Književne novine

7

Savremeni jugoslovenski roman sve više gubi osnovno znacenJe romana, njegove obuhvatnosti, poniranja, dubine i izražajnosti. Dok nam se na jednoj strani nemilo nameću izvesni »mođerni« romani, gde je modernost, nažalost, pod znakom Ditanja, puni eksperimenata, krcati pokušajima ispovesti koje govore sve što piscu najčešće padne na pamet, dotle, s druge strane, on i dalje ostaje u granicama, našeg starog realističkog: romana, sa, dosta faktografskog, detaljističkog i deskriptivnog, a ne retko i monofonog. Sve se to čini đa bi se ostvario ambijent vremena, da, bi se dočarala, atmo sfera, pa su otuda i zahvati najčešće površni, neceloviti, nepove. mani i svi ti tekstovi deluju kao hronike koje liče na nekakva Diščeva prisećanja. Za dobar deo naših savremenih romana najbolje je ako zadržimo naziv hronika, pođ uslovom da se za, nekolicinu to ne shvati kao potcenjivanje, već kao nastojanje vemog odraza „vremena i ljuđi u tome vremenu koje pisac Želi đa prikaže. U pitanju je samo kako je autor prišao izabranoj problematici, kako ju je obradio i koga, je ođabrao za no'sjoce, protagoniste onoga što je želeo da kaže i prikaže. Tu je, čini se, momentano i osnovni problem.

Na ovakva, razmišljanja navodi novi roman Augustina Stipčevića »Cesta nema granica. Kao možda ni za čija, za njegova dela, najbolje i najtačnije odgovara termin hronika. Dosta hroničarskog: elementa, imaju i njegove pripovetke u knjizi »Na granici, od kojih, po tonu i načinu pripovedanja, odvaja se jedino novela »Susret«: toplija je, nežnija, čak i sa, nizom psiholoških zahvata i obrazloženja.

»Cesta nema granica« drugi je roman Augustina Stipčevića, ali takav koji se ne može i ne sme promatrati odvojeno od prošlog ()Glađ. na, ledini«), koji je, Ustvari, bio prvi deo trilogije ili tetralogije o Zadru, njegovoj Okolici i svemu onome Što se u ovome gradu „zbilo od početka Prvog svetskog rata do Oslobođenja. »Glađ na ledini« obuhvata periođ Prvog svetskog rata na dosta širokom planu i njime jć Stipčević, na realističko-hroničarski način, dao celovito delo O iednom nemimom „vremenu i mestu, uzimajući svega, nekoliko ličnosti, ali karakterističnin, OSObenih i samosvojnih, „ddovoljnih da reprezentuju svoje „vreme, prilike i iznesu piščeve osnovne koncepcije o svim tim događajima u prošlosti. U tom romanu Stipčević je doista hroničar, rninuciozan, detaljan, čak suviše detaljan da, recimo slobodno, zamara. U ličnosti Ludra, neukrotivog:seljačeta koji se snalazi u svim situacijama, i koji je Svestan da je to vreme njegovo vreme koje on treba, mora i Žeil da, Iskoristi, jer je neponovljivo, prikazan je sav haos društvenopolitičke poremećenosti „jednoga mesta, čak i jedne pokrajine, ako se delo šire promatra. Luđro je prevrtljiv, ali oprezan 1 svakoj situaciji ume da se prilagodi, pa otuđa i onaj njegov uspeh u Životu; on zna šta hoće! Drugi deo »Gladi na leđini« daleko je bolji i životniji od prvog, celovitiji je, skladniji, mada je Stipčevićevo pripovedanje u čitavom romanu nekako epski široko, pomalo suho i zamorno, Iako Su, dakle, neki momenti ostali i neobjašnjeni, neiskazani, prekinuti, samo |~pmnabačeni i nagovešteni, preko njih se moglo (i moralo) preći pod pretpostavkoniı da će, naknadno, dobiti svoje punile mesto u sledećem. delu, drugom delu najavljene trilogije, koji 5e, najzad, nalazi pred nama.

