih pred istinom o ovome tipu čoveka. pri

Ovaj, ovakav donžuan, rodio se u Španiji, ,u njenim specifičnim · prilikama XVI i XVII veha.

Naime, Španija, kao i mnoge druge evropske zemlje, bila je tada zahvaćena jednom vrstom jeresi koja je tamo dobila ime „iluminađos“, što bi značilo oni koji su osvetljeni, zapravo oni kojima se pričinjalo da svaka verska aktivnost mora da počiva na ljubavi, a đa je bog baš njih „prosvetlio“ za takvu versku aktivnost. Oni su smatrali da je ta ljubav samo seksualna, Otuda i njihova stana pobuna protiy svih moralnih normi, pobuna koja Često prelazi u razvrat. Pa ipak, oni su bili, ustva– ri, isto što i mističari, iako naizgled postoji ogromna razlika između njih. Govoreći jezikom psihoanalize, ti „prosvetljeni“ ne sublimišu svoj eros, nego ga ostvaruju na najneposredniji način, u samom sek-= sualnom aktu, bore se za takvo ostvarenje, pa čak i u samoj religiji nalaze tumačenja za to, Mi-

. stičari takođe traže zadovoljenje erosa, ali put za

njih nije u seksualnom aktu, nego u sublimacı7ji, Međutim, ta njihova sublimacija dobijala je oblike senzualnog doelirijuma, zbog čega je Inkyizicija često optuživala mnoge mističare da su jeretici

„Jao, kako li je đug tai život! * Kako duga ta progonstva,

Ovaj zatyor i ovi lanci

U kojima se duša nalazi!

I samo to čekanje na izlazak

Tako divlji bol mi pričinjava

'Da umirem zato što ne umirem!“

Ovako peva najtipičniji pretstavnik špansk misticizma, sveta Marija Tereza Isusova, O peva Isusa i kaže mu: ;

„Što te volim, moj bože, -

Nije zbog neba koje si mi obećao,

A ni zbog straha od onog strašnog pakla

Što te nisam dosađa uvredila.

Ti me privlačiš, boj bože.

Privlačiš me ti, na krstu raspet,

rivlači me to tvoje ranjeno telo,

privlači me smrti tvoje tegoba, fd '. Privlači me, najzad, ljubay prema tebi, |

Pa i kad ne bi bilo neba,

Ja bih te volela,

Pa i kad ne bi bilo pakla,

Ja bih te se bojala,·

Ne treba ništa da mi daš

. Zato što te volim,

Jer i kad ne bih čekala

Ono što očekujem,

Isto bih te tako volela

Kao što te sađa volim.“

Poezija svete Tereze odiše tolikon* senzualnas šću da je već na prvi pogled lako otkriti vezu izs među njene sublimirane ljubavi i neposredm čulnog delirijuma „prosvetljenih“, delirijuma koji je Često bivao kolektivan po manastirima i protiv čega je Inkvizicija slala i oružanu silu, .

U jednoj vrlo suptinoj psihološkoj analizi, španski naučnik Gregorio Maranjon kaže da je bilo toliko spoljašnje sličnosti između ekstaza misti-

· čara i „prosvetljenih“ da su inkvizitori, iako nisu

čitali Frojđa, bili pobuđeni da ispituju odanost verskom učenju čak i svete Marije Tereze, sve

kao i „prosvetljeni“.

t za drveće«

Spaon

Celičev: Drvo Koje se preobražava u ruku i nogu

nema kredita”. I tako je to najlep še i najveće dryo u starom delu grada moralo biti žrtvovano Slično tome, pre izvesnog vremena jedan naš ugledni urbanist pred

ložio je da se poruši jedan deo Savskog venca, baš onaj najkarakterističniji za Stari Beo-

grad, i čitav breg i ulica spu=

—uuzA RU =—_—> Drveta velikog grada

Drveta i velika drveta Londona

yi ste kao poslednji bizoeni” sklonjeni daleko

daleko iza željeznih ograda gradskih prostranih parkova

Drveta

velika drveta Londona gorostasni izgnanici

vi čekata nepogodu

da joj kroz huk svojih krošnja poverite

da je Vladavina 'rastinja ! danas u opasnosti

Ali dotrče doca tražeći oazu svežine i sveLlosti

i ostavljaju daleko za sobom gnadski dim i betonske pustinje

Odmoru proletnji

zeleni počinku leta

drveta Londona vi se smešite jer vas deca vole

kao što i vi njih volite

ne tražeći da razumete

ono Što su ona prozrela

O drveta Lonđena

majstorska dela starih majstora vode i šume. je

(Odlomak) ·Žak Prever

ste za desetak metara, da bi se preko njega “trasirao široki drum za teška vozila dolazeći sa novoga mosta, Srećom, bilo je uviđavnih ljudi i pravih esteta koji su Sprečili to na vreme, mađa su budaci bili već na mestu.

Bojim se da se stručnjaci opet ne osmehnu, jer zalazim u njihov domen, govoreći o urbanizmu. Zato se na vreme povlačim i ostavljam sve to pozvanima, ali ipak sa jednom žarkom željom, koju ovde želim da izrazim: !

