Književne novine
'izet SARAJLIĆ ~ DVE
Domovina. Ljubav. Zvezde. Protivnici. a
(9. VIIT. 1960)
MONOLOG ZA LAKU NOĆ | ___Ali zar vam je zaista svejedno: s kojim će sutra čuperkom, -__Koga de voleti vaša kći? Ko će Tdete, zaljubljeni, kroz leto: i. o. svemu, tom -, (Njima. ni na kraj pameti nije da vas proglase ludđakom - Idete, zaljubljeni, kroz leto...
Pa otkud onda ovaj cinizam”?
U kakvo smo, mila moja, ovo stoleće zalutali? ad Ali ne! Ako su u ovom stoleću onako nesebično na bunkere
~ onda.zngči da se u njemu isto. tako.nesebično može i voleti. Jef sve'što jeste tu je. U njegovom paklenom trajanju.
Ovo je jeđino stoleće u kome ću bolovati od
Ovo je jedino stoleće u kome mogu đa ti kažem Volim. :# njemu svi moji rokovi. 8vi okovi. Svi rastanci. Svi lanci. Sve moje veze sa svetom. Sve breze, Sve presuđe. Sve laži. Zadržimo ovo stoleće još barem mekoliko večeri.
A onda zajedno s· nama. nek. ide u otpad ili u muzej!
9. VIIT. 1950.
Već naglas su te kišama recitovala. moja, predvečerja. Već ništa u mom životu nije bilo važno tako kao ti. Već sve oko mene je bilo samo deo mog: opšteg. mita o tebi. Već nijedan drvoređ kojim si prošla nije se zvao prosto
Već sve je znalo đa ćeš doći. 8 nebom bpločnici već su se u život kladili da, si negde tu. Buđućnost je imala hiljađu imepa i tek poslednje bilo
Budućnost je već oponašala tvoje pokrete i tvoj hod.
PESME
još nerođenim, leći vaš sin? joj posvećivati horeje |
i jambe? . || razgovarate. s makovima.
ni pijancem.) jurišali naši mržnje,
„od vernosti,
drvored.
je usamljenost.
Iz mračne komore fofoaparata, rođio se film: mnajpre ćutljiv ali nestalan obilazio je svet Dprikazujući kratke fragmente ŽiyoOta koji se živeo prvih godina našeg veka. To je film-dokumenat. Dokumenat, u slikama. Njegova prva umetnička inspiracija raća-·Ja. se, M. elementarnom životu,
ı Ona je bila kratkog đaha, nema, nama sada, smešna i naivna. BvIha filma toga vremena bila je pre svega đa razonođi, da nasmeje, ali tu i tamo zaćinjale su se parodije dđubljeg smisla, Kritike civilizacije i tehnike, satire na ljudske karakterne mane. Će-
sto je film imao i socijalno obe-.
ležje: kamera je stajala, na strani »poniženih i uvređenih«a -— i te filmske storije postajale su sve bogatije, sadržajnije. Treba odmah pretpostaviti da je film i u tom svom »dečjem dobu«d Dio pođ uticajem književnosti, sli su njegove mogućnosti pile isuviše skromne da bi se Dpri-„hvatio interpretacije književnih dela. Veliko bogatstvo tema za film ostajalo je skriveno i nedostupno između korica knjiga. Tolike slike života, ljudskih likova i sudbina Ppočivale su u bibliotekama, u njihovim tam-
| KNJIŽEVNE i NOVINE
S ı društvena pitanja Š Redđakcioni odbor:
SOS
” Bora Ćosić, Slavko Janevski,
9 dr Mihailo Marković, Slavko
'Mihalić, Peđa Milosavljević.
Tanasije Mlađenović, Mladen
Oljača, Vladimir Petrić, Đuza
Radđović, Izet Sarajlić, Vladimir Stamenković
Direktor: TANASIJE MLADENOVIĆ
Urednici: MILOS ı BANDIC PREDRAG PALAVESTRA
Odgovorni urednik; CRDOMIR MINDBEROVIĆ List Izdaje Novinsko-izđavačko preduzeće •Književne novine«. Beograd, Francuska 7. Redakcija: Francuska ",. tel. 21–000, tek. račun: 101=707-1-208 List izlazi svakog drugog pet-“ ka, Pojeđini broj Din. 30. Godišnja pretplata Din, 600, poluođišnja Din. 300, za tnostranstvo dvostruko Rukopisi se ne vraćaju Tehničko-umetnička oprema: DRAGOMIR DIMITRIJEVIC Stampa •GLAS•, Beograd. Vlajkovićeva 8,
Goo r Zoom Soc ogono&So6GGODGoOrS8 7 SSgeGo96GSeOCOGS5OG
OC
=5%a0S5SogonSsDenrsrEmDO5OpesSs6OovepZopoosezagae GOD SG O OS&OROSOe&OOR 25
2028
SC352% eEGSSST
O |
nim ođajama i mašti ljuđi. Film je bio prepušten sebi.
