Književne novine
'
| __DA LI |E SAVREM ENA —
Ivan FOGL ZN 3 a (Sarajevo) \
Izdavači prezentiraju čitaocu masu prosječnih i loših knjiga našib savremenih pisaca, nepodnošljivo dosadnih, s.vih, bez svježine i pokreta, pisanih bez žara i Oduševijenja pa, ponekad, čak, i bez talenta, Međutim, takva produkcija, mislim, uopšte ne ulaz! u krug literature, Ona je nužno zlo, Ona je karakteristična za nešto sasvim drugo a ne za umjetnost: za kulturnu politiku, za ma sovnost određenog djelovanja, za platformu na kojoj izrasta stvaralaštvo, za širinu mogućnosti USlovijenan izvanr.dauom | matcrijalnom podrškom i atmoslerom tolorancije. Ona je, prema tome, više društveni fenomen, neposredan izraz prirode društva i jednog vida slobode a ne njegova kreacija. Takva književna produkcija naročito u oblasti romana i kritike, najtraženijih oblika, ponekad se utapa u totalnu bezvrijednost i ubitačnu dosadu. U njoj se mogu naći primjeri potpunog besmisla.
Ono što sam pokušao da odre-
dim pod imeniteljem knjižeVvna prođukcija dosadno je zato što je van umjetnosti, zato što je bez vrijednosti. - Iznad nje je istinska literatura, naša, savremena, samosvojna, po poseonosuma, njeno bOgatStVo i ljepota.
Određena raznovrsnošću, bogatstvom oblika i tema, čistom projekcijom i v:đenjem savremenih kretanja misli i društva, naša literatura je dramatična, sadržajna, dinamična, i iznad „svega interesantna. Ona umije da kreira sam život u njegovoj mnogostranosti i sublimatu njegove srži.
Njeno pbiuno obilježje i njen Uuslov su pmrazvijene indiviđualnosti naših savremenih pisaca, njegovane i ljubomomo čuvane posebnosti koje rezultiraju samosvojnim i neponovljivim ostvarenjima. Ta suštinska raznoikost uslov je za bogatstvo i ljepotu, a bogatstvo i ljepota, po prirodi svojoj, ne mogu biti dosadni.
Ovdje nije riječ samo o onim najsnažnijim i pnajvrednijim čija moć kreacije prevazilazi sva pitanja i sve sumnje. Ako posmatranio poeziju, vrstu koja određuje- potencijal i budućnost jedne književnosti, onda se može govoriti o mmogobrojnosti već prisutnih i nastupajućih, u neodoljivoj nemilosti kretanja, pisaca — Uumjetnika, toliko svojih i toliko naših, toliko posebnih u svijetu svojih viđenja i toliko određujućih za naše vrijeme i tlo, i vazduh i zemlju, toliko dramatičnih u svom pjevanju i mišljenju da zaista o dosadi ne može biti rlječi.
Risto TRIFKOVIĆ (Sarajevo)
Ne, ogorčeno protestujemo, Literatura nikađ nije bila dosadna. No. pitanje je da li je sve literatura što se piše i potpisuje. Jedna škrta, oskudna književna godina, kakva je nesumnjivo bila 1959, ostavila je na svom izmaku nekoliko djela o kojima je prijatno razmišljati i 5 prijatnošću ih saučestvenički potrzati kao argumente za jednu diskusiju oko nedosadnosti literature koja se piše, stvara i nastaje pod našim podnebljem i koja je istinski naša, neglumljena, nesnobovska. NeKa od tih djela donose izvjesno uzbuđenje, poneko 'znmemiremje za čovjeka, dubok treptaj čovjekova srca, njegov bol ali i njegovu
oloysesupeBesiinenen uenje
Neđavno je u našoj javnosti došlo do. reči o tome kako je
savremen književru
ije sasvim bez ieresa, fila se izvesnom, broju km i čitalaca, zamolivši ih da
mljivosti odnosno nezanimljivo sti
dosadno, Noalazeći. da ovo pitonje ređakcija „Književnih novina” obra-
mika, kulturnih i javnih rađnika
znesu neka svoja zapažanja o zani-
donmašnje literature.
U ovom broju donosimo odgovore iz Sarajeva i Beograda. Ukoliko posle objavljivanja Ove ankete budu pristigla i druga
mišljenja, ređakcija je jevima.
