Književne novine

Cehovljev suđeni obim života bio je kratak, Imao je tek dvadeset devet godina kad su se pokazali prvi simplomi tuberkuloze; on je bio lekar; om je poznao znake i čovek ne može da se me pita da li njegovo predvidanje u pogledu kraikoće wjegovog gostovanja ovde dole wije doprinelo onoj njegovoj čudnovatoj skromnosti, onoj skeptičnoj, krajnje prijatnoj i nenametljivoj poniznosti koja je mastavila da obeležava aka duhovno i umetničko ponašanje kao celinu, uključujući čak i nagon da se ono iskoristi kao osobena crta njegove umetnosti i kao naročita čar njegovog života, Dvadeset pet godina — to je bilo otfre vreme koje mu je bilo dodeljeno za stvara-

čki život; i zaista om ga je potpuno iskoristio; jer dobrih šest stotina priča nose njegovo ime, a većina od njih nema opseg dugačke novele, mada među njima ima remekdela kao što je Odeljenje broj šest U ovoj pripoveci lekar, zgađen tupoglavošću i kukavnošću sveta normalnih ljudi, sprijateljuje se sa jednim zanimljivim ludakom da ga svet proglašava ludim i zatvara. Ova priča od sedam do osam strana, mapisana 1892 godine, nikoga neposredno ne optužuje; ali oma je tako stravično simbolična za poniženje čovečanstva pod opadanjem autokratije da je mladi Lenjin rekao svojoj sestri: »Kad sam sinoć završio lu priču, video sam da me ona stvarno opseda. Nisam mogao da ostanem u svojoj sobi. Digao sam se i izišao. Osećao sam se kao da sam zaključan u Odeljenju broj šest«,

Ali, ako je potrebno spominjati i odavati hvalu,

a ja moram „svakako pomemuti Dosadnu priču, jer mi je ona najomiljenija među svim Cehovljevim pripovetkama, istaknuto očaravajuće delo kojem po plemenitosti, tugi, i suzdržanosti nema ravnog u književnom svetu. To je začuđujuće delo; ako mi zbog čega drugog, zalo Što je ovu priču, nazvanu »dosadnom« a ipak stvarno neodoljivu, sa krajnjom simpatijom i razumevanjem · „slavio u usta jednog starca mladi čovek od trideset godina. Junak je širom svela pozmati namčnik sa generalskim činom, ekselencija, koji često sebe naziva tim imenom u svojim ispovestima, »Moja ekselencija«, kaže on, dodajući takoreći, nečujno »Dobri gospode«, ili »Blagi bože!« Jer mada sloji visoko p službenoj bhijerarbiji, om stoji

oljno visoko duhovno da bi njegov samokritički

slavu i poštovanje koje mu se ukazuje posmatrao kao smešne; ida očajava u dubinama svoje duše jer je mjegovom životu, lako punom počasti, uvek nedostajalo duhovno središte, »središnja ideja«, i da je e na dnu to bio život bez smisla i bez nade. On et : . ___»Svako osećanje i svaka misao žive izdvojenim živofom u mom duhu; ni najiskusniji analitičay neće otkriti u mojim sudovima o nauci, pozorištu, književnosti, ono što ljudi zovu središnjom idejom, ili bogom živih ljudi. A. ako to nedostaje, nema ništa osim praznine... Nije otuda ni najmanje iznenađujuće da su poslednji meseci moga života zamračeni mislima i osećanjima vrednim roba i varvarina i da je sada ravnoddušnost moja sudbina. Jer ako nešto više i jače od svih spoljnih okolnosti ne nadahnjuje život čoveka, tad je stvarno svakidašnja hladnoća dovoljna da poremehB njegovu ravnotežu; i sav njegov pesimizam ili optimizam skupa sa njegovim velikim i malim mislima samo su simptomi i ništa drugo. Ja sam poražen, Zašto bih, onda, produžavao da mislim ili rasudujem? Ne, jednostavno ću čekati na ono što dolazi u tišini«,

»I moj kraj je očajanje«; Prosperove poslednje reči mepreštano padaju ma pamet kad se čitaju ispovesti Nikolaja Stepanoviča, tako starog, i, tako čuvenog, koji kaže: »Ali kao što se to dešava, ne uspeva mi da zavolim Poe svoga imena. Plašim se da me ona ne obmanjuje«, Apton Čehov nije bio star, bio je mlad kada je stavio ove reči u generalova usta; ali više«nije-imao vrlo dugo da živi; i možda je zbog toga bio u--stanju da anticipira raspoloženje starosti sa tako-neverovalnim i neprijatnim predvidđanjem. »Ne uspeva mi da zavolim popularnost svoga imena«. Jer Čehov, takođe, nije voleo svoju slavu koja je rasla; on še osećao »zbog nekog meobjašnjivog razloga nelagodno zbog nje«. Nije li on obmanjivao svoje čitaoce zaslepljujući ih svojim talentom, pošto »nije bio stanju da odgovori na stvarno živoina pitanja«? »Svesni život bez određene živomme filosofije«, pisao je on nekom prijatelju, »uopšte nije život već teret i mora«.

Dosadnoj priči, Kaća štićemica čuvenog naučnika, zalud mu se obraća, Ona je pretrpela weuspeh kao glumica; i ona, jedimo ljudsko biće za koje se on još brine, voleći je tajnom nežnošću starosti, pila ga u svojoj bespomoćnosti i očajanjur »Šta da činim? Odgovorite mi, Nikolaju Stepanoviču, preklinjem vas. Šta da činim?« Jedini odgovor koji on može da da je ovaj: »Ne znam, Kaća, Časna reč, ne znam«.

Tada ga oma napušta. Pitanje: »Šta da se radi?« op-

Lirska vizija

seda Čehovljeve spise stalno na promišljeno zbunjen način koji čak graniči sa smešnim zbog čudnovalog, bespomoćnog, izveštačenog načina na koji se njegove ličnosti upuštaju u besplodna razmišljanja o predmeta ovog životnog pitanja, Istina o životu, koju je ovaj pisac smatrao obaveznom dužnošću da objavi, obezvređuje same ideje i mišljenja kojima om prouzroku da se njegove ličnosti raspravljaju i bore oko nji Ta istina je po prirodi ironična.

Ali, ako je to tako, ne mora li onda takode slediti da je sama umelnost nihilistička po prirodi? A ipak umelnost je tako poduzemna! Umetnost je sama suština rada, 'aittotip sveg rada, sam rad, izvršen samog sebe radi. Čehov je bio odan radu kao što je malo ko ikad bio. Radio je meprestano i neumorno, svakog dana i sve do kraja, ne pazeći na svoju nežnu konstituciju i na razornu prirodu svoje bolesti, Štaviše, trošio se u stalnoj sumnji zbog krajnje vrednosti svoga truda, i apeko: grešnog osećanja da trudu nedostaje svaka središnja ili »korenita« ideja; što nije imao odgovora ma pitanje: »Šta se može učiniti?« i mimoilazio ga opisima života koji su bili jedino zabavni. »Mi samo crtamo život onakav kakav je«, rekao je on, »i nikad me idemo ni koraka dalje od toga«. Ili .opet: »Pošto su stvari onakve kakve su, život jednog umelnika nema nikakvog smisla; i što je on darovitiji čudnovatija i nerazumljivija je uloga koju om igra; jer je očigledno da on dela za razonodu prljave grabežljive zveri i či neći to pomaže da se održi postojeći poredak«.

On nije ličio na burevesnika, ni na mužika koji

· je postao gemije, niti pak. ma Ničeovog bledog zig-

činca. Portreti pokazuju nežno građčenog čoveka obučenog po savremenoj modi: uštirkani okovratnik, cvikeri na tankoj vrpci, kratka šiljata brada, pravilne, Pio paćeničke crte lica i melanholičan pogled, jegove crle lica izražavaju | inteligenmu ~ pažnju, škromnost, skepticizam i ljubaznost. One ne odaju nikakve simptome burnog unutrašnjeg života. Goiovo kao da je on suviše skroman da bi gajio takvu strast, Nema nikakvog traga da je ikad strasno voleo neku ženu i njegovi biografi misle da on, koji je umeo tako dobro da opiše ljubav, nije nikad doživeo erotski zamos. Ipak se pri svemu tome oženio, samo. tri “godine pre svoje smrti. Do ove ženidbe je došlo zbog srećne veze sa Moskovskim Hudožestvenim teatrom i njegovog prijateljstva sa Stanislavskim; jer izabranica je bila arovita glumica Olga Kniper, Njegova pisma njoj sačuvana su, i ona su, takođe, oprezna u krajnosti emo» cije i drže se·ćudljivo ironičnog tona.

Ove poslednje tri godine na Krimu, gde ga je njegovo zdravlje primoralo da živi i gde ga je Hudo-• Zestvemi lealar posećivao en bloc da bi mu igrao njegove komade, bile su možda najsrećnije u njegovom Životu, zahvaljujući njegovom braku, njegovom prijateljstvu sa Gorkim, i časti '"Tolstojevog društva; jer je ovaj poslednji provodio izvesna razdoblja oporavljajući se 5 vremena ma vreme u jednom zamku blizu Jahte. Pored toga, bolesni Čehov radovao se kao dete zbog svog izbora za počasnog člana književnog otseka Đetrogradske akademije nauka. Ali kad je dve godine docnije vlada odbila da Gorkog primi u članstvo zbog njegovih radikalnih pogleda, Čehov je kao i Koroljenko, u znak protesta dao ostavku. Njegova poslednja priča bila je »Verenica« (1903), a njegova poslednja drama »Višnjik«; wu ovim delima, mirno prkoseći rastanku koji se približavao i odbijajući da, stvara mnogo buke čak i oko svoje bolesti i Smrti, on nas je ostavio sa porukom nade, Njegovo živomo delo, koje nije polagalo pravo na monumentalne dimenzije epa, ipak obuhvata· celu Ru. Ssiju, lu prostranu zemlju gde večna priroda živi zajedno sa beznadežno neprirodnim uslovima njenog prerevolucionarnog društvenog sastava, »Oholost i dokonost snažnih, neukost slabih,., i svugde neverovatna beda, nesreća, propadanje, pijanstvo, licemerstvo i laganje... Ali Šlo se više primicao kraj, sa više ljubavi je unutrašnje svetlo nade u budućnost igralo na tamnoj slici;"i sve vedrije i toplije je pesnikov pogled pun ljubavi posmatrao buduću zajednicu ponosnih, slobodnih i radnih ljudskih bića, »nove, plemenite i pravične obrasce života na čijem pragu već možda stojimo i čiji oblik ponekad predviđamo«.,

»Zbogom, dragi moj, dragi Saša«, kaže Nada, »verenica« mrivom čoveku koji ju je naterao da pobegne iz lažnog života; »i pred njenim očima pružio se novi život; prosiran i slobodan; i ovaj novi život, još nejasan i tajanstven, dozivao ju je i mamio«. Čovek koji je umirao napisao je ove reči neposredno pre svog kraja. Možda je to samo misterija smrti dozivala i mamila, Ili je dopustivo verovati da strasna čežnja

pesnika može posle svega da izmeni život? (Preveo Dušan PUVAČIĆ)

Laze Kostića

Nastavak sa 1 strane

Laza Klostić nije dovoljno poznat, čak ni najobaveštenijim duhovima našega vremema, zato Što njegova dela još nisu sabrina, Znaju se ustvari samo njegove pe· sme, među ' kojima se, pored već pomenute „Santa Marije“ s pravom ističu Minadir, Samson i Dalila, Prometej, Jadranski pro:netoj, Dužđe se ženi, Dva se tića oobratila, i još nekolike. Znaju se još i dve njegove drame u stihu, Maksim Crnojević i Pera Senedinac. Sve ostalo je u tami, pod prahom zaborava: nizovi odličmih movinarskih članaka, lep broj eseja i rasprava iz književnosti i estetike, stotine sjajnih pisama, i mladenački, ali zamimljivi i originalni pripovedački pokušaji.

