Književne novine

af:

-N „fi,

· vrhunac

'nost i

književne evohe

stička literatura Tolstoja be tičara Bjeli

.tarenja jedn

. gara Alana Poa

POZITIVNA |||

- MEBATIVNA KRITIKA

Dragan M. JEREMIĆ

vretena ževnih problema koji &

i ; Vreme ponovo postaju aktuehni i zaokupljuju ljude koji teoriski misle o književnosti. Jedan od tih problema je i pitanje 10 Ba kritike prema književnom delu, naime pitanja prilaza književnom delu. Naravno, ovo pita– nje je tesno povezano sa jednim važnijim pitanjem: šta je cilj kri bike. U vezi s ovim pitanjem se samo I može rešiti problem da li, Pprincipijeno, treba biti za pozitivmu ili za negativnu kritiku i stoga moramo pre svega govoriti o njemu. '

U više navrata mnaši savremeni pisci su se pismeno, a mnogo češće i usmeno, žalili đa je naša savremena kritika negativna, da je „cepački“ raspoložena i spremna da optuži i osudi svako književno debo, bilo ono đobro ili ne. Ni kritičari taj fakat, nažalost, ne mogu đa poreknu samo sležući ramenima i insistirajući na tome da to uglavnom čine nekvalifikovami ljuđi, koji nisu kritičari od marke. A ima čak i pokušaja da se takva, ne gativna kritika i teoriski opravda tezom da kritika treba s usklikom nadmoći, kao čekić, đa lomi idole književnosti, smatrajući to svojim zavetnim zadatkom.

Mislim da je na taj način kritika pogrešno shvaćena, naime, da ja pogrešno shvaćen njen osnovni zadatak. Kritičar je na svom poslu kao ruđar u rudniku: on često nailazi na običnu, kaljavu zemlju koju odbacuje, ali on traži plemenitu rudu i on misli samo na nju. On posvećuje svoj život tom traženju i biva ispunjen osećanjem uspe ha i sreće samo onda kađ nađe bogat sloj te rude. Najveći uspeh jednog kritičara je kad pronađe jednog pisca ili grupu pisaca koji otelotvoruju njegov ideal dobre književnosti. ;

Kritičar koji nema svog bisca ili svoje pisce, ustvari je promašeni kritičar. Kritičar koji nikada ne ustane sa svoje stolice na kojoj seđi za knjigom, spreman da ode piscu i da mu zahvali za stranice koje mu je darovao, kao što je usred noći učinio Nekrasov Dostojevskom, nije osetio najlepše osećanje koje kritičar može da oseti, osećanje koje je izraz najvišeg ispunjenja njegovog zadatka. Razbijati iđole čekićem kritike je, na kraju krajeva, prazam posao. Traženje konkretizacije estetičkog ideala za koji se kao kritičar bori, Kkritičaru je neonhodno. Estetičar je kao matematičar: njemu je dovoljno da apstraktno, u formuli može đa postoji umetničko savrŠšenstvo; kritičar je kao arhitekt ili građevinar koji lepotu jedmog shvatanja može da pokaže samo na ostvarenju tog shvatanja · u konkretnom delu. Za estetičara, koji razmišlja o principima umetnosti, nije neobično đa svoj umetnički ideal ne nalazi ostvaren u savremenoj umetnosti. Takav je slučaj i sa našim savremenikom Bernarđom Berensonom, za koga umetničkog stvaranja pretstavljaju klasična antička umet njena renesanmsna obnova. Ali kritičar bez savremene konkretizacije svog kritičarskog vjeruju je kao jedna apstrakcija ija se verodostojnost ne može dokazati: čardak ni na nebu ni na zemlji. Nasuprot tome: reci mi koji je pisac tvoj iđol ili bar najbliži tvom shvatanju literature, pa ću ti kazati kakav si kritičar! a