______ ______-__—— _—Đ——
rađost što živi, njegovo odricanje i nezađovoljstvo polovičnim i uslo vnim životom — vegetiranjem ali i njegovo oduševljenje za suštasiven, istinski čovjekov život za čovjeka. Nije to nikakva politirana fraza za poluodrasle naivnjake. To je samo dio, djelić, samo izraz, tog svijeta koji je s8držan između korica tih knjiga. Čitate, angažovani s'e, pokrenuti. Saživljavate se. Poistovjećujete. Ne misiifikujece sami sebe, Pa kako onda može biti riječi o dosađivanju, o ravnođušnosti, O Otuđenju? Jan BERAN (Sarajevo)
Naša savremena literatura nije, dosadna ako je literatura. Ukoliko je, međutim, samo savremena ne mora biti literatura, pa prema tome može da bude i dosadna. I još nešto. Ljudi su nekađa čitali knjige zato što im je bilo dosadno. Danas ih ne čitaju jer misle da će im biti dosadno. Zato mi se ne čini kobnim što kod nas ima savremene literature koja je dosadna, već je daleko kobnije to što ima relativno malo ljudi koji se na ovaj način „dosađuju”,
Božo BULATOVIĆ (Beograd) s
Vremena su takva da jedna dđosadna knjiga može da buđe istovremeno i veoma dobra, a jedna „čitljiva” — loša. pewnavači ovu misao mogu potvrditi stanjem u svojim podrimima: rasprodali su mnostvo knj.ga koje je kritika ozna čila kao loše; knjige velikih pisaca leže u gomilama koje se označavaju kubnim metr:ma.
Otuda je teško odgovoriti na OVO pitanje, jer i ovdje, kao i inače kad je riječ o umjetnosti, ne važi mala matematika koja sabira dva i dva u četiri.
Savremena naša literatura nije „zabavna“, što ne znači da nije zan.mij.va. Ona je katikad dosadna, Što ne znači da je loša. Možda je ona više zanimljiva, vitalna i zabavna u svom generalnom kretanju ka novim istinama i ka novim fakturama. O njoj se još ne smije suditi na OSnOVU pojedinačnih pojava. Razuđena kao naša morska obala, ona pruža pogledu „raznovrsnost koja uzbuđuje. Od Kkriptođepresije do nedđosežnih vrhova naći ćemo na tom reljefu sve nijanse.
Možđa ·je u ovom trenu važnije nešto drugo: nije li naš čitalac (učesnik ankete mora da bude u ovom trenu baš čitalac) malo dosadno komponovan da mor U knjizi naći dio sebe? On zaostaje iza našeg književnog trenutka i njegovo (pa i moje) mišljemje ne mora biti normativno.
Mi imamo seriju pisaca koji pišu za naše unuke — što se može jednako i napadati i hvaliti. Ako su „dosadni” nama, neće biti onima koji će šetati između naših grobova.
IZ DNEVNIKA
ZAČARANI KRUG Utisak centrifugalno bledi, i to me čini manjim. Sve čvršće
oslonjen na sebe, orijentišem se sve teže.
Preciznost vrtoglavice
· pretapa se u mlaku, amorfnu panoramu.
Sad kad sam ravnodušan, mogu · je hod sigurniji, tim mi je pogled kraći.
za vidike. I razloge uopšte.
da hodam odlučno. Ali što mi Sigurnost truje razloge
A što sam pokretljiviji, manje sam angažovan. Pokoran samoin
sebi, gubim sopstveni trag.
POTSETNIK
Služiti se sobom kao tuđom stvarnošću. U epicentru neobjašnjivog, bjti sam objašnjenje. Čistiti reči od tuđih naslaga, dok reči ne postanu stvari.
U snove sipati malo otrova. Jer san je, u suštini,
'sećanje.
Razviti vreme u širinu, presekavši kraja, oduzeti mu koordinate, dok ne i sasvim ljudsko vreme. koja postoje odgovori,
svim lično, Ne postavljati pitanja za koče: od njih se nema knd.
Pojavljivati se u sebi sve češće.
. tači svog postojanja.
podivljalo
mu smer. Rasplinuti ga do postane sveobuhvatno, i sa-
jer odgovori
Svakim se svojim čiaom do-
Uroniti n sebe, izroniti u čovečanstvo.
