Književne novine

i Bo

|

O IVO IN

U

__Tefjine su večiti pratil-c čovekov.

Čitav je život ispunjen njihovom prisutnošću. Od pamtiveka one su mamile snagu, bodrile duh i palile snove. Od pamtiveka ljudi su koračali ka njihovom medogleđu. I kako su pobede rasle, isto je tako rastao i vidik. Daljine su postajale sve dalje, a žeđ za njima sve veća. Kako nam danas izgledaju mali oni prvi koraci čovekovi, one prve avanture koje su lagano, iz stoleća u stoleće, pomerale granicu sveta. Zaista, behu to mali koraci, ali isto tako i prve veličanstvene pobede. Na njihovim slavolucima počiva sve ovo Što nas danas određuje. ji

Daljine prostiranja, daljine trajanja. I želja da na njima oprobamo svoju snagu, da se potvrđimo kroz savlađivanje sebe u tom večitom stremljenju ka horizontima. Nekako čudno rastemo sa tom težnjom, postajemo sve moćniji i sve svesniji svojih mogućnosti. I hod mam je iz dana u đan sve brži. Taj bod se penje po onoj skokovitoj formuli geometriske progresije : svako sutra izgleda nam iz sada-

Šnje perspektive nekako preskrom-

no, jer teško je na ovim sagleđivim činjenicama predviđati bilo šta pri takvom ubrzanju. Pre više od sto peđeset gođina, ilijam Heršel, tada najčuveniji astronom svoga vremena, rekao je jednom .prilikom: „Ja sam od svih djudi najdalje gledao u prostor“. Njegove nam reči objašnjavaju duh be vajkadašnje čovekove usmerenosti. Međutim, težnja za savlađiwanjem daljina nije išla samo od veka ka prostoru koji ga okruuje, ona je nastojala da savlada još jednu svemoć — onaj surov: i mesagleđivi beskraj trajanja, u kome je život ljudski samo prolazna epizoda, usputni bljesak meteora koji nestaje istog onog trenutka .%ad smo ga spazili. I tako, preko Mavnašnjih balzamovanja, preko likova uklesanih u kamen, reči ostavljenih potomstvu, preko najrazličitijih ostvarenja i legendi čovek se otima prolaznosti, bori se sa mjom, pobeđuje. Možda nakratko, ali ipak pobeđuje. U naše vreme \ragovi se sve dublje zarezuju, u njima već ostaje i ponešto živo, od života oteto. Ostaje glas, naprimer, Glas Šgljapina, Điljija, Karuza. Oni postoje u pesmi; koju ponekad slušamo u časovima odmora kraj radija. ! one pauze u pevanju, ka-

LIKOVNO RESENJE OGLASA U OVOME BROJU:" SLAVOLJUBA BOGOJEVIĆA

SOVI IZ

·

da čujemo prilično razgovetno njihovo „disanje, za nas su „sasvim prirodne. Mi smo navikli na produženo prisustvo tih ljudi, muzika nas je još za.njihova života zbližila sa njima. Najzad, za. većinu nas oni su jedino takvi i postojali, preko snimljene pesme.

Međutim, ipak malo drukčije deluje glas čoveka koga smo znali po nečem drugom. Sećam se SsvOg UZbuđenja u času kada sam slušao snimljeni govor Lava Nikolajeviča Tolstoja. Pobeda čovekova izgleđala mi je tada sigurnija. Tolstojev glas tekao je mirno, staloženo, mogla se lepo razumeti svaka reč, ali ja ipak nisam bio u stanju da pratim njegovo kazivanje. Stajao sam zbunjen tim neobičnim susretom, uzaludno pokušavajući da u mislima đočaram lik onoga koji mi se obraća. Govorio je čovek iz daljine. Govorio je iz vremena njegovog života koje se ne poklapa sa mojim vremenom. I mislim da mi se tađa više nego u bilo kom drugom slučaju nametala jeđna čudna podđeljenost između samog čoveka i svega onog što je on ostvario i što treba da ga na neki način objasni drugima. Te reči više nisu bile stil, niti štamparska boja. One su nosile vw sebi delić čistog života. Života čiju tajnu ni izdaleka nisu mogli da iscrpe debeli tomovi celokupnih „dela. UO