gledamo istoriju literaMOO Kot ato doći do zaključka da nema ni jedne velike moderne da njje imala svog velikog kritičara. Može li se NO cizam zamisliti bez Vo ia OVO a VaĆ (Puškiba do z svojih n? mamjih krinskog, Dobroljubova i Černiševskog? Veliki RKritićar 3: izrasta u vremenu opadanja i 18 ; e literature; u takvoj

atmosferi nema života za njega: on

nema u kome đa vidi OSVEOI BIH Svoje Kkritičke misli. Nema 7 kritičara bez velikih pisaca. Trij 1 literature jednog vremena je o stvari, sklad između njene Sl Ona lačke i Kkritičke misli. KnjižeVOiC| i kritičari se uzajamno po iy ju, i uvećavaju. ORO POS To-

x | ed i Lukača uvećao J masa Mana i čaj kritičara.

značaj pisca i značaj KIT _ v„Hriičari u svom traženju DE: vih vrednosti književnosti Vogo doba moraju da negirajuU Oba. ju mnoge lažne vrednosti ebepad gošu literarne promašaje !

KNJIŽEVNE NOVINSKE

he. Ali to je mnezahvalan posao koji se radi bez nagrade. Nagradu pruža samo ono što je kritičar našao kao plemenitu rudu u literarnoj prođukciji svoga vremena. I Sent-Bev i Žil Žanen su „poricali vrednost Balzaku, ali ono što SentBeva uzdiže daleko iznad Žila Žanena to je njegova „Istorija PorRoajala“ i to su njegovi „Portreti savremenika“, Niko nije ostao dostojan pomena samo zato što je čistio čkalj sa književne njive: to je, uostalom, posao koji i samo vre me može da svrši. Ali vreme ne može da otkrije prave vrednosti u literaturi, ono ne može da ih obra~

zloži, da ih glorilikuje i. postavi u

istoriju literature. Kritičari, ustvari, stvaraju svoj ugled i svoju slavu životnošću i vrednošću literature i pisaca čiji su oni bili zatočenici. Stoga, kritičar treba da prilazi svom poslu spreman pre svetja da otkrije vrednost u jednom delu, jednom piscu ili jednom vremenu.

To je prvi postulat pozitivne kriti ke. Apriornom odbojnošću prema delu kritičar postiže samo to da sebe obmane prividnom superiornošću. Bez simpatije za pisca, bez vere u njegovu iskrenost i dđobronamernost, kritika je unapred osuđena na površnost. Delu se ne može prilaziti spolja, u njega se treba uživljavati i uživeti. Po tome se

ŽIVOT OKO NAS

Stojan Čelić: Pređeo

estetička kritika, kao i etička, razlikuje od naučne, koja procenjuje po principu evidencije ili logičke opravdanosti. Ali umetničko delo nije samo objektivna istina, nego najpre subjektivna umetnikova istina, zatim ljudska istina i, najzad, objektivna istina. Zato kKritičar mora, pre svega, simpatisati sa piscem, zatim mora biti human i, najzad, mora biti logičan.

Svaka kritika treba da počne simpatijom. Važnost akta simpatije u estetskom doživljavanju s punim pravom su isticali mnogi estetičari, kao Gijo ili Bergson. Tako je u estetici kao i u etici. Ne može se praviino shvatiti jedan akt, jedno delo jednog čoveka i humano proceniti ako mu se ne priđe sa simpatijama, ako se donekle ne poistovetimo s njegovim tvorcem, ako se ne stavimo na njegovo stanovište. Vrlo često, negativna kritika ne pokazuje ni „najmanje simpatije za pisca, ne želi da uđe u njegovo delo i kritikuje ga zbog onoga što pisac i nije imao nameru da izrazi. Bez simpatije, pak, nema ni imanentne kritike, koja je jedino ispravna vrsta kritike, nasuprot dogmatičkoj i nasuprot impresionističkoj kritici.

Dogmatička kritika „odbacuje svako simpatisanje sa piscem i delom zato što smatra da se svaki

pisac i svako delo treba da pot-

«eospuzos n nana S IT AO O razuma arenu;

čine dogmatskim zahtevima kritike, a impresionistička kritika smatra da književno delo treba da bude samo povod za kritičarevu ispovest o utiscima koje je imao prilikom njegova čitanja. I jedna i druga smatraju, dakle, umetničko delo samo sredstvom, samo drugostepenom osnovom kritičkog razmatranja.

Cilj kritike, međutim, nije samo da ocenjuje i klasifikuje književna dela, nego da u njima traži i iz njih crpe vrednosti koje · će teoriski da uopštava. Još Šatobrijan je savetovao kritičarima da napuste sitnu i laku kritiku po-

grešaka radi velike i teške kri~

tike lepota, tvrđeći sasvim tačno da ima nedostataka koji su inherentni lepotama. Kritika nije samo jedna priprema istorije literature, nego i priprema i korektiv književne estetike. Ispitujući u čemu se sastoje lepote savremene literature, kritika ustvari priprema teoriju literature, gradi teoriske te melje buđuće literature. Ona treba da otkriva elemente pesničkih lepota, da ih upoređuje i na taj na– čin uopštava. Ona to ne može da čini ako se bavi samo beznačajnim delima i ako traži samo pogreške. Ona tađa nije od pomoći ni istoriji literature ni književnoj estetici i ostaje: bez stvarnog istoriskog, estetičkog i etičkog opravđanja,

SUDIJA I ČOVEK

I sudija kao i svaki čovek im svojih malih ljudskih slabosti i strasti. ! on može da se razneži i da se oduševi, da zastane u nekoj ulici i da se zomisli nad ponovljenom slikom života koja nije lišena boencilnosti. Samo, to ne znaju ili io zaborave oni koji dolaze u sud kao okrivljeni, koji stanu pred sudiju i očekuju da on izrekne presudu, da bi zoštitio društvo. :

Sudija je čovek. Jer sveci ne dele pravdu. OV

Poznajem jednog koji živi u gradu u kome jedna naša velika slikarka ima svoj spomenik, i u kome je živeo jedan pesnik koji je izgu~

io život na moru.

e. sudija, mlađi čovek, već deset godina svakoga jutra dolazi u, zgradu suda, i već je davno noučio da u određenoj „situaciji i cbičem pokret ruke može mnogo da kože, i da nije bez značaja kako neko ponekad drži cigaretu. Koko qovori i kako se smeje, I kad se može verovali a kad ne. Poziv ga stalno upozorava da treba biti obazriv i obraćati pažnju na sil: rice. I da nije uvek bilno ono šio je i očigledno. i je pričao: i

88 ko Bed pred sudiju noajčešće je rešen da ništa ne prizna, da ne kože ništa o onome šio je uradio, Ili da SOON dužnost je

ij na istinu“,

SOOD a 6 govorio video sem okrivljenog : kako poriče sve ono či a optužnica tereti. A preko av ij sudija i pokušava puta njega stoji 0 DOE da sazna istinu. Pokušava (a razne načine, sirpljivo, ia i ; pronalozeći razne mogućnosti,

naravno, ukoliko ima više moše ima i više mogućnosti da šio pre dođe do istine. I ta igra ponekad može da traje dugo. Veoma dugo. Sve dotle, a to je veoma česio, dok kod okrivljenog ne progovori savest, i ne ispriča ono što se zare= kao da ne kaže ni kada bude umirao.

I tako iz dona u dom. Iz godine u godinu. Kad završi jedom proces, kad oseti da je pobedio tuđe ćuIanje ili tuđu lož, čeka ga novi. I zato i nema vremena da oseti zadovoljstvo od uspeh«., Jer, odmah počinje novo tragemje za istinom, . Poziv mu je da deli pravdu. Pa ipak, sudija je čovek.

»I sudija kao i svaki čovek primo utiske, i on ima svojih simpaftijo, trenuinih, i za vreme suđenja«, kaže on.