'
NŠ
Dragoslao, ANDRIĆ
spremna da ih objavi u marednim. bro-
Momčilo M.LANKOV (Beograd)
Razmišljati o tome da li je neka literatura đosadna ili nije može samo neko čiji je svet iznutra opustošen i prazan. To je, pre svega, jedan očajnički odnos Čoveka prema životu. Vrlo često, u takvim slučajevima, u pitanju je nekakva razmažena sujeta koja, optužujući sve oko sebe, želi da opravda sopstveni poraz. Mislim da među pnajljudskije osobine u nama spađa baš taj odnos prema porazu. Odnos prema onom dubokom i često tako neminovnom porazu čije potencijalno prisustvo senči svaki naš napor, svaku nameru i svaku ostvarenost čak...
A literatura, pa i kad je najmanje zanimljiva, ona je uvek nekakva slika vremena, stanja, ne kakva slika života. Razm'ljajmo radije o njenom tematskom bogatstvu (ili o siromaštvu, ako je nekome baš toliko stalo) o njenim dometima, o svakom zmu lepog i ostvarenog , o tome koliko ona znači za čoveka. Jer, đa se razumemo, od kad postoji književnost, uvek je bilo mnogo više slabih, neoriginalnih i dosađnih Kmjga, mnogo više meteorskih pojava od onih vrednih i pravih koje ostaju. Pa ipak nikađa nikom nije palo na um đa pri karakterisanju literature (pa čak ni antiliterature) Uzima za argumenat takve Knjige.
Zato, nikada sopstveno sivilo i pustoš ne uopštavajmo. ! klonimo se laži. Jer kako će onaj, ko nije u stanju da vidi i oseti neku malu lepotu oko sebe, uopšte moći da primeti i nešto. veće?
Meša SELIMO\ IĆ ( Beog ad)
Dosadna je — kađ se prenose tuđi način i tuđa raspoloženja, kad su riječ i slika mrtvi, kad je misao „prizemna. „Marinković mi nije dosadan, ni Desn.ca, ni DaV čo, ni Bulatović · ni drugi: pravi stvaraoci.
__ ——_——__—__ ——- T_—
IZLOG
Times Book
"he New York
DNA.)
Ahmet HROMADŽIĆ (sarajevo) Neosporno je da u svakoj literaturi postoje knjige za koje. će mnogi reći su dosadne Što ne
znači da su i bezvrijedne. U kategoriju dosadnog većina čitalaca neće svrstati takozvanu zabavnu literaturu, ali će zato m i Svrstati i Kafku i Foknera. ini mi se da načinom prilaženja jednoj literaturi manifestujemo i ocjenu o njoj. Naša literatura ima nesreću da joj se bez dovoljno poznavanja, bez čitanja, priljepljuje epi tet dosadnog. Slušao sam često takve izjave koje su sami a8ulori izjava morali demantovati, jednostavnom činjenicom, što se po kazalo da nisu ništa čitali. Ono
što je daleko manje poznato —
jače privlači čitaoca i zato su knjige stranih autora U prednosti a naših, koji su, tu, blizu, na Oku, u nepovoljnijoj poziciji i kod kritičara i čitaoca. Ako tome dođamo širokogruđu reklamu koju bespla tno dajemo većini stranih autora (primer Saganova) i snobizam onda nam „može biti jasno kako naša literatura dobiva epitet dosadne literature. Uostalom, uvijek će postojati oni koji će to tvr diti i zbog toga ne moramo. biti zabrinuti, jer postoje i oni koji misle drugačije. je
Stevan BULATIC
(Sarajevo)
Izvjesni pretstavnici „lakše” knji ževne kritike boluju od toga da našoj ljteraturi poriču zanimljivost. Oni često tvrđe da je ta literatura dala dosta lijepih, ali ne i zanimljivih djela i pri tom se pozivaju na zahtjeve „savremenog Ć.Laoca:. Uvukve uvrdnje mogu se objasniti samo nedostatkom umnih sposobnosti izvjesnog. kritičara da shvati jedmo djelo, za šta je pisac tog djela najmanje kriv, budući da on nije mogao izmijeniti okolnosti koje su Uticale'na izvjesnog čovjeka da se posveti kritici. U svijetlu tog saznanja bilo bi naravno ludo bacati krivicu na literaturu Što često nadđrasta one kojima je sudbina dala u ruke pero da je ocjenjuju.
