Književne novine

|

—

Keonnazıgi

—

živofme isne

Čudno je kcko se nekiput prošlost nošali sa čovekom: iznenada mu sakrije svoje staro, od ustajalih istoriskih šablona izanđalo lice

i pokaže neki nov osmejak, neku čudnu, čežnjivu gorčinu ili trage=diju koja bi mogla biti večite. U loj igri uvek ostaje nekakav ostatak, nastao iz rđavo izmešemih karat, koji neumoljivo zahteva kosniji obračun. Tako literotura, po koji put, dodirne život iz toga ugla prošlosti, i vrati izvestom dug sa-

vremenim generacijoma, Prošlost

poslaje funkcionalna u sadašnjim zbivanjima, i dok to traje — obračun je izvršen,

Taj obračun sa ostacima jedne istoriski protekle svesti, sa koncepcijom života u odlučnom irenutku igre, diskreino ali uverljivo nomeće se čitaocima Matićevog romcanca. Ispod vrelog avgqustovskog neba roširila se Srbija, uoči cmeksije Bosne i Hercegovine, kao zagonetka prošlih doma, koja se razrešava poezijom svuda prisuine, nemilosrdne svakodnevnosti.

Bezbroj doma skupio je Matić nm jednom jedinom danu, ili možda trenuiku, pošto svaka ličnost roma na doživljuvo momenat kod mora baciti svoju kocku. Negde u dubinama polsvesti kod tih ljudi tinia nezadovoljstvo premca .onome što

-· su bili, kao i prema onome što su,

Svi su oni, u Motićevoj koncepciji, jedem sapet luk/ jedna beskrajna šežnja pod vrelinom sunca, pod rojenjem zvezda. I tu treba tražiti smisao moaslova romema, a ne nm detaljima sitnorealističke faktografije. .

jer roman Dušana Matića i nije to u bukvalnom smislu te reči, ma= de na prvi pogled izgleda kompo> hovcom iradicionainim metodom romonsijerskog. fabulironja, Zoista, bovršno posmairommo, ako. se vrednost iraži u pojedinosiima fcbule, tu eksplicinim određivanjima ličhnosti, — onda bi romem bio samo evokativna ponorcma prošlosti srbijomske poalemko. Nošlo bi se tu # bledih likova, i melodremskih situacciju, i potletičnih objašnjenja,

oravno, ovako bi se Matićevo delo preislavilo c-o bismo pošli od žormolističkih „shvateomja romcmoce, Međutim, svdko delo pofkrepljeno

istinskim doživljojem, lj. umetlnič-

kom” bercepcijom silvari, izlazi iz okvire već ulvrđenih i scznatih pravila, jer ono, već po svojoj unuternjoj logici, donosi nešto novo i dotle nesaznato,

Uostalom, pesnik i esejisf Motić nije pĐropuslio da nom io na indirekton nocčin i kože u svome TOmenu, u svojoj poemi, u svome poeiskom eseju o pravilima Žživolne igre. Njegov roman počinje i svršova se Bar ličnošću moalogc Rastka, koji je više poetska fikcija živoinih mogućnosti, nego bonaclna priča. o stravičnim doživljajima dečje psihologije. Rastko je ono što su ostali ljudi u Moatićevoj pri= povesii mogli biti odnosno što će kao viziju jednog budućeg života i stvarno biti,

Tu se, ustvari, i nalazi spona između Modtićeve fabule o srbijon= skoj palanci i maštanja savreme= nog pesnika Dušona Malićc. Zato i bankar Jegodić i primitivni, robusini trgovac Radosavljević, Đa i svi ostali, nalaze svoj meminovni odjek u nedokučnom žuboru noći, i }epotoma sveprodjrućeg sunca, t tajcmstvenom osmehu zvezda. T kad

„u'mekoj koantileni letnje noći za-

Đlamii požar Jagodićevog mlina, to nije somo podli obrdčun bogataša

- ili jezivi crni humor poalcmcčke pri· mitivnosti. Ne, nikako, — u tome

osvetljorvomju mrcčnih 'Sircsli prošlosti Matić se doickao jedne specifične dimenzije: poezijom rofiniremog pesnika oslvario je odnose liudskih strasti, koji ne deluju kao izvučeni inventar prošlosti, već kao

cije. Svako ima pravo (i mora) da

Poezija naših danc, otkrivanje i vi=zijau, Time je Moatić stvorio nešto: novo, nešto dosad nepoznato u našoj litercturi,