Roman »Cesta nema graruca“, kao i »Glad na ledinic, interesantan je svojom tematikom. Poseta D'Anuncija Zadru i osta-

VINJETE U OVOM BROJU IZRADIO BOGDAN KRŠIĆ

ENJIŽEVNE NOVINE

HRONIKE / STIPČEVIĆA

1o Što je usledilo posle toga čine osnovnu okosnicu dela. Ludro je i ovde ostao glavna ličnost. Taj nepismeni čovek, otac borodice, ljubavnik i »politićarć, koji je vešto i smišljeno iskoristio smenu vlasti, odlazak austriske i dolazak italijanske, odjednom iskrsava pred čitaocem u redovima ardita i talijanaša, beskrupulozan i samoživ. Prevrtljivost je glavna i jedina crta, njegova karaktera. Stipčeviću je pošlo za rukom da ovaj lik razradi do detalja, čak da ga Tazgoliti i prikaže u svoj njegovoj niskosti i pokvarenosti. On je cinik 1 samouveren kad je u pitanju udovica Jolanda, strasna ali ne i obesna, cinik je i u odnosu prema drugim ljudima, hladan i

'Suzdržan kad gubi i svoje naj-

milije. Ludro je najpotpunija. i najobrazloženija ličnost u hronikama Augustina Stipčevića; najviše mu je posvetio mesta, i vremena, a samom njemu kao da je bio najjasniji, najbliži. Forsirajući na izgradnji Ludrina lika, želeći ga uvek upotpuniti, Stipčević je ipak i u njega i mjegove postupke uneo niz iskonstruisanosti koje smetaju i koje mu oduzimaju stalnu totalnu uverljivost i životnost. Ludro je pisca zaveo. Ludro je u prvom delu O»Glad na leđini«ć) ođigrao SVOju ulogu, poslužio je piscu da sagleda sve društvene „slojeve, bedu, golotinju i glad kraja. U romanu »Cesta nema granica« njegovu funkcionalnost je trebalo svesti na najmanju moguću meru, dati mu ovde ono mesto koje mu, bez obzira na niegova upinjanja i trenutne uspehe, i pripađa, a drugima, naročito onima što preuzimaju vlast, te đacima i štrajkašima, zatim Plorincu, maglovitoj, (đa li i tragičnoj ličnosti nejasno je?!), dati više delanja, praktiČne vitalnosti i izražajnosti. Jer u ovom neobično važnom istoriskom momentu Ludro ne pretstavlja ništa. Osnovna je, zato, greška Augustina Stiočevića što je, ovde, u Ludru, dao nosioca nemilih događaja koje on ničim ne može da obuhvati i pretstavi, uzak je za to. Ludro nije onaj što pokreće, on samo upada u razjarenu. gomilu, na scenu, gde postaje nešto glasniji vikač C)O Italia o morte« — Ili Italija ili smrt!), busač u gruđi i pijani pevač, tako da on ne može da bilo šta suštinski objasni. U to-

AUGUSTINA

(„Cesta nema granica“, „Naprijed“, Zagreb, 1960)

me je, ubeđeni smo, i neuspeh ovoga romana — hronike. Zbog toga ni atmosfera, kao ni mentalitet ljudi nisu plastićno dočarani; tek ponegde mogu se maslutiti, ali ne u potpunošti; sve deluje nekako bledo i bem životno.

S pravom se očekivalo da će Stipčević u Ovom romanu SVOjim stvaralačkim, umetničkim postupkom oblikovanja životne materije poći korak napred, da će biti savršeniji, koncizniji i elastičniji no u prvom delu. Međutim, s te strane promatrana, »Cesta nema granica je slabija od »Glađi n3 ledini«. Pre svega, u kompozicionom pogledu, što je neobično važno za jedno delo s ovakvom (istoriskom) građom, »Oesta...« je necelovita, razbijena, nezaobljena. i bez jače i određenije radnje, dinamičnosti i bez ikakvog, gotovo bismo mogli reći dramskog sukoba, a o nekoj psihološkoj razradi ličnosti, psihološkom objašnjenju njihovih postupaka, želja i namera, me može biti uopšte ni govora. Za razliku od »Gladi na ledini«, Stipčević je »Cestom bez granica« pokazao nesposobnost šireg i dubljeg zahvatanja dužeg vremenskog perioda, nesposobnost da u jednoj ličnosti veže i prikaže jedno određeno vreme i njegove ćuđi. A to je osnovno za svako delo u kom se u pozadini nalaze istoriski događaji.

