Književne novine
NOVOG
Hazh HHBd"dHi s6ahR"4" HB
Mlađen Oljača
S Klubu „Politike“, romanopisac „MLADEN OLJAČA je igrao 1001-u partiju šaha sa Ristom ToŠovićem. Nervozno je podigao glawa; sve su mu misli bile prikovane za šahovsku tablu, možda je 'wbog toga bio pomalo oštar:
— Iznenadila me Davičova iz-
o realizmu u NIN-u, i da ne ·cenim književni talenat toga čoveka, poverovao bih da je podetinjio... Iznenadilo me je još ĆUtanje (prećutkivanje) moje „MolHtve“; ili se neko šali sa mnom, ih je suviše zamišljen. Nađam se đa će ova zagonetka biti rešena um sledećoj, lepšoj, novoj godini.
Pjer Križanić
Karikaturisita PJER KRIŽANIC je pio kafu. Zbunjeno i otsuino, više za sebe nego li za nas, čČika - Pjer je rekao:
— Niti me je što naročito zbunilo, niti uzbudilo. Ako je i bilo nečega što me je s vremena na vreme činilo srećnim, to, verujte, nije za javnost.
Mihailo Lalić
tw debelom vunenom prsluku, u toploj sobi na četvrtom spratu jedne redakcije, romansijer MIMHATLO LALIČ nam se i bez irećeg pitanja požalio:
— Eto, radim, a soba — tuđa. Svakičas očekujem da mi neko nešto prebaci. — Raširio je ruke, iskreno i bespomoćno:
— Šta da Vam kažem, a da ne
bude prazna slama. Siva svakidašnjica privatnog života. Dok je čovek mlad, može da se nada
mnogo čemu i na bezbroj naž.na. A Nove godine su, Za starijeg čoveka, uvek pomalo i opomene. Naročito ako je neko izgubio niz godina bez svoje krivice. .
Pogleđali smo na sto:
— Rukopis nove knjige?
— Ne, ne... Preveo sam, sa irancuskog, za Svoj groš, jednu vrlo zanimljivu knjigu; govori O TaZvOJjJU iracionalisličko - mističarske misli od kontrareformacije do nadrealizma. Vrlo, vrlo zanimljivo...
Antonije Isaković
Ulicom maršala Tita duvao je vetar. Pripoveđač ANTONIJE ISAKOVIČĆ: je usporio hod:
— U prošloj godini, ulovio sam jednog velikog klena. Kilograni * TI to rame uzbudilo. Do-
po je imao. jadilo? — Pa dojadili su mi ovi trolejbusi, — okrenuo se Uz O”
smeh, pokazujući rukom prepuna vozila.
Onda se uozbiljio, stao je:
— Želeo bih da kažem jedau več, ali da ne ode U ovaj Vetar. Đa ostane, tu, i U celom svetu. Ta reč je:. mir. U 1958, i u 2958...
Miodrag, Bulatović
Pripoveđač MIODRAG. BULATO\VIĆ se nije dao zbuniti; govorio je okretno, brzo, srećan, ali isto-' vremeno kao da se nekome protivi: — Najviše me. okupirao moj, jabučar, koji sam pođigao U rodnom. selu Okladama kod đcBijelog polja. On me više zanima od premjera avangarđističkih beograd~= oko 500 mlađih jabuka sadnica, i strahujem da ih zečevi me ogule.
— Da ne zaluta neki jarac, ili jarence? = zapitali smo ga aludirajući na jednog jumaka njegove nove knjige „Vuk i zvono“.
— Nemojte, jarići su vrlo inteligentne životinje. .
Nastavio je:
— Novu godinu čekam U krevetu. Dojađila su mi očekivanja no~
wih godina, i, uopšte, očekivanja praznika. Mile Stanković
Vlasnik pogona „VETRENJA-
ČA“ MILE STANKOVIĆ pomno se zacledao u mastionicu na svom stolu: · : : :
— Posle godine rođenja, ptošla godina mi je bila najistoriskija, razume se, za mene lično: izašle su mi tri knjige pesama. To bi bio razlog đa se uzbuđim, ali ne znam smem li da kažem da je stiglo da mi dodija što neki 'kaur pa on je humorist, zar je pesnik. Ali ne treba da ispadne da sam “u Pprobloj godini uzbuđio Sebe: uzbuđili su me podvizi geofizičara i sportista koji su \skakali uvis. Najviše me je, ipak, uzbu-
4
Poslednjih dana vali, čas do drskosti kišni i blatni, lutali smo po ulicama
dine, dina“? Još pet-šest dana delilo
ODISNJA AN
E EI UM RT!
sabirali i na kraju sabrali materijal za ovu anketu. „Stara je anketirane od Nove godine,
decembra, koji su svakičas drugačije osvanjihladni, čas magloviti, umiljati i poetični,
1 čas i skrivenim kutovima stare #go-
goali poznato je da umetnici uvek iđu ispred vremena, pa ih tih pet-šest
dana nije dovodilo u
zbunivši. kad ga je bilo,
nedoumicu. Za svoje napredovanje ispred vremena samo... ove jeseni pojedini „realisti“ Nismo imali neki određen plan koga da anketiramo, 4 često se raspršavao.
