Književne novine

–

MI PIŠEMO · A ONI RRADU

\vutuje ?I čovek vozom, sa više državni viza u pasošu, negde sasvim d leko od otadžbine, na staničnim peronima malih i većih gradova nepoznate zemlje, dolazi do susreta očiju, sasvim izbliza, kroz parom zamagljeno prozorsko okno vagona, sa ljudima koje putnik nikada nije upoznao i nikada neće upoznati. Čini mi se da u tom svakjidašnjem putničkom fenomenu ima nečeg tužnog, meke bespomoćnosti ı uzaludnosti, zbog neostvarenih životnih romana, koji su se mogli zaroditi i koji su u samoj praklici razduvani i razvejani, zbog brzog kretanja onog s jedne strane prozorskog okna i ostajanja, ne kretanja onog s druge strane providnog stakla. Ima, razume se, još tužnijih, još uzaludnijih, ili, ako hoćete, još besmislenijih, još bespomoćnijih susreta, među kojima mi dopustite da pomenem magnovoenje direktnog odnosa između srbijanskog, tankorukog i bosonogog Čobančeta, čuvara stada na leđini kraj glavne pruge, i slavne, svetski] slavne filmske „zvezđe” koja, putujući Simplon-ekspresom sa uređenog zapada na zapušteni istok, začudono i radoznalo stoji Urana u prozorskom oknu vagona i šara pogledom po njivama i brežuljzima koji naglo beže, zanavek, zanavek.

Ima li, onda, veće ji ustaljenije veze između nas, šačice pisaca u Beogradu, „kultu”nmom centru i glavnom gradu Jugosiavije s jedne strane, i naših sasvim bliskih sunarodnika, homoljskih, · kučevskih seljaka, onih čiji je administrativni centar kilometarski ne osobito da-

leki Petrovac na Mlavi s druge stra= ·

ne? — Priznati valja: avaj, nema! Jer, da iole ima, zar bi bilo moguće, da mi ovde piskaramo, pisanhjem obelodanjujemo i razvijamo neke takozvane visoke ideale čovekoljubija, istine i pravde, lepote i ponositosti sveta, a omi tamo — ne, naravno, svi oni tamo, nego srećoni samo recimo neki, „samo recimo malobrojni među svima njima tamo — da kradu, grupno združeni i organizovani, trube platna, svile | još koječega, po zadružnim prodavnicama ovdđe-onde, po Petrovcu, Žabarima i u samom Beogradu. U usmenim susretima sa Kknjiževnicima (i — neću reći — farisejima, po staroj bibliskoj reči) mogao sam ovih dana, kada je u toku suđenje u Petrovcu na Mlavi, jasno razabrati, da je mnogima sasvim dobro poznata ona takoreći endemična pojava krađe u jednom lepom, planinskom ili makar samo bregovjvitom kraju severo-istočne Srbije, u jednom prekrasnom, valovitom kraju koji i socijalna medicina zemilje dobro poznaje, imajućj tamo visokih i coveka dostojnih zadataka iskorenjivanja jedne srećom već dobro suzbijene opake boljetice.

O sudskom procesu koji je sada u toku ja, razume se, nemam šta da ovde trućam i nagvaždam: niti sam nadležan, niti sam stručnjak. Ali, sin sam ove zemlje i bole me njene žive, otvorene rane, i bride u meni. ožiljci njenih već davno iscceljenih, zaraslih rana, i slukte u meni, običnom, ovdašnjem esojističkom spisatelju srpskom, slutnje tolikih stranputica, na kojima čemo se svi potuzati, sve dok ne bude bila izgrađena „materijalna baza”, nužni preduslov one duhovnosti i blagodatne stvaralačke lepote koja u drevnom marodnom pesništvu trepti i blista mutnim sjajem svog nemoćnog vapijanja a u posništvu ovog današnjeg preobražajnog vremena jauče i grca U turobnoj izmaglici velikih htenja i stremljenja.

