Književne novine

LA NI

Dogodilo mi se me tako davno nešto što mi je u prvi mah izgledalo bez posebne boje: bilo nas je dvodica, pošli smo u jedno mesto da

. bismo obavili neki posao, jedan treći

trebalo je da nas do onog mesta odvede kolima i potom vrati natrag. Taj nas je odvezao tamo gde je trebalo, i rekao da će 'u tačno određeni sat doći po nas, mi smo onaj posao obavili, ali kad je došao onaj urečeni čas od. našeg vozača ni korova. bilo je kišno veče, i mi smo kisnuli čekajući — ·pnpet minuta, deset minuta, četvrt časa, pola. časa, čitav sat... ,

Da, to se događa, i pošto se dogada, nimalo nije bilo čudno što smo to opet konstatovali. Ali je tu nastalo još i nešto, drugo: kao da, smo se nas dvojica podelili tad, i

· postali dva suprotna sveta; kao da

' je između nas, te večeri na kiši, iz- ·

nenada došlo do nekog nemuštog rata. Činilo se, naime, da u rečima jednoga

' jma neke osvete u kojoj cinično u-

živa — što se to desilo, što se moralo desiti. A. drugi je postajao nekako žalostan i u isto vreme nepri-

. 'jateljski nastrojen prema svom dru-

gu — zato što je izgledalo da ima

pravo taj njegov drug koji neprekidno .

ponavlja: »Znao sam ja da neće doći, sad smo posao ovde svršili, nismo više potrebni, eto ti, nikad niukoš ne smeš imati poverenja, hajdemo«. Izgubivši i sam nadu da će vozač doći, drugi je osećao da ustvari iz inata priča svom mrzovoljnom prijatelju da je nemoguće da se vožać ne povrati, i tražio je da se čeka. Pokisli do kože, srditi, i mnogo više odvojeni jedan od drugog nego što smo bili do te večeri, najza smo našli neka kola i pošli natrag jedan još više ubeđen u svoje neverovanje, drugi obezljuden za jednu česticu. ·

Ali je sve ubrzo prošlo i nestalo — jer se čas.kasnije opet desilo nešto vrlo prirodno i izgleda tako razumljivo za' poneke naravi: stigao nas je naš vozač i zaustavio, a polom priznao da je kriv i, rekao da je bio obećao svojoj devojci u nekom selu blizu da će je upravo večeras videti, a onda su mu se kola zaglibila u blato, a kad ih je izvukao nas više nije bilo tamo. On se, međutim, raspitao za nas i naša kola, i eto sa je opet sve dobro, plaća štetu i tuđa kola vraća natrag a nas penje u svoja — pa da, to se dogaša među ljudima, „pomislio sam, i sve je neprijatno u tom irenutku nestalo...

Ali — ne! Ništa nije bilo nestalo, nego se u jednom izmenjenom, a ipak sličnom vidu, javilo jedno mesec dana docnije — kad sam opet bio na jednom putu, na jednom drumu koji ujesen naši mladići i devojke treba da zamene asfaltiranom cestom koja će vezivati Paraćin i Niš, i, sutra, Ljubljanu i Đevđeljju, i svet levo i svet desno... To je sada prilično rđav put, pun džombi, a meni se_i mom. vozaču žurilo i kako se nije smelo voziti više od 20 do 30 kilometara na sat put se odužio; duž njega tu i tamo veselile se skupine ornih mladih pregalaca, njihove ljupke barake u zelenilu, zastave, zemlja koja se pomera, zelena žitna i' ukuruzna polja, pokreti i gibanja neka plodotvorna... I glas vozača, zabrinut i srdit, ali i pun samopouzdanja: »Ništa gore od puta na čijem svakom metru čeka džomba, ali od jeseni, eh, od jeseni, to će biti pravi put poverenja«. Da, tada... Tako, dogodi se, možda je to čak i neki zakon, ja ne znam, tek: tiha izmaglica nad zelenom dolinom koju otkriva sunce, potseli vas na nešto deseto, na neki mučan razgovor, naprimer, ili čudesnu dugu koju kao da ste videli još pre svog rođenja... Idete ulicom, sretnete nekog onda, i pomislite da ste satima mislili upravo na njega i zaista izgleda kao da vam se samo ispunila želja... Bili smo tu, vozač i ja, i on je govorio o novom putu poverenja — najednom sam se setio događaja na kiši, učinilo mi se da je on imao i nekakvu skrivenu sadržimu, da “između onog i OVOS dana ima nekakve sličnosti uprkos razlici, da samo treba naći nekakvu alku koja će ih povezati. A pošto Je i reč to štd je u stanju da obeleži pojave, potražio sam odgovarajući izraz, učinilo mi se da je negde p mojim prstima, na vrhu moga jezika |— pomislio sam na poverenje, na ono što je vozač tek bio izrekao.