„mođerniste“ se govorilo da to mere godinama i decenijama, su ih prestigli, nimalo nas ne
Pojedini pisci odbili su đa nam
daju izjave, učinilo im se da im mesto publikovanja njihovih odgo-
vora ne odgovara.
imali šta da kažu: i njima smo se izgovori rođeno ime. u izanđalost).
nije u stanju da
oseća proskribovanost reči, njihov , kulturnih radnika, i pored sveg traganja, tele-
— nismo mogli da
desetinu umetnika i foniranja, lutanja i snalaženja književnika
ne rađi, Bezistan je poluprazan.
Najlepše smo se zahvalili, i pošli dalje. prugi nisu
zahvalili, pošto čovek ponekad (To su trenuci kad umoetnilc Nekolicinu, čitavu
pronađemo. Klub Ovo beležimo samo zato
da bi čitaoci znali sa kakvim se SsVe neprebrodivim teškočama Su-
sreće mlad i neiskusan novinar kađ želji ređakcije — antianketu.
niju anketu, po njegovoj želji i po
pokuša da sprovede najbezazle~
HOV
e Sot
— Neobavezni intervjui tu i tamo —"—
Ali, nezgode i neđaće več pripadaju staroj godini, U
novo (nove nezgode i neđaće?).
Umetnicima smo postavljali, po tacije, radi potstreka, da bismo pokrenuli njihove asocijacije.
tih pitanja. •
ine
novoj godini —
tri pitanja. Više rađi orijenEvo 1. Šta Vas, pored Vašeg yvedovnog kultumog i umetničkog „zaposlenja“, irehutno zanima; prema čemu,
von Voše umetnosti, imcte odiniteta?.
· e 2. Koji Vos je umetni
najviše uzbudio?
čki i šivotni događaj u 1957-oj
6 3. Šia biste želeli da fižete povodom Nove godine, šta Vam je: u staroj godini dojadilo?
Pitanja, ne mnogo precizna,
; dozvoljavala su skretanja. Nisnio
želeli đa „rešavamo“ nikakav ptoblen, nikakvu krizu. Pokušali smo đa razgovaramo sa ljudima. Zato smo Ovu BŠetnju kroz ulice umet-
ničke čaršije shvatili više kao trenutak, nervoze
pred švečanošću vre-
mena, pređ svečanošću prolaznosti i eečnosti. Odgovore donosimo
kontakt sa omladinom: preko ređakcije, na priredbama, na smučarskim terenima. Mislim, bolje rečeno siguran sam, da je pred nama najnađahnutija i najzrelija generacija koja se rodila na ovoj geografskoj širini. Bez komplimenta ili koncesije, to su punopravni ljudi. Ceneći njih, radujem se što Ću, januara 1958, biti 10 godina mlađi nego 1968. 1 kao takav...
n s» «;
Mita Miljković
Direktor lista „Politika“ MITA MILJKOVIĆ ispočetka je oklevao, a onđa se, spontano, ođobrovoljio: —Oduševili sa me Gligorićev! uspesi u šahu. Čoveku je uvek potrebno da ga riešto, makar i simbolično, zagreva i oduševljava. A poslednji Gligoričevi uspesi su svakako to.
— Za doček Nove gođine želeo bih da čujem Lolu Novaković ka> ko peva šlagere i Oliveru Marković sa šansonama., Inače, u 1958 bih želeo da Šekularae uđe u državni tim.
Dodao je, više za sebe:
— Da li će Mihiz i đalje pisat za „Politiku“, o tome se razgovara. Ugl eša Bogunović
Arhitektu UGLJEŠU BOGUNOVIČA, dobitnika Oktobarske hagrađe građa Beograda, zatekli smo pri igranju „šibice“:
— U 1958 bih hteo da viđim jednu zgradu koja nije pravljena po privrednom računu. ;
— Moj doživljaj 1957: Pantovićevo Sajmište...