Zato, i samo zato, usudujem se da govorim o bujnoj krađi svojih sugrađana i sunarodnika, o poslovanju koje, u svojoj očiglednoj

društvenoj negativi, ipak sitno za-.

ostaje za razbojništvima po šumadijskim solima od pre jedne godine dana,.kađa je počiniocima zlodela suđemo u Svetozarevu, bivšoj „agodini, rodmom gradu ponosnog borca Svetozara Mapkovića. Usuđujem se, dakle, da govorim o činjenici da se u Srbiji hara, pljačka ı krade, uporedo sa. građenjem i zidanjem, kojem naporu i naponu kraja nema. ' Mi smo isparcelisani, a po divnim i lucidnim rečima „Nemačke ideologije" Karla Marksa, „čim započne podela rada, svaki ima određeni iskjjučivi krug delatnosti u koji je sateran i iz koga ne može izaći...”. Pisci pišu (što im je volja), građevinari stanbene zgrade podižu, trgovci trguju, zamatlije prave i oprayljaju stvari i predmete koji su im stručno-zanatlijski pod rukom i znanjem, zemljoradnici zemlju obrađuju, zasejavaju, pre oravaju, svak na svom terenu stručnosti i puhopravne nadležnosti nešto đoprinosi i stvara, a neki među nama, anarho-inđividualiptički buntovni, svojim ludim gramzivostima prepušteni — u krađu srljaju, idu,

6

odlaze, „Nas pisaca, koji smo ne znam kako, bog te pita kako superiorni i idealni, ta činjenica se može i ne dotaći, o našu plemenitost. stručne spjsateljske” radnje ta se pojava može i nc Očešati (jer, mi smo, svi, isparcelisani), ali, pošto smo mi, spisatelji ovdašnji, bliska sabraća sa kradljivcima iz Homolja i Kučeva, ja dopuštam sebi da javno kažem da smo mi, svi ti ovdašnji, u neku ruku sukrivci onih lopova, kradljivaca i pljačkaša. Kako smo mi to, pitam se, todinama i godinama pisali i spisateljski

se igkazivali, izražavali, kađa su naši bliski sunarodnici mogli ićj nekim sasvim drugim putem. Ja

lično osećam se, jednostavno rečeno, odgovornim za društvena nedela grupe lopova iz istočne Srbije,

Naš uvaženi i ugledni. dnevnik „Politika” donosi, već danima, njihove fotografije. Bjstra su to i promućurno lukava, trezvenmna, pa čak i veoma lepa lica; jedan među njima,, možda onaj „glavni”, Živo potseća „svojim pametnim crtama na lik Stevana Sinđelića, koji, u ustaničkim bojevima od pre jednog i po veka, pade junački na ivici šanca na Čegru. Jeđan blagi lik žene, saučesnice u krađama, potseča nas na večito materinstvo žene.. Jedan treći lik nosi okolo usana volterijanski osmejak skepse, ironije, istinske pronicljivosti. Jesu li ovo lombrozovski tipovi kriminala i zločina? — Ne verujem, ne mislim. Naprotiv, mislim da su oni žrtve podele rada, žrtve jednog reda stvari koji mi, piskarala ovdaŠnja, i ne samo mi, nismo mogli ni umeli otkloniti, zbrisati, uništiti, zanavek. Jer, ruku na srce, daleko pre no što -će postati takoreći profesionalni kradijivci, izvesni nama nepoznati ljudi, recimo baš iz sela Veliki Popovac, imali su i morali su imati neke druge, nama sasvim nepoznate apetite, pripadajući jednom svetu koji (u ogromnoj i strahotnoj izdifevenciranosti nezadovoljenih | zadovoljenih potreba svih nas u Ovoj zemlji i svih nas u svima zemljama), pretstavlja jedan odredeni krug znanja, stremljenja i osećanja, krug pojmova i interesa, krug sašvim poseban, totalno odvojen od kruga misli i stremljenja ljudi po gradovima, kao što uostalom i u samom Beogradu postoje mnogobrojni krugovi ljudi, jedni kraj dugih i potpuno nepoznat. jedni drugima, Razume se, u toj širokoj i šarenoj isparcelisanosti men talnih | morainih kvaliteta raznih društvenih slojeva stanovništva Srbije odražavaju se veoma različiti Uslovi materijalnog opstanka ljudi, veoma različiti drumovi (ođ dubokog, kaljavog gliba do asfaltiranih autostrada), veoma različita stanovanja (po palatama i barakama), razna osvetljenja (lusterom i lojanicom), razna odevanja (od svile i gabardena do sukna i sargije); ali baš zato što „ne određuje svest život nego život određuje svest”, dakle „razvitak ideoloških refleksa”, pisci i svi drugi umetnici ne ispadaju iz reda onih koji su odgovor ni što uopšte može đoći do toga da neki naši sugrađani i sunarodnici zažele da kradu i onda stvarno i počnu krasti,

