Književne novine

} ___sEJISTIK. __d

Dr. Milan DAMNJANOVIC

Ć .

Dela nemačkog filozofa-marksiste Ernsta Bloha (Bloch) karakteriše veliki iiskre ni emtuzijazam, kao i patos aktivističke misii usbremljene ka „budućnosti. Među živim marikslistima, čini se, nema originalnijeg stvaraoca, snažnije ličnosti, osobemije inđividualrmosti, Kreativna i poetska (u izVOrnom smislu reči) snaga ovog mislioca je tako izrazita, njegovo filozofsko nadahnuće tako autentično da on pretstavlja sasvim

izuzetnu pojavu među savrememim marnksi~

stima-fibkozofima. · *

1. Arhimeđovska tačka filozofije

Osnovna je, istoriska kao i sistematska, Blohova misao, da je filozofija sve do Marksove pojave fundamentalno „pasatistička, okrenuta prošlosti, onome što se dogodilo i ı postalo: otuda njem kontemplativan Karnkter, otuda njeno shvatanje saznanja kao prepoznavanja i sećamja, Dimemziju budućnonosti čovečanstva, pogled unapred, anicipaciju . istorije prvi otvara i naučno-filozofski obrazlaže Marks, primenjujući metođu konkretne dijalektike: otuđa altivistički karakter Marksove filozofije, shvatanje saznanja kao instrumenta izmeme i poboljšanja sveta.

Sa lontemplativno-idealističkog stanovi= šta ne može se adekvatno protumačiti atticipatorska i utopiska funkcija naše svesti, kao što se ne mogu tačno pojmiti i odrediti kategorije „Još-ne-svesnog i Još-neostalog. Ako je sve zbivanje samo lost, istorija, a svet uvek postao i završen, onda se ne može shvatiti da se baš u navedđemim sategorijama „Još-ne-svesnog stalog ispunjava smisao svih ljudi i horizont sveg bića. Prava filozofija, oma koju je · Marks zasnovao, jeste filozofija novog, revolucionarna filozofija, savest sutrašnjice. partijnost prema budućnosti. Materijalistička dijalektika je samo instrument za savlađivanje procesualnog, za racionalno osvetljavanje amticipirajućeg, utopiskog zb:ivanja svesti i materije. Tek je sa stanovišta Marksove filozofije moguće proučiti deziđectum, oblast ljudskih želja, nadu kao funkciju onog što još nikad nije Oilo, kao funkciju mogućeg novog.

Samo mišljenje znači prekoračemje, svaki akt mišljenja je utopiski, amticipirajući buduće događaje. Stoga intemdiremje, objektivna tendemcija i antjcipacija pretstavliaju bitne crte čovečnosti. Šta više, po Blohu, očekivanje i mada su ne samo osnovne crte ljudske svesti, već i osnovne odredbe cele objektivne stvarnosti (Nada nije samo afekt, već kognitivni akt pravca, suprotan sećanju. Nađa, osim toga, ima ne samo psihičku. već i kosmičku suštinu). „Suština sveta nalazi se aa čelu... Biće koje uslovljava svest, koja određuje biće shvatamo u krajnjoj liniji samo iz onog i po onome za čim omi teže" (Princip nada I, str. 27). i

Prema tome arhimeđovska tačka filozolije se može #fiksirati na sledeći način: naše znanje se ne odnosi samo na ono što je prošlo, nego bitmo na ono što dolazi. Bloh smatra da ovaj stav proističe iz duha Marksovih teza ao Fojerbahu. Nauka marksizma je od početka do kraja nauka zbivanja i promene, na frontu događanja, mu aktueMosti trenutne odluke, u savlađivanju težnje km budđućnosti. Pogrešnu vezu znanja i prošlosti, koja potiče iz vremena u kome se radni proces još nije reflektovao u saznanju; iz vremema Platonova učenja o amamnezi; relaciju znanja prema onom što je postalo koja se odđržala sve do Hegela, definitivno raskida Marksovo učenje. Tako se marksizam javlja kao dijalektičlko-istoriska nauka o tendđemciji, nauka o budućnosti stvarnosti i o objektivno-realnim mogućnostima u njoj. „Tek horizont budućnosti koji otvara marksizam, sn horizontom prošlosti kao predvorjem, daje stvarnosti njemu realnu dimenziju“ (isto sbr., 510).

Marksizam se tako bimo čini filozofijom amticipacije, sa ,osnovnim kategonijama r e-· alne mogućnosti, nade, kohnkretne utopije i onog Što je novo.

2. Kotegorija mogučnosti

Ova kategonija pretstavlja logički crux za svaku kontemplativno-statičku filozofiju koja odbacuje pojam sveta „delatne otvorenosti“. Kao i kategorija novog, moguče je dosad ostalo nedovoljno promišljeno.

Bloh razlikaje nekoliko slojeva u kategoriji mogućnosti: najpre· formalno no guće (gde je delimična uslovljenost jedne pojave samo formalne prirode), 'atim stvarno-objektivno (sachlich objektives) moguće koje se zasniva na nedovoljno poznatim uslovima i koje valja razlikovati od Stvarno-po objektu (sachhaft-objektgemšžisses) mogućeg, Što se zasniva na nedovoljno-ispoljenim uslovima (uslovi su u sa-

KNNAZEMVANE NOMINE

| totum ove dispozicije

i Još-ne-po-

· jući

' koji se u njemu

GERTRUDA STEJN I NJEN SVET

„edna ođ najzanimljivijih pojava u Majiževnosti je svakako ličnost i deio Gertruđe Stejn, čuvene američke Spisateljke, koja zajedno sa ostalim piscima »izgubljene generacije« čini J jedno đoba i jednu celinu duha to- <

\ liko jedinstvenu u izrazu i shvafanjima. Ova Žena-pisac i njeno doba su predmet nove stuđije Džona Malkolma, koji pokušava đa u svojoj knjizi »Treća ružae rasvetli neke ođ značajnih periođa u njenom životu i stvaralaštvu, Amerikanka koja je zaljubljena u Evropu i njemu kulturu nije

Blohova filozo zapićiešpbaei

mim predmetima i njihovim · „odnos:ma). „Stvarnost. bez realne mogućnosti nije potbu

„na (isto, str. 245). Realna mogućnost je kate ' gomija stvarnosti koja se nalazi na fromtu

zbivanja. Zbog boga ovu kategoriju ne može objasniti nikakva ontologija dosad bivstvujućeg bića, već samo ontologija još nebivstvujučeg bića. U istorisko-dijalektičkom materijalizmu sustiču se priroda i buđućnost, amticipacija i materija. Bez materije nema ·' osnove za realnu anticipaciyi, bez realne amticipacije ne može se shvatiti horizont materije (isto, str. 257/8\. Moguće se ne odnosi samo kao dispozicija prsma odgovarajućem stvarnom, već tako isto kao koji se wve dalje razvija, esencijalan za već postalu stvarnost.

3. Kategorija konkretno utopiskog

Utopija nipošto ne intendira večno rastojanje od objekta naše utopiske težnje, na-

iv ona želi da se sa njim poklopi kao sa objektom koji nam više nije stran (str. 341). Takozvani utopiski prezent se zasniva na činjenici da u našoj svesti o vremenu buđućnost pripada aktuelnosti, da ova sadrži momente konačnog stanja jedne svesne akcije. Saglašavanje volje sa amticipiranom konačnom svrhom nalazi se u svakom konkretmom ”· revolucionarnom radu (str, 542). Utopija deluje radi sadašnjice koju treba zahvatiti i koja se može sagic-

· dati samo iz perspektive koju ta utopija

otvara. U ovome smislu uhidamje rastojanja između subjekta i objekta, identitet oveka

· koji je došao k sebi sa svetom koji Je nje-

govim radom postao njegov zavičaj, pretstavlja granični pojam utopije. Komkretna utopija stoji ma horizontu svake realnos“i. Sa 'ove tačke gledišta Blohu se čimi put u sodijallizam kao praksa komkretne utopije (str. 945).

4. Prmvcip nade Realno je zasnovana nada da će čovek po

"stati čoveku čovek, a svet ljudima zavičaj.

U dugim pasažima izvrsne proze Bloh gcvori o različitim oblicima nađe u svakidašnjem životu ramog đetinjstva, zrelosti, kao i na zalasku indiviđualne egzistencije, dajedan ppsihološko-antropološki obrt marksističkom pogledu na svet. Iz ove amtropološke perspektive, društveno-istorisko kao i ontološke kategorije uopšte ukorenjaju se najdublje u afektima. Afekti, a ne pojmovi dopiru u ontičke Kkorenove. Osnovni pojmovi Blohove mntologije postaju Ne, još — Ne i Sve (ili Ništa), „kao sinoni?n: gladi, nade i pouzđanja. Ne stoji na izvoru i pretstavlja poreklo ljudske akcije i ljud skog sveta („Svaki doživljeni trenutak (jio bi, kad bi imao oči, svedok početka sveta zbiva uvek iznova“... str. 352) u ljudskim interesima koji misu zadovoljni; Još — Ne stoji u istoriji i pretstavlja tenđenciju u društvenim i materijalnim zbivanjima; Sve (Ništa) stoji

rog i Novog sveta.

retka pojava u našem veku, ali verovatno niko nije s one strane Atlantika tako osećao duboke korene stare civilizacije kao Gertruđa Btejn i učinio toliko mnogo na uspostavljanju kulturnog mosta između Sta-

FOKNER PREVEDEN U SSSR-u

Vilijem Pokner je, premi zvaničnim američkim statistikama, pisac koji se najviše prevođi izvan Amerike, Đome prevođilačkom wspeba PMolamvogaVO E,

ija

na kraju kao latencija konačnih stanja u pozitivnim ili negativnim težnjama, tojest na čeonom polju materijalnih zbivailja, Valja zapaziti osobeno dijalektičko prelivanje individualno-psihološkog razvoja u genetičko-istoriski razvoj čovečanstva U Blohovom tretiranju principa nade.

5. Umetnost i anticipacija

Zanimljivo je pitanje, kakav položaj ima umetnost u „stvarno otvorenom svetu“ Blohove vizije. ;

Bloh pobija gleđište stičke estetike. Umetnost ne privid, jer ona utiče ne samo na osećanje, ne samo na mišljenja, već i na volju ljudi. Umetnost. đeluje u realnom svetu i to joj obezbeđuje stvarnosni Karakter, Umetnost deluje u produžetku linije onog što je već postalo, kao pred-vid ili pred-sjaj (Vor-schein) stvarnog u dinamičko postojećem, Po Blohu nema realizma bez dimenzije otvorenosti. Umetnost deluje u pravcu erntelehiskog „uobličenja stvari; ona proširuje prirodu, ne zahvatajući iznad nje — prema staroj formuli. Sa ove tačke'gledišta lepota se čimi kao slutnja buduće slobode. Bloh misli da umetnički likovi i rmetnička ·dela imaju nužno fragmentarni karakter s vbzirom na lomkretni utopiski horizont svojstven svakoj „realnosti. Sa druge strame, umetnički likovi i umetnička dela su isto tako završena po imanemtnoj estetičkoi nužnosti. Stoga utopiski paradoks u estetičkoj imanemciji.

Umetnost, rakle, nije privid, ili ona to ipak jeste, kao fundirani i iskreni privid, ne-iluzija, oma pretstavlja pred-sjaj, perspektivu koja je izvedena iz samih predmeta kao njihovo imanentno dovršenje. Ali umetnost nije nešto celo, već perspektiva prema celini, ona je nužno „nezavršena, kao ı njena teomija. Sadržajno-materijalno, umetnost je „prikaz tendencije i latenmcije pred-

građansko-klasici-

ay ; ~“ -_meta na način do kraja izvedenog predsjaja“ ... (587).

6. Kritičko razmatranje

Blohovoj metodi se može prigovoriti da saviše snažnim | „antropološkim akcentom potiskuje ontocentničnu dijalektičku sisao, da njegova dijalektika ima polaznu iačku u afektu i samoosećanju čoveka, te da su njegove ontološke kategorije ponešto subjektivistički izvitoperene, a celi pogled 'ntrovertiram. Čitalac se ne može oteti utisku da je egzistencijalna problematika nađe, koja tako intenzivno okupira ovog. mislioca, proistekla iz konkretnih istoriskih okolnosti i prilika u kojima se nalazila misliočeva nacija posle užasne katastrofe u koju je Wurvao nacizam. Blohov suviše jak naglasak na utopisko-budućem proističe iz aktuelne 'ede, pustoša i bezizglednosti koja je vladala svuda oko njega. U tim prilikama je ovaj

Posle Koldvela,

dostupan sovjetskim čitaocima.

može biti ~

elemenb pretslavija ·

Književnog dela sada, je đao svoj prilog i Sovjetski Savez. Posle objavljivanja nekih kraćih pripoveđaka u dnevnim i neđeljnim listovima u foku 1958 godine, prošle gođine je objavljeno više njegovih dužih pripoveđaka iz vremena Prvog svetskog rata i FPokner je dobio naziv pacifističkog i antirasističkog pisca, Ove godine se na zahtev čitalaca, kako to kažu sovjetski izdavači, priprema izdanje jedne kompletne zbirke meobjavljenih pripoveđaka na ruskom jeziku i romana »Uljez u prašinu«. Hemingveja, i Sinklera Kujsa, sađa i Fokner postaje

LIR

Herman

PUTNIKOV POZDRAV

SMRTI

I k meni ćeš doći jednom,

Nećeš me zaboraviti, Tad kraj je svemu I lanac će se slomiti.

Još mi se činiš strana i daleka

Smrti, sestro mila,

Ko zvezde ledena neka Nad bedom što mi se. svila.

AJ ček-Bedncyn doči :(ksla

U plamenu što sja.

Dođi mi, draga, čekam te sada, Uzmi me tvoj sam ja!