đivao stalni
Bisto Tošović
Pesnik RISTO TOŠOVIĆ bio je #% poletnom, vedrom raspoloženju; kad god je uzbuđen, ovaj pesnik je pomalo i đečak:
— Novinarstvo i fuwkbal (naravno, to su navijačka wzbuđemja)-. Umetnički i životni događaj? ROoman „Opake tišine“ Vi. Paskaljevića, |} opet (koji put) „Prokleta avlija“.
— šta biste želehH u Novoj 9go-
dini?
__ Želeo bih da 'steknem još jednog prijatelja, ili u liku neke knjige iH, u liku nekog stvarnog čoveka. ı
Slobodan Glumac
Novinar „SEOBODAN GLUMAĆ, urednik kulturne rubrike „Borbe“, je najzaposleniji čovek u Beogradu. — Druže Glumac... smo.
Odjurio je, bešumno, sato Ssino stigli da ugledamo vrata koja sU se zatvorila za njim.
— Slobodane,imate li malo vre,
— Sutra uveče, dragi, odgovorio je čitajući rukopise razbacane po stolu.
qutrađam uveče, zaista Smo ga mašli. Bio je vrlo miran, smrino miran, — od umora. UuwUvidđeli smo da od intervjua nema ništa...
Ovo što je ovde napisano nije nikakav skeč, te bi zato bio red da mu Udruženje novinara i Udurnženje filmskih radnika i još iž udruženja čiji je Glumac član požele u 1958 godini — malo više vremena. .
ž 08 Vota Carić Književnik VOJA CARIĆ je ma mrštena čela začas sređio utiske: — Moj najveći umetnički . doživljaj je Sputnjik. Želeo bih da Nova godina ne donese ništa Što bi ma koga zaprepastilo,
— pokukali
Zaka Lazić
Pripovedač ŽIKA LAZIĆ se nasmešio: Džems Din i „Lelejskom gorom“. mi solitelji pameti.
Branko Copić'
Dopremljen telefonskom žicom, oštar glas BRANKA ĆOPIĆA bio je još reskiji:
— Afiniteti, velite ? Ama nikakvih drugih afiniteta, pored književnosti, ja nemam. Najveći doživljaj? Satelit, razume se. Inače, ne mogu nikako đa se setim nečega što me pored književnog rađa još zanima. Šta mi je dojadilo? — E, to vam je lepo pitanje... Pišite velikim slovima: dojađili su mi pozivi na književne Večeri. Taman se čovek sredi, skoncentriše, kad tamo — poziv... I onda, tri dana putovanja, tri dana vraćanja u kolosek. Valjda će 1958 godina u tom pogledu biti obazrivija prema mehni...
Momčilo Milankov
Pripovedđač MOMČILO MILANKOV qustiozno se zavalio u naslonjaču, izvadio kutiju „Zete“, zapalio cigaretu, i zauzeo posve ozbiljan stav:
— Znate, ja svakodnevno mo” ram da propešačim najmanje kilometara, to mi je kura protiv đebljanja. Svake godine, dodajem po jeđan kilometar da bih se spasao jednog kilograma. Kad budem imao pedeset godina, ići ću brže od satelita, i svakog ću dana ptevaljivati put od Beograda do Za= greba. Najviše mi je dojadio TOman kojeg sam u celoj 1957=oj pomalo pisao. Umetnički doživljaj: „Nebeski odđređ“, Životni: nagli pad „Crvene zvezde“.
Peda Milosavljević
Slikar PEĐA MILOSAVLJEVIĆ umeorno je juzdahnuo, izređigovavši
sa su
Mihailo Lalić, Dojadili
jedan napis za neđeljnu „Politiku“. Odgovorio je:
— Pored slikarstva: izgradnja Beograda, pitanja urbanizma.
— Najveće uzbuđenje: Sajmište. — Dojadile su mi sednice, komisije i telefoni.
Pocrvenili smo. Još juče, telefon 40-070 zvonio je pre podne jedanaest puta; pokušavali smo da dođemo u vezu sa &likarem radi ove —o ankete.
Božidar Kovačević'
— Moj najveći životni događaj, odgovorio je književnik BOŽIDAR KOVAČEVIĆ, bio je — priroda + narod. U toku ove godine, za Vreme raznih praznika i odmora, bio sam u Žumberku, u selima oko Knina, u Bosanskoj Krajini, u Braničevu, na Kosovu, U okolini Slavonske Orahovice i Pakre, i SVUđa se divio lepotama naše zemlje i našem zagonetnom i veličanstvenom. narođu.