Upravo je u tome času ta reč ; mene postala nekakva sjajna kvintesencija — čudnovata spona između dva događaja i izrasla u njihovo skriveno značenje, i nešto sasvim deseto. Počela je najednom predamnom da raste, da dobija, neslućene razmere, da postaje žlatna alka, ono što ı )Ešte — kad je tu ona uvek pomera busolu ka onome što je lepo, pomislio sam, ka onome što čoveka očovecuje i bogati, čini ga širokim i mocnim. Ta trasa, taj auto-put koji se grarli

rečeno! je da je delo poverenja, 1 ona to pre svega drugog i jeste —

možda sam i žato mislio na tu alku - delo poverenja u mladost ove zemlje, u-budućnost njenu, u put Ćć! | njenicu i put simbol, u to da se mogu zbližiti ljudi ma gde bili, i da sc oni to zbližuju. Sutra će, sve Više ljudi prolaziti njome, govorio sam

KOMJE-VNJE NOM ENE

|) ŽIVOT OKO.NAS

-i kada se čini

sebi, i oni koji čekaju znaće da će im brže i sigurnije doći oni koje. čekaju, i svet će postati još manji i još veći, još više na dohvatu ruku. Ljudi koji su pozvali ove mladiće, imali su poverenje u njih kao što ga imaju i oni iz čijih su domova ti mladići i devojke pošli — da će lepo i pame'tno slagati ašov na ašov, i kamen na kamen, da imaju volje i snage da pomognu, saznaju i nauče, da tako još više postaju ljudi. Uzduž trase rasle su pšenice i kukuruzi, i biljke nekakvim svojim damarima kao da osećaju poverenje koje u njih ima čovek, koje oni imaju u sunce, u dobru kišu i vetar, — nešto kao da je zapevalo okolo. I sutra će točkovi na kolima ovde kliziti drukčije, i možda će se čuti neko šaputanje između mrtvih i živih stvari koje se slubljuju za trenutak.

S Ali to nije bilo sve. Učinilo mi se još da smo to poverenje u nekim slučajevima zamenili rečima koje ne označuju pravo onu njegovu tihu i smirenu etiku, onaj meki i ljudski fluid koji iz njega teče i zrači, i tako

vate

ı osiromašili sebe, i ponekad presekli i njegova bokorenja. Ušli smo, eno, u voz, ugalj i mašina su·u tuđim, nepoznatim rukama, i nama ni na kraj pameti ne pada da se pitamo čije su to ruke, kakve su, kakva ih misao upravlja — jednostavno, mi imamo poverenja u napor koji oni čine. Ušli smo u autobus, dešilo se isto, našli smo se na brodu... Majka je u velikom gradu poslala svoju devojćicu u školu, i eno, ona je, devojčica ta, u trći za nekom lepom slikom u sebi ili ispred sebe, potrčala preko

"ulice baš wu trenutku kada su njome

pojurila kola — ali se tu negde našao čovek u plavoj uniformi, našao se čovek, blago je ukorio dete, uzeo ga za ruku...

Tada sam se setio da smo moj drug i ja one večeri ustvari vodili bitku oko te male i velike reči, oko onoga što ona označuje: da je upravo u vezi s tim nastala bila ona mala drama. Da je*bilo dobro što je jedna karika u beskrajnom lancu koji čine ljudski odnosi, tad bila osnažena —