Još jedna slabost „Stipčevića kao pripovedača, koja je nametljivo uočljiva u ovom romanu, svakako je u preteranoj deskripciji, u objašnjenjima, koja nemaju svoga unutarnjeg opravđanja, a čitaocu smetaju. Mtipčevićevo pripovedanje je teško, sporo, monotono, suzdržano. „Njegova rečenica ne nosi, ne vodi no Zzamara, otupljuje, ne privlači no odbija, ne zagrejava no hladni; mada sadržajna — nije snažna i elastična. Škrti i sumorni iz Taz, koji je isprepleo svu dosadašnju prozu Augustina Stipčevića trebalo je oživeti, nađahnuti je toplinom senzibiliteta i pulsiranijem života i srca. Na tome. bi svakako trebalo nešto „uraditi bar kod sledećeg, trećeg dela, ove tetralogije o Zadru. Jer, ne smemo zaboravljati da ritam života i zbivanja u nekom umetnićicom delu, bez obzira na njegovu problematiku, ne sme da bude ničim

otupljen. Tode ČOLAK

~

TRAG

MLADEN SRBINOVIC :

PLAVO I BELO _

'(Sa dubrovačke izložbe »Djela i kretanja)

IKOMEDIJA STARENJA

(„Nove humoreske“ Žaka Konfina, ,,Minerva“, Subotica — Beggrad, 1960)

Vrlo je teško odrediti definiciju humoru koji se već trideset gođina razvija pod pberom Žaka Konfina. Desetak knjiga, koje je Konfino u tom vremenskom razdoblju' napisao, postalo je dokument jednog žŽivota, koji se posvetio smehu i potsme hu, posmatranju i prisluškivanju, otkrivanju čitavog jednog naličja života, koje se krije u ljudima i stvarima. Zato Konfinov humor u celini pretstavlja bogatu riznicu malih komičnih, ali u vezi s tim, i tragičnih životnih situacija. To je čitav jedan kaleidoskop smeha i tuge, ironije i bola, čitav jedan kaleidoskop malih i velikih ljudskih sto rija, jedno licitarsko srce života koji je proticao u prilično dugom vremenskom periodu laganog starenja. Tolike generacije žive u ovim humoreskama! One nose i sva ona obeležja vremena u kojima su nastale i stoga pretstavljaju, u neku ruku, i podatak kako se živelo i kako se živi kod nas, otkrivaju naličje ljudi i vremena. Tako se Kroz oOnaj nij humoreski koje je Kon-

fino napisao od 1932 do danas mogu otkriti ćudi tog vremena, kao i okolnosti pod kojima se živelo, starilo i umiralo. Gleđajući sa te strane, jedan „tako kontinualan humor, koji vrati čitav jedan ljudski vek, ima nesumnjivo sociološku „vrednost, on pomaže da, se izgradi jedna generalna, psihologija vremena ·i' psihologija masa; takav humor treba da buđe slika mentaliteta i duha jednog naroda za vreme rata i za vreme mira. Pa ipak, Konfinov smeh često nema takvo obeležje. On je u nekim slučajevima, fragmentaran, „suzdržan, ponekad nedostaje atmosfe ra naokolo, nedostaju kulise vre mena i ambienta i u izmaglici te proze stoji lik, — jedna tuž na maska čoveka — nesrećnika kome se smejemo. Taj humor je mnogo bogatiji i dobija mnogo veću literarnu vrednost kada se oko duhovitih aforizama i rep-

lika zgusne dobar opis, kadđa svu da naokolo romori život obeležen svojim boima, svojom scenografijom, kada iz.njega dopi-

erna aga S a Om aman IMam aozaMEOp,

TTrALIJANSKA ~FUDIJA O DISU

U poslednje vreme kod nas se dosta piše O pesniku Vladislavu Petkoviću Disu, u želji da se on isvuče iz nezasluženoga zaborava i da se njegova poezija pravilno oceni, bošto je jasno da je Skerlićeva ocena, po kojoj Je on samo vulgarna karikatura Verlena, netačna i nepravedna.

