Književne novine

e

: ı 3 |K

a i (

_ Risto TOŠOVIĆ.

____Ni tebe„.., djevojko, nema (PJESMA PETA)

Sve tvoje je bilo kud trčiš kraj kovačnice, kraj bagrema, ali kovačnice više nema,

ni tebe, djevojko, nema.

· Žnam stazice kojim: si brala jagode dozrele u šumi. Ali šume više nema, ni tebe, djevojko, nema.

Zmam lipe, tri druga stara, sa dječacima gdje si se igrala, Ali dječaka višc nema

ni tebe, djevojko, nema.

Znam čamac kojim si brodila Drinom i porijeko uzduž i poprijeko, Ali čamca više nema,

ni tebe, djevojko, nema.

Znam tu noć krvoprolića

i most gdje su klali n svanuća nijema. Ali ni mosta, ni tebe, e djevojko, više nema!

Gugutala

Jedno prvomajsko poslepodne

. Generacija kojoj pripadam, rođema pred Prvi svetski rat, a ušla u javni život pred Drugi, nije, razu· me 6e, neposredno mogla doživeti dane osnivanja Partije, pa o tome ne može govoriti iz ličnog saznanja i svesnog iskustva. Pa ipak je život ove generacije počeo u znaku Revolucije I njeni prvi svesni utisci o ·'Zivotu i društvu po pravilu su na meki način vezani za bliže ili dalje odbleske tih đana. Moglo bi se čak reći, po našem saznanju o snazi i upečatljivosti prvih detinjih utisaka, da su oni, dđejstvujući svesno ili nesvesno, kao psihička potka, kao moralno osećanje, na izvestan način uslovili i odredili docniju svemu, naprednu orijentaciju mnogih među nama koji su učestvovali u

revolucionarnom pokretu pre rata/

i u narodno-oslobođilačkoj borbi Drugoga rata. Uveren sam da bi pojedinačna

analiza toga iMventara utisaka i osećanja pokazala da se obično u njoj nalazi i neki rani susret, neki rođak ili sused koji se vratio tih dana iz Sovjetskog Saveza, neki učesnik štrajkova, demonstracija. i

pobuna u prvim poratnim godina-

ma, odbornik sa komunističke liste na opšlinskim izborima, pa možda i poneka lična zapažanja — sve ono što je na mlađu psihu moglo da deluje kao novo, neobično, budeči maštu, ili kao pravično, potstičući moralno osećanje deteta za slabije. za one koji su žrtve i za one koj pate. Na toj blagotvornoj podlozi mogla su docnije proklijati i razrasti se svesnija određenja i delatnosti. U to vreme, pre četrđeset godipa, Sarajevo je bila mala provinciska varošica sa jedva Šezdeset hiljađa stanovnika, Pa ipak su i uzamom, vicinalnom prugom u to zabitno mesto među bosanskim brd:ma rano doprli talasi Oktobarske revolucije, Sećam se; na izubijanim Wtaničnim ziđovima visil: su belogarđejski plškati na kojima je

' krupnim slovima pisalo: „Evo Sta su boljševici doneli: Rusiji“, a niže mu bile stravične slike pokolja i gla-

Janko DJONOVIĆ

di koje su nas decu više zabavljale no plašile. Tih dana su kapetanu sa sprata ispod nas, silom, na ulici, skinuli oficirsku kokardu sa kape, a gimnazijalac, sin građevinara sa gornjeg sprata, vratio se kući sa redenicima i puškom koju je negde dokopao. 1 sve tako, jedno za drugim, i teško je reći šta je bilo pre, a šta posle. Sa napuštenih vojnih baraka u našem susedstvu svet je odnosio i poslednje grede, a mi, deca, utabali smo u zemlju sve leje cveća na bivšem oficirskom tenis igralištu. Jednoga dana u Žutim bluzama i modrim pantalonama promarširao je ulicom ceo ruski belogardejski, kadetski korpus, a već posle podne projurila su ulicom u punom trku troja kola okićena crvenim trakama, a iz njih su sipali na ulicu crvene letke sa pozivom za sutrašnju prvomajsku proslavu.