U opštopoznatoj gorko-satiričnoj pesmi Đure Jakšića „Otac i sin” („Jeđanput iđe stari Amidža...”) pootski je fiksirano ideološko pomevranje od feudalno-viteškog mentaliteta ka građanskom i demokratskom. I Don Kihot bi našeg plemenitog i bolnog Đuru potapšao po ramenu. Hoćemo li mi sada pasti u idealističku varku o daljem srozavanju, zbog jedne tremutno aktuelne sudske procedure, u nizu tolikih kojih je bilo i kojih će biti? Ili ćemo mi, izvesni pisci ovdašnji, koji revno čitamo sočinjenija jedni dru gih, i koji se u podeli rada nalazimo u jednom svom krugu, kao što se inženjeri, lekari, advokati, trgovci, zanatlije, fabrički radnici i poljoprivredni trudbenici nalaze, svi u svojim posebnim krugovima, parcelama, pretincima, ili ćemo dakle mi jednostavno reći: „To se nas is-

pravnih građana ništa ne tiče, tu.

je nađ]ežan sud!'? .

Naravna stvar, sud, društvo, zajednica, stručni poznavaoci paragrafa pisanih zakona Jako će i pra vilno i pravično osuditi sve one homoljske, Rkučevske, veliko-popovačke osione gramzivce koji prenebregoše svaku solidarnost sa ljudima koji rađe, muče se, bore se, dovijaju se i — ne kradu. Ali, jedan od kradđiljivaca, novine kažu, citirao je na suđenju u Petrovcu drugog: „Pođi ti sa mnom, ja sam budža, ja sam pretsednik i niko ti ništa ne može!” I gle, zaista, tu, među nama svima, egzistira i CcvP”ta izvesni budžizam, višm i češće lokalnog no saveznog značaja, pa nam je svima jasno da su velikopopovački

· kradljivci prekoračili granice nje-

govog tolerisanog okvira i obima, a upravo pred činjenicom izopačava~

nja tradicija prevaziđene hajdučije pod dejstvom budžizma savest | san pisaca postaju nemirni. Piščeva nad ležnost morala bi otpočeti daleko: pre sudske, uporedo sa školskom.

Morali bismo, dakle, u svojoj posebnoj, spisateljskoj delatnosti bj=ti pristupačni ljudima van našeg sopstvenog kruga. Ja nisam od onih koji misle“ da se to, postiže folklorom i jednostavnošću stila, Naprotiv, mislim da bi drama Žživotnih iluzija, drama o neutoljivoj gladi uvređenih za satisfakcijom, naprimer baš modernistička Ežen Joneskova anti-drama „Stolice”, (sađa, jedan triumf Zagrebačkog . dramskog kazališta) —— duboko dirnula seljake u Velikom Popovcu, ] to bi, ja verujem, uticalo na iskorenjivanje strasti za krađom. Tamo, u tom selu ( i čitavom kraju) istočne Srbije, ljude nešto “tišti i peče, oni zlehudo fantaziraju, oni su okusili draž samopotvrđivanja kroz budžizam i oni ga imitiraju na sasvim izopačen ji posuvračen način. Zar im ne treba pokazati da sve ljude nešto boli, tišti i peče?

Pavle Stefanović

Toma Mosandić: Mlada Zena

ŽŽ •

„„Upoznati,

~

spoznati, ]

• • 66 proniknuti...

Razgovor s Vladanom Desnicom

Nespokojan nasuprot spoljašnjem spokoju svoga stila, strasno zainteresovan za sve viđove zla i dobra, rugobe i lepote, istine i laži u čoveku, Desnica je kroz čitavo svoje stvaralaštvo odgonetao tajnu čoveka, tajnu vremena, koje je po njemu „odlučujuća | determinanta svega dobrog ili zlog u životu. „«.Ono bolno, trpko, mučno i mučeće u zbivanjima — kaže junak „Spirita” — i leži upravo u tom slementu vremena, u toj niti na koju su događaji nanizani. Oslobođeni te vremenske povezanosti, tog ređoslijeđa, oni kao da raskidaju i svoju vezu s nama, postaju veselasto obesmišljeni, lutajuće lučice svijetla u maglama naše svijesti, i bivaju bezazleni, prijatno indiferentni i nezajnteresirano lijepi ili ružni.” s

Dok dan dobija plave senke sutona Koji nailazi, a vreme skoro primetne dimenzije, polazim Desnici s pitanjem o njegovom radu i njegovim koncepcijama literature. Da to neću saznati tako lako, jasno je još od prvog trenutka. Desnica me voli razgovore, niti ono tcadoznalo kuckanje na prozorčiće tuđih duša. Njegova unutrašnja

Iznenadno proleće na Kalemegdanu

Nedelja, pre podne

Upravo sam završio nešio što sam dugo pisao, i šlo bih želeo da zaboravim, čega bih želeo da se olresem, na svaki nočin,, Ćelo mi je još vrelo od noćiju u kojima sam ukroćavao reči podvrgavcjući ih zohtevime rilmca i rime; ircjalo je to skoro godinu dona. Ustvari, počelo je to od onoga trenutka kod su lihe pripreme i palnje prešle u besomučnu roazdraženosti. Trajalo je to sve do molopre, mada nisam siguron dea som gqotlov, Svejedno, sadc šetom Knez Mihojlovom ulicom, a nedelja je, po se ceo svet roazboškario, rozulario, nekako se fino odomaćio, šeta svet pored me= ne, ispred mene, grće mi ususret, svet koji šest dona radi a sedmog izađe na Kolemegdon da se odmo> ri, da se nocdiše svežeg vazduha, da baci pogled molo na Bavu i preko Save put Zemunc, šeta jedcm svet koji je pomolo i ja i svi mi, donas, Upoređujem ono što je o» stelo zapigemo u mojoj sobi sa koracima ljudj koji promiču pored mene. Može li se io dovesti u yezu? Ne znam. A toliko bih želeo do te prepodnevna šetnja kolemeg donskih graditelju socijolizma i ono što ja snevom Živi u ljupkom, istoveinom sporazumu sa vrememom. Iznenadno februarsko proleće razdragalo je ta lica koje su još do juče mislile na ugalj, iznenadni ćuv proleća prisiljuva me na neku novu prisnost sa sobom i sa drugima., Literatura, oh, da — u svakom irenutku pomolo ne nju mislim, Ali, izvestcom roskorak, odavno za-, požen, između ovih ljudi koji šešoju posted mene i literature kojoj pripadam izgleda mi, u ovom irenutku, još teži, još više onespokojavajući... Eto, ti ljudi,, Zašto oni česio ne žele da ćuju glasove u> pućene upravo njima... Me mislim da ispovedom nekakvu novu glue post o »mqalom čoveku-«, takvog ne zncm i ne bprizncjem. Jednostavno: ovaj, donocčnji, jugoslovenski čovek, koji hoće socijalizom, koji se u njemu fek obreo, kao šio se oOvoga toplog februorskog prepodneva obreo u neočekivanom kalemegdonskom proleću, pa irepće očimca, i ne može da se privikne, da poveruje da je zima prošla već u februaru, i da se »klima meTijcfe.... : Glogsovi se odavno čuju