„.Dojađila mi je nehumana &tmosfera U književnim, - umetn:č'%sim i naučenjačkim krugovima. ·
ROI Bora Cosićč
Vrlo me interesuje futbal. Hedovno idem na utakmice. itao sam Laličev roman, svideo mi 5%, — rekao nam je BORA ĆOSIĆ, u mimogredu, na ulici,
Stevan Jakovljević
Pisac „Srpske trilogije“, dr. STEVAN JAKOVLJEVIĆ, nije sti gao da nam da odgovor:
— Upravo sam doputovao = Zagreba. Sad ležim u krevetu, bolestan sam. U poslednjih seđam dana prisustvovao sam bezbrojnimi
sednicama. 1 sutra, iZ kreveta, moram da idem na sednicu. te, nemam vremeha... preko — Možemo — Pa žjzvolite, vređi.
Verujrekao je telefona,
li to da objavimo? ako vaat to
Lazar Vujaklija: Svečanosk
onim redom kojim smo ih dobijali:
Poželeli smo mu da za Novu gođinu bude zdrav, i — Što ma nje sednica u novoj godin...
Aleksandar ' Marinković
Prvak Opere tehor ALBKSANDAR MARINKOVIĆ, primio nas je u svom stanu. Bio je vrlo ljubazam: -— Već na početku stare godine, četvrtog januara, prviput sani interpretirao Radamesa u „Ajdi“, To je san svih pevača, tehota, to: da tumače heroja koji je poznat u celom svetu. Drugi nezaboravan đoživljaj bio je moj koncert za ribare i meštane Velikog Zatona na Jadranu, Bio sam. na odmoru. „Čuli smo za Vas, mi ovđe nemamo operu, đa li biste hteli?“, za” molili su me ti divni priprosti ljuđi. Pevao sam 12 arija. Treći do> življaj — moje gostovanje u Če= hoslovačkoj. Dve slepe Čehinje, koje su bile gosti i pretsednika Tita, provere prijatelji naše žemlje, predale su mi jedan poklon,
koji ću Mivek pamtiti. O M _ Bta'me još zanima? — Knjiga,
Tstoriska. literatura, biografije: Ve likih ljudi. U staroj godini najvi“ še sam čitao „Zvezdane časove čovečanstva“ Cvajga, Volterovog „Karla XI“, „Hteli su u EBnglesiću“ Evansmua, Šveđanina koji mi je inače prijatelj, i voli našu žemHju, Zhate, dodao je sa smeškom, 1 moja žema (Nađa Marinković. primedba naša) piše knjige, pa ću već u jonuaru moći da čitam njeru drugu Knjigu, esejistički puto-
pisi iz Kine. ' Dojađilo? TI pored. tako plođne godine, ili baš zbot toga, pevanje
mi je već na nos iza&!o.
Risto Stijović'
Veđar, živahan, vajar RISTO STIJOVIĆ se rado odazvao našoj molbi:
— U ovim gođinama, van: umutnosti ništa me drugo ne zanima. Toliko još treba učiniti, a vreme je kratko. Kratko, kratko, đa, dra-
gi moj... . ; i U prošloj ini strafiovito mnogo me je wzbuđilo to Sto je JO-
van Bijelič, slikar koga triđes"t godina .pratim i čovek koga JOŠ koju gođinu više volim, đobio Oktobarsku mnagrađu grada Beograđa. Čini mi se da sam u tom itrenutku bio srećniji od njega sa~
meog-
Dojadđilo mi je zidanje kuće. (Napravili su mi neki veliki račun, neočekivam. Nemojte to pisati). Oduzelo mi je tO ziđanje vFemena i nerava. Ali, sad makar imam gde da radim.
U Novoj godini želeo bih da me podrži snaga, da Rklešem, da vajam, Što više... | _
. Ko mu drugi to ne bi poželeo?
Ljubiša Jovanović
| Prvak Drame Narodnog pozorišta LJUBIŠA JOVANOVIĆ pio je kafu u „Mažestiku“:
— I pored sveg naprezanja da se tremutno setim šta me najviše zanjma izvan moje umetnosti, ipak se vraćam na nju. Možda baš u ovom trenutku kada me Vaš saradnik intervjuiše, okupitcan sam mojom novom ulogom u drami „Heraklo“ Marijana Matkovića. Kroz celu prošlu godinu okupirala su me pitanja pozorišne umetnosti. Pa čak i kad sedim u kafani Uz čašu vina, govori se pozorištu: ozbiljni problemi, il anegdote ž vicevi.
ne drama, ne komedija — već O» pera „Gorski vijenac" Nikole Het cigonje, u režiji Raše Plaovića. Za mene je to umetnički događaj od izvanredne vrednosti,
Svakako me najviše ođuševila ~ .
KETA „KNJIZEVNIH NOVINA
. Anketu sproveo
Milovan DANOJLIĆ
_ U protekloj godini dojadila mi je površnost u našem životu, nes odgovorno prilaženje mnogim po“
slovima umetnosti i kulture; do: jađila mi je šunđliteratura koje još ima u izobilju, ali se nadam da će 1058 gođina pokazati pozitivnije rezultate u smanjivanju te „komercijalne neminovnos -
Zuko Džumhur
U gostoljubivoj i bez „air condi» tion“-a dovoljno zagrejanoj kući karikaturiste ZUKE DŽUMHURA dobili smo ove odgovore na našu anketu: -
— Otkako sam se vratio s puta po žarkoj zemlji Africi i usija” noj zemlji Aziji, pored „moga zanimanja“ našao sam kod svoje kuće jedan honoraran posao koji mi pričinjava veliko zađovoljstvo. Mom osnovcu i prvoškolcu zvanori Donizađa Džumhur (Zukina ćerkis ca, 'učenica prvog razreda osnov“ no škole — primedba naša) poka zujem iz dana u dan kako se ct taju cipele sa visokom štiklom, M to onom tankom, talijanskom, QOsim toga, nekađa četiri, a ponekađi i šest puta, pišemo: „Ema maš6 mami” i „Mama maše Emi“.
Bio sam u Arabiji. U pesku ina provizovane čaršije svaštara mai šao sam na neznane umetnike cra ne puti. To su najbolji skulptora koje sam ja dosad sretao. Iz nji“ hovih đugačkih, crnih prstiju ras đaju se krhke figure sudanskilk ratnika nastale u plemenitom cr4 nilu itvrđog abonosa, nastale vasi našeg ukusa i neukusa, nastale wd dvađesetpetom veku (računanja vremena od praoca Avrama).
Želeo bih da u 1958 godini kre nu prve vazdušne galije u Svemir. U tim galijama treba da dobija mesta svi dosadni ljudi sa Zemlje, birokrati (sugestija Džumhurotvae žene — naša primeđba) zli i gađni tipovi i uopšte svi oni bez kojih bi život na zemlji bio lepši života na svim planetama za koje smo i nismo čuli.
Inače, dao bih i poruku o svets skom miru, kad to možda .ne bi 'bilo banalno.
Marijan }urković - M
Od književnika MARIJANA JUR-
KOVIČA dobili smo pismen odgovor: — Postigla je naša književnost i u 1957 godini ne malo značaj“ nih uspjeha: ostavila nam ta go“ dina dvije iri knjige Koje će, oči“ to, nadživjeti, — jer ne spa4dajt u serisku proizvodnju.
No još radosniji đogađaj Uu toj gođini koja tone u nepovrat je prodor jugoslovenskih pisaća U :“ nostranstvo. Na Istok i na Zapad. Probijanje zida koji ih je đugo dijelio od tih strana. Odlazeći tamo kao rezultat sve dubljeg intereso” vemja za suštini unutrašnjeg liR& novog jugoslovenskog čovjeka, knjige će, vjerujem, potvrđitš o njem onu istinu za koju on Uuporno svjedoči ovih posljednjih šesnaest godina jednim drugim Jjćzikom — patnjama i otporima 5vodjm —u istinu o neizbježnosti Ye= alizacije jednog boljeg svijeta.
Ivo Andrić
Književnik IVO ANDRIČ, pozna» to je, nerado daje intervjue. Ipak, za ovu priliku, i Z8 „Mnjiževne novine", rekao nam je:
— Čini mi se da se sva pitanja koja ste mi postavili mogu S70?sti na jedno: šta želite povodom. prelaska iz 1957 u 1956 godinu?
Tokom godine ne prođe dan da čovek nešto ne zaželi, živo i GduUuboko. A kad ovako poslednji đe“ cembarski dani stanu .da se osipaju i tanje, tako da se kroz njih već nazire nova godina, ja odjeđnom stanem, zbunjen i kao opči= njen, pred prostom a tako uzbu“ dljivom činjenicom da se krajnja cifra „Ččetvorocifarnog broja koji označava našu eru menja, i Ceo broj povećava za jedan. Tu zabovavim sve želje koje su u meni nicale tokom minule godine i želim, pravo đa Vam kažem, samo jedno: da me niko ne pita šta želim. |
Pa ipak, biću najbliže istini ako odgovorim da želim srećnu novu godinu svima koji i u toj godini žele da rađe u miru i na miru,
}