Naročito publicistika, rasuta ne samo po našim listovima nego i po velikim inostranim „časopisima i novinama, a takođe i pisma koja je, nerazumevan i duhovno usnmljen, pisao svojim prijateljima, često potiskivan, zaboravljian, nocenjen i siromašan, Kad bi se sve to sabralo, do poslednje hartijice i do njegovih tajanstvenih dnevnika i zabeležaka skrivanih u fraacuski jezik, i objavilo onako kako le sakupljen Stendal u izdamju „Divana“, — tek tađa bi Laza MKustić sinuo u pravom sjaju svoga faienta i svoje izizetne ličnosti.

Rođem u južnoj Bačkoj. u skrom noj morodđici austriskoa modoficira ali velikog srpskog patriote, 'nza Kostić je kao doktor prava i član jednog mnlog, potlačemog i još pa-

KNJIŽEVNE NOVINE

trijarhalnog naroda, pokušavao da smrt, zaborav, sve ljudske nevobude sređen „građanin, činovnik, lje, postaje besmrtan, večan, i rasuprug, politički prvak. Bivmo je van antičkim bogovima ispija čist; vođ omladine, diplomat, „narodni nektar apsolutnog uznmesenja.

KALENDAR

{lazi Kostiću · Veljko PETROVIĆ

Kostićeva poezija je, da tako kažemo, muška, i majtananije lirske pesme kao što je ona »Među javom i med snom«, jedna od

najfinijih, uopšte, u svetskoj poeziji,

i one zvuče nekako bas-bari-

tonski. (...) U njegovoj lirici, a to su mu i balade i drugi spevovi, i spoljni, predmelni, situacioni elementi, sve pulsira od neke unubrašnje dramatike, od unutrašnje tragične napetosti, nešto što polseća možda na Pindarove rapsodije. Zato ·će i ostati zauvek otvoren problem: da li je Kostić baš punokrvni romantik, ili je zapravo potomak velikih baroknih majstora, od' kojih je nasledio i neodoljivu sklonost ka groteski i onu siranovsku, rablezijansku, žekspirsku, kabotensku koketeriju i razmetljivost svojom snagom fantazi-

Isidora SEKULIĆ

Znate li crkvu Santa Maria della Salute? Ona se diže na.za-

ranja i vatrometom svoga duha. Ž

LHNKA DUNĐERSKA KOJA JE, PREMA NEKIM TVRĐENJIMA, NADAHNULA LAZU KOSTIĆA DA NAPIŠE PESMU »SANTA MARIA DELLA SALUTE«

padnoj strani Venecije, izvan grada, na ostrvu San Đorđio.

njenoj se kupoli rasprskava venecijansko sunce kad tone. Svaki dan ima u Veneciji ljudi koji žele da sami sede i ne skidaju oči sa

kupole, sa latinske arhitekture koja stoji na slavenskoj

osnovi.

Predveče San Đorđio i crkva Santa Maria della Salute čine scenu poezije i smrti. Ta crkva eto ušla je još jedared u Lazinu poeziju, u njegovu labudovu pesmu. Ul prvoj strofi te pesme Laza se, za ljubav lepote koja treba da je svačija, da vezuje istok i zapad, Slavene i Latine, Laza se odriče svoje nekadašnje srdnje zbog seče slavenskih dubova i borova za temelj venecijanskoj crkvi, i izvinju-

je se Bogorodici:

Oprosti majko sveta, oprosti što naših gora požalih bor na kom se, ustuk svakoje zlosti,

blaženoj tebi podiže dvor. Prezri nebesnice, vrelo milosti, što ti zemaljski sagreši stvor. Kajan ti ljubim prečiste skute Santa Maria della Salute.

U jednoj lepoj narodnoj italijanskoj pesmi, neko zaljubljen

vapije pred Bogorodicom za pomoć, i obećava:

Ogni sabbato:

avreste la luce accesa, o Maria, — svake ću ti subote paliti sveću, o Bogopnodice. Laza Kostić je Bogorodici postavio jednu od najlepših i nesagorljivih sveća: najsilnija ljubavna pesma srpske književnosti nosi naslov Samta Maria della Salute, i grca, buja, ludi š zanesvešćuje se kroz četrnaest strofa sa tim refrenom. Ta je pesma

veliki ditiramb ljubavi, i velika himna tragediji.

Nije helenskog

nego romantičnog duha. Ima od arbitektonske čvrstine i uspravnosti. Ima od orguljskog bruja. Ima od sukljanja lave i vatre, i ima zato nekoliko teških izgoretina. Ali pesma je ono što je htela biti, i što nam je još i brebalo od Laze: ne krik nego dugi urlik titana. vw Ali titana koji ipak zna šta je stil, zbog čega je urlik ispresecan

tajanstvenom litanijom skrušenja i umiranja:

Salute.

Santa Maria della

OTO O O O NVO RKaza Mostić i mi.

" Da nam romantizam mije dao jednog Lazu Kostića, a simbolizam jednog Disa, danas bi jedna generacija vrlo talentovanih · pesnika bila, dobrim delom, antigradicionalistička i nihilistička. Nadrealizam, koji se s više ili manje prava poigrao sa dotle utvrđenim književnim vrednostima, nije ni po kušao da se poigra sa jednim Disom ili Lazom Kostićem,

Najmlađa generacija srpskih pesnika, svesno ili nesvesno pod'jakim uticajem naše Moderne i nadrealizma, potpuno je usvojila uovo „antiskerlićevsko vrednovanie maše poetske prošlosti, Nadrealizam kao poslednji zakoniti nasledmik romantizma, dao je Lazi Ko» stiću sa njegovim dvema pesmama (»Santa Marija« i »Među javom i med snom«) pravo da učestvuje u novim poetskim zaverama, I više od toga, Laza Kostić je postigao svoju punu afirmaciju u vrcme pripitomljenog nadrealizma, kada je čitav poetski prostor bio obuhvaćen epigrafom: »Među javom i med snom«, Ta suštinski romantičarska krilatica postala je istinska ptica u vreme nadrealistič-

ke Javne ptice, koja još i danas leprša mad majlepšim ·predelima Lazinog i Disovog pevanja.

Bilo je pokušaja da se i od dru

· gih naših starijih pesnika podignu

dugoročni krediti uime generacije. "Tako je Crnjanski pokušao da dopeva stražilovsku tugu Brankovu. Op je u tome i uspeo. Međutim, pokazalo se da se Brankova linija u našoj poeziji može učiniti samo vitkijom i elegantnijom, ali da se oma ne može sudbonosnije isprepletati sa daljim i novim tokovima pevanja i mišljenja,

Sudbinu naše moderne poezije i danas drži na svojim plećima je» dam Laza Kostić. Njegova muška elegičnost, njegova jezička mneusirašivosi, njegovo zvučno (robijanje zida između sna i stvar nosti, nepromočivost njegovih sti hova, još uvek' pokazuju šta sve treba da poseduje pravi pesnik. Ovim ne želim reći da bi Laza Kostić trebalo da bude uzor. Nijedan veliki pesnik ne može da bude uzor drugom pravom pesniku. On može da bude samo putokaz, a to je daleko više. Prema ostalim našim starijim pesnicima

poslanik, urednik listova, tražio ic svoj Vajmar na Cetinju kod wneza, ali je svuđa ođuđarao svojom osobitom ličnošću i svojim najvišim pozvanjem pesnika.