njima je bio on kakav je stvarno postojao, on, jednoga đana u jednoj sobi, možda dobro raspoložen, a možda ne, sa rukama koje su nervozno gužvale hartiju sa pripremljenim tekstom i mislima šte su se otele sa ređova i. odlutale nekuđa nezabeležene, mestale zauvek. Eto, sećam se još jednog slučaja, ne tako davnog. Bilo je to prošle godine. Kasno popodne. Januar. U sobi Isidore Sekulić, Obećala je da će u jednoj rađio emisiji pročitati svoj tekst „Mlada generaci;ja na poslu“ i mi smo je posetili sa magnetofonom. Čitala je bez napora, jasno, jedino što joj je glas malo podđrhtavao. Napolju, za prozorom, belele su se zavejane grane i krovovi susednih kuća. Bilo je vreme pred sumrak. Na stišanoj periferiskoj ulici nisam primetio nikoga. Pogled se ponovo vraćao na njeno mirno lice, na smisao reči koje su tekle u poznatom ređu, disciplinovano, među zidovima, nameštajem, među nama i u nama. U blizini nje nog stola, stajao je radio, Posle, kada smo završili snimanje, pričala nam je da redovno sluša radio. U njenim usamljeničkim danima to joj je bila nekakva mala potpora. „Znate, — rekla je u jednom trenutku — radio, to vam je kao nešto živo“, Posle nas je ispratila kroz

baštu sve do ulice. Pre no što sam pošao ugledao sam je kako se vraĆća u kuću. Bila je u duqačkoj tamnoj haljini, pognuta i koračala je polako po zavejanoj stazi. Tada sam je viđeo poslednji put. Ubrzo nas je iznenadila vest o njenoj smrti. A na dan pogreba čuo se u jednoj emisiji njen glas. Čitala je svoju poruku mladoj generaciji na poslu. Bile su to one iste reči iz sobe sa prozorom što gleda u predvečernju ulicu, isto poverenje u one koji nailaze, ljubav za njih, razumevanje njihovog sveta, razumevanje sveta uopšte i želja, duboka i gorka istovremeno, da pobedi trpeljivost među ljuđima, da zacari razum. A samo jeđan sat pre te emisije bio sam još na groblju. I čudno, slušao sam je očiju punih pogreba, a nisam pomišljao na nju mrtvu. U njenom glasu živelo je sećanje na ono kasno januarsko popodne. Jedino ono.

Moraću ponovo da se vratim na taj poslednji tekst Isidore Sekulić. Bilo je u njemu nešto što me ponelo više od samih reči, što nije izgovoreno do kraja, ali je ostalo naslućeno. I ona je osećala to prisustvo daljina. Onih kobnih daljina nerazumevanja među ljudima. Zaista, čini mi se da nikad nije suviše, nikad banalno i nikađ nametljiVo govoriti o toj vrsti daljina. Jer,

ODB agp pon ayamarnigmo ppp srne Radonja VEŠOVIĆ: SAMO |EDAN |E ŽIVOT '

Samo jedan je život. Zato, izgarati što jače.

Ionako, na kraju puta, biće to prazno vime:

Eh kad bi se snova rodio, sve bih počeo drugače, a grob leži i čeka pun leda, i bezimen,

Samo jedan je život

i ja neću koračati po njemu plašljivo, kao po žici. Raskriliću snagu i misli onoliko koliko su beskrajni vidici,

I proći kroz drvoređe dana s ognjem u srcu i pogledu.

Sva kugla, evo, gori našim pobunama.

Pjeva od vjere u pobjedu.

Dani hoću da budu velike ore, Duša, saće miline.

Osamljena da pokrene da govore,

klonula borca da digne.

U svaki dan da utkam po dio sebe

da ga učinim velikog. Po spomenik zlatni. Da ne kopa kasnije misao, da ne zebe kajanjima poznim, i dugim nepovratnim.

I aMo je neizbježno najzađ jedan komađ mene zemlja. da ima, ja bih majbolji dio da ostane

ugrađen, darovan ljuđima.

O samo jedan je život, a za snove naše sto se života, sto pregalaca hoće. I u snu se nemirno zbog toga

Ja bih da zbijem dane, da pucaju od punoće,

jer godine ne čekaju nikoga.

Samo jedan je život i ne koračati

KNJIŽARI,

BENICIMA.

III!

KAO ISKLJUČIVI IZDAVAČ UDŽBENIKA i SKOLSKIH PRIRUČNIKA U NARODNOJ REPUBLICI SRBIJI IZDAJE SVE UDŽBENIKE I ŠKOLSKE PRIRUČNIKE ZA ŠKOLE ZA OPŠTE OBRAZOVANJE I ZA STRUČNE. ŠKOLE.