Prvi moapisani filmski scenario pretstavljao je muačajan Korak ka literaturi. Tako je ujedno stvoren i nov književni rođ. Potcenjivan i vređan ođ pisaca, scenario-skitnica „pozajmljivao je 1 krao, snalazio .se kako je znao. To pastorče literature sa pronalaskom tonm-filma postalo je njegov nezamenljivi saradnik. Njegovom smo zaslugom na ekranu prepoznali prva Književna dela. Tađa se javio problem.
iz godine u gođinu povećavao se broj filmova snimljenih po književnim delima slavnih Disaca. Ali najčešće takvi filmovi nisu zađdovoljavali ni kritiku ni publiku. Toliko smo puta imali prilike đa čujemo proteste Kritičara i ostalih sineasta pri ekranizaciji bezmalo, svih dela, bilo klasične ili savremene literature. Govorilo se i pisalo da je film izneverio veliku Šekspirovu reč, đubinu misli Dostojevskog, lucidnu „psihologiju SBtenđala ili neposrednost i istimu jednog Hemingveja. Gotovo jednoglasno svi ističu: gđe je tu pisac? gđe je tu njegova poetska vizija? njegova, misao? Jedan od najuniverzalnijih umetnika „savremenog sveta, Žan Kokto, na pitanje, koja bi literarna remek-đela želeo da vidi na ekranu, odgovorio je: »Nijedno, jer smatram da je to
· gotovo nemoguće. Mislim đa je
lepota jednog literarnog dela pre svega u stilu, u načinu pĐisanja jednog autora. Trebalo bi zato preneti na film taj stil, taj način pisanja. Je li to mogućno? A ako nije — ostaje samo fa-
'bula...« Kokto je umeo da od
jedne literame materije stvori dva filma: »Orfej u paklu« i
Orfejev testament«, ali mu: je
ta materija poslužila samo kao iđeja pomoću koje je mogao da
· nam iznese svoj pogled na svet,
na život, na umetnost. _ Kokto daje filmu ođrešene Tuke. Pilm hara po literaturi,
traži teme, misao, ideju. Pisac- ·
scenarista krade po sopstvenoj kući: u njega sumnjaju, „mrže
ga, ali on je uhoda koja čini,
usluge i literaturi i filmu. Bilo je filmova i boljih i gorih od književnih dela iz kojih su mastali, ali nijeđan još nije Nnapravljen koji bi im bio veran. Njihova saradnja zasnovana Je na neverstvu. Film i literatura
.su dve raznorodne umetnosti:
oni se ponašaju kao putevi koji se ukrštaju da bi se zatim žzauvek razišli. Zato treba reći da je pri filmskoj interpretaciji literature važan i primaran samo njen duh, njena struktura, a ne striktno poštovanje reči i dela. »Kada jedan režiser uzme literarno delo — kaže Roberto Roselini — kada pokuša da ga Dpriređi za ekran, da promeni nje-
REČPO REĆČ-ZAGO!I
| | 10—19. VITI. 1960
Čini se da postoji jedna reč koja se određenog dana najčešće izgovara. Ona je dokaz da ljudi, koji inače imaju malo zajedničkog,
. nekad misle o istim stvarima i govore o istim.
željama. Dočuti tu reč hije baš lako, jer se ona u govoru gubi, pojavi se pa nestane, đa bi opet bila izgovorena na drugom kraju građa. Po tome je ona Slična ponornici., : Ipak, ima dana kada izgleda da svako go-
vori o svome, kada se ne događa ništa mačajno, ništa što interesuje više ljuđi. Tađa svako
·priča o onome što je njegov život, prepričava
što je viđeo i čuo, ili se ispoveđa. I onđa se uvek sluša onaj ko najglasnije govori, makar njegovo pričanje i ne bilo z i nesvakidašnje. I ne mogu se staviti dlanovi na uši. Neko priča, otkriva, svoj život, a to opet liči na zagonetku. )
—
*
U trolejbusu za Zemčtm. Žena u crmoj haljini, na ramenima malo izbledđeloj, stoji kraj konđuktera, i ne obazire
* se na one koji prolaze poređ nje i guraju je.