Jolanđa Markiori, koja vredno i sa ljubavlju proučava masu književnu prošlost i koja je dosad napisala niz studija 1Z TLIEČnih različitih oblasti, objavila je 'akođe nedavno, kao posebno izdanje iJnstituta za slovensku filologiju Univerziteta u Padovi, zanimljivu studiju o Disu.

S obzirom na svoje čitaoce Italijane, Markiori je prikazala nešto opširnije sredinu i vreme u kojima je Dis ponikao i stvarao i zadržala se duše na njegovu vesimizmu, koji je bio rezultat koliko surove sudbine koja je pesnika pratila, toliko i njegove nesnalažljivosti u. životu. On je bio sanjalica i Vizionar 1 živeo je u svome sopstvenom unutra šnjem svetu, skoro i ne brimećujući stvarnost koja ga Je OT žavala, zbog čega je nJegOV poetski jzraz O

iz ViZUI nai AV se, po svome običaju, podrobno upoznala sa On što je pisano o predmetu koji je U zela da prouči, Markior1 S nije zadovoljila samo time đa VOJE zemljake upozna sa živđtom i pesničkim, stvaralaštvom našega pesnika, nego je ušla u ıispitivanje karaktera njegove poeziJe sa jednog naročitog stanovišta, prou čavajući upotrebu prideva u njegovoj zbirci pesama Utoplicne duše. Ona je ovako postupilas zbog toga što je želela da osvetli izvesne crte u Disovu stvaralaštvu na koje naši kritičari i isto-

više iz aluditjvInih elemenata.

ričari književnosti, koji su o pesniku donosili često protivurećne zaključke, nisu obratili dovoljno pažnje. ” i

Smatrajući da je pridev u pesničkom izrazu isto što pedala na klaviru, pošto određuje ton pesnikova raspoloženja, i da svaki pesnik ima svoj poseban stil, koji se ispoljava u češćoj ili ređoj upotrebi različitih priđeva, Markiori je nastojala da dokaže da spajanje prideva sa imenicom dovodi i kođ Disa do stvaranja originalnih pesničkih igura, koje otkrivaju njegov naročiti način osećanja i poimanja stvarnosti.

U 1675 stihova zbirke Utopljene duše Markiori je našla 2023 različita priđeva, ali se zadržala samo na onima, za koje je smatrala da pomažu da se dublje prodre u svet besnikovih ideja i da se pravilnije razume njegova umetnost. Ona je našla da je Dis davao veću važnost onim priđevima koji su bili izraz nje-

gova pesničkog raspoloženja. Na-.

ročitu naklonost imao je za pri dev mrtav, koji se u zbirci pojavljuje 42 puta, pojačan na nekim mestima pridevima umrli i mrtvački, što je karakteristično za njega kao pesnika Dpesimistu i za lične i istoriske Dprilike u kojima je živeo. Ovaj pridev svojim tamnim vokalima m i r još više pojačava mračan ton njegove poezije. U samoj Nirvani, najlepšoj Disovoj pesmi, ovaj priđev je upotrebljen devet puta, a u isto tako lepoj pesmi Sa zaklopljenim očima -- osam Dputa. Naprotiv, priđev živ upotrebljen je samo pet puta u pet raznih pesama, i to uvek u suprotnom smislu od svoga bravoB pznačenja. Priđev star, koji je po asocijaciji blizak pridevu mrtav,

upotrebljen je 37 puta, i to obično da bi označio ono što je prošlo i što je pesniku bilo ćraže od sadašnjice.