Izjutra smo sa našim roditelji-.

ma bili na prozorima i čekali da vidimo šta če biti. Naišli su prvo crveni transpnarenti i crvene zastave, zatim muzike koje su svirale marševe, pa ozbiljni ljudi i žene u

tamnim odelima i belim košuljama,.

koračajući mirno i svečano u pravilnim i gustim redovima. Vikalo se samo s vremena na vreme, ali su muzike, kojih je bilo mnogo, stalno smenjivale jedna drugu, pa ipak je i nama, đeci, u tom prizoru i šarenilu bilo više neke tihe opasnosti i pretnje no bučne radosti i zabave.

Oko podne sve je već bilo mirno. Tada je na vratima naglo i jako zvonilo i/otac je uveo u sobu crnomanjastog čoveka koji je širokim plećima zaklonio vrata „Pozdravi lepo strica!“ rekao je, Otac, a čovek je neko vreme stajao na pragu kao đa osmatra kuda ga uvođe, nasmejao mi se i u sledećem trenutku našao sam se pokriven njegovim krupnim dlanom kao kućnom strehom.

Seđeli su zatim nalakćeni za stolom, posle ručka, u košuljama, jer je dan bio topao i ja sam posmatrao krupnu stričevu ruku. „Da li

/

iza sebe. .

bi i ti želeo da postaneš mašino-

vođa?“ upitao me je i zatim su on i otac dugo, glasno i žučno razgovarali. Do moga uva dopirale su reči čiji smisao nisam mogao da shvatim, ali koje su mi se docnije, sa onim što sam naknadno čuo, objasnile. Otac je stalno nešto poricao i zamerao, a stric ga je hrabrio i uveravao. Govorili su o štrajku železničara, o izborima, o radničkim pravima i Prvome maju, o komunistima, boljševicima, revoluciji i ratu u Rusiji. I tađa, u jednom trenutku , pritešnjen i razdražen prigovorima, mašinovođa je planuo. Nasređd stola, između sebe i oca, postavio je svoju obnaženu ruku, naslonio na dasku celu podlakticu i govorio nešto o tome kako to oni, radnici, neće dozvoliti i kako će sve to sprečiti. „Mi ćemo se ovako isprečiti kao brana!“ ponovio je i onom svojom krupnom radničkom rukom, obraslom jakim crnim maljama kao gorje jelovom šumom, krenuo je po stolu i pomerio, „počistio sve ispred sebe, čaše, tanjire i sudove koji su se zvečeći ispred nje sklanjali.

LA

Nalujala delća

Mrak 5e bio toliko gust da je, čini se, kopao oči.

Dan smo proveli u ulcinjskom polju, u čobanskoj

'telektuali;stičkim sumnjama, koleba-

STA AUTOSAOBRAĆAJNO PREDUZEĆE ' BEOGRAD

; "Telefon 26.724 SVIM TRUDBENICIMA I POSLOVNIM

PRIJATELJIMA ČESTITAMO PRAZNIKE. 4 I 7 JULI

đ0 Nudimo naše usluge na prevozu robe i putnika u zemlji i inostranstvu.

(00 Naša autobuska mreža u ovoj godini je povezana sa svim važnijim privrednim, klimatskim i lečilišnim centrima,

đ0 Usluge smo mwnapredili osnivanjem Turisi Biroa u Beogradu, Zagrebu, Rijeci, Subotici, Novom Sadu, Zrenjaninu, Kra-

gujevcu, Smederevn i sl,

mine, motorni čamci, zasjede.