U jednoj ruci drži mali, crni novćanik pa ga
premešta u drugu ruku, da bi o rukav obri-
sala omojeni dlan. I priča kondukteru: ~
»Samo ove karte držim u rukama, a mo-
ram, rešila sam da se već izvučem iz Oćoravila
a ono se pokaže da negde za
našla nešto, ali se gazđa ai ea mu u Oomu sobu doveđdem nekog ko da umre, pa 'da mu
.
puta sam mislila da mi je ovo poslednji put i ova karta, ne mam gde sam je zaturila. Može i kontrola da naiđe. Ne, znam, opet ne znam, & kako da znam one koji će SKOTO đa umru, ko da je to lako znati«. '
· Veče. · ı
U bileu »HLimovac«a. H
Dva ili možda i prijatelja stoje za šankom. Jeđan je u košulji, a drugi “drži kaput preko ruke. Priča, onaj u košulji.
»Znam kako bi bilo, ali ti kažem da ne miogu. Evo ti lične karte, proveri đa sam 9bOsanac. Rođen sam na reci i to kakvoj reei, predratni stoparac da nađeš u njoj. Nije to vođa ko ova ovde. I jeste đa je nedelja, i znam sve ne moraš da mi pričaš, ali moram to da uradim.' Nema ko drugi. Onaj jedan koji bi to mogao, otišao je na gođišnji odmo?”, ima čovek đopust ko što je red, ko što si li imao, ko svi ostali. I on otišao i zato ja me mogu da maknemc,
»Pa dođi predveče«, kaže onaj s kaputom preko ruke.
- »Ma ne vredi, sunce greje preko celog dana, na takvom smo mestu. Moram izjutra da stavim platno, pre sedam sati. Pa onda da ga skinem u podne i da ga premestim na drugi, izlog. Od četiri posle podne već greje S druge strane. Taman dok oftspavam posle ručka. Posle moram opet. I to samo toliko kolko da svratim ut bife, a onđa pre seđam da skinem, Sunce sađ rano zalazi. Vidiš koliko je okraćao dan. A mam Kako bi bilo, đa mi i me pričaš. Ali, takva ti je klima. I to je preko leta, A u ostalo vreme ne može bolje biti. Malo ovđe, malo onđe, ništa se ne primećuje a ti sit. Ko kađ mezetiš. Pa kaži, svi mi to rađimo«. '
~
· |
Oni koji na ulici govore glasno često puta to čme samo zato da, bi bili primećeni. Valjda im je to zbog nečeg potrebno. I sve Što kažu često izgleda jednostavno i pojmljivo. Pa ipak je to neka zagonetka.
Dragoslav GRBIĆ
gov jezik — taj režiser je od tog literarnog dela napravio nešto novo, — jedan drugi vid Uu-
metnosti. On je, ustvari, uzeo ideju, liniju priče da bi na njoj gradio film, a ideja ili linija priče je uvek nešto više ili manje sporedno u literarnom delu. Važna je obrada, kako u literaturi tako i u filmu«.
Isti se problemi javljaju Dprilikom ekranizacije domaćih literarnih dela. Kođ nas se, naprimer, smatra da je Nušićeva literatura veoma pogodna za ekranizaciju. »Gospođom ministarkomc« u režiji Žorža Skrigina učinjen je prvi takav pokušaj, pa ipak je taj film napadan sa svih strana. Govorilo se o tome koliko je Skrigin izmeverio Nušića. Govorilo se zatim i o iz»
Teme za diskusiju
neverenom Steriji u »Diližansi snova«&. U tom pogledu bolje sreće bio je film pravljen po romanu Sime Matavulja — »Bakonja fra Brne«, ili dva filma pravljena po pričama, Antonija Isakovića. Znači, problem adapti ranja literature za film nije tako jednostavan kao što izgleda na prvi pogled. Zašto se inače naši pisci ne bi dđosetili da pišu scenarija po sopstvenim novelama (Marinković, Desnica naprimer) ili romanima (Davičo ili Andrić)? Naša literatura ,naravno nije tako bogata kao neke strane — ona sama po sebi ne nudi naročito mnogo mogućnosti da bude ekranizovana. Ali zašto se onda naši pisci veoma retko usuđuju da pristupe pisanju Orjginalnih scenarija za film? Za-
MUŠIĆ: — NIJE NI TAKO LOŠE ŠTO ME NEMA 'U OVOJ OŽALO-
ŠĆENOJ PORODICI!
(Karikatura A. Klasa)
LITERATURA I FILM
što se naša scenaristika još nije razvila do željenog kvalitetnog nivoa? Da li· zato što u njoj preovlađuju literarna shvatanja, — kao što misli Igor Pretnar i to »kako u kreativnom tako i u analitičkom procesu. Očekivali smo — kaže on dalje — da će glavni zadatak na tom području obaviti naši literati, ali smo u tom pogledu doživeli razočaranje. Naravno ne Što se tiče učešća pisaca u scenarijsko stvaralačkom rađu, već sto se tiče kvaliteta njihovog rađa. Većina profesionalnih literata smatra naime, da je za uspešno Dpisanje scenarija dovoljan njihov talenat i njihovo literarno iskustvo. Oni prenebregavaju Ditanje specifičnih zakona filmske dramaturgije i filmskog jezika, kao i dijaloga«.
Problemi se nameću jedan za drugim. Ima, ih mnogo. Pa ipak, u okviru ovih. naših razmišljanja o odnosu litetatura — film istakli smo dva osnovna: problem ekranizacije literarnog dela i problem učešća književnika u pisanju scenarija. Naša kinematografija danas, više nego ikoja druga, oseća svu težinu OVOg zađatka. Šta da se radi? Scenario je kao književni rod kod nas gotovo sasvim zapostavljen. Snalazimo se nekako, kritikujemo, osuđujemo. Pisci su „protiv ljudi sa fima, ljudi sa filma bacaju krivicu na pisce. Problem je akutan i njegovo rešenje značilo bi izvesnu renesansu mašeg filma. Bar u tematskom, sadrža,nom, iđejnom smislu. Znači, pro blem je u temama našeg života, koje su delimično sadržane u delima naših savremenih pisaca, nli problem je i u temama koje će biti napisane neposredno za film. Primeri koje nam daju značajna književna imena opravdavaju naša nastojanja. Zar ŠOlohov nije lično učestvovao u stvaranju 'jednog remek-dela savremene sovjetske kinematografije. koje je niklo iz njegove priče? Pisao je scenario za Bodnarčukovu »Čovekovu sudbinu«. '"Penesi Vilijems prerađio je za film svoju dramu »Tetovirana ruža, imajući u tom poslu na umu čak i glumicu Anu Manjani. Fokner je učestvovao u stvara nju filma »Krik i besa DO svom istoimenom romanu, Prever i Marsel Karne gođinama su sarađivali stvarajući najbolja dela svetske kinematografije. Primera ima bezbroj. Scenario je danas već odrastao i pomalo drzak dečak koji traži svoje zasluženo mesto.
Izgleđa da je našim piscima potrebno malo više smelosti i malo manje potcćenjivanja da bi se izbegla opravđana primedba o njihovom slabom učešću u razvoju domaće filmske uniji nosti. Irma PLIS
Olimpiski vekovi
_ Nastavak sa 1 strane !
je čitav prostor okruživalo rj hiljađe statua. Svake četvrte go dine, pred pum „mesec u julu, Helanođici su slali hiljade · snika do najudaljenijih grčkih kolonija đa objave početak o. limpiskih igara. Istoga časa utr. nuli bi bojni pokliči, oružje bi se pretvaralo u hrpu nepotrebnih stvari i Grci, tako prožeti su. protnostima i rainim užasima, prekidali bi sva neprijateljstva.i Rkretali u Olimpiju.