Zanimljivo je da je skala boja u Disovu pesničkom stilu vrlo siromašna i da je u zbirci Utopljene duše izražena samo sa Se-

'dam priđeva. Kao da je to bila

posledica pesnikova slaba vida. Iznenađuje česta upotreba Pprideva plav i beo kod Misa, u čČijim pesmama preovlađuje teška atmosfera tuge. Markiori nalazi da priđev plav, boja meba, simbolizuje kođ njega ono što je želeo a, nije mogao postići, a da se pridđev beo vezuje za prijatne slike u njegovu sećanju. Karakteristično je da Dis i pridev crn upotrebljava za označavanje spoljašnjih pojava a ne svoga duševnog stanja. I u ostalim bpridevima za boju Markiori otkriva poređ Disa pesimiste i jednog drugog Disa, koji peva o radosti i srećnijoj prošlosti, što ie čudno za pesnika koji takve prošlosti nije skoro ni imao. Čestu upotrebu prideva velik, nov, dalek i još nekih Markiori objašnjava pesnikovom intimnom potrebom da se, bar ı mašti, udalji iz svakodnevne žalosne stvarnosti. U korišćenju pridevima veseo, srećan, radostan i miran ona takođe vidi njegovu žudnju za onim što nije imao u stvarnosti. Karakteristično je da su ovi pridevi, kao i pridevi blag, mek, nežan najčešće vezani za pesme posvećene voljenoj devojci. U činjenici što je Dis, uprkos mračne atmosfere svoje zbirke, upotrebio samo sedam puta pridev tužan, Markiori vidi njegovu želju da ne otežava i onako mučnu atmosferu u kojoj je živeo. Na osnovu upotrebe priđeva u zbirci Utopljene duše Markiori

vić Dis, Padova

(Jolanda Marchiori, Funzionalita

dell'aggettivazione nelle ,,Utop-

ljene duše” di Vladislav Petko-

1959)

je izvela zaključak o. dvojstvu Disove prirođe. Njega su obuzimala dva suprotna duševna raspoloženja: pesimizam, s jedne, i žudnja za mirom i srećom, s druge strane. Obuzet rezigniranošću u mučnoj sadašnjosti, on je nalazio olakšanje u svetu svojih snova, u nostalgiji za. onim što je prošlo. Markiori nalazi da se Disova, lirika razvijala bez smetnje baš u ovom njegovom imaginarnom · „svetu, zbog čega su Nirvana i Možda spava najuspelije ne samo u ovoj „njegovoj zbirci nego i u celoj srpskoj modernoj poeziji.

Ovaj Disov dualizam Markiori vidi i u umetničkoj formi Utopljenih duša, koja je i tradicionalna i u isto vreme sasvim nova. Jezik je u njegovim pesmama gibak, sposoban đa odrazi sve ritmove a u isto vreme bun novatorstva. Vrednost ove lirike je u muzikalnosti i ritmm pojedinih reči, što joj daje lakoću snova. Prava vrednost Disove poezije, smatra Markiori, leži u jedinstvu ove muzikalnosti sa vizionarstvom, dok je Dpesimizam samo dragoceni okvir.

Tako se može diskutovati o njenom tumačenju Disove poezije, Studija Jolande Markiori zaslužuje pažnju ne samo zato što je u njoj primenjen egzaktni, lingvistički metod u ispitivanju pesničkog stvaranja, jednog pesnika čija je poezija sva izatkann od subjektivnih poniranja u jad života i ođ nemoćnih zaletanja.: u svet mašte, nego i po zanimljivim zaključcima, i sugestijama.

Živomir MLADENOVIĆ

ru glasovi određenog „vrememskog razdoblja.

Takav primer đaje „»Tozino kazivanje o Drugom svetskom

ratu« — jedna omnibus humoreska, koju nalazimo u najnovijoj knjizi Žaka Konfina. Ona je upravo potvwrđila sve najbolje kva litete koje je Konfino i do sada, pokazivao, ona, je svedočanstvo nacionalne katastrofe koja je za desila Jugoslaviju 1941 godi. ne, i to na način kako je tu katastrofu doživeo i viđeo mali čovek; ta humoreska je slikovita panorama jednog žalosnog trenutka naše istorije, slika sramote, izdaje, rasula, razdora; ona je bogato rečita, duhovita i tužna istovremeno; u njoj vrve reljefni likovi naših regruta i oficira, drumovima beže generali u svojim automobilima, peku se ja. ganjici u kasarnama u predvečer je sloma, i svuda naokolo bruje motori italijanskih i nemačkih oklopnih divizija. Humoreska. »Tozino kazivanje o Drugom svetskom ratu« