Književne novine

NAĐA MARINKOVIĆ:

O ce ·.„Mına (»Sloga«, Zagreb, 1957}

Nađa Marinković je ovu vanređno kompleksnu Knjigu esejističko-putoPisne proze nazvala, prosto, putopisom, U prvi mah, to i jeste putopis, ali ne tako nedvosmisleno, i me u svakom momuentu. Uostalom, i njena prva Knjiga, »Smisao i ljubav«, nije bila samo Knjiga „Književnih intervjua i razgovora. I tamo i ov de, ova vredna i zapažena „žŽenapisac pokušavala je da publicističku, tojest putopisnu materiju umetnički produhovi, da joj da svoj pečat filozofije, svoju boju tretmana,

Sporo, iz stranmiće u stranicu, ova Knjiga nam otvara vrata današnje, socijalističke Kine, i, u svakoj pogodnoj, prilici, vraća nas u prošlost ovog mnogomilionskog narođa, od prvih carskih dinastija Đa sve do slavnog Velikog marša, i mneđavno okončane MRevolucije, Peking, duša tog marođa, raspevani cvrčci po ulicama, susreti sa lijuđima, naporno prebijanje barikađa koje jeđnu Evropljanku dele od povučenih i w sebe skrivenih „Kineza; zvanični centar Kine, pretstavljen „je srazmerno oskudno, nekako zbunjeno, ali već u sleđećem poglavlju MarinKkovićeva se sigurnije oseća na tiu koje obrađuje. U Šangaju, putopisac već govori smelije, ostvarujući grelije i misaonije stranice, sa nena metljivom sociološkom analizom građa koji je pre Revolucije bio stecište stranih i kineskih buržuja. Zapisi iz Kantona obiluju izvornom lirskom notom, Koja se stišava kad e prvi plan izbiju podaci uzeti iz savremenog života, socijalistički pro duhovljenog, ali sa kineskom bojom lako neuočljive sreće, Tu živu Kinu pisacys analizira uz pomoć svih' do Rkučivih znanja „minulih filozofija, istoriskih i kulturnih zbivanja, objašnjava je njenim sopstvenim folNWlorom, njenim lirskim pesnicima, koji su oličenje mira i jednostavnosti. U odđeljku o Kunminu lirizam Nađe Marinković dostiže · najlepše domete. Mlađi „Čunking, obučen u ruho novog vremena, biva“nam pret stavljen nekolikim misaonim opaska ma, i razgovorom sa jednim Čunkincem, inače lekarem.

Ovo putovanje, početo u Pekingu, dugo četiri stotine takođe se završava Pekingom. Osobine putopisa su raznorodne, jer se tu smemjuju gorki, naturalistički podđaci sa finim lirizmom, faktografija sa DpsiThološkim seciranjima, filozofija sa istorijom. To putovanje se razgramava prostorno Kroz mnoge interesantnije predele i građove Kine, a wremenski kroz mnoge periode kineske Istorije, Nenametljivo, putopis afirmiše đanašnju Kinu, čiji su nam. mapori na izgradnji jednog čovečnijeg sveta ofpočetka bili bliski,

Putopisnoj literaturi, koja je tremwutno mršava koliko i đomaća dramz, Nađa Marinković je poklonila ovm srčano pisanu „knjigu. Moto Knjige »Mi putujemo Kroz predele # predeli kroz nas« majviše govori o tome koliko je Marinkovićeva angaMovana na putopisu. — Nije to tu» rističko interesovanje za mnepozna> tim svetom, već umetničko, ono koje Tretpostavlja đoživliaj, ono «koje traži da i pređeo, kao kakav junak, prođe Kroz nas. Tako, ova ukusno opremljena, Knjiga nam ne otkriva samo jeđnu nepoznatu i dragu zemlju, već i jednog neđovolino zapašenog, 2 vrednog i darovitog pisca.