Tamo su zaboravljali na rak i teško onom ko bi prekršio pri. mirje. Spartanci su to jednom radili i dugo ni 3 njihov čo. vek nije ugledaO veličanstveni spektakl, Olimpije. Ksaerks, taj neobuzdani vlađar, nije se USU.
dio da naredi svojim trupama .
da prekrše »sveti mir. »Sveti mire — tako su Grci avali primirje zbog' olimpijada, Ciceron je jednom prilikom rekao: »Ni jedan rimski vojskos
' vođa, koji se vraćao u punom
triumfu, nije dobio toliko časti i poklona kao ma koji pobednik u Olimpijit. Treba li još ma šta dodati ovoj tako visokoj oceni jednog slavnog savremenika e limpijađa. Btari svet je obožuvao: olimpiske pobednike. Bili su o basuti obiljem poklona, a grad čiji bi stanovnik bio dvostruki pobednik rušio je svoje zidine, »jer je za odbranu dovoljan ta kav atletaa. A. šta je bivalo s O nim koji bi se na nepošten način domogao maslinove pobedničke grane? Bio bi prognan i osuđem na večno lutanje svetom. Čak se i majka odricala takvog sina.
Uništavajući mnogo šta u GO koj, Rimljani su načeli i veliki olimpiski duh. Doduše, oni su Olimpiju otvorili svim narodima Mediterana, ali su uveli takav brofesionalizam da su se sve više i više ostvarivale Euripiđove Teči o prolasznosti sportske slave: »Kao mladi sportisti žive u riaj« većem sjaju, idoli su građova i ljuđi; a kad naiđe gorka starost oni bivaju odbačeni FEso iznošeni i nepotrebni kaputi«.
Ali, prolaze vekovi i intereš za antički svet počinje da pro žima modernog čoveka. Iz ruše vina, iz pepela i zaborava, ispod
gaslaga lave i zemlje počela je .da niče materijalna antička kuk
tura i njen duh: Devedesetih godina prošlog veka sveb se ponovo setio olimpijađa i'Olimpije, shvativši đa ı ta iđeja može korisno da posluži mođernoj eri,
Čovek kome savremeni svet duguje obnavljanje olimpijada bio je jeđan Francuz — Pjer de Kuberten. Ponet oduševljenjem za ovu divni: ideju starih Grka, on je krstario zemljama i, posle mnogo razočaranja i zatvorenih vrata, uspeo da obnovi igre. U moru argumenata kojima je pot sticao na obnovu olimpijada, rekao je i ovo: »Delfi i ileuzi su samo svetilišta; Termopili su ovekovečili imena heroja} Akropolj govori o istoriji velikog grada; ali samo Olimpija simbolizira čitavu jednu civilizaciju koja je iznad nacija, heroja i gija«.
Koliko je tu simbolike i gotovo uzvišenog ceremonijala! I danas olimpijađe „pretstavljaju četvorogodišnji periođ «čiji se početak uvek iznova obeležava velikim sportskim i umetničkim igrama. Svake četvrte godine ta veličanstvena svečanost pred OčIjma čitavog sveta počinje u maloj Olimpiji. Grčke devoikoe, pomo• ću sunčanih ogledala, pale vatru na onom istom kamenu gde je i pre dvadeset-triđeset vekova gOreo olimpiski plamen. Tada po činje krstarenje zapaljene bukti nje do grada u kome se održa» vaju igre. I, kada, uz klica nje gledalaca i odlučan pozdrav hiljada sportista i zastava, bukne plamen na tronošcu stadiona,.l svet prhne jato golubova da javi radosnu vest početka nove olimbiske ere. .
Od tog trenutka pune tri nedelje traje taj veliki spektakl. A onda dolazi tužan trenutak kađa igre moraju biti završene.
Tako nastavlja da živi jedna iđeja koja se još pre trideset Vekova začela u Grčkoj. Da ii su sanjali ti ljudi da će njihovo delo živeti toliko, dugo i postajati sve veće i sjajnije ukoliko je više prolazilo kroz vekove raza” ranja i uništenja? Kako je mo: ralo divlje udarati Fidijino srce u trenutku kad je gledao dovr Bšenu statuu Zevsa — „jedno D sedam čuda antičkog sveta. On Bigurno nije ni sanjao da će na tom istom muestu, petnaest VE kova kasnije, ležati jedno srce jedno mrtvo a uvek Živo Srce. · to srce, ugrađeno u spomeni olimpiskim igrama, koje leži U pravo tamo gde mu Je i mesto, živelo je u grudđima, osnivača mo? dernih olimnpiskih.ivnynm — Pjera de Kubertena.
Branko SARIĆ ,