Ali njegovu poeziju ne smemo ira. žiti u nekakvoj veštačkoj nakalemljenosti na somu fabulu, u nečem što se nazire jedino između redo-~. va. Ona je prisutna baš u vidljivom, jorko ocrtemom .sklopu Matićevog romana. A to je zato što ni-' gde nemc porola, što se pojedini

detalji febule završavoju, sc puno

\

pu'ivilisnazı

»Kocka je bačena« »Prosveta«, Beogrod, 1957

žemo složiti sa metodom privatnočaskajućeg (ne ličnog) negiranja vrednosti jednog dela, kao što je to Borislav Mihajlović učinio sa ovim romanom. A još manje možemo prihvatiti metodu parafraziranja tuđeg pogovora (reč je o pogovoru Riste Tošovića „Pesnikovo !eto“), a da se ne spomene ime pisca tog pogovora, — no, ovo već izlazi izvan okvira literarne polemike. Predrag S. Perović

Dušan Mafić

mere, boš onde gde prestaje njihov logični umelfnički život,

Istina, Matićev roman deluje, po= koctkad, isprekidomo i medorečeno, Možda je ponegde irebalo wuneii više objašnjenja, a. ponegde mne=

te deluju nategnuto u odnosu na celinu romona. Ali to miukom slučaju nije bilno za osnovnu nit Malićeve vizije srbijonske palonke., Vožem .je onaj suptilni odnos premc životnim tkcmjima, ispoljen u nojrazličitijim vidovima poeiskih dodira. U svome odličnom Pbogovo= ru, Risto Tošović je' ukazao na Matićevo osećanje i doživljavcnje leia, kao na jedon od vidova poezije neodoljive i duboke ljubavi.

Atmosfera Moatićeve palanke ima u sebi nečeg kluzoovskog, ali bez nctturailističkih zcastronjivonja i insislironja na nakaznim obeležjima čoveka. Čovek je onakav kakav mora biti, konstatuje Moatić., U svome putu pod zvezdcmc,'u svojim imurnim i weselim noćimc, on samnaje šta je to smrti, a šia zncči biti u jednom procepu koji nije ni život ni smri. Naročito su u fom pogledu infteresanini ženski likovi (stora Angelina, ncprimer) čiji je život ugušen večitim ćušlanjem i pbodbadcem neugasivim žudnjama,

Jedna konzekvenina unutornja dinomika prožima Moatćev romcm. Čitoa se set interesovanjem koje iza. zivce aktuelni smisao Matićevih re«či. Ta ckiuelnost nalazi svoju vred nost a poeiskom prevazilaženju jedne svesli, u umelničkom obročunu sa nomeiljivom prošlošću.

} na kraju — još nekoliko reči. Roman „Dušana Matića, svojom gompleksnošću, originalnošću i svežinom, izaziva raznovrsne &8socija~

reaguje na svoj lični način, Ali (opet to „ali“) nikako se ne nio-

i \

Toma Rosanđić: Umorni borac

KNJIŽEVNE NOVINE

.juće.

JEDAN

POETSKI, DNEVNIK —

„509

!

DRAGO TVANIŠEVIĆ: „DNEVNIK“, „LYKOS“, ZAGREB –—

Ova retrospekcija pjesničkog re> da Drage Ivoniševića ponovo ncis upozorava, da najnovije Fzražajne mogućnosti hrvalske poslijeracine poezije povežemo sa siremljenjimc,

· kojima je u razdoblju između dva

rata, težio ovaj pjesnik. I pronalazio. Irko se njegovo ime mije spo=

· minjalo kao uzor ili korijen, mnogim

koja predsiavlicju nov pjesnički narocštaj. Ivoniševićeva dostignuće u knjizi »Zemlja pod nogom (1940), domes, kad imemo pred sobom zbir njegovog golovo iridesetgodišnjeg pjesničkog zradc,