SAMOUBISTVO NA SCENI

Samoubistvo kao akt osvete prema. sebi samom ili određenoj grupi ljudi 'sa kojom je samoubica došao u konflikt naizgled nerazrešiv, pretstavlja jedan od neopozivih čovekovih postupaka, čija predistorija nije nikada dovoljno motivisana, čak ni onda kada izgleda da jeste zato što je samoubica objasnio razloge koji su ga naveli da svojevoljno, a ustvari prinudno istupi iz života. Možda je pravi razlog u tome što čovek nikada ne može da se do kraja izjednači s postupkom nekog drugog bića, čak ni u slučaju kad je izvesnim okolnostima prinuđen na to, kada u određenoj situaciji mora da reaguje na isti način sa okolinom da bi došao do cilja kome teži; ta nemogućnost identifikovanja s postupkom drugog čoveka proističe možda iz toga što svaki čovek misli da bi u datom trenutku postupio drukčije. Otuda i razlog za samoubistvo nikada nije dovoljno ubedljiv, pa ni onda kada izgleda da je krug potpuno zatvoren, da izlazak iz ·tog kruga na neki drugi način ne donosi rešenje koje bi značilo rehabilitaciju u ma kom pogledu. ,

lako je sasvim sigurno da samoubistvu prethodi čitav niz pripremnih postupaka i prethodnih razmišlja nja, svaki takav čin izgleda kao da je učinjen bez dovoljno argumenata i da .se mogao odgoditi za izvesno vreme. Upravo zato, ma koliko izgle'dalo razumljivo i opravdano, samoubistvo pretstavlja i akt počinjen uz nedovoljnu kontrolu svesti, čin koji se graniči sa glupošću ili se kvalilikuje kao glupost i zato nedovoljno

ubedljiv.

Posmatrano samo 'kao postupak,

samoubistvo učinjeno pred svedocima, bez obzira da li je dovoljno obrazloženo ilh ne, pretstavlja protest. upućen' očevicima sa namerom da ih na-

lera da o-njemu razmisle ili pak da ih na neki. način uvredi, protest učinjen w želji da onespokoji prisutne svedoke makar i za kratko vreme. S druge strane takvo samombistvo može da izgleda daleko neuverljivij& nego ono koje se odigralo bez ičijeg prisustva, jer ljudi u tom potonjem slučaju mogu naknadno da zamišljaju „da se samoubistvo zbilo na razne načine (svaki čovek ga zamišlja drukčije, a po pravilu nikad onako kako se zaista odigralo). Otuda se valjda samoubici, koji se ubio zaključan u nekoj sobi ili negde da-

leko od grada, više veruje nego ono“

me koji je želeo da od svog samoubistva načini atrakciju, a svakako, daleko više onome koji je pred svedocima dižući ruku na sebe pokušao da prethodno objasni zašto to čini, odnosno da ubedi prisutne u opravdanost onoga što čini i na taj način dobije bar delimično opravdanje za svoj postupak.

Samoubistvo na sceni, u „dramskom delu- koje je tako komponovano da djedna'od ličnosti Zauzima određen stav u odnosu na druge, pa prema tome i m odnosu na sebe! samu, ni kada ne deluje dovoljno ubedljivo, čak ni kada je pisac dostigao krainju granicu uverljivosti. Svakako zato što i tu, kao i u nekim slučajevima u životu, postoje svedoci pri samoubistvu koji, zato što su bar jednom razmišljali o njemu, misle da razlog za samoubistvo nije dovoljno opravdan i da bi oni — posmatrači — da su u položaju u kome se nalazi samoubica našli snage da istraju. Pored toga, motivi koji inspirišu samoubice, čak i ako su dati od pisca kao jedino moguće rešenje, čak i kad ih donosi glumac kome se na scemi apsolutno veruje, nužno su praćeni nečim vulgarnim, nekim postupkom bez koga je samoubistvo nemo“

_ __ SAGALLGIRKUS

što je onaj momak stigao svojoj de- |

vojci, što su ljudi videli da nas vozač nije prevario, što nije imao pravo onaj koji nije smeo ·da ga ima. Jer sutradan je moglo da se desi, mislio sam, da naiđe neko i potraži od jednoga od nas dvojice, neku ljubav, neku pomoć, i taj bi, možda, svčteći. se'za onu izgubljenu česticu ljudske hrabrosti, odgovorio da neče da je pruži, »jer zašto da je on takav kad su ljudi onakvi«. I taj, sa kim se tako postupilo, mogao je „onda da ode dalje i da tako. isto uradi drugima, i to bi raslo u nekoj geometriskoj progresiji, i postalo jedan dug i mučan lanac, daleko jedno onečovečenje ...

Ali to se nije desilo, jer je poverenje ovde i lamo učinilo da se u onoj zlatnoj alci još za jedan put našlo sve ono od čega je ona tokom vekova kovana: skrivena srdačnost, ležnja' ka solidarnosti, osećanje uzajamne povezanosti ljudi, nešto dakle

što je jedan od ugaonih kamena na-,

šega trajanja. Slobodon DŽUNIČ

guče izvršiti. Otuda se valjda na sceni i pribegava onoj vrsti samo“ ubistva koju je praktično najlakše obaviti (a to je samoubistvo vatrenim oružjem ili nožem) za koje ne treba ni mnogo vremena ni dugih priprema.

Iz toga sasvim razumljivo proizilazi zaključak da se svi ljudi, razliw čiti po godinama starosti i karakteru, po životnom putu koji su prešli i po motivima iz kojih odlaze u smrt, mogu na sceni ubiti na dva. načina, odnosno praktično samo na jedan način, što je dovoljan razlog da se u samoubistvo nikad ne poveruje do kraja. Prema tome, već sama ta činjenica dovoljna je da pokaže,da se ma sceni, u jednom ljudskom činu tragičnom samom po sebi. činu kome svaka ličnost koja se odluči da ga izvrši prilazi .iz određenih, uvek razližitih pobuda, neminovno brišu individualne razlike i tako se dolazi do toga da svako samoubistvo liči na neko drugo

rešenja: odlaska iz života, već po tome što se taj odlazak obavlja na isti način, što u Životu nije slučaj. Posebno je pitanje, kada je reč o samoubistvu na sceni, šta samoubica može da saopšti kao svoju konačnu

poruku pa da gledalac prihvati da”

on zaista nema drugog izlaza, da nema nikakvog drngog rešenja. Valjda se jedino može prihvatiti samoubistvo koje dolazi kao posledica kaanja za učinjeno delo, ili kao neka vrsta samokažnjavanja: wu oba ta slučaja izgleda da samoubici ništa drugo ne preostaje i za taj kobni čin samoubica će svakako dobiti najlakše saglasnost sam pred sobom. Pritem treba: imati u vidu čmjenicu da se već samo kajanje mora shvatiti kao negacija nečeg što Je Vec\ učinjeno, dakle kao jedno 'pastvno stanje što čini da se samoubistvo može izjednačiti, u dramaturškom pogledu, sa de{initivnim izlaskom sa scene, u ovom slučaja i. iz života.

e ; Dragoslav GRBIČ

ranije odigrano ne po. "tome što svako dovodi dq istog ne

| FEDERIKO. GARSIJA

Bojim se mrtvog lišća. Bojim se gaja

punog rose.

Odoh da spavam. Ako me ne probudiš ostaviću kraj tebe moje hladno srte.

Šta to bruji tamo daleko? Vetar u prozorskim oknima, ljubavi moja!

Stavio sam ti Čerdane

od zorinih dragulja.

Zašto me ostavljaš

na ovom putu

Ako odeš daleko

v moja će ptica plakati

i zelena loza neće dati vino.

Šta to bruji

tamo daleko?

Vetar u prozorskim oknima, ljubavi moja!

Nikada nećeš znati, sfingo od snega, koliko bih te voleo u svitanjima " kad pljuštiikiša i kad sa suve grane pada gnezdo.

<“

GAZELA LJUBAVI KOJA SE NE DA VIDETI

Samo da bih čuo zvona u Veli stavio sam ti venac od cveća.

Granada je bila luna utonula u travu.

Samo da bih čuo zvona n Veli isčupao sam svoj vrt u Kartaheni

Granada je bila rumena srna na vetirouški.,

Samo da bih čuo

zvona u Veli

izgarao sam na ivom telu ne znajući ko si.

“

NOK .

LORKA

URNO

Šta to bruji

tamo daleko»

Vetar u prozorskim oknima, ljubavi moja!

VERNSEN (Iz ciklusa »Portreti sa senkom«)

Pesma : koju neću nikada reći zaspala mi je na usnama. Pesma

koju neću nikada reći,

Na cvetu majčina dušica blistao je svitac. Luna je jednim zrakom probadala vodu.

Tada sam usnio pesmu koju neću nikada reći.

Pesmu punu usana i dalekih rečnih korita.

Pesmu punu sati ı izgubljenih u senci.

Š07iVOA4817.

ant

; ; Pesmu žive zvezde u jednom večitom danu,

GAZELA : ČUDESNE LJUBAVI

Sa svojim peskom zlih polja

trska si ljubavi, ogroman jasmin. Sa jugom i plamenom

zlog neba '

šum si snega u mojim grudima,

Nebo i polje vezuju mi ruke lancima.

