Književne novine

of ir ME M

VEO a a |

eŽik

taii Ca

Prihi

Ako se izuzmu romani, ostali pripovedački rad Novaka Simića nije obiman: gotovo sav sakupljen je sada u zbirci »Ljubav Stjepana Obrdalja«. Prva knjiga njegovih pripovedaka zvala se »Nepoznata Bosna« (1936), druga »Suton 'Tašlihana« (1937), treća »Iza zavjesa« (1946), a četvrla, koja je sadržavala samo. jednu pripovetku hroniku, »Miškovići« (1949). Već sami naslovi ovih zbirki

privlačili su pažnju i čitalaca i, oso-

~ bito, književne kritike.' Jer ovaj pisac

dao je u svojim novelama jedan do lada nepoznat svet i Život u našoj literaturi, svet Bosne, ostvaren modernim izrazom koji ponekad liči na Prusta ili pak na Džojsa. Mada pripada generaciji naše socijalne, revolucionarne literature (Tridesete godine), koja je inače s umetničke strane posmatrana nedorađena i najčešće suva, Simić je ušpeo da se u svojim pripovetkama uzdigne iznad svojih

· generaciskih drugova i da stvori pra-

vu' literaturu, spoj umetnosti i života, nemilog i teškog. Nije stoga nimalo čudno niti slučajno što je! Ljubo Vizner njegovu prvu pripovetku »Pod

ikonama« uvrstio u svoju čuvenu zbir ku »1000 najljepših novela«, istak-

nuvši tom prilikom da Simić nije samo sledbenik Bore Stankovića ili pak podražavalac Ive Andrića, kako su ncki kritičari usput primećivali, već da »kod njega ima i širine i trepcravosti velikih modernih slikara«. »Pod ikonama«, gde je čulnost Bore Stankovića na svakoj stranici prisutna, nije. nikako priča u kojoj je akcent ha spoljnjem slikanju čovekove ličnosti, no priča o čovekovim unutrašnjim zbivanjima, rastrgnutosti između onoga što se može i sme i onoga Što se želi a ne može, odnosno ne sme, Taj problem — inače stalnih i nerešiyi problem čovekova života, problem saputnik svakog čoveka i društva uopšte — provlači se kroz sve pripovetke Novaka Simića. Svi njegovi ljudi, čitav njegov svet, opterećeni su tim problemom, bore se i najčešće ne uspevaju da ga reše, nili da ga se oslobode. To su ti, kako bi i sam Simić rekao, »zakoni i ognjevi« što sputavaju, guše i razdiru ljudsku dušu, podjednako dušu scljaka, radnika i građanina.

Novak Simić je prvenstveno pisac Bosne i njenog svela. No to nijc onaj svet što ga susrećemo U pripovetkama P. Kočića, S. Ćorovića, H.

· Hume, I. Samokovlije, B. Jevtića, M. . Markovića, H. Kikića, Z. Šubića ili

B. Ćopića, a još je lo manje svet Ahmeda Muradbegovića, Tunguza Nevesinjskog, Envera Čolakovića, Alije Nametka i niza drugih, manjih, pripovedača o Bosni, njenim ljudima i njihovom životu. Sličnost bi jedino mogla da postoji samo sa nekim pripovelkama Ive Andrića, ali zato u metodiskom postupku ovih dvaju pripovedača postoji velika raz lika. Andrić je, naprimer, smiren, Dnikada uzavreo i borben, dok kod Simića možemo upravo to konstatovati. U pripovetkama »Ljubav Stjepana Obrdalja«, »Događaji ispod Krnjina«, »Djetinjstvo Ivana Kožara«, »Istina o Navariću« i »Otpadnik« Simić je dao ljude koji se ne mire sa _stvar-

' nošću, bolemom i punom nesnošljivih

zakona, prikazao ih je u otporu i borbi sa društvom ili pak sa samim sobom. U noveli »Otpadnik«, koja je pravi primer i lumač umetnosti Novaka Simića, i koja Je, nesumnjivo, naša mnajliterarnija novela Socijalne literature, borbena i prkosna, Stanislav, naprimer, ostavljen od svih, pa i od devojke koju voli, otstranjen iz društva, ne pada u očaj, no posle izlaska sa robije, nalazi smisao i cilj svome Žživotu u borbu proliv zla i laži, za svetao i srećan život. Može nam se na momcnat učiniti da Stanislav postaje borac samo zato što mu se udaje devojka, jer Simić nije dao detalmo život ovoga revolucionara. Ali — pažljivi čitalac može da nasluti čitav život Stanislava Dimića, koji se može okarakterisati samo jednom rečju: Borba. U tome i jeste umetnost Novaka Simića, da naime u samom jednom susretu i dijalogu između Stanislava i Mile da duboku sliku njihova doladašnjeg života i uopšte shvatanja ovih dvoje mladih ljudi. Za Stanislava je življenje borba, večita trka, oprez i traganje za njegovim smislom, za nečim novim dotad neviđenim, dok za Milu život je ugodna postelja, novac i milovanje.

Svet Bosne, opor, tvrd, surov i sirov, Simić je, na faj način, sagledao sa jedne sasvim druge strane. Ima u tom svetu onog Kočićevog narodnog prkosa (»Događaji ispod Krnjina«). ima i Ćorovićeve razbvktale strasti mlade žene pored bolesna stara muža za snažnim, žilavim mladićem (»Ljubav Stjepana Obrdalja«) i t. sl, ali je sve to dato i kazano na potpuno nov, slobodno recimo, simićevski način, Taj svet je u svojoj suštini sav isprepleten mnemirima nečega urođenog, nečega što se nasledilo od dalekih predaka. 1 upravo #?a tim, nečim „nepoznatim, što u čoveku stvara viroVe i ponore, pisac traga, olkriva i razgolićuje. Zbog toga Simićev savremeni realiwam prelazi wu naluralizam, što je sa

svim razumljivo kad je u pitanju

KRITIKA”

čovek, ljudi i njihovi međusobni odnosi, Upravo tim diskretnim naturalizmom obojen je niz Simićevih likova. Po tome su Simićevi protagonisti ostali samo ljudi bez obzira na to da li se radilo o prezrenom, jadnom i iznemoglom bosanskom seljaku ili onim bogatim, nekada, uglednim stanovnicima sarajevskog dela 'ašlihana. Naoko mirni, tihi i ljudi što Žive svoj život pošteno, čuvajući nasleđeni patrijarhalni moral, u SimiĆćevim pripovetkama oni izbijaju u šasvim drugom, suprotnom, svetlu. Tu su, u tom malom »patijarhalnom« svetu, odnosi između muža i ponižavajući, neljudski, crni. Žena je rob, sluga svoga muža, dece i kuće, dok se muž, već star, iživljava, rasipajući novac, sa mlađim gradskim devojkama, najčešće prostitutkama. A sve je to Simić ispripovedao u jednom dahu, intonirajući svaku svoju rečenicu lirskim obrisima, čime njegova proza dobija toplinu, gubeći pritom oštricu satire,

NOVAK SIMIČ

U nekoliko svojih pripovedaka (Smrt u četvrtom jezeru«, »Proljetna grana« i »Kotači«) pisac je otišao sa sarajevskog dela Bosne, te zahvatio i ljude i radnike i siromahe i drugih mesta, čak i velegradskog podzemlja, ljude što pate i umiru zbog nemilog života. Život ima svoje zakone i nameće ih ljudima; ljudi, opet, imaju svoja shvatanja, i bcre se da njima podrede život. I wu toj borbi, večitoj i ipak neravnoj, pobeđuju, na

kraju, bogatstvo i novac. Zbog toga ovih nekoliko.,pripovedaka Novaka ·

Simića s tim i sličnim problemima deluju kao pravi krik i vrisak u nevremenu u ime eksploatisanog dela naroda. U njegovoj »Proljetnoj grani« ispripovedano je kako i zašto ti mali ljudi srljaju u propast, u bedu i kako opet odatle, da bi zadovoljili gladne trbuhe majke, braće i sestara, mlade devojke, tek uobličene čarima ženskog lela, odaju se razvratu i prostituciji (Nada Križnik). Tim ličnoslima svet Novaka Simića je proširen i produbljen.

Svelu izneverenih i prevarenih, svelu sa srušenim idealima i slomljenom

> zene.

Iupike Hovnkn timića

(„Ljubav Stjepana Obrdalja“, Zora,

Zagreb, 1958)

verom u lepotu i istinu života, pridružuje se i »Kronika Miškovićima«. Možda ova hroi..a, nastala u posleratnom periodu, ne donosi ništa. novo što nismo sreli u »Nepoznatoj Bosni«, »Sutonu Tažlihana«, »Iza zavjesa«, pa i u drugim, većim Simićevim proznim delima ili roma nima: isti problem, gotovo i isti ljudi, ali je ovde dato na zgusnut, zbijen način bivstvovanje jedne porodice, porodice Miškovića, od prvog pomena o njoj do, gotovo, njena iskorenjenja. No »Kronika o Miškovićima« nije hronika u pravom značenju te reči, ona je to samo svojim jednim manjim delom. Ustvari, kad se eliminiše taj deo, koji pre ima karakter ekspozicije, ona je više novela, sa svom potrebnom radnjom i psihologijom, što uglavnom ne karakteriše hronike. »Kronika o Miškovićima« je, prema tome, odlična građa za roman, krcat zbivanjima i problemima pojedinca i društva, pa se može zažaliti što Simić nije iskoristio taj „materijal za veće delo, jer je svojim »Moćnjakom« (sada »Brkići iz Bara«) i »Drugom obalom« dokazao da ima daha za dela šireg zahvata. Ali bez obzira na to, ipak je ta hronika retko ostvarenje naše književnosti o izneverenim očekivanjima naših ljudi u državi nastaloj posle Prvog svetskog rata. .

Za Novaka Simića nećemo reći da saoseća sa svetom koji prikazuje. Taj termin, saosećanje, kod nas čest wu kritici i istoriji književnosti, nije od zmačaja, nije bitan, nije presudan za jedno literarno ostvarenje. Za jednoga pisca, pa prema fome i za Novaka Simića, kudikamo je važnije da li on uspeva saživeti se sa svetom koji slika, da li doživljava ili proživljava sve ono što taj svet tišti ili veseli, Novak Simić, konstatujmo, zaista se saživeo sa svojim svetom, sa ljudima prošlosti i ljudima u nestajanju; on govori u ime njih gotovo uvek rezignirano, sa crnom mržnjom na sve što im sputava Život i mladost, ruši snove, odnosi radost; iu je iskrena želja za borbom, otpor, prkos, ali tu je on progovorio ponekad i sa totalnim gubitkom vere u častan i pošten život, kao u pripoveci »Proljetna grana«, pa i u »Kronici o Miškovićima«. Život i svet, o čemu smo ovde uglavnom govorili, u pripovetkama Novaka Simića nisn nimalo doterani, idealizovani i sl., ali isto tako oni nisu. samo gola kopija štvarnosti, lišeni umeiničkog i liteTarhog elemenia, suvi | neubedljivi. Naprotiv! Ali — o umetničkim kvalitetima njegovih pripovedaka i uopšte proze, čega smo se u ovom napisu tek uzgred doticali, nećemo ovoga puta pisati. Hieli bismo, samo, na kraju, upozoriti na njegov stil i jezik, naročito u pripovetkama »L,jubav Stjeoana Obrdalja«, »Dietinjstvo Ivana Kožara«, »Pod ikonama«, »Proljeće«, »Otpadnik« i »Proljetna grana“. U njima je Simić dosegao onc kvalitete koje poseduju najbolji jugoslovenski pripovedači između dva rata.

Tode ČOLAK

SAGAL: PORTRET

VIJEDARIZIGIJA ESTETIKE

Nastavak sa 2 strane

cije“. U tome zaključku krije se, međutim, i jedno načelno pitanje: da li je umetniku dozvoljeno đa u

. nekom svome delu s podjednakim

pravom obrađuje i pozitivne i negativne vidove života, il:;, u svakom slučaju, pozitivno mora da suprotstavi negativnom, da bi na taj način obezbedio i u svome delu potvrdio nadmoć i pobeđu progresivnih „„društveno-istoriskih tendencija“? „Uzimajući u „postupak ovo pitanje i, u izvesnom smislu, odgovarajući na njega, totalistička

„estetika“ se poslužila nekim primerima „savremene Kknjiževnosti na Zapadu“, U tim delima, prema tvrđenju te «&„oestetike“, čovek „još nema neku jasniju pretstavu o tome zašto mu se društvo tako tuđe suprotstavlja, tojest on nema još svest o klasnim uzrocima tog otuđenja. Kao što još nema svest o tome da se od tog otuđe-

da traged

nja može izbaviti jedino menjanjem postojeć;h društvenih odnosa“. Tako neki savremeni pisci Zapada, Artur Miler, naprimer — koga totalistička „estetika“ mavodi kao pisca koji ima „pravilan dnos prema socijalizmu“ — „Stvaraju veštačke dramske konflikte“,

tretirajući jedino mogućnost prilagođavanja i adaptacije njihovih junaka, „u granicama postojećih, dakle građanskih odnosa“, a ne o njihovom „korenitom revolucionarnom, menjanju, čime se fiksirani sukob može jedino rešiti. Eto, do

kakvih u suštini nepoštenih rezul-

tata može dovosti stvarno poštenje (...) ako se razliva samo površinski a ne prodire u dubinu do stvarnih uzroka i do stvarmo druŠtveno-istoriskih „rešenja“. Prime-

njena u praksi, ova teza upućuje 3

a oca u „Smrti trgovačkog putnika“ Artura Milera estetički nije uverljiva, jer se nesrećni otac „pošteno“ ne zalaže za promenu «društvenih, ekonomskih i političkih uslova i na kraju ne učlanjuje u KP, koja će da reši sve njegove intimne, ljudske nemire. Slabost takvih dela a, takođe, i nekih književnih „ostvarenja naše „modernističke“ „struje“ je, dakle, u tome Što se „tragični sukobi ne razrešavaju kroz stvarne društvene odnose, nego kroz fiktivne sukobe u čoveku samom“. Jako bi

se, nadugačko, na primerima (Ka{-

IZRAZ, br. 7—8

Na uvodnom mestu, »Mitologije Rolana Barta« u drugom delu (»Siromah i proleter«) manje a u prvom (»Slijepa i nijema kKritika«) više interesantne: »Baviti se Kritikom, a ipak proglašavati svoje potpuno nerazumijevanje egzistencijalizma ili marksizma (jer, kao naročito, upravo za te filozofije kritičari priznaju da ih ne razumiju) to znači postaviti svoje slijepilo i nijemost za univerzalno pravilo poimanja, to znači odbaciti iz svijeta marksizam i egzistencijalizam: »Ja ih ne shvatam, vi

ste znači idioti«. Rađomir Konstantinović piše na temu »Gde je Tolstoj«? ili : Zašto nemamo Rat i

mir naše epohe? Da li je to zbog loga što ovaj svet još niie rodio Svoga Tolstoja, ili danas Tolstoj više ne može da se rodđi?« Jedan od boljih Konstantinovićevih (ali i naših — jugoslovenskih) eseja, pisan