Čuvajte naš grad i njegove prirodne lepote u njemu, pa i one liudske, ukoliko ih ima! Ne uništavajte ih olako i bez velike potrebe! A Vi, druže Miniću, koji sada branite rastinje Beograđa, i Vi, druže Peđa M'losavljeviću, koji ste sprečili da se ruši Kosančićev venac, i da se kroz stari, lepi Beograđ ne trasširaju nesrazmerno široki i goli drumovi, primite zahvalnost jednog Beograđanina, koji voli svoj grad onakav kakav je, i boji se da želi da buđe lepši, jer iskustvo ga je naučilo da pomalo zazire od novih majstora...

Neka se ne zaboravi ona stara francuska mudrost: „Surtout, pas trop de zčles!*

Nikola Trajković

tog Ignacija i drugih.

--—

—

RADJANJE

I RAZ INDISKOGC

U jednoj zemljoradničkoj državi kao što je Indija, zemlji sa ogromnim brojem stanovnika, većinom nepismenih, pozorište je jedinog sredstvo koje prenosi ideje, jedino sredstvo koje je u stanju da zbliži različite kulture — drugim rečima da ·zbliži ljude. U zemlji od 400 miliona stanovnika, sa 17 glavnih jezika, 500 raznih dijale> kata i desetak nmnazličitih azbuka, teško je govoriti o postanku po zorišta sa lingvističke ili topografske tačke gledišta. Razvoj pozorišne umetnosti vezan je sa razvojem „političke svesti, javnog mnjenja i sa socijalnim i političkim pokretima koji se nazlikuju od jedne oblasti do druge. Izuzev popularnog (narodnog) „pozorišta koje Je na selima u nepromenje< nim formama živelo bez prekida tokom vekova, drama u Indiji prošla je kroz različite faze.

Bengalska provincija je prva došla pod britansku vlast, prva pala pod uticaj britanske kulture i bila prva u kojoj se razvila politička svest. U Bengalu se rodilo savremeno indijsko pozorište. Britanska dominacija bila je obeležena tendencijom za uništavanje lokalnih tradicija i narodne umetnosti i uvođenjem zapadnih obrazaca. Putem klubova i drugih institucija, Šekspir i ostali evropski klasici doprli su malo pomalo do indijskih intelektualaca i umetnika. Na kraju prošlog stoleća Mihael Madhusudan Dat „pisao je drame i prevođio Šekspinma na bengalski jezik, U to se vreme anglofobija mamifestovala pokušajima reformi u #socijamoj strukturi. Giris Ghosh napisao je dela Prophullo i Bilwamangal, koji tretiraju temu o socijalnoj reformi, Istovremeno pojavila su se slična dela na jezicima mahrati, gudžerati i nekim oblasnim dijalektima, Balgandharv je osnovao u Puni svoje pozorište na mahratskom jeziku. | . Trgovci, pripadnici bogate zajednice · Parsa, organizovali · su pozorišne trupe koje su preplavile zemlju komadima na hindustanskom jeziku: ti su komađi pretstavljali pseudoistorijske nomantične avanture ili melodrame pisane u pompeznoj prozi ispreple= tanoj stihovima, ” Beskrajno duge

pesme prekidale su radnju koma

da, čija je pretstava obično počinjala u 10 časova i trajala normualno pet do šest časova, Zavesa se podizala uz pucanj ispaljen iz puške i počinjala je pretstava puna čarolija, sjajnih zavesa, „blje= štave svetlosti, zmajeva, vila, sirena pred očima publike koja je

· brbljala, žvakala, dremala za sve

vreme trajanja radnje. U pauza-

VOJ POZORIŠTA

ma su po dvorani irčkarali bučni prodavci nuđeći kikiriki i cigarete, Pijanice bi se s vremena na Vrceme potukle, a gledaoci učestvovali u njihovom razračunavanju. Kada bi se policija umešala razdvajajući protivnike i udarajući palicama, gomila bi madala drekt, zviždila, lupala nogama ili aklamirala. Glumac, koji je usred scene dobijao aplauz, odmah je ponavljao tekst. Ove pozorišne trupe povlađivale su najnižem ukusu široke ygpublike, rukovođeći se komercijalnim mo tivima, Stojeći po strani svih so cijalno-političkih pokreta i nepri stupačne novim idejama, ove su trupe polako iščezle između 1920 i 1950 godine. /

Dramski pisac Agha Hashar pi= ~

sao je na urđu jeziku komada u tradicionalnoj formi: wzbiljni di jalozi, prekidani pesmama i komičnim sadržajem. Agha Hashar je takođe popularisao Šekspira i druge evrop. :e klasike, što mu. je donelo naziv „Urđu Šekspir”.

Vitalnost i svežinu narodne drame otkrio je Tagore, On se pokazao kao genijalan reditelj i na početku ovog stoleća vršio je ogroman uticaj na bengalsko pozorište. Dok su trupe na komercijalnoj bazi obilovale glomaznim dekorima, suviše kitnjastim komadima i pokušavale da majmunmski podražavaju evropskoj drami, Tagore je propovedao uprošćenost forme i duboku ozbiljnost teme. Pošta, Shitra, Levori-ruže nagoveštavaju zapadnjačke eksperimente jednoga Lorke i Brehta i u njima se sje= dinjuju strasni lirizam, folklorna muzika i fantazija sa pnajčistijim realizmom. Ljudi su prevaljival stotine kilometara samo da 'bi vis deli Tagorine drame u Šantiniketanu., } ·

Nastavak' na + strani

Igračića iz Ajanta (crtež iz 6 veka naše ere)

„KNIKIŽEVNE NONINS

“

|,