M. D. *

Dm O SOVUCS · . „Hleb nasušni“

(sZora«, Zagreb, 1957)

Yinjiga pesama Ota Solca pretstavlja novu etapu u poetskom razvoju .ovoga pesnika. Ona je u izvesnom, me samo formalnom, smislu mnapuštanjem dosađašnjeg načina „mnjćego» · .VOg pevanja i pokušaj đa se za nje808 novim, a za poeziju već pozna» ' tim putem, da jeđan niz poetskih doživljaja, „jedan skoro približni |poetski okvir, Ako bi se ova knjigš ocenjivala s te strane, đa li je u·spela ili neuspela, onda «se | konstatovati da je Šolcovo debitova~> nje u slobodnom stihu umsešno, da · je on pokazao još jednu mogućnost svog pesničkog izražavanja, na frenutke vrlo sađržajnog i za njega mnačainog, naročito u ritmičkoj povezanosti i arhitektonici stiha, „mw 'svežini jezika i dočaraVanju pojeđimih atmosfera. Ali s druge strane, :ako se Knjiga posmatra, a ona se mora ·'tako posmatrati, u opštoi gra». đevini naše poezije, onđa se name'će jeđan ufisak đa ona ni u sadršinskom ani u formalnom smislu 'ne donosi izuzetno nove akcente, Ni bolja niti gora od sličnih knjiga koje se pojavljuju u Kknjižarskim izlo» zima, ona je odđraz izvesnih intimnih pesnikovih doživljaja, „pokušai

stranica,

da, se pretstavi samilost čoveka, Da '

donekle i njegova bezizlaznost iz te usamljenosti. Ali u tome značajnom

{-ž

može

| Droblemu, filozofskom problemu, be: nik je ostao samo na Kkonstatacija-

ma, a nije otišao dalje, nije gotovo ni raščlanio brobleme, akamoli da je pokušao da ih rešava, Prema tome, ostalo se na početnoj tački. Istina,

mesto za proboj je napravljeno „i. sada, možda, treba početi ispočetka.

NOT. x

BOMERSET MOAM:

„Ljudi i okolnosti“ (Izdanje »Omladine«, Beograd)

Popularnost jeđnog bisca nipošto Đe znači i njegovu vrednost, To važi i za autora ove knjige — Somerseta Moama. U to nas uverava ova zbirka njegovih pripoveđaka — »Ljudi i okolnosti: — Koja nas vođi na daleka OON po Kngleskoj, Španiji, Kini i južnim morima, pričaJuči nam ponekad zanimljivo, ponekad površno i neuverljivo o ljudima i krajevima viđenim na tim putovanjima, i ostavljajući nas često” ravnodušnim i nezainteresovanim, Da se u ovim pripovetkama — Hfeljtonima, poređ privlačne fabule, nađe i neka dublja misao i značenje, bitnija poruka pisca, mjihova vrednost bila bi nesumnjivo veća. E

između petnaest pripovedaka wu knjizi »Ljuđi i oKolnosti« neke se mogu izdvojiti, kao naprimer: »Sanatorijum«, »Zimsko Kružno putovanje«, »Epizoda+« i »Zmaje. Događaji nisu jeđino i najvažnije u njima, već su oni pogodna i atraktivna pozadina na kojoj se otslikavaju -ličnosti sa svojim skrivenim željama, ćuđima, „ambicijama, „pakostima i vrlinama. Dobro i zlo, dost, potištenost i vedrina smenjuju se u njihovim đušama đajući im sve ono Što ih može približiti čitaocu — životnu istinu, „jednostavnost i neposrednost, .

Posebno je „zanimljiva i vredna pripovetka »Sanatorijum« (koju smo pre nekoliko godina viđeli i ma filmskom platnu, u jeđnom od filmova rađenih po Moamovim priča» ma). U njoj se pripoveđa o ljubavi dvoje mlađih bića, koja se leče u sanatorijumu — o ljubavi koja pobeđuje uprkos skore smrti jednoga od njih. I o neslozi i mržnji dvojice staraca, gde je tiek smrt pokazala ispravnost i jalovost ljudske pakosti i mržnje. Takvi događaji poremetili su jedđdnoličnost sanatorijumskog života; onda se polako „sve vraća na staro, sve sc Šmiruje, navlači svoju staru masku, đa bi sa mo s vremena ha Vreme neki novi pacijent ili neka nova smrt unela za čas malu promenu...