UDŽBENICI ZA NAREDNU SKOLSKU GODINU VEĆ SE EKSPEDUJU NARUČIOCIMA. KNJIŽARE I UČENIČKE. ZADRUGE POZVANE SU DA VEĆ SADA NARUDŽIBINE. KAKO BI SE BEAGOVREMENO «OBAVI. Ni SPEDICIJA UDŽBE-

DOSTAVITE SVOJE PORUDŽBINE. ZAVODU VEĆ ODMAH KAKO U POČET. KU ŠKOLSKE GODINE NE BI DOŠLO DO NEPOTREBNOG OME TANJA UREDNOG SNABDEVANJA UČENIKA UDŽ-

UKOLIKO NISTE DOBILI TREBOVANJE SA SPISKOM I CENAMA SVIH UDŽBENIKA JAVITE NAM DA VAM GA ODMAH DOSTAVIMO.

ili i TIHI II II

po njemu plašljivo kao po žici.

O hrabrosti, hrabrosti te vječne mladosti Mislima i djelu onoliko

koliko su prostrani vidici!

IZVRSE

LAV TOLSTOJ

\

dešava se ponekad u časovima kad smo najponosniji rezultatima koje je ljudski um postigao u savlađivanju prostora i vremena, da pogled sklizne unatrag i obuhvati pređeni put. Koliko smo odmakli? Da li su zauvek ostale u tami vekova tiranije faraona, varvarstva Huna, bahatosti persiskih careva koji su čak i more šibali. Koliko je za ovih nekoliko hiljada godina istorije pređen onaj put, naizgled najkraći od svih, ona daliina razumevanja i nerazumevanja? ı ; -

Pomalo već znamo đa smo drukčiji od naših predaka. Čovek antike i čovek Srednjeg veka, ipak nije sasvim isto što i naš savremenik. Putuje se već dosta dugo i putnik mora da se menja. On stari polako, sazreva. Ogromno iskustvo svih onih pre njega sve više ga ođređuje. Tajna za njega ima sve manje Ukus mistike. Tajna postaje najomiljenija igračka. Tajne prostiranja i tajne trajanja polako skidaju veo po veo pred užarenim očima čoveka. Ali sa promenom „karaktera tajne ne raste i sigurnost. Naprotiv. Ta nas promena sve više i više uverava da se ipak nismo otisnuli tako daleko od močvare. Uspeli smo da sagledamo poreklo nagona, da ih ispitamo i sistematizujemo bez predrasuda, ali još uvek nismo u mogućnosti i da ih nadvlađamo. Otiskujemo se na putovanja o Kojima ljudi pre nas nisu mogli ni sanjati, razgovaramo sa Kkontinentima, sa polovima planete, a u nozdrvama nam je još uvek prastari vonj baruština. Čovek razuma nikada nije bio tako tragično suočen sa tim podeljenostima u sebi,

Momčilo MILANKOV,

Zavod za izdavanje udžbenika

Narodne Republike Srbije

Beograd, Obilićev venac 5 Poštanski fah broj 312.

Vladimir ČERKEZ, , Zemlja u božarima

Zemljo leda i sunca!

pPožara i ruža! pBaruta i maslina!

Zemljo pjesme i Krika! Mjesečine i gnjeva!

S ptičem srca

u kavezu rebara i tamnica.

sve je u tebi krik i oluja,

unet ptice

i pad čelika.

Šumo u oganj zavijana! Rijeko krvlju zamućena! Zemljo ranjena!

Krvava kao srce, prostrana kao duša, i gorka kao mržnja, i slatka kao pobjeda, i kamena,

i stamena,

i besmrtna!

Oči tvoje i prsa prozori i zidine isprskani Kkišama krvi i olova.

Njivo s plugom ostavljenim, s grožđem u kecelji, s nožem u plećima.

Djeca su tvoja sablje hvatala golim rukama

i usta mitraljeza šakama i žice oko tvrđava

i žice oko bunkera

i žice ispred rovova zubima su Kkidala

i bombama.

Crvena ružo' zore u kosi Zelen Bistra zvijezđo u vodi

Neretve i Dunava!

Roso krvi ma kamenu

umivena Kkišama!

Trudna si i mrka

od gaženja i nevolja,

usnula ma sijenu s vilama i torbama izgažena točkovima,

izujeđana zmijama.

Iz haljine tvoje zelene i krvava iz humki i, ,fobanja

bajonete probile

i pesnice!

Zemljo snijega i požara! Maslina i baruta! Zvona uzbuna i zvona kopita!

Zemljo pjesme i Kkrika! Mjesečine i gnjeva! Munje i granita!

KNJIŽEVNE NOVINE