imenimq,

· govori, da se ta poezija u tom vre-

menu oznočila svojim širenjem u novo i nepoznato kao avcmcgocrdistička. -

U okvimi druge generacije pjesnika razdoblje između dvc rcda. Ivonišević je bio moibliži onim problemima pjesničkoc svijeta, koji se. otkrivao u klimi kompleksnog doživljoavonjea čovjeke u mehcmiziremom životu. Izvcri Tvcemiševićeve pĐoezije su na našem ilu, pa čak i u troaelicioneinom foIkloru, koji on doživljava me osebujem. ncičin, oli ii izvori bili su na drugoj stremi određeni pjesnikovim · mezcdovoljstvom s persoektivomcr Doezjie stvc reme za jednu macionainu ili društvenu oetmosferu. Tvomiševićev Čoviek lebdi poput crtiste ne frcrpezn neizviesnosti i doživlirva život, u svojoi biiedi, tokvim Tmtenzitetora kao »de udiše svoi noshednii udisoje. Uonomaot s toženime suvremene poezie Evrone, Tvemišević je koristio stečene iskusifva. cli je sw svojim pravim umjeflničkim ostvorenjimc težin da promcđe mešu reclnu viziju života. Ne doživlicva život kao slitovnicu wžierkoy mi kero prijetem osjećoj vizuelne wcođe, premde voli sliku i u svojoj je ĐOeziji ostvario čitav miz piesničkih slika. qdje su riječi zomijenile boju i oblike (prvenstveno u bjesmcmea »Večer i noć«. »Voda« i »Ljubavnik«). Anolitički otkriva ornu reclnost ljudske egzistencije (»Brwco-

škinja fraži sobu«, »Hotel de. Toulouse«, »Rasprodaja Amsterdomqa«, »Evropski maskenbocl-•), no ipak ne prihvatc stvornost jednostremo i do zvoljuva, temperamentom jednog uživaoca živola, vedrini da na usni procvjeta u pjesničku riječ o ljudskoj sreći (»Djevojka«, »Venecijae«, »Pismo«, »Ali ti si u kiši..«) Pesimizem —- to je rileč, koja se odba-, cuje udcrcem. Ljepota se pronalazi u crnom svijetu negdje u borbi ze? svakidašnju koru hljeba i sve kodnevnu iluziju. I što je pjesnik poloazio dalje od sebe, ta mu se borba činila sadržajnija, punija i u stvarnosti jedino moguće. (»Čitajući jednu kinesku knjigu«, »Pijesck strepnja«), a za to je vrlo korcikte=

'ristična pocmta njegove male ča~

kavske pjesme »Težaci le. Inače čakavske pjesme moalobrojne su u Ivomniševićevom nevelikom pjesničkom opusu. „Dug mediteremskom podneblju svog djetinjstva i dug premc ljudime, koji mošklinom u ponikvoma i vrtiačema otkrivaju svjetlost sunca i sol zemlje, vratio je jcačim umjetničkim intemzitetom u pjesmoemct, koje nisu piscme čakoavštinom (>»Riječ o stricu Ivcmu«, »Pomnika u poysageue, »Ljetnji solsticij«). .

. vemost

Ivcmiševića poezija nije dspunjenc onim vidljivim raskošnim bogat stvom osJećaja, čija bi je raspje= učinila popularnom, tvorena je, u svijet svojih opservacija, Što se izražavaju često gru= bim konstatacijama ili cdorizmimc,

· koji naliče zagoneici (»Ćuješ li si-

renu, melni masku na licele — toj

·'stih predstavlja cijelu jednu Wje=

smu, kojcr je nastala kao ilustrooija Corpacciove slike). U doba deticrativne poezije Ivanišević je sašu= vao svoj pjesnički stav i svoju O= šebujnost, nije tražio ni tada progrom, već čovjeka (»Na grobu pars lizona«, »I Gromos će bili 'spomenik«). No deklarativnost druge vr“ ste nošla je mjestimično svog od“ raza i kod ovog pjesnika, Konstatacije u pjesmama »Oko nos je noće, »Trideset i čelvrii rođendane i »Pjesnik« ne djeluju tako, da se njihova zamisao i progrom izcmovi,

u čitaocu kao umjelnički doživljoj”

svijeta.

Ako bih na kraju izdvojio nekoliko najboljih ostvarenja, morao bih prvensiveno spomenuti nekoliko odličnih ljubavnih pjesma, koje u sebi nose sintezu nagona prirode i duha individue, čiji se erotski postupci kontrolircju racionciinom. skepsom čovjeka u domoešnjem š jučerašnjem nevremenu (»Sveiko«= vina luicka«, »Cvjetanje straslie izvanredna pjesme u prozi »Ljubov nik•). Tim umjeiničkim kvolitetomau cbilježene su i pjesme »Brucoškinja iraži sobu«, »Hotel de Toulouse«, »Voda«, »Rasprodoja Amster= doma, od koje su neke bile, za mene, dragi susreti } romije u cm=tologijuma novijeg hrvatskog pjo=

sništva. KMrsto Špoljar

| „MALO KAMENA

I PONO

SNOVA“

»Lykos«&, Zagreb, MCMLVII

Kaštelan je jedna od omih snaga savremene hrvatske poezije, ođ koje čitalac uvek. može očekivati burnu i svežu reč, reč koja ne nastaje im dđokonog snatrenja, već se sama ođ sebe pođ visokom temperaturom rađa. To vređi kao karakteristika i za ovu njegovu zbirku, mađa ona bo nečemu otstupa od njegove. ranije tonske skale. Malo dalmatinskog ka-