Izvesno je da ne govorim nešto zapcnjujuće novo. Preiprošle go-

dine, Davičo mi je nešto slično go"

Ca jo

||A io u

”

vorio povodom jedne {laze mojih pbesomca: »Ostavi se lih večnjh ie» moc, vi mladi treba da date sivor= no nove, doncšnje reči, reči koje će poilvrđivati i inspirisalii ovđd stvornost«e, Tu su i Bondićeya pro> šlogodišnja pledircmja zar istinu živola, nažalost rezonerska, ali pro» vovremena i ločna. Ne mom stolu upravo leži jedno pismo MNovcka Simića, sve u tokvom roaspoloženju, »Jugoslovenski literarni časopis,.. mladi doroviti ljudi... socijalistički čovjek...• Onomad su pisci disku> tovoli o moterijuolnom slemju ovog lista. Tom prilikom je neko iz sve snage viknuo: »Tiražl Dojte tiražl U sto hiljude primeraka! Pre sto godina, kad je Srbija imala 5.000 intelektuclaca, »Zcstava«, »Rade>nik« »Otadžbina« i drugi listovi izlazili su u desetinemea hiljeda primerckote,., e

Ovim rozlozima mogu se BUProl> slavili mnoge izvinjavaqjuća obja» šnjenja, li ima jedem krepoak zvuk u tim rečima koji je mnogo monje nacivcem od tona kojim je iz=rečen. Glasovi se davno čuju. Nc svim stromomc. Milom Srdoč u ulozi Dok tora u filmu »Subotom uveče«, no> ve pesme Radonje Vešovića, ro> mcemsijerska nostojomja Mladene Markova, scensko izvođenje poezije mladih glumacc beogradske Pozo= rišne, neki radovi mladih prime> njenih umetnika, sve je to opipljiva podrška i nada ovoga »trenuil> ka savremenosiis. Podršku mi doju i »Književne novine«, koje su mi irožile da im donesem ovcko into> nircm dnevnik. I prviput mi se dešava da noručenu sivar pišem svim srcem.

Nedelja, popodne Primenjena umelnost? Ama, ne

'1o, Bez Tina, Malarmec, Bloka, Lo-

treomona i tolikih drugih sličnih i vonvremeno velikih ne mogu da zamislim ni svoj život ni umeinost, Pa. ipak... Ne mislim da bi pisci irebalo da pišu o problemima grad skog „scobroćaja i ugostiteljstvqa, cali oni morcju, makar u meconinu svoje mošte i svog iskustva, da drže sve lo, sakupljeno i olslikono, svejedno da li rade na »Zajedničkom stoamu« ili nac knjizi >»Mesto gde stonuju zvezde«.

Šela svet kroz iznenadno proleče, žmirka očimc, popodne. Izašao na iznenadno sunce, koje socijalistički besplatno prži svoje Oosiguranike, šetka svet, ne spova kao što je io nekad bio red u ovim časovima posle ručka. Primećujem:

Hustracija Slavoljuba Bogojewića

bj

mnogi još uvek nose zimske kapute i šalove, Stora neverica, jer ko bi verovao socijalistički usplchirenom proleću koje u februaru rastopljava sleđene grane? Brojim one koji su išetali bez tog koapula predosirožnosti, i milo mi je što nisam scm. Njihova nova odela sašivena od paraćinskog čtolg lepo im stoje. Renesonsa je io, svakeko..Ali ia društvena pRenesansa nepotpuna je bez istovetlnog preporoda savremene umelinosati, (Renescmmsc, čovečno lepa reč, da, Pritom se sećom V. Lukića, Miljkovića, Bulotovićo, Milemkova, Kolundžije, Ž. Lozića, B. Ćosića, Hrisliće, Radovića, Kuzmoenovića, Tomičića, Price, Pupcačića, Cekovića, Perovića, Kovića, Soerajlićau, Krnjevića, M. Mirkovića, „Todorovskog, Ivcnovskog, Štelemove, i još tolikih drugih, koji mi trenutno ne poclaju na= pomet).

Poneđeljoak, uveče

Norodno pozorište. »Suma« OQsirovskog, Stosedma preistavcr. Gledao som je pre dve godine, ali som se opet zaželeo, Ljubiša Jovcnović, Morko Marinković, — u centru žive požnje, Proživljena, do kulminacije dovedencr suptilnost. Publika pljeska: nasred čina,

Publika, Rozmišljom o nečemu, sve intenzivnije. Naime, ta publika ne Ppljeskqo somo glumcimc, već i tekstu, Jednom tekslu, koji je visoko literarem i trodimenzioncdlno sim boličom. »SŠuma je ovo, Arkadije, brate moj«.. Gledaoci posle ih reči ustaju na noge, Čin se Dprekida punc dva minute. Urnebesem pljesck. Upućen pola Ljubiši, a po le Ostrovskom, njegovoj zcmisli. Publika oseća tu šumu iz koje neće izaći, ali iz koje hoće da izađe. Čudi me zošto toliko oduševljeno nije primila Paqvlovićevo »iz ove šume više nećeš jzaćie. Kad izađem iz pozorišta, morom o tome rozmišljati.

Utorak, ujutru

Početna stanica autobusa broj 40. Želeo bih de ovo što me sada progcnja, šio pišem, ne bude nikakav „prekor upućen ma kome. Ne volim prekore. Ali volim ovo vreme, jer mi je dosuđeno kao žena na pustom osirvu, jer ne zncm drugo vreme. A acko nekoga prekorevom i sumnjičim više no ikog, onda to činim sa sobom.

Šoler ostavlja jutornje novine usiromu i daje gcs, i

Autobus polazi sa prve stonice.

25 februora: 1958 a;

/ Mića Danojlić

„nog junaka dobar dokaz za

slično BEO LEO a, sporo se i teško otkriva, alo jedBom otkrivena zaprepašćuje svojim srazmerama. aladozaika onome Što želi da' zr VO– ijm stvaralaštvom 1! O Po šta za njega zapravo pretstaylja teratura Vlađan Desnica kaže: | — Jedno moje lice govori da je svrba književnosti: „Istina, gola ljudska istina, Gola ljudska istina, slobodna od bilo kakve usmijerenosti, svirepa za bilo kakvu svrhovitost, suvereno nebrižna za. posljetke koji iz nje slijede, „Jer čim nije takva ona samo falsificira 4 laže. Usmjerene 1 osmišljene istine nisu drugo nego _narihtavanje lažnih bilansa u smušenom računovodstvu čovječanstva...” Ne znam da li bih se, ovaj put, mogao da u potpunosti složim 5 tim mojim licem. A moglo bi se reci ı druks čije: svrha umjetnosti „Je nešto, bar naoko, sasvim malo i jednos stavno: objektivizacija raznih (pres raznih, i kontrarnih i kontradik= tornih, i apsurdnih) ljudskih rcaliteta (kako tuđih tako i vlastitibi piščevih), podrazumijevajući pod realnošću i realnost ljudskih snova i ognjica; i halucinacija itd. Kakd vidite moj je pojam „realnosti prilično širok, i tolerantan i goa stoljubiv: van njegovog kruga os stajala bi više manje samo misfi4 fikacija ljudskih realiteta; ali sami fakat mistifikacije potpao bi opct, neminovno, pod njegovu domenu; Sve ostalo što bi se moglo nađodati. toj svrsi ili je umjetnosti sa svim strano, ili je već u gornjem sadržano. Umjetnost ne znači poučiti (to je didaktička estetika), ne znači osuditi (to je moralna ili pos litička estetika), ne znači wbijeđiti, uputiti, potaknuti (to je prakticistička, utilitarna estetika), već samo: upoznati, spoznati, pronikmuti. Sve drugo iz tog slijeđi ako, i ako treba, da slijeđi, I to upo= znati, spoznati, proniknuti, ne os nim logičkim i racionalnim putem i načinom kojim. spoznaje logička misao (nauka, itd.), nego baš onim posebnim, umjetnosti, i jedino njoj svojstvenim putem i načinom, po kome njena spoznaja i jeste ne= zamjenljivo dragocjena.