Zavukli smo se duboko u slamu, koja je tako jako šuštala, i grizla, da je već bilo neprijatno. Kao da se to šuštanje moglo čuti spolja. Ali umor je bio takav da smo uskoro sva četvorica zaspali čvrstim snom. _ Nije ni čudo, već danima pješačimo po besputima, po zimi i planinama. Demonstracije od 18 T[ebruara {935 jedne su dovele u zatvor, gdje ih katanče i prebijaju, a druge u bjekstvo. Žandarmi tumaraju za iščezlima. Maša grupa se spustila iz sniježnih prtina u primorje, u Ulcinj i dovija se kako da pređe granicu koja ide rijekom Bojanom i ulazi u more. Sinoć smo se uvukli u ovu pojatu na samom ulazu u Ulcinj. Negdje pred zoru smo se probudili, Nešto je šuško· rilo, preskakalo i cijukalo oko nas, Prepoznali smo ostrvljene, gladne miševe. Još će nam, u takvom mraku, poodgristi uši, noseve, oslaviti nas čukaste, nagrđene, Pravo je čudo da to nijesu i do sada učinili. Ne vidimo ih, ali čini se da su krupni, ugojeni, kao kakva crna zvona, Čamotinja ih je dobro othranila. Nije se više moglo spavati. Osjetio sam da me je nešto · ljigavo dodirnulo po čelu. Ustao sam, napipao vrata i utopljenički srknuo svježi vazduh koji je dolazio sa širine mora, U zoru je stigla veza koja nas je sinoć i ostavila m ovoj pojati. Donijela nam je nešto hrane i obavještenje da je nađena jedna ribarska barka koja će nas, pošto mrkne, čekati na Milenin Porat. Pokušaće se da pređemo morem u Albaniju. Preko rijeke Bojane postalo je gotovo nemoguće, Šverceri duvana su kompromitovali taj put. Na cijeloj njenoj dužini posijane su oću ovu rijeku i njeno užšće u more osvjelljavaju ref ektori. Da imaš krila, ne _možeš je prelećeti,

4

kolibici. Ložili bi vatru, grijali se i posmatrali kroz olvore na isuvomeđi parče uznemirenog mora. Primicala se i vjetrovita večer kada je veza došla po nas. Mahali smo glavama zabrinuto zbog vodene stihije, pogotovu kad ugledasmo trošni, jadni čamac. Veza nas je hrabrila i ulivala nam nadu da je takvo vrijeme najbolje, jer granične patrole misle da se tada rijetko ko usuđuje navesti na uzburkano more. A što se tiče talasa, on se nalazio sto puta po gorem vremenu, pa je sve dobro izašlo. Reflektori se obično ne pojavljn-

ju ovako rano, nego u sitne sate, negdje po ponoći.

- : - Pd Sad treba zaveslati punom snagom i neopaženo preći granicu.

Sjeli smo u čamac, koji je bio prava igračka, i

* pošli uz obalu. Pred nama je čkiljio grozdić svetiljki

i uzdizao se sa one, albanske strane, Crni Vrh. Jedva su se nazirale njegove konture prema bunovnom nebu, More se prilično kolebalo, Dvojica i dvojica. smjenji-

„vali su se na veslima, a moja je dužnost bila da pazimi

na stvari da se ne skvase ili ispadnu iz čamca. Sve je upočetku išlo dobro. Čamac je klizio ka ušću Bojane preko sve viših talasa. Reflektori sc nijesu još. po javljivali. 3

Najmlađi među nama, seljak »Djedo« bio je slavni motor u čamcu. Veslao je za dvojicn. On me opomenu da pazim na revolvere da ne zakisnu, Ako bi bili iznenađeni kod prelaza, morali bi ih upotrijebiti. Dva puna sata smo ostavili do Bojane. Granične svetiljke Y\Yeć nijesm bile daleko. Čovjek koji nas je prebacivao dade znak na budemo oprezni. Bojana je strašna zimi kad se u nju prelije Drim. Jako je plahovita, leti kao ptica na krilima. Nosi na sebi grede,

,

Ne pamtim šta je dalje bilo i kako se završio taj razgovor toga prvomajskog sunčanog poslepodneva. Izbledđele su, i u sečanju crte lica moga strica i mnogo šta drugo iz toga vremena; ali mi se zauvek urezala u sećanje ta golema ruka na stolu, to istinsko brdo i beđem od ruke koje se kao tenk kretalo po stolu čisteći sve ispred sebe. Vidim njegovu krupnu šaku sa kratkim debelim prstima i noktima crno optočenim, i podlakticu na kojoi su malje bile toliko crne da je koža što se ispod njih providela izgledala bela. Sećam se reči koje je ponavljao — „Isprečićemo se kao brana!" — odlučnog, pouzdanog i sigurnog zvuka njegovog glasa i često su mi se docnije vraća le u sećanje te slike u mnogim teškim trenucima neizvesnih bitaka, pred mnogim malograđanskim. in~

njima i jalovim, diskusijama, đelu-

jući kao pouzdan memento i si~

gurno ohrabrenje. Kao duboko u-

verenje da će stvar proletarijata

pobediti, kao simbol njegove snage,

kao. simbol vere, odlučnosti i dela, ) O EPihKOŠ

owmuje kože, čićalje, ponekad i mrive atoku koju Dešm iz Blasina manosi u nju. Ulazi m more kao kmdrava, divlja svinja sa dva svoja ila, dva mabujaha kraka. ' Prvi krak je jugoslovenski a drugi zajednički. Oba čine jake brazde nw moru i diktiraju svoju brdskn ćud na dužini od nekoliko stotina metara.

Vidik je bio mračan. Čamac je pošgravao na talasima, Ljudi su se šapatom i pokretima reku sporazumijevali. Odjedanput uslijedio 5e snažan udar o bok čamca, tako da se on sasvim zaljulja, zaošija i wmalo

ne prevrnu.

— Vesla unutra! — naređivao, je pratilac, Naišli smo na prvi krak Bojane. Čudo, kako je veoma jak, iako smo prilično udaljeni od obale. Naša barčica postajala je kora od oraha. Tonuli smo i dizali se svaki čas, izgledalo je da ćemo brzo biti zaklopljeni od talasa. Pratilac je sam, oprezno, jednim veslom, usmjeravao čamac, sijekući Bojaninu brazdu.”

Još malo nailazi drugi krak. On e snažnii, opasniji. Duh u sebel Tu je sama.granica.

Vesla su grabila i razgrtala mrak i vodu. Nekoliko cvjetića svjetlosli je gorjelo na ušću. Jedan munjeviti reflektorski mlaz brzo bi sve otkrio, ali njega nema. Čini mi se kao da odnekud čujem motorni

"čamac, usiremljen na nas. Ruka steže revolver. Šta {e io? Možda grmi Bojana, lomeći se o sprudove Vade.

Veslali su,u širinu da ublaže udar drugog Bojaninog kraka. Ali ovaj uskoro naiđe, kao krvotok koji se još uvijek svojom aortom probija ka širini. Potjera nas naprijed, prosto da mu se ne održimo. Djedo zahvati kolom vodu iz mora i poče da pije.

— Ovo je Bojana, slatka je.

Kao za inat, nikako da pređemo brazdu. Ustvari ona nas je gurala u pučinu. Voda je počela da ulazi u čamac, negdje u uj8nua:Btvoji se rupa. Pipaj, pipaj, no u mraku ne pomaže. Dadoše mi praznu kolu da sa njom izbacujem nakupljenu vodu koja je već pokrivala dno čamca.

Borimo se sa' vodenom stlihijom. Obala je sve udaljenija. Nagađamo da smo već i na albanskoj strani. Žabrinjava činjenica da se talasanje ne smiruje, nego, naproliv, povećava. Kao da smo wu nekom kovitlacu. Šla jelo? Bojana nije mogla biti onako bi-

/

i xi

GRIGOR VITEZ, ae: TEA Epitaf vojniku koji je bao u času botbisivania brimiria Vijest je letjela brže od ptice

Brže od vjetra Brže od munje,

je od sreće n cteru.

I stigla prekasno. Za one koji su pali uvijek je prekasno.

A da ie stigla samo pola sata ranije, on bi bio živ. Rukovao bi se.s drugovima i šmijao.

Da 5e stigla dan ranije, mnogo bi „Žž! _ ba : Šešla mnogo mnogo ranije, mnogo mnogo bi ih ostalo živih,

bi njih još ostalo živih,

Trebalo je vijest poslati mnogo mnogo ranije, Prije no što su počeli padati mrtvi.