Sa svoje strane . ja bih između zanimljivog i lijepog rado stavio znak jednakosti, jer pretpostavljam da svaki normalan čovjek uživa u Ijepou i da IJepota ne može biti dosadna. Naša literatura ima svoje ljepote, koje ne nalazim u literaturama drugih zemalja, što ne značj da one ne posjeduju svoje ljepote, koje ne najazim u našoj literaturi. Prema tome, uvjeren sam da je naša literatura isto toliko zanimljiva koliko i literatura ma koje druge zemlje.
džerald, nasuprot Seneki i Tenisonu, tvrdi da vreme iđe u pravcu budućnost-prošlost. Najprihvatljivijim tumačenjem on smatra Eliotovo: vreme je pretstavljeno kao točak, kao stera koja se okreće, penje, spu-
obrazinme, pariske
oma poznata sa Onaj tajanstve: Pid ao
Bastilje nije niko glavom Molijer. Molijera je crkva gonia zbog njegovoB komad. sTartif«, u kome je Žžigosao lažne ' bogomoljce, da je prema njemu u toj mržnji crkva išla dotle đa Je tražila čak i njegovu glavu, ali tađanji francuski kralj Luj
da je XIV, „koji ga je lično. mnogo voleo, uspeo da ga osudi samo na
takozvanu građansku smrt. Za”
ista, ubrzo potom jednog dana'
Molijer je naglo »umroć posle jedne pretstave, Iste večeri po njegovo telo došla su dva kraljeva musketara i jeđan kaluđer, Za koga su posle pričali da ni najmanje nije ličio na svešteno lice, ı odneli Molijerovo telo đa sa“ hrane. Njegova žena, koja je takođe bila nešto slaba te večeri, nije mogla ići na pogreb. A kako se vojnici i onaj kaluđer više nisu pojavili u Molijerovoj kući, niko nije nikađ ni saznao gđe je Molijer sahranjen.
ubrzo posle Moljjerove smrti, na neki tajanstveni način, nestali su i svi njegovi rukopisi, njegova pisma i koncepti neđovršenih dela nestali sU takođe.
Ima više interesantnih pođataka da je »Gvozdena obrazina« Molijer. »Gvozđena obrazina« putovala je čak u strogoj pratnji po Francuskoj. Zna se za njenu maršrutu i ona se poklapa u tančine sa putovanjem Molijerove pozorišne trupe dvadeset gođina ranije. Dalje, jednom prilikom, kad je »Gvozđena obrazina« bila u jednom zatvoru na obali neke reke, ispod kule u kojoj je ona bila zatvorena, jedan stari pastir čuvao je svoje stađo. Odjednom pastir je viđeo da je kroz prozor te kule izbačen jeđan metalni tanjir, koji je pao neđaleko od njega. Pastir je uzeo taj tanjir i odneo ga starešini zatvora. Kad je starešina viđeo taj tanjir i na njemu. neku zabelešku oštrim predmetom urezanu, zapitao je pastira da li je pismen. Na negativan odgovor staroga pastira, starešina je odgovorio:
— Mivali boga što nisi pismen, to ti je đanas sačuvalo glavu!
Nekih 50 godina docnije, kađ je ministar unutrašnjih poslova kralja Luja XIV umirao, njegov unuk, poznati književnik iz početka XVIII veka, pitao ga je da li zna nešto o tajni »Gvozđene obrazine«, jer on je poslednji koji to još može odgonetnuti. Stari ministar je odgovorio:
— 'ro je velika tajna, koja mora sa mnom otići u grob. Ali mogu ti reći samo toliko, đa za ličnost. koju je skrivala »Gvozdena obra=zina«, zna svako dete u Francuskoj, i ona će biti poznata i Voljena dok buđe bilo posleđnjeE Francuza.
Zar sve to ne govori đa „je »Gvozđena obrazina« bila — Molijer! Možđa će se sada, tri veka posle smrti Molijera, ipak ot kriti tajanstveni veo sa njegove
prave sudbine ...
N. TT.
Tnamia
ug jednoj od poslednjih sveski moskovskog časopisa »Znamjae (Zastava) J. Knipovič objavljuje obiman prikaz Knjige kritičara” Vv. Percova »Pisac i nova stvarnost«. Prenođćimo njegovo razmatranje O uticaju stvaralaštva Valerija Brjusova i Aleksandra Bloka na savremenu sovjetsku poce» ziju:
»O neposrednom Uticaju stihova. valerija Brjusova na poeziju nas šega društva, na starije. sredovečne i mlađe pesnike, tokom četiri poslednje decenije, ne može se govoriti, jer takav uticaj, jednostavno, ne postoji . Ipak, nema ni na)manje sumnje: u isto+ riji ruske kulture, one pre revolucije i sovjetske, Brjusov je ostao Čvrsto. Ostao je ne samo. kao idol i inspirator svojih mla» đih savremenika, na čelu sa Blo~+ kom i Bjelim, ne samo kao »najkulturniji književnik U Rusiji« prema rečima Gorkog, — ne samo kao dobar pesnik »za ograničen broj ljudđi«. On živi i kroz delatnost »brjusovaca“, tj. starijeg pokolenja sovjetskih filologa i pi• saca koje je odgajio, on živi s krugu onih pesnika koji na đoličan način, poštujući svoj časni zađatak, reprodukuju na ruskom jeziku poeziju bratskih narođa. (Knipovič misli na poeziju narođa u sklopu SSSR-a i dovodi to u vezu 5 jednim delom Brjusovlijevog aktiviteta, a pre svega, zacelo, 83 njegovim prepevima iz jermenskog pesništva.) I. najzad, on živi kroz ono uzvišeno poimanje književničkog poziva, kroz najuporniju strogost prema sebi samom koju je preuzela iz ruku najboljih umetnika prošlosti naša sovjetska literatura.š
Mnogo neposrednije đeluje na našu poeziju Aleksanđar Blok. Ovo delovanje je složenije nego što to izgleda pojeđinim prouča» vaocima Književnosti i kritičarima koji ponekad uzimaju kao dokaz Života Blokove poezije u našoj literaturi — ono površinsko, vlastitim iskustvom nepla=čeno uzajmljivanje intonacija šte ih je prvi pronašao Blok. Iz OVOga ne treba izvesti zaključak da u našoj poeziji nema tragova veze — neposredne, bliže, one što nije rođena u unutarnjem sporu sa Blokovom poezijom. Meni se čini da se takvi tragovi laka mogu pronaći u stihovima mnogih naših liričara: Olge Berholc i Semjona Gudzenka, Sergeja Orlova i Mihaila Dudđina. Ali je ješ . zanimljivije to da podzemni izvoOri Blokove poezije ponekađ pa „pajaju i one umetnike koji su veoma udđaljeni od njega PO svo joj celokupnoj poetici.«
»Naprimer, N. Tihonov je 'šae putevima veoma udaljenim od puteva stvaralaštva Bloka. Ali
krajem triđesetih godina visoka lirika »Iznenadne radosti« odjeknula je punom snagom u visokoj lirici »Čarobnog nemira“.
.Z.
__L_L___O___ O ________________----——— ——”
Le (Cahtiers da Sud
Review
Problem toka vremena ođavno se razmatra u literaturi. Vreme teče, leti, korača, juri — u jednom pravcu. A na pitanje, koji je to pravac, literatura daje različite. odgovore. Tim problemom bavi se Fiobert Gorham Dejvis, profesor Kolumbija univerziteta i književni kritičar, u jednom od poslednjih februarskih brojeva.
"U prvi mah čini se đa taj problem mne postoji. Vreme teče iz prošlosti ka budućnosti. Dolazeći događaji su U buđućnosti, oni se približavaju, postaju sađašnjost i kad prođu oni su u prošlosti. Takvo je bilo „shvatanje vremena sv. Avgustina: »Doći će vreme khađa ćete požaliti ono što ste učinili«.
Pretstava o vremenu kao reci podjednako je POO AO jer ako je reka Vvremi sačinjena od minuta, časova, dana, ona teče iz budućnosti ka prošlosti, a mi: stojimo na obali, ili još bolje, u samoj reci, i osećamo Kako tremuci prolaze; ako, međutim, uđemo u čamac i pustimo se miz tok, reka vremena menja svoj pravac, postaje »napred-ploveća struja vremenma« o kojoj je govorio 'Trenison, a i Seneka: »Vremne se Kotrlja brzo napred, a sa sobom. kotrlja i bas«. Obale prolaze, sad one pretstavljaju prolazne tremutike Života.
UW Velikom Getsbiuć Skot Fic-
šta, kreće napred i natrag, a u nmjenom centru nema kretanja, tamo je ljubav, »sama nepokretma, ali uzrok i posledica sveg kretanja. Ali u tom slučaju sfera ne pretstavlja vreme onako kako to čine ljudska bića koja se kreću od života do smrti!
B. A. P.
Mercure de France
U prošlom broju objavljen je interesantan napis o novom trsgu za Molijerovom pisanom zaostavštinom (rukopisima, beleška-
· ma, pismima) za koju se zna da
je postojala, ali je posle njegove iznenadne smrti na „pretstavi „Uobražemog bolesnika« nestala bez traga. · ,
Povodom ove beleške nije bez interesa potsetiti se na činjenicu da danas ne postoji nikakav rukopis Molijerov, osim nekoliko njegovih potpisa na zvaničnim dokumentima njegovog pozorišta. više francuskih istoričara pisaıo Je više puta o Molijerovoj taJjanstvenoj smrti, jer niko nije prisustvovao | njegovoj gahrani, tako da se uopšte ne zna za nje-. gov grob. Jedan od francuskih istoričara, Funk-Brentano, išao je čak dotle da je nagovečtavao da
Zan Byvren napisao je veoma zBnimljivu belešku povođom objavljivanja, na francuskom jeziku, Hajđegerove studije »Šta podrazumevamo pod mišljenjem?« Između ostalog Bren kaže:
»Govoreći „o dubokom utisku koji Je dobio u svoje vreme slušajući Bergsona ma Koležu de Yrans, Etijen Žilšon pominje đa je samo još jednom imao to isto unutarnje uzbuđenje, kada je 195% godine slušao Martina Hajdegera. »Bila je to zaista prava slika Živog filosofa koji glasno misli pred nama, ali za sebe, i kao da mi tu uopšte nismo«. A takav je utisak koji se dobija i čitanjem OVOB pređavanja koje je Hajdeger održao 1951 godine o pitanju »Šta mi podrazumevamo pod mišljenjem?«
Glavni, prvi deo ove studije je razmišljanje o Ničeu, i još preciznije, o temi Večnoga povratka i o Natčoveku. »Pustinja se širi«, kaže Niče, reč proročanska, i koja izgleda da je neaktuelna, ili bolje reći prevaziđena u vreme kađa nas istorija i nauka pretrpavaju svojim ubeđenjima. »Ali, odgovara nam Hajđeger, čovek neće naći odgovor na pitanje šta je istorija idući putem istorije,
niti će u samoj nauci naći odgovor šta je nauka, jer »nauka ne misli«.. Suština nauke je nepristupačna nauci, ona je rezultat samo čovekove misli«,
NT:
ČASOPISA
_L_____________________ ___-__-—-——- —dđ- -4 M>Z>—
The London Magazine
Jedan od najpoznatijih engleskih Mritičara, Džon Vejn, u fe bruarskom broju ispituje razloge i suštinu jeđnog čudnovatog lj” terarnog fenomena. Taj fenomen je savremena drama u stihu. Da bi odgovorio na pitanje: zašto se i danas pišu drame u stihu? on analizira drame svojih savre“ menika, »Dži Bi« Arčibalda Mek Lejša, »Helenu u Egiptu« Hit Stabsa, radio-drame Džordža Bar“ kera i »Starijeg državnika« T. 5. Eliota.
Sem odgovora da ne postoji razlog zašto se drame ne bi pisale u stihu, Vejn jednim od glavnih uzroka za to smatra literarnu nostalgiju, čežnju za Šekspirom
Drame u stihu njsu uvek na? ročito poetične, a razlog zašto sU u stihu više se pravda običajem nego smislom. To dokazuje Šilerova »Marija Stjuart« u prevo du Stivena Spendera. »Čekajući Godđoaz nije u stihu, ali zaslužuje da bude nazvana poemom pre DO Šilerova drama. i
Kod Eliota pitanje se uopšte ne postavlja: stih je toliko pri rođan da se ne pomišlja đa. bi ličnosti mogle đa se izražavaju na drugi način.
Ezra Paund govori da je »VvĆlika literatura jednostavno jezik opterećen značenjem „do najvišeg mogućnog stepenaa Ta formulacija se u potpunosti može ' ođno” siti na Eliotovu i Beketovu dGra” mu. »A dalje ne treba ni istra“ šivatie — zaključuje Vejn.
KNJIŽEVNE NOVINB