struktura,

Na pitanja šta ga osim literas ture najviše zanima, kako provodi |_ svoje slobodno vreme #dobitnik „Zmajeve nagrađe” za 1957 god„ ı Vladan Desnica Kaže: Osim li terature (i svega onoga Što ona u sebi inkludira i sa čime sc ona identificira) pasionira me muzika ipejzaž. (Jedna od neostvarenih Desničinih želja bila je da postane muzičar. Možda je otuda tako mno go muzike u atmosferi svih njegovih dela?). Kad se odmaram (a često i dok radim) kaže Vladan „Desnica slušam muziku. Volim dugo tumaranje u prirodi, Veliki sam prijatelj drveća. „Prema drveću osjećam nešto kao za-

· hvalnost” — neko je negde rekao.

Kad bih ponovo birao... (A da li Čovjek baš «Oira svoj životni put?..-J. Ne samo kod ponovnog biranja, već i kod ovog jedinog i noponovljenog puta, jako me privlačila muzika. (Nije li ličnost, đuboko složena i originalna ličnost Ivana Galeba, poslednjeg Desniči" to?). Muzika ima tu veliku vrhunsku prednost: što se u njoj čovjek može da izrazi potpuno i bez ostatka, a da pritom ne mora kazati ništa što ima i jedan znacjonalan smisao. Naš, književni, govor imamo u kondominijumu, u zajedničkoj upotrebi sa praktičkom i Jogičkom djelatnošću: pored svog emocionalnog, iracionalnog, semantičkog (tu riječ shvatite u njenom estetskom, ne u njenom filoioškom smislu) značaja, svaka naša rečenica nuzno ima i jedan logički smisao. Muzička rečenica slobodna je od tog robovanja. U izvjesnom smislu, jedino je muzika Čisfq umjetnost, samostalna umjetnost sa syoJim posebnim, ekskluzivnim jezikom. Muzičar nema neprilika s tom 4– logičko-logičkom ~ dvojnošću svog govora, tu nema nesporazumaka ni fading-a između toga dvoga, kao što je slobodan i od opasnosti (da še njegovom govoru poturi „neki logički smisao, a sa logičkim smijslom i inmtencija, cilj, tendencija.» Ali, možda smo zalužali,. — prekiđa se Desnica odjednom odbijajući da govori o „trenutnoj knjid

ževnoj atmosferi i svom { ai i posledđ Tm romanu „Proljeća Iyana Ga“ eba”, |

_ U sobu već okupanu plavom F6“ kom sumraka iznenađa ulazi mali Desničin sin s violinom ispođ miŠK9, I nehotice hyatam sebe u raz” mišljanju o tome kako će, možda, velika Desničina želja đa muzikom ispuni čitav jedan život biti, ma i posrednim putem, preko 'sina, is“ punjena.

Grozdana Olujić-Cešić KNJIŽEV.NE NOVINH