(pan ussrsiannn——

»Putem

Loazićeva zbirka pripovedaka omogućila. mi je neposredno poznon sivo s jednim nepoznatim kutom Srbije koji se prostire kraj reke Je= zave, koja ieče obodom sela Luga i njenih obala. Tu se noelazi „literorni zcvičaj OVvOg pisca, koji je som to potencirao ncipisavši da je nojbolje »sećati se jedne reke i TĐovezujući mjeno prolaženje s He= raklitom, grodiii svoju poruku ljudima«. U svakoj priči s tematikom sq seoskih polja ili gradskog asfol= la susrećemo asocijativno vraćanje detinjstvu i zavičaju cade pisac ispoljova težnju da otkrije i ovaploti enigmu prvih koraka. pri ·'80>

sretu sar rekom, bez koje bi detinj='

stvo po njegovom uverenju #bilo »siromcšno i!nesrećnoa; e: - Na levoj .oboli 'Lozićevog zavi, čoje su odvojkada seoske kuće u kojima žive wstreptali i nepoverlji= vi seljaci, Lužcmi, vredni kovoači i humemi derem Mića, dok su na'su= protnoj, desnoj, melezijcmske · čatrlje ispred kojih se Cigcmi izlsžc= „aju u hladovini ili gude na ćemc= netimc. Između ovih dvaju suprotnosti po mentalitetu i načinu života je reka so peščemom obalom i mrtavajema punim listova lokvcmja, insekale i pjijevice koje sišu seljučku krv poput zloglasnog hajduka Vite. Lazić umesto plugom perom zadire i u zemljine pore, osečc kako ona diše kao njegov junck Leka, koji pije njen doh »osećajući pod cbrazom kako se ugibaju njene iople grudi«, Iz svcakog proznog reda ovog pripovedcčc uviđa se, da su dva simbola: reka i zemlja njegova velika opsesija, On unosi u svoju prozu folklorne reči koje deluju. osvežava– Njegova proza . je jezički čista, psihološki molivisemc, dijaloški precizna, za rozliku od praznog veselinovićevskog ~ dijclogiscmja. Posebna odlika njegove prozne reči je vonrednc deskripcija i po= vremena kontemplacija, Način na

~“ Što i sckriti, Možda su Jagodićeva I — ž | : Z * i< | . rezonovcnja i suviše inielektualncit, : aVIi (s aj ia a uta 1 a | e aZ | Ca

pored reke«, »Omladina« 1957

koji iromsponuje ono Sto želi, da zom junckovog psihološkog sta-

nom. u priči saopšti uglavnom je dvojak. Obično u početku da odmoh ncelektrisanu cimosferu protivstavljomjem opisc i' misli, plus simbolizironjem izvesnih detalja (Gradske kapije, Zoapis, Leinja igra) ili pak s druge strane mirnim deskriptivnim tokom priđe opisu, a onda, odjednom, iznenađi ncglom poentom. Tipičan primer tckvog postupka je prva priča u zbirci »Reka i njene obale« u'kojoj pš= sac dekor mrive prirode oplemenjava ukomponovonjem dveju rozličnih životnih sudbina. No glavna draž ove pripoveike je u veštoj kompoziciji w kojoj je pisce DO= stigeo hcormoničnost i poeniu, mw bravi čas koda smo se već zopitoli čemu ovca iri naizgled nepovezema fragmenta odrcženc vw eve

sudbine i jednom poeiskom Opisu

mrivaje koja se siresa iz polusnc.

Nosuprot Cigominm = domcćinu Gagi dat je Ciganin — ·ubojica Merđem u vrlo uspeloj priči u čeliri poglavlja »Kovači zbog putae,

u kojoj Merđem, kofkinski, jedne

jezive noći, zariva nož vrednom kovoču. Ova pripoveika sadrži w sebi dragocen moaterijal za' jedem čitav romcem i, čini mi se, da je onag somo uspela skica. nomercvo> ne veće rozrcade. Ustvari, po redo sledu ona se nadovezuje na prei= hodne dve priče s gradskom temalikom »Gradske kapije« i »Povraick«. U ciklus povrateka vcvičaja uvrstio bih i priču »Zapis«, koja je ustvori zapis o zalivođenoj mcme– stirskoj porti, hromom ·»prosjaku, prečasnom ocu Dositeju i crkvenjcaku Bošku koji misiično-crssketski egzistiiroju. Fzevanrednim jezičkim senzibilitetom postignute je impresijo tog čudnog bitiscmja ljudi koji zaista očekuju »pojavu iri sunca nc istoku«. j