UTEHA

Života godina mnogo

Prošlo je i bez smisla bilo, Ničeg što bih sačuvati mogo, Ničeg što bi mi radost krilo,

Bujice tok mi je nosio Prilika slike neizmerne;

Zadržati ih u moći n Nisu mi ostale verne,

IKA- U PR

zlom,

I dok mi ave to nestaje,

U srcu mi duboka, tajna, Nad vremenom što ne prestaje Životna. strast beskrajna.

Bez smisla je, cilja i mete, Blisko i daleko, ona sve zna, ·l može, ko u igri dete,

Da večnost trenutku da.

VEZA

isam bio,

Pradrevnih naroda iz pesme neke,

Do srca Da začu

blisko često nam dopre glas, đeni, tužni slušamo za čas

Da ] su nam tamo domovine daleke.

I otkucaji srca našeg, taj uspon.i pad,

Za srce

sveta čvrsto su vezani svi,

I čine da naši dani i naši sni Sa tokom sunca i zvezda stvore sklad.

I naših divljih želja tamne stibije I grozmičavi plamem, i naši snovi zli Sve praduha je duh, što nikad mirovao nije.

Sa bakljama u ruci tako šdemo mi. Od drevne vatre stvoreni, hranjeni od najsvetije Ka večno novom suncu okrenuti svi,

(Prevela Milica STEFANOVIČ)

iskreni marksist pokušao da dijalektički i materijalistički osmisli nadu (koju postavlja protiv Hajđegerove kategorije straha) koju buđi socijalizam za sve nacije, za celo čovečanstvo, za svakog pojeđinca.

Naravno, poruka marksizma se može nejednmko tumačiti. Ipak je primarna misao u toj poruci dijalektički ontocentrična, zasmo-= vama na objektivnmim | „zakonitostima pro izwodnje, objekbtivnom društvemom biću ši klasnoj borbi: finalna stanja 'savršenog socijalisbičkog društva biće takođe određena objektivnim zakonitostima iste vrste. Zbog toga je u manrksizmu primarna dijalektičkoracionalna i naučno-filozofska misao: »acionalno predviđamje, a ne „snevanje unmapred“, naučna anticipacija, a ne utopija.

U shvatanju umetnosti Bloh je ispravno istakao njemu „delatmm stramu“, otvoreni orizont. Ne obavezuju ni ideal, mi trađicija, umetnost je okrenuta unapred, realistička ona „prikazuje tendencije i latemc;ie samih predmeta“ koje oblikuje na estetskiimamemtam način, Može se međutim, postaviti pitanje: da li je Bloh do kraja jratig aktivnu umetničku svest: otvorenost, perspektiva, okrenutost onome što nadolazi ne znači odražavanje otvorenosti i perspektive, već realmu situaciju umetnika u kojoj om pronalazi novu istinu, kao proširsnje čovečnosti i uzđizamje ljudskog života.

„ OOyadaganana

Čaraju stazama i razmeđima ranooduzeti

još jedno ob

eljenje sveta i razvaljuju mora

i semene vremena, a raskrića strasnika su u dohodu: — prvo osvećenje poeme i ploda.

Čaraju vetrovi severa i juga žive vode ponornica i stasale drumovnike od žeđi

tek skončalih obala, a bol je samo podleganje što srasta dah mirenja u pipcima hipnoza,

Čaraju poetike vrzina kola lepe nemoći i tamo, s onu stranu svetlosti: neki tamo ljube svoje senke i skrivaju ljupke mrtvace. ~

Pa kakva je

stvarnost: nebo? Pa kakva je zakuska: kosti?

Čaraju damarima, kižmama, kopovima, glavama i alkama

svesti strane

isto je raditi

Sad ni

Sveta na strani života ranooduzetih

i upiknost „velike snage, u igri, kuca na zidove grudnog koša i pali vatru u prvom rovu samosvesti.,

Čaraju sve svetlosti igru smelih, čoveče, pesmo, ptico, i u svekolikoj javoi što vas u usponu usni

i biti, razmicati granice razuma

i prolaziti, kao što mleko pnija i kao što krv plamti. ; Husein TAHMIŠČIČ

E Ofsee ije jee/artiuja

brdo ni polje vode nema.

Kako je malen tvoj pogled -— u njemu ji konjacik. Nigde konja. EOANAVI

Lepša si u zagrljaju od velike jutamje reke iza aerodnoma i čaše na stolu.

Po ceo dan lovim potoke i pastrmke,

Uveče eto te. Ptigu ne mogu +— odleti da bacim. Pe 0 ? Zato sad krećemo ja i voz

oblaci njegovog dima i oblaci.

Brato PAVLOVIČ '

5