Nebo

šiba rane na mome telu.

Preveo Miodrag GARDIČ

TRIBINA

· Više od uspomene...

Hoću da vas potsetim na jedno doba koje svakako nema nikakve veze sa ovim neđirektivaškim vremenima. Ni sa literarnim grupacijama, pregrupacijama i antigrupac:;jama. Ja sam u to davno doba nosila kike i mašnice u kosi i i-

Šta na sastanke bogtepita kuđa: u

Zrenjanin, Novi Sad, Beograd, Vršac — na sve strane smo imali neke klubove mlađih pisaca, svuda su se delile nagrade za književne rađove mlađih autora. I upoznava~– li smo se na tim sastancima, slušali su nas stariji drugovi-pisci, ne po nekakvoj direkti;vi (iako nam je život onda bio u dobroj me rı ispunjen direktivama) već prosto onako kao što smo i mi njih slušali. Mi smo čitali pesme a oni su nam pričali o literaturi i vodili računa o našoj privatnoj, ne školskoj .lektiri i ličnosti, o našim prvim objavljenim pesmama i jednog dana o prvoj objavljenoj zbirci. I nisu bili iznenađeni našom kasnijom zrelošću: bilo je to prirodno kao kad biljka raste.

A tu, nedavno, na jednom partiskom sastanku prilikom primanja u Savez komunista Jugoslavije dvojice mladih pisaca (Branka Milj kovića 1 Veliraiira Lukića) kada se poveo razgovor o mladima (posle svih diskusija na Godišnjoj skupštini Udruženja žeunika Srbi~

je, ankete u „NIN“-u) o problemima mladih, Finci je govorio o potrebi upoznavanja sa mladim piscima uopšte, jer eto mlađi dolaze, i opet dolaze... I oni·su otvoren problem, tačnije rečeno svet nepoznat. I već sam dugo u neđoumici... 'Pa ovo je vreme kada niko me izdaje nikakve direktive, ni preporuke, ni... šta ja znam kako se sve to zvalo. A ni torbara književnih više nema. Danas i Stojanka Grozdanov iz zrenjaninske gimnazije zna gđe je izdavačko pređuzeće „Nolit“ i kome da nudi svoju zbirku. Pored tolikih listova, časopisa, poplava knjiga, mlađi su nepoznati. Da nije i to jedan od razloga. pobune mladih, možda neosnovane? Ne viđamo se, ne poznajemo se a ne trpimo se. Privoleli smo se nekakvim taborima ili anti-taborima, prečišćavamo tuđe račune i računice, volimo ono .što Oni vole, mrzimo ono. što oni mrze, a sve su to tuđe strasti jer

„drukčiji problemi nam peku kožu.

I nedoumica traje... bar da se više malih festivala izmisli, kad već

nema nikog po komitetima da „iz-

misli“ sastanke za mlađe. Bar da izmislimo drukčije . književne večeri, drukčije tribine mlađih. jer će uskoro doći oni iz, Zrenjanina, Vršca, Subotice, svi oni iz zabačene

provincije koji neće znati zašto

neki ljudi objavljuju prve pesme u „Delu“, a neki opet u „Savremeni-

ku“, ili u „Poljima“ ili u nekom drugom književnom glasilu. Generacija Kolundžije, Danojlića,

Miljkovića, Lukića, Timotijevića i .Žike Lazića, definitivno se ispoljila ali već stiže nova koja neće zna ti smisao mnogih kavgi. I dobro je što neće znati. Dobro je što je Stojanka Grozdanov svesna sa„mo „svog stiha:

„Ima te u meni i !

zemljo, i Kr eo

i ja tu tajnu volim „

danas sam nešto zavolela

i ostalo je u klancu .

bez početka.

Od žurbe tvoje

sigurno ću umreti,

Pokušavam da te sti:gnem

i pitam

treba li se roditi brz“, i

Svakako, treba „se rođiti brz“. ali ne zato da bi se postalo mla pisac u jednom od postojećih zaraćenih tabora (postrani je teško opstati) već da bi čovek postavljao sebi sve nova i nova pitanja, da bi rešio svoje ljudske i . umetničke probleme postavljene vremenom j}I kome se živi. i ·

· „Florika ŠTEFAN