Jedan od najkulturnijih i najvećih Evropljana ne samo u svom narođu, nego i uopšte u svom Vremenu, Kostić je živeo među malograđanhima, morao da traži uhliebija po fruškogorskim manastirima i da trpi potsmevke i rezir na sve strane, čak i posle smirti. Ali uvek je bio svestan svoga genija, jer je malo reći da je veliki talent, pošto je potemcijalnwst pravoga genija u njemu autentična i očevidna, i poredđ:' mnogih pcepreka koje su ga sprečavale da ostvari sve što je mogao stvoriti.

Teško bolestan, on pred samu smrt svoju, u sedamdesetoj wudini života, prikuplja svoje pesme. Stihovi su složeni, tabaci otštampa-

ni, ali knjiga ne izlazi, jer se U ,

štampariji čeka na poslednju pesmu gotovo gođinu dana. Najzad ju je napisao, u seđamdesetoj goc n

To je bila najbolja pesma njegova i ujeđno jeđna od najvećih pesama uopšte: Santa Maria della Salute, Njom je Laza Kostić potvrdio đa u njegovom, gotovo već mrtvom telu, živi gemije. TI umirući, on kroz ovu pesmu pobeđuje starost,

Božidar KOVAČEVIĆ

PORA ala app drao ieeKOg Zi NK GcONK A GSninis——- : ; IAVILA MI SE U SNU ·

(Iz dnevnika, 1906 god.) ~

Prekid. Duhovi (ponedeljak 30 i utorak 51 maja). Blagodatna kiša, u nedelju, spasla je okolinu od posledica dvomesečne suše, pa sam legao sa dve nade da ću videti Nju, Ništa, baš ništa. Ta suša u poljima poklapa se s postom moje duše. Od 1 maja, Ona se uzjogunila da mi se ne pojavi. Čudnovato. Za vreme mog bavljenja u Krušedolu, čuo sam od starog A. Bojića, koji je skoro pedeset godina vodio dnevnik bolje reći noćnik — 7psvojih snova, da je svagda kad je sanjao pokojnika padala kiša, Konstatovao sam, u istinu, da je kišno vreme pogodnije da mi se pojavi Ona, ali mi se javljala i u lepo vreme. Ipak, ne sećam se da je igda zamislila takyu priliku kao ovu, ove noći: dobru, jaku kišu posle tako duge suše, Međutim, ovaj put, ne samo šbo se uopšle nije pojavila, nego mi se narugala, olkrivajući mi na svirep i rafinovan način da se otsad — ili samo ovaj put? — 3moram zadovoljiti ne zamenicama, kao što mi ih je „dvaput slala, nego drugim, potpuno različitim ličnostima. — Evo dva-iri sna. U ponedeljak. ujutro. Bio sam u jednom od njihovih dvoraca, čini mi se u Kulpinu, ali sam sreo onde samo Njenu sestru O. sa dve ćerke. O. je

· blistala od zdravlja i bila mlađa no što sam je ikad

video. To je sve, — Utorak. — o se jutros sa mnom poigralal Da vidite. Bio sam sim sa jednom starom milosnicom, umrlom pre dve godine, koju sam voleo šamo čulno, ali je nisam »zloupotrebliavao«, koju

sam bez ikakvog uzbuđenja video gde se udaje za drn-

goga i o kojoj skoro i ne mislim četrdeset godina.

Elem, ja se odjednom zaljubim u tu mumiju, u tu osta-

rotinu, koja je uzela negdašnji oblik, obučena u čudnu

haljinu od crvenog i crnog velura. Kako je ležala, ja

je uzmem u naručje i obaspem poljupcima 589 pu-

nački vrat, govoreći joj o »mojoj« i »našoj« ljubavi,

kojoj nema ravne i koju. ću obesmrtiti u mojoj trage-

diji »Maks. Crn«, prerađenu izričito u tu svrbu... Za , celo vreme toga gnusnog sna, nisam nijednom na Nju pomislio, kao da nije nikad postojala! To je, dakle, sasvim Njen udarac, Njeno »maslo«. Šta je htela reći lim čudnim »podmetanjem«? Da li je možda htela pokazati svoju odvratnost za tako poznu ćud... Ne, jer je jednom dopustila... Bilo je to 1896, pre moje apokalipse, pre škripanja poda pod njenim koracima, u sobi u parteru.., prvi znak kojim mi je navestila svoje postojanje na onom svelu i što je dopustila da to i moja žena čuje, da ne bi moglo biti nikakve sumnje u to, -— Elem, jednog jutra, nešto malo pre toga velikog otkrovenja, Ona mi se javila u snu kao opraŠtajući se sa mnom na stanici u Novom Sadu, Posle kratke ljubavne izjave, mi se strasno zagrlimo i — ja se probudim... Setim se onda da ona nikad. dok je bila živa, nije takav utisak proizvela... ma da sam je, više puta, pritiskao na grudi, ali samo kad bismo igrali. Sigurno zato što sam je isto toliko poštovao koliko sam je voleo. A. sadal Kako je tužno, Najstrašnija... trage-

dij d suncem. LOEEa ___Laza KOSTIČ

mi možemo da gajimo istorisko o« sećanje zahvalnosti. Ali Laza Kostic uporno odbija da bude mrtav i ude u istoriju, On živi od onoga što mu dugujemo. A dugujemo mu mnogo. Kao što sam na početku rekao, da nije njega mi ne bismo znali za neprekinutost i kontinui= ranost poezije. Bili bismo pobu> mjeni čardak ni na nebu ni ma zemlji.

Mada se zbog vremenske udaljenosti ne može govoriti o nekom direktnom uticaju Laze Kostića na moju generaciju, koja ga je pri mila i zavolela u nadrealističkoj, manje u vinaverovskoj režiji, ipax se može reći da je dobrim delom nežno disovsko stranstvovanje Bo židara "Timotijevića, jezička wevetalost Gordane Todorović, roman« tičarsko plamsanje Miće Danojlića, i jampska eksklamativnost Vladimira Lukića, daleka sonorna uspomena na Lazu Kostića. I ta» mo gde naše poreklo nije očigledmo i dokazano stoji njegovo zavc“ štanje: među javom i među snom. Ova lozinka za ulaz u pravi svćt na vrata stihova, podrazumeva jedmu čarobnu misao: realno je u fantastičnom, pojedinačno u magič-

mom, poezija je u stvarima koje

su spremne da podu na put precobraženja. Stvarnost je snu i mašti izglasala puno poverenje. Pa iako moramo da priznamo da je naš veliki čukunded ponekad znao da izneveri to poverenje, svodeći poeziju na stvaranje novih reči (neke od njih su ušle i u svakodnevni govor), on je.ispitao sve opasnosti koje mogu da snađu velikog pesnika na njegovom ·pravom pula. }

Pred pesničkim porazima Laze Kostića treba se pokloniti, kao i pred njegovim najlepšim pesma» ma. A možda niegovi kosovski pesnički porazi zaslužuju i mnogo veću pažnju: možda će oni višekoristiti budućoj · poeziji, nego mnogi. besprekorni i lepi stihovi njegovi i tuđi. Opasnosti koje su ga vrebale nisu bile izmišliene, misu bile rezultat njegove divne meobuzdanosti i inata, one su objektivno postojale u jednom ioš nerazvijenom „pesničkom jeziku,

amo gde je uspeo da te opasno= sti savlada. on je ostao nenadmašan. Tamo gde to nije uspeo. pn | bio ono što je samo on mogao iti: hrabar putnik na pišanoj lađi.

Uprkos svemu njegova «naga je u tome što se smelo napio ua sad mom izvoru jezika. Odatle oroističe i wjegova 6vežin» i niegova nec jasnoća, Branko MILJKOVIĆ