Knjigu »Ljuđi i okolnosti« preveo je Miša Đorđević, a sažet, veoma inmstruktivan i analitičan pogovor napisala je Ivanka Kovačević.

Dragica M. Ilić *

ZŽIVADIN M. STEVANOVIĆ:

„iGruža i Gružani kroz istoriju“

Ova nevelika brošura jedna je od mnogih sličnih koje povremeno publikuju darovitiji ljuđi iz marođa, % w Rhojims obrađuju dalju i bliska istoriju svog mzavičaja, Bogata istoriska prošlost Gruže zaslužuje ne ovih divađesetak, već možđa i dvestotine stranica, Služeći se raznovrsnim izvozima naših i stranih istoričara, Stevanović je, hromološki, od feuđalme epohe pa do Drugog svetskog rata, izmeo majkarakterističnije pbođatke i majvašnije događaje vezane za ovaj Rkraj, Premđa se mjegov rađ sveo ma sažeto ređanje golih mbivanja,

'Svaki ređak ove knjige, zahvaljuja-~

i Mwalitetm „istoriskog materijala, panimljiv je i privlačam.

· Wrenmičar gružanske jrošlosti, '35 . wadim ievanović je pokazao dare

vwitest Kkrepkog pripoveđanja, S dru ge strane, ovakve Knjige se pišu wu vremenima i zemljama koje hoće i građe mir, u trenucima kad čovek ima vremena da se okrene svojoj

'prošlosti, i onome što je w njoj uz»

buđijivo i lepo. i \ M. BD.

~SLOSTI i drugi:

žalost i ra- .

SVETA LUKIG:. aBL.H

- + i: |. ·. e) PAT AA,

„Razlozi“ 4*NOlite — 71957)

U neuobičajenom spletu razmišlja» nja van šina, Sveta Kukić.je mlađa

lački poleino-i neustrašivo pokušao ·

da prodre u srž, u energetsko jezgro

iz koga Kuljaju gnoseološke odred-. nice naših najmlađih generacija; sve. to u okviru i u,stezi društveno-kla-.

sne uslovljenosti, koja i usmerava i Sputava. U želji da dođe do: metoda va ispitivanje našeg korenja i našeg ovovremenog prisustva, Ova potera smislom naše egzistencije, međutim, dovoljno je neubedljiva i đovoljno nesigurna. U oba kruga (prvi: GREBENI, MUNJE i MAGLE — OD PROHORIZONT) pri'Butna je strast mlađića da „ostvari sintezu -psihološkć, istoriske i Ssociološke komponente analize našeg života i našeg Kkrelanja. Dobija se'utisak labave strukture čitavog sistema posmatranja: među ove spletove moglo bi mnogo toga još da upadne, izostanak pojeđinih Kkrokija ala PAUZE iz prvog kruga, te potere za detinjastim balkonom iživljavanjia me bi, se ni primetio: »Može se,apstrakcijama ući wu život. Može — ne može. Teoriski' nesumnjivo, — neostvarljivo, međutim. Nebo neposrednosti sve se više diže. U dim. Nestaće jer je veštačko. Ne, ne, ne. Izmišljena dilema.« Plitka, dosađna, eto igra, koja ne razrešava čvorove i dileme, nego je sama sebi cilj! Izlišna, za oOzbiljnu analizu! Ima dosta ovih mutnih, konfuznih mesta u »Razlozimae, ima prenemaganja intelektualaca, fantoma sa kojima Sveta Lukić nije imao razloga đa se druži, Međutim, »razlozi« postoje đa se ova štiva Dpri< me Kk srcu, đa se o njima razmišlja, jer donose sveže posmatranje, potstiču više no što rešavaju (»Rođenje melanholije«, »Sloboda kao magnet«, »Beograd — amaterska varoša«, »Zakasnele pismo vetru«, suđa«).

_ »Raziozi« su pre svega promašen zalet, ali i inicijativa i botstreh za obuhvatnije, 'svestranije, staloženije razmotavanje procesa nastajanja »revoluecionarnog aktivizma, u, kulturi“, zatim »kompleksnog sagleđavanja mogućnosti i teškoća afirmacije ličnosti danas« Sveta Lukić i poređ svih »tociljaljiki« postigao je optimum za svoje iskustvo u zavisnosti od pregalački ustrojene Muulture, koja još uvek vrijey Vegan i podložan 'Koordinatama »amaterske sredine duha Vrlo verovatno da treba očekivati od njega izoštravanje i oplemeniavanje duha u laganom, skoro »bezbrižnoma sazrevanju i sređivanju prolaznih utisaka i tema. »Razlozi« su zato simpatičan napor, naivan dijalog sa »ne~

»Suva pre-.

postoječim još ja, koje će mastati kada se »uzbuđeno prolazno .ja« +

Strese perja komplikovanja, komara»

ca egzibicionizma Koji nisu luciđnost, kad postane prirođan ravnopravan saučesnik, koji prima i uobličava dah vremena i otkriva spontanije bit tkiva našeg progresa. Progresa Koji treba da bude povođ ka neposrednom, obrazloženom us(ručavanju ođ zaletanja ka brzopletim Konstatacijama, »Razlozi su mogli«, Sveta Lukić je mogao, ali, on nema svoju SObu,

· Sređenu, iz koje se može tačno pro-.

tumačiti svet koji je nastao. i Koji se oblikuje, Koji obično nije, avaij, ni tako komplikovan, ni zamršen! On je najnemilosrđniji suđija svOJj, želim đa verujem da to nije poza, onda kad traži više i kaže: »Nek& bar ništavilo buđe bezuslovno« i pribran ubaci kočnicu: »Velike reči! Navaljuju. Naivno otkrivajući svoje jedino zmačenje: da hoću njima malo đa se zadržim, da 'odložim nastavak, ili tek početak aktivnog otkri'vanja (smrti) života · j Vladislav Tišma ·

M. LALEVIĆ: Va taa „MKako se kaže? kako se piše?

(»Narodna Knjiga«, Beograđ)

U impozantnom obimu ođ blizu 400 stranica pojavila se neđavno jedn#k značajna Knjiga u svom rodu, zički priručnik M. Lalevića: »Kako

Nesumnjivo, da je osnovno, u književnom poslu da književnici sjede i pišu knjige a čitalačka publika da ih čita. Ali se, s druge strane, ispostavlja kao nužno da književnici dolaze, s vremena na vrijeme, u lični kontakt s publikom. I to ne samo zbog zadovoljavanja bilo kakve sujete ili zbog rađoznalosti čitalaca da vide i Čuju svoje pisce „naživo”, da sa njima izmijenjaju misli makar o čemu, nego da ti susreti i kontakti doprinesu „stvaranju samog književnog djela za. vrijeme dok pisac radi, ne putuje. Negdje skoro bilo je govora u štampi o Književnim večerima kao naiprikladnijoj, već klasičnoj formi toga kontakta kojih je, uzgred budi rečeno, bilo dosta potkraj prošle godine.u okviru mjeseca dana knjige — i tom prilikom jeđan se Književnik poža-

Milo Dimitrijević: Figuza.

Velimi: LUKIĆ Večernji preludijum

Sećaj se anđela tog, put ti je pokazao Iza sveta. Tamo gde vasione nema

Gde premire ona koju si

Kao lutka slomljen, do bola. Kad putujemo vetrovi su iza nas A ispred: mora. Toliko je

Lišća na stablu... Nikad ne čuh još reč,. ,

Ili spavam uvek prisutna

U trenutku opoja da nije to baš

Nit ona, čas taj, lice to

Sto želeh ga. Pa ni usta moja Ni krik što pružamo ga, kud?

Kroz tamu čekaju. Kuda

Putuju lađe, i senke pretvaraju se Odđiše kobno leto. Puko prosuto,

Niz zvuk i odneseno nam. : A na ogleđalu ne beše li to bora nečija · Gođine trag što pronese svoj, i eho Čudnih nas, sleđenih u večerima

Gle i kob je to moja, kađ govorim

sanjao

Da | bilo šta u ostalo

Zanesenih svojom „nemoći ; i Da ikad išta pokrenemo, ikad učinimo.

Godine da zaustave svoj trag :

Da li zapamtio bi sebe ili anđela tog

haosu,

Nema od ruže traga, a usne nek Shžmu ti reči kao poljupci.

Na svetu još žive ljubavnici

Čuješ li njihove u mozgu

Jedno na drugo niz put. Nepređen nikad

Uđovima vrelim

'Šumove brujne Šapat uronjen u kosti, . Viđiš li njihove siluete”

Daleke. opsenama svim. Izvijeni ·

da P čuju zvuke sve,

O ostaje put od ljubavi do smrti Iznesen u vid i plamen. ~

Tako hladno tako posmatrački A da ne primora nas da

i rečima pustim

| Potonemo mu zauvek u početak ili kraj.

' ručnik? Može se slobodno reći:

je.

•

se kaže? Kako se piše?« M. Lalević

je dosad bio poznat kao istaknuti.

Wopularizator jezika.i njegovih norml } čistote. Ovom knjigom, pak, on je me samo potvrđio te svoje kvalitete, nego i čitalačkoj publici dao delo koje mije imala.

Kome je namenjen Kalevićev prisvi- ma. Bez obzira na obrazovanje, pri» ručnik mogu. Koristiti sa istim wspe'hom "stručnjaci, profesori, oni Koji se staraju za jezičku čistotu štam« Tpanog teksta, dakle, Mrednici, ređaktori i slično, kao i majširi slojevi ljuđi koji žele đa znaju kako se pravilno, po zakonima našeg jezika, nešto kaže i piše.

Svojim . đelom „Nalević ističe demokratski Književnog jezika, Jezik je svojina celog narođa, i stoga je razumljivo Što autor ima pred,očima jednu široku čitalačku publiku, To đokazuje i metođ Koji je upotrebljen u ovoj knjizi. U lakom tonu razgovora, reKklo bi se isto onako kao Što se Svakođhevno đogađa u Životu, mlađi,

naročito

neupućeni i zainteresovani ljudi bpi-·

taju, a stručnjak im odgovara, Uze-

ta su baš ona pitanja i oni jerički,

problemi sa kojima se praktično susrećemo iz đana u dan, Za poneka mi znimo objašnjenja i „pravilno tumačenje; međutim, ponekad se neŠto i zaboravi, previđi, i ovaj pri-

· ručnik Je tu đa objasni skoro sve

slučajeve Kkađ se greši i kađ treba potražiti savef. Zato ova knjiga skoro i nema poglavlja iako \su i ona obeležena, nego preko 130 različitih slučajeva kađa se najčešće greši i kađ.treba objasniti kako se šta kaže i kako se biše.

Nije potrebno isticati od kakve je nasušne potrebe jeđan ovakav priručnik i savetnik, pogotovu što je rađen na savremenom, tekućem jeziku i uzima primere iz našeg aktuelnog političkog, društvenog i Kul-

Lice u lice s publikom

lio da su književne. večeri za njega uglavnom teret, đa ga prekiđaju i ometaju u rađu. Umjesto da sjedi i piše, on nekuda hoda po unutrašnjosti i gubi dragocjeno vrijeme. Možda' to može biti tačno za ovoga književnika i za još pokojeg, koji pišu prozu na „duge plovidbe” (po pularne pisce najčešće i pozivaju, pa se, prirodno, dosadi putovati), no ni za nijh ne uvijek, Doticaj s publikom i njih potstiče i usmjerava u njihovim laboratorijumima, a da i ne govorim o prijatnosti koju doživljavaju i oni i publika u svakom novom susretu. Posebno, društvena korist, od susreta publike i baš tih

pisaca može biti velika, pa vrijedi.

za nju ponekad i nešto žrtvovati. Što se tiče većine pisaca, u prvom redu pjesnika Koji kabinetski manje rade, za'njih putovanja na književne večeri i dodiri s publikom pretstavljaju vrlo često nove doživljaje i potsticaje za književno stvaranje. Izlažući publici, oči u oči, izbore iz svojih djela, čuju na izvoru reagovanja i mišijenja od ijuđi koji ne pišu svoje sudove a koji pretstavljaju zlatni čitalački fond — čitalačku većinu. isto tako čuju mišljenja o pojedinim Kulturnim i umjetničkim pitanjima. oko kojih se, naprimjer, književnici u Beograđu isklaše, Čitalačka nublika sve to. jednostavnije i mirnije posmatra. Cesto se pisci i koriguju pred publikom. Valjanost jednog teksta može biti provjeravana i auditorijumima;. skupu od nekoliko stotina lica ne može se čitati makar šta. Zato nije rijetka pojava

· da pisci na-licu mjesta, na kolje-

nima, dok još nije došao ređ na njih za čitanje, preinačavaju svoj tekst, skraćuju ga, izbacuju suvi-

· Bno, umeću. I baš tada, suočavajući

se sa toliko radoznalih i sugestivnih očiju, rodi se prava misao i

· nađe autentičan izraz. Publika po· staje u neku ruku saradnik pisca,

važni prisutni građanin. Tragično

'Je kad se ona meškolji i škripi sto-

ličama. Tamo gdje su pojedini pis-

· ci čitali publici stvari koje malo od· govaraju njenom interesu, ili

su izražavali uglavnom verbalističke preokupacije, dobili su, na kraju, malokrvni, konvencionalni pljesak. Publika je, ipak, humana: nije ih

·ispratila ćutanjem. A kako su oni

bili nehumani prema njoj, čitajuči Joj poeme mutne, neživotne, po svo jim iznutricama nešto kao analize crva. Jednom prilikom to nije u-

· opšte išlo, autor se morao izvinja~

vati da on to samo ilustruje drugi i drukčiji pravac u literaturi. Va dio se na svoj način. Drugom prilikom se podsmijevao publici, da nije još dorasla do nivoa „takvih tekstova. Izjavljivao je čak da niJe ni potrebno da ga razumije, on je zadovoljan da ima samo jednog čitaoca, makar u licu sebe „sama (dobacivali su mu), Našto takve nastranosti u socijalizmu, kad se vodi borbe za elementarnim opismenjavanjemt i kultivisanjem nekih naših zaostali sredina? 1 da su te „bubice” izvorme, bar bi bile pro= blem pomebnog proučavanja. Još na početku oevoga vijeka dadaisti su = W Parizu wlužili takvim i slič« Wim lwpadima, mazivajući auditor!j iđioterijom, Srećom, ovakvih istu pa | potcjenjivanja kod nas je bila vele mrmlo, Većina pisaca, naprotiv,

immla je treuer i poštovanje pred

karakter našem

Žorž Ruo: Engleski klovn turnog života, Lalević citira novie, Ni književnike, žive primere i na nji» ma daje svoje tumačenje, On sam|” navodi u' predgovoru da je jedan| deo ovOg materijala objavljen u Do|” sledđnjih pet-šest godina, a ponešte | i pre rata, u našim listovima i čase-|. pisima. Mi bismo dođali da je autor| uz to zahvatio i ona piatnja koja, su| sporadično obrađivana po stručnim časopisima, (naročito u »Našem 'jezi- _ ku«) i dao ih sakupljena na jednom mestu. Na Kraju, treba istaći još jednu vrlo značajnu osobinu ovog| Talevićevog rađa: autor daje popu-| larna i pristupačna tumačenja i ob+| jašnjenja, zasnovana na savremenim.| maučnim rezultatima naše nauke |, jeziku.

Dragutin Mićović

i |? publikom, osjećajući njenu „živu|” kritičku šibu neposredno nad svojim djelom. ||

Sa čisto društvenog gleđišta| književne večeri su neke vrste viši i zanimljivi nivoi narodnih uni-| verziteta. Publika voli susrete sa| umjetnicinfa, što čini đa se poslis| je više interesuje i za njihova dje| la. Književne večeri su kao «neki| . poluteatar, polu pređavački auditos| rij, osočen draži da lično sami a utori interpretiraju svoje djelo| Zatim, publika razgovara sa piscis| ma, traži od njih odgovore na raj zna postavljena, često aktuelna pij, tanja. Ovdje ne mislim samo.nd| zvanični program jedne Književne priredbe koliko na kontakte i razsj govore poslije toga u Klubu, ulici ili u kafani. Tu se vrši ono izvans| redno korisno ukrštavanje mišlje«} nja i iskustava koja vrlo Živo UsM| plivišu i na pisca i na publiku. i

Interesantno je kad pisci objas| šnjavaju postanak svojih djela, kaM|. ko su došli do definitivnog · oblika| nskih svojih poznatih i popularnih|. tekstova. Jedan dio publike obično|' stvara mit o tome. Pjesnici su zd| nju rođenjem predodređena stvoj| | renja da budu takvi, Talentom | genijalnošćšu sve je gotovo u.njM|” ma, samo da uzmu pero i stihovi| protoče kao zlatan novac iz dare| žljive ruke, Međutim, kad pisci obi| jašnjavaju svoje djelo otkriva se dd| stvaralački proces nije tako jedno ;: stavan, da prolazi kroz mnoge muč| . ne faze, manje ili više kao i drugih rezultata ljudskog ,·rađaj| | Književni posao nije mit, već ljudi| | ska djelatnost, koja kroz razne ns | čine i stilove, zahvata život, uobi| ličava ga, transponuje u harmonis| · nu, dejstvujuću cjelinu, Materijali || stički mlaz svijetla upravljen mi pojedina Književna djela, u Živom| . kontaktu 8 publikom, nesumnjtd| | doprinosi njenom savremenom, 50% · cijalističkom Kultivisanju. 3

Zatim, pisci na ovim gostovanjH| ma upoznaju nove predjele i mje| Sta na kojima do tada nijesu bill|· ili su ih vrlo malo poznavali. Vide| socijalističku izgradnju, nove fa} brike, mostove i ceste — djela tadi| nih ruku, i sve to nesumnjivo UW |O pliviše kao snažni potsticaj za pih sanje. Ja znam pisce koji su naj} ljepše svoje pjesme napisali. o mo“|} tivima sa ovih putovanja ili bil| potaknuti susretima sa ljudima. Ž napišu ono što poođavno nose u se“ bi. I piscu ovih ređaka bilo je omo| gućeno putovanjem na književni priredbe da se impresionira, napri| mer, lozničkim kombinatom „Visk| Za , starostavnim freskama mana“ stira Sopoćani na izvoru Raške rijetko pitoresknim kanjonom Tar sa onim veličanstvenim mostom ni| Đurđevića Tari, valjda jeđinstvenim| U Evropi, što lebđi na visini od pre“| ko sto i peđeset metara, izmeđi| dvije stijene, kao lastavičije | _ Kontakti između pisaca i publike} pokazali su se do sada u najvećem| · broju slučajeva kao korisni i stva“ |. ralački. Književne večeri vrše ulo“ gu kulturnog oplemenijavania i uP| dizanja masa, živu, neposrednu DT | | paganđu Kknijiqe i umjetničke riiedl uopšte. Naravno, sve to pođ uslo“ vom đa su dobro organizovane i dd POstoji i sa jedne i sa druge stra“ | ne pružeha prijatelisks ruka.

Janko Đonović | KNJIŽEVNE NOVINB|·

|| 0