DRAGOSLAV GRBIĆ

Na današnji dan o |

Ma današnji dan, na ovaj usnama okajani dan kad su paljeni svi obojeni čiraci kestena u slavu svakog čoveka preostalog od smrti, na isti ovakav dan kada se pominje sunce ko da postoji tek od juče, od podnevnog sna a tišina miriše na sveži malter i na kišu,

ma ovaj dan kad su groblja ograđena

i nikog ne sahranjuju bez utvrđenog reda dogodilo se nešto slično običnome životu

il smrti koja je uvek po nečemu različita na današnji dan.

Možda baš ovog trenutka kad neko iz dosade polako kupi mrve bleba ostale kraj tanjira

i ređa ih po šarama već obaveznog čaršava, bezimeni je pred svedocima umirao od gladi a nije se opraštao od obezvređenih ruku -

i usni što nisu imale sve čemu su namenjene nego je pominjo neki dan, možda baš ovai dam kada se sasvim prirodno zaboravljaju umrli, kad bivši ratnik vodi smerno decu w šeinju sanjao da poslednji umire ležeći na zemlji na današnji dan.

O sve su smrti isprobane još od onoga dana kada je čovek progovorio drukčije od trave koja se s pticama seli istom putanjom neba, drukčije od zveri u čijoj je osušenoj koži . ponavljao ponešto što Be ostalo od predaka, o sve su smrti poznate i sve već isprobane ko što je trzaj glave s temenom providnim

i sve obredile ljude neozbiljno zabrinute,

i nek je zaboravljena ona što sramoti razum ona prastara, s dlanovima okrenutim na gore na današnji dan.

MIRA ALEČKOVIĆ

Da život bude ljubav

— Život, da život bude ljubav samo,“ da ljudi budu zdravi kao šume, . kao paprat bujna da se raskrupnjamo, da čovek ljubav kao bleb razume ; i da nas bude u semenju buni ~. MM Sve više takvih sa čovečnom:· reči NOGA O i srca spremnog kap po kap da kruni WE na ranu druga, da rana zaleči. Da sutra ne bude kljastih ni bogalja, ni ovog krkljanca, ni novoga rata, da više ne bude gladnih majki švalja i ubogih pralja, i dečice jata koja po drumu hleba prose, ratnike-slepce koja vode, i da sve noge grube i bose budu ko noge u gospode. Da kad hleb kažeš, ne vidiš oči iskolačene do besvesti • kad život kažeš, da vidiš žene, sve zdrave žene, bez bojazni da m etrobi nose guju, da će im ostati dlanovi prazni

* kad neko opet strese oluju, da ne lepršaju pred vojim vidom, kad kažeš majke, marame vrane kad kažeš čovek, da te gane kriy bez krivice za tvrdim zidom, kad čovek kažeš, o kad kažeš, da teče vedro toplog mleka, ljubavi tople, najbolje straže } najlyadski}e za čoveka...

–

Desna i samovolma kao bliže ušćn. Voda je oslebno prodirala u čamac, izbacivao sam do iznemoglosti, Dugo smo se tako nosili, i ljuljali, naginjali, po mra* ku. Moslo je već biti i ponoć. Ne znamo, ni. gdje sme, ni kuda idemo, ni da li se uopšte nekuda mičemo.. Uskoro se pokazalo w čemu je stvar: bura be udarila u more, uznemirila ga, pokolebala. Ona naš je sve dublje gurala u Medovski zaliv. Sjever je sve silovitije navaljivao s kopna. Čamac se punio vodom, "Žao da sam morao gotovo ludački izbacivati vodu. Davala mi je snagu pomisao da svaki čas možemo postati plijenom riba. Nije više važno ni da li smo prešli na drugu stranu. Pratilac predloži da se „vesla uvuku unutra, da ne budemo prevrnuti U kovitlacima sve bješnje stihije, izgledalo je da je

težao, tonuo, tako

ILUSTRACIJA MITA: DYMTFTRIJEVIĆA,

KNJIŽEV.NE NONE