To mi je ovcko objasnio:

Dogodi se da sudija za vreme suđenja bude intimno na slroni ckrivljenog baš zato što kao čovek može da razume ljudsku slabost, Ali, on mora do štiti zakonitost, i da se bori da se ona očuva, Zalio u sebi poliskuje ono subjektivno, ono što je rezultat izvesnog rcaspoloženja i trudi se da pobedi sebe, I iako stalno vodi bitku na dve sireme; da sazna istinu, i da u sebi uquši,svoja raspoloženja i svoje simpotije.

Pa ipak u praksi on je morao nekoliko puta da postupi baš na osnovu svojih simpatija. To se dogodilo i onog dona kada je pred sobom imao predmet o krođi bicikla. \

Dva mladića su okrivljena za krađu bicikla, Jedini svedoci bila

su dva dečaka, Jedon od sedam godina, a drugi nešto mlađi. Oni su teretili okrivljene, a. ovi su ve= što pobijali njihove navode. I on je poverovao deci. Učinilo mu se da ona qovore istinu. Posle izvesnog vremenc se pokazalo da je bio u pravu. Da je deci i trebalo verovoti.

· Još jedon, malo teži slučaj, Slučoj iz jednog sela.

Ćerka je tužila oca da ju je silovao. Pred sudijom su se našli njih dvoje. Otac je poricao, ćerka je bila uporna. Sudija je bio nemoćon,. Razmišljao je:

Kad je ćerka već odlučila da tuži oca, ona je somim {im na sebe navukla sromolu koja se ne može brzo zaboraviti. Ali opet, očeva upornosi, i činjenica da je tu bilo umešcnmo i nasledstvo, upozorava– lo ga je da treba biti što je moguće više obazriv. Ćerkine optužbe i očevo poriconje su se ponavljali iz dona u don. Niko od njih dvoje nije menjao svoj iskaz. I optuženi je oslobođen. Ali time za sudiju taj slučaj nije okončan. On se veoma često priseća tog suđenja, i mnogo pula mu se učini da je u tom slučaju i on kriv, Zolo što, možda, nije uspeo da dođe do istine.

Dešavalo mu se da i ono što je očigledno nije bilo istinito,

Jedne večeri napadnut je i izubijon čovek koji je kod sebe imao dosta novaca, Logično je bilo da se posumnja da su to uradili oni sa kojimcr ie taj čovek fe večeri bio u društvu, sa kojima je i izašao iz kalone. Tragovi krvi koji šu nađeni na odelu nomadnutoa dati su

Elizabef Dženings

Juče je pecao Pitala sam se o čemu misli,

Pecanja, želeči smrt ribe.

Danas je još uvek tamo. Svetlo je isto

A čini mi se i reka

Da teče nazad ne napred Kako bi zadržala istu struju Koju sam gledala juče.

Sedi nagnut na isti način

I nema ribe u njegovoj torbi.

Bez epiloga i prologa

Kao što razum hvata misao.

Me;jri Mek Mnmes

NOMH|| ENGLESKI PEŠSNIICHE

PECAČ NA ARNU

Nepomično, kao usađen u obalu, Sa šeširom nakrivljenim na glavi,

Da li su njegove misli mirne kao korito reke Ili je bio potpuna usredsređenost na čin

Uhvatio vreme u svoju mrežu

ELIZABET DŽENINGS (Elizabeth Jennings) je rođena 1926 u LinmkolInšajru. 19%3 objavila je prvu zbirku pesama, a sađa priprema dđrngu,

Samo sam se ja promenila dok je on

MEJRI MEK INES (Mairi Mac Innes) 1953 izdala „je zbirku pesama »Iverjec „Ma> pisala je i jeđan roman.

TRČANJE U PARKU

Kađa smo ušli u svet labuđova viđeli smo dva kako se šire po okrugloj vođi. Njihove trube vratovi su dopirali do zone tišine. Krila lepetavih i drhtavih,

Ribnjak je promicao kako smo mi trčali, sa sletanjem labuda. Otrčali smo u susret

nebo padalo alejama lipa.

Bilo je sedam izjutra. S rukom u ruci rasli smo nasuprot spomenicima i nebu. Izgazili smo travu koja se naginjala nad naša stopala

i besneli na kule koje su probile

krug neba. Pravo drveće Postolje za muziku Granitni čovek pozdravljao.

je izgledalo okruglo, je poziralo za daleko poslepodne.

Golubovi su širili svoje skute i lepršali gore i dole,

I onda nebo se vratilo, mi smo

ponovo sreli ribnjak,

i na vođi labuđove priljubljene uz oko vode.

Filib Ouks

FILIP OUKS (Philip Oakes). Njegova prva zbirka pesama »Nesrećni Džonah« je objavljena 1954. Sada piše drugu, kao i knjigu pripoveđaka o posleratnom Kondonu i jedan roman.

LJUBAV U GLADI

Ona hrani izgladnelu ljubav, rukama

Više nagim nego telo neke druge devojke, | Ne pitajući ništa, ne zahtevajući ništa, Sigurna u vreme svoje potpune vlađavine.

Ona je velika tamo gđe su druge bile nežne, Sa grudima dojilje i prijateljskim, korisnim bedrima, Njeni nervi su pokopani duboko radi uđobnosti,

” Ona nudi razumevanje i odgovornosti.

Lenj i slep za njenu nameru Uzima sve što ona nudi

Ne sumnjajući, ne videći svrhu Njene umešnosti pohlepnog bankrotera.

Zatim se venčaju na čistim čaršavima, ljubav

Je njihov krevet i sto dok njihov apetit

Slabi zbog promene. On pokušava, ali ne može da se pokrene A ona, njegov tamničar, goji se na njegovoj sitoj nemoći.

A?fred Alvarežz

KATARZA

To je nežnost ti osećaš znaš

Koju si mogao imati nežnost koja ti nedostaje.

Još uvek pod maskom koju nosiš tvoj jezik može đa Ushićeno pokrene temu koju publika neće shvatiti

Stvarajući iz delova prozirnog vazduha U glavenom O sve što si mogao biti.

Ti nisi ništa manji jer oni ne mogu razlikovati Sve što ti jesi i ispričati šta su videli,

Oni su još uvek iščekivanje. Tvoja rečitost će teči Bez mere nadrastajući lagano tvoju patnju

Dok ne slomije sve brane tvoje brige I konačno ti uživaš u tome kakav se sebi činiš

I kakav jesi do tvog poslednjeg nerva ti sve praštaš . Ljubav. Naročita. Ni manje ni više. (Preveo Nikola Preradović)

ALFRED ALVAREZ (Alfred Alvarez) pored poezije, bavi se i Kritikom. Smatra se jednim od najboljih Kritičarskih umova svoje generacije.

Oea ae dnaaak ii aaa ea goaineueu ene oijiieoea '

na cnalizu. Ispostavilo se da je pretpostavka bila neosnovane. I da su oni na koje se sumnjalo bili nevini,

Tedon slučoj za drugim, Sudija iz dona u dom iraga za istinom. Kao i svaki čovek, on ima trenuinih simpatija, trudi se da razume ljudsku slabost, ali mu poziv na laže da štiti zakonitost, On poznaje mnoge ljude i saznaje mnoge liudske meme wu evim mihavim vi

dovimc. } mnogo puta sumnja u sebe i u druge. I literoeturu ne čita. kao običan čitalac. Jer, već je, davno naučio da jedom pokreti ru, ke može da kože više nego šlo se. lo pretpostavlja i da i to kako čovek ponekad drži cigaretu može do. bude značajno za pronalaženje istine, A njegov poziv mu boš lo nalaže. }

Dragoslav Grbić