vrlo dobro i jasno racionalno usm“-

ren. Ali, mnoge Konstantinovićeve postavke neprihvaitljive su jer pretstavljaju čiste iluzije, naprimer: »U stravičnoj fabrici ovog sveta, Kafkinog sveta, koja uništava svaku priču, kao nemoguće izuzetnu melodiju. i pretvara je u opšti svoj. pođivljali huk, uvek isti, LIČNOST VISE NIJE LIČNOST. Gde je danas Nataša MRostova, gde Nastasja Filipovna? ALI GDE SU LANJSKI SNEGOVI? Ko može još da razabere u ovom svetu svoju ličnost, da opštoj sudbini prkosno suprotstavi svoju priču?« Isto tako, deplasirani su i Konstantinovićevi nagoveštaji po kojima bi Beket mogao da oživotVoOYuje i ilustruje »Tolstoja naših dana«. Tvan Focht da bi postao »univerzalni umetnički distributer« sve se više bavi slikarstvom, a ne muzikom i literaturom kao ranije. Ta-

ko u ovom broju »Izraza« Focht tretira »Apstraktno slikarstvo pod udarima«. »Tiha žetva Dušana MHostića« — to je studija Riste Tošovića o Kostićevoj poeziji, Sa čuđenjem se primećuje Tošovićeva privrženost pojmovima kao što su: natprirodno, božansko! (»poetska zaronjenost u natprirodno, u božansko« — to su staromodne romantičarske balade i kontemplacije). Za Kostića važi Tošovićev zaključak: »Njegova »Tiha žetva« počela je svoju avanturu u tom božanskom pejzažu. Ostaće taj pejzaž u pesniku kao trajni zov i trajna opomena«. Jovan Hristić piše »Umetnost i ljhdski svet« a Midhat Begič: »Na stepenicama između stvarnosti i apstrakcije«, Husein , Tahmiščić piše o romanu Voje Carića »Aparat profesora Kosa«, Slavko Leovac o Milošu N. Đuriću (»Iz helenskih Yriznica«, a RpRisto Trifković: »Panorama domaćeg romana ili priča o literarnom prosjeku«. Zanimijivo je 'da Trifković nekoliko slabih domaćih romana proglašava za prosečne i »iznad proseka«. Hugo Klajn se osvrće na beogradsku pozorišnu sezonu 1958/55 a Miodrag Bogičević objavljuje prikaz »Savremena drama na četvrtom Sterijinom, pozorju«. U preveđenom članku »Problemi« Žan Pol •Sartr analizira »temporalnost kodđ Foknera«. Stojan Trumić piše o Rastku Petroviću kao likovnom Kritičaru koji je »zahtevao od umetnika izvornost, iskrenost i indiviđualnost«.

SAVREMENIK, br. 8—

Lepa priča Danila Lokara »Maj« (prevođ sa slovenačkog) sva je inspirisaha pitomom lirskom prozom Leoniđa Leonova. I u tretmanu, i u koloritu ispoljavaju se karakteristike

Leonovljeve »specifične prozne vizi-

je«. Inače, to je priča o Teužu, glu-,

vonemom mladiću, o nesreći življenja i ljubavi, o neutešenosti. Svakako — čitati. Pesma Ivana V. Lalića »Tužaljka. za glas i vetar« (spomen na Aristarha sa Samosa) još jednom potstiče (posle Lalićeve četvrte knjige »Melisa«) opravdanu sumnju: da pesnik sve teže pronalazi nove sadržaje |i da njegove nove pesme sve presuMnije određuju zanat, rutinerstvo, određeni kalupi. »Marija i mornar« — to je prvi čin drame Vesne Parun. Lica: Marija, starac, mornar. Morna se vraća iz sveta a Marija, njegova velika ljubav, ne prepoznaje ga. Dramom — prvim činom — cdominira melodrama i naivnost. NO možda takav ulisak polstiče samo prvi čin, »Gorko sunce«, pesma Branka Jovanovića, pretstavlja autentičnu lirsku varijaciju o nespokojstvu, o pemiru traženja i odlaženja, O nemogućnosti da se ode, jer, »svi koreni ovde«. Treba pročitati kratak i ozbiljan napis Dragana Jeremića »Dostojevski u našem dobu« (jedna skica za, studiju o momentima sile u savremenoj kulturi). Zanimijivo je iako nedovoljno dokazano ftvrđenje da je: Marks ideolog istočne a Dostojevski zapadne savremene civilizacije, Jeremić greši kada tvrdi da, zbog Dostojevskog i po Dostojevskom, sve ličnosti Manovog »Čarobnog brega« imaju »povišenu „životnu temperaturu«, ali njegova opaska — da u Adrijanu Leverkinu ima više od Ivana Karamazova nego od Getea — gotovo se može prihvatiti. Tri pesme Milovana Danojlića ne zaslužuju da im se DOsveti ozbiljnija pažnja. Jaš jedna proza: »Izlet« Marije Tarjević. rat“ ka skica za priču o malograđanskoi palanačkoj sređini, o jednom tužnom ali čistom detinjstvu. Pisano bez ženskih „sentimentalnih rekvizita i »kvaliteta«s. Pavle Zorić raspređa na-

«Ž

dugačko o Vjekoslavu Kalebu. Zorić izdvaja Kaleba od »iracionalističke interpretacije čoveka i njegove sudbine« da bi rekao — »on je direktno inspirisan neposrednim životom«. Međutim, ne treba zaboraviti da su i »iracionalističke interpretacije« neposređan život, prirodno — zavisi od sredine, obrazovanja i duhovne ·klime. Tri pesme o ljubavi i za ljubav objavljuje „Ivan Ceković., »Robert Grevs« — piše Viđa Marković u sti• lu obaveštenog ljubitelja literature. Reporter »Ježa« Brana Crnčević objavljuje »dve ozbiljne pesme«. Povođom četrdesetogodišnjice KPJ i SKOJ-a »Savremenilc« objavljuje (preštampava) dva priloga Jovana Popovića. U »Književnom pregledu« Pavle Zorić piše o Veljku Petroviću a Milija Stanić o »Rečniku svpskohrvatskog književnog i narodnog jezika«.

STVARANJE, BR. 7—8

· Marko Đonović objavljuje prozu »Kuvano sjeme« Motiv interesanian i prastar: »Zato ništa neće nići iz, mrtva mene — ja sam kuvano sjeme«. Iispripovedano u stilu tužbalica, glasom narjikača. Sasvim nemoderno. Đonovićevu prozu određuje pre svega banalna patetičnost u duhu narodnog predanja i »kobne legendarne obznane«: mrtav vojnik, jedinac u majke i oca, jadikuje jer za sobom »ne ostavlja mušku glavu«. Ova je priča nagrađena prvom nagradom na konkursu »Narodne Armije«, a evo nekih citata: »Nešto im se ražali pa me pitaju koga imam — ja kazujem. Imam oca, majku ji sestru — brata nemam. Razmazio sam ih pa me mnogo vole — više no što mogu da prebole«, Osam pesama Đuze Radovića! »U ime ljubavi mrtvi« — pesma Petra Đuranovića obiluje dobrim stihovima, humanošću i osećanjem za ritam. Treba ih više sažeti, sintetično opredeliti.

ka, Kami, Fokner, Vulf itaj, la obarati ova vulgarizatorska W%% cepcija totalističke „ iii? ovome trenutku je Potrebnije u\ tražiti smisao toga pseudo. PO sističkog stava, da bi se na ks stio pravi karakter čita: šaja stvaranja „nove“ estetika Mi Totalistička „estetika“, za liku od teoriskih koncepcija SM jalističkog realizma, priznaje Pe gućnost pozitivnih i snega kontrastiranja, mogućnost Vnih nih i životanih konflikta, kojige ovome ili onome vidu, odražav, U u čoveku, utičući, na određen aju čin, na njegovu sudbinu; ona 2 zvoljava da se i nekim „Sporedi perifernim pojavama“ može DO njati izvestan interes i da | potrebno „umetnički prikazivaki" „ali samo tako da se ističu 3 m da se zamućuju osnovne društva, no-istoriske tendencije“, To zna. či da se pisac, koji opisuje nega, tivne pojave u životu, može isku, piti za svoje grehove prema kane" nu o beskonfliktnosti, ako u 9, me đelu izrazi „osnovne CVe, no-istoriske tendencije", što zna či ako pribegne lakirovki. Ceo smi. sao totalističke „estetike“ og| se u posrednom ili neposredn insistiranju na Jakirovkama, čime se čitava ta „teorija“, u celokupno svojoj konfuznost; i veštačkoj kon strukciji, razotkriva kao Prožda, novistička negacija umetnosti i u, metničkih slobođa i kao vulgarim,

cija estetike. 7

Samo jeđan korak del; tu “ee tiku“ od opravđanja onakvih pstupaka kakvi su, svojevremeno, primenjeni prema „Mlađoi gardj Aleksandra Fađejeva, kome je ta. kođe zamereno đa, opisujući jedan pojedinačan slučaj, nije ·dovoljn vodio računa o „osnovnim druš, tveno-istorisk:m tendencijama“, konkretno o rukovodećoj ulozi par tije u organizovanju pozadinskog otpora u SSSR-u, za vreme Drugog. .vyetskog rata. Kakve su bile pos. ledice te intervencije u delu Alek. sandra Fađejeva, poznato je. Poznato je i to da se ta monstruozna intervencija vrlo jednostavnim postupkom može dovesti u vem koja tvrdi da „objektivna ' real. sa tezama total:stičke „estetike“ nost“ društva vrši „Sstvaralačko pročišćavanje i nivelisanje“. Zagonetno je samo kojim se instrumentima ta „objektivna realnost“ služi u tom „stvaralačkom .pročišćavanju", pošto je ta aktivnost u “čofalnoj superiornosti sa dijalek. tikom, razvitkom društva i ša plavom umetnošću. OI

Ustvari, i ta šena.

lee ~ NIA

zagometka je re

i Predrag PALAVESTRA

Inače: ponavljanje osećanja i temalskih vizija razvodnjavaju i temu i pesmu. Radoslav Rotković nastavlja da objavljuje dramu »Umri dok nije kasno«. Karakterističan detalj — »Milađin: Imaš li neki pametan odgovo na pitanje: ko bi mogao biti taj treči? Aleksandar: ako se od mene Očekuje pametan odgovor, zahvaljujem na komplimentu«. I tako, nikako da se reši »hoće li neko prevariti Ognjena Davivuka«? Rađoslav Pajković 0 bjavljuje stihove »Momački lelecić Sirovo, neodređeno. Sve od »hajdu ka«, od noževa, »hajdđuk i vjeverica.

»rađanje sunca i mjeseca hajduko vog«, i jutra koje »opra sjeme hajdučko«. »DJedova parnica« — to je

proza Vladimira Mijuškovića. Da Je Mijušković pisao ovako pre sio gOdina možda bi ga tretirali kao mla dog talenta koji obećava. U pesmi »Zlatna gora« Miroslav Đurović ima vrlo uspelih stihova, iako je to još neđovoljno racionalno i najvno em0tivno: s»Sanja o bijelim maramama 0 viticama o žitima (Gnjevna gora 010 va nema ne može da spava) Gladna kao krompir Mcopa lobanju očevu iskopa (U grčeve se uteže mrka i 8" lasava) I gori svako jutro gori Gora Crvena (Nema vremena da kopa Ne ma kad da tuguje) Nema kad koš da poreže pa oči radije vadis Nd ušćue — tako se zovu pesme MO” čila Đerkovića. Risto Trifković 70” stupljen je osrednjom prozom: »Jedna obična istorija«. U »Književnom Pre gledu« Miodrag Kapetanović piše ha temu: Sartrovi »Putevi slobode" 1!” dvajaju se nekolike deplasirane reče nice koje su na 'nivou »šocljalno? tretmana egzistencijalističke teorije | estetike«. U rubrici »Iz književne kulturne: istorije• Rađovan Lalić P'šč D Jozefu Holečeku a Savo Vukma" nović o Marinu Držiću. ROM:

KNJIŽEVNE NOVINE,