Priču ,»Leinja igra« smatrom noj= .

uspelijom, jer donosi ,nov kvalitet u prozi ovog falentovemog pripovedočce: uzavrelosi i jako poentiranu drcmoatičnosi. U njoj je ickođe »zavičajna slike jedino budna, cli glavni cakter zna da od »setnog priželjkivanja do stvarnog putovanje daleki put treba prevalitis,. Zavičaj mu je, ipak, jedina uteha i pisac prustovskom omqli~

nja daje njegovo bekstvo od sebe u vidu zabavljanja s·jednim zgaženim listom koji će ga potsetiti nc ženu koju je voleo. Ničeg nema suvišnog u ovoj prozi, svaki red je sintetičem, sve je raćionalno do moksimumc, „naizgled. teko, malo iekslovno, «a suštinski toliko mnogo kozemo da mi se čini da su sve ostale reči cnalize suvišne i da je som fekst jedino, i nenaodoknadivo culentično svedočemsivo zo poimconje Lozićevog talehta, kome je zavičaj kao i njegovom junaku uvek i svagda . ulehc-i »jedind

noadct«, iPaaipeiy= > 'Kosta Dimitrijević

Đuza RADOVIĆ,

mena, jedam jeđini aski điam Kaye na, a sa"njega, iznađ mjega, tolik: nespokojnih i crnih snova. .

»Ogleđala strave ukažite &liku bez uža oko vrata.

Krv, Krv, krv moja vrišti

u ovoj zemlji Hrvata.

Haštelanov pesimizam u ovoj zbir“ ci vrlo je upečatljiv. To mije spe» kulativni, izgrađemi, humano sumnjiv pesimizam. Kaštelan je pesnik živofa i ođ Života, i njegov je pesimizam produkat životnih nesporazuma, mršavosti života. Dobija se uthisak da se umetnik povukao ispređ šarenib vatrometa tekuće lažne sreće, đošao, uzmičući natrag, dc samog duvaria, takoreći priteran, i tu, 5a tog peđlia zemlje, sa te male ploinice kamena, pĐokušao da se odupre., Čime? — Mis rizmom, prigušenom pesmom. Čas je to krhka, mesečinasta uspavanka, čas Wristalno plaminjanje zbunjene gitave, čas neočekivano snevanje nevinih livađa, snevanje čovekove sreće 1 spokojstva u današnjem vremenu. Njegov čovek, pesnik sam, iskrvavljen je, jer se posle tolikih mrtvih, poginulih za slobođu (Goran jie Ka-> Šštelanova trajna opsesija) teško mo> že ostati spokojan. Pairiotizam ovih stihova nimalo nije nazdravljački #1 himničan, upravo je to jeđno veliko preispitivanje, krvavo i Životvormo.

Formalno gleđana, ova zbirka je lirski jezgrovita, sazdana od majpotrebnijih reči; ima tu originalnfh, mediteranski osenčenih muzičkih sazvučja; ima fa' poezija snage da mas,

'onako grcava, retko gde raspevanan,

osvoji. Njena je mana u tome što še ponegde preterano neđorečena.

M. D.

Pod zvonom sećanja

Kad zatvorim oči, noć je

obešem ispod neba,

| bez zvuka, 5. mrtvim. usnama

na njegovome pisku, ·

il neka teška, glomazna praznina što negđe duž obronaka uma . protiče bez:ijednoga šuma.

Ko će da pogodi gaz, da pronađe ušće iz ove

debele· noći,

i bos i đimljiv još»od moćnih isparenja

iskotači na prag koji je

·jutro

tišinom svojom izglačalo.

U gusto ceđilo stida

sasuoŽ sam svu golotinju jednog voljenog tela. Sađ ·gluvo zvono sećanja, ·

već zarđalo i napuklo, nikoga više ne može' dozvati iz daljine.

Sležem se kao zemlja teh juče prekopana, na koju lju kiše i koju noge gaze.

Sav ću najzad stati u jednu jedinu reč

i ostati samo malena belina

na nečijem putu u moći,

Pada na mene mlaz nekog nemira,

prugast i ružan ko izgladnela mačka.

1 postaje mi hladno.

mora da neka zver mi se'uštm

Osetim tad pred nogama nekakvo vlašato krzno:

Saginjem se i ruka: mi dohvata-

kosmatu šapu đosađe.

što sklupčana leži kraj otškrinutih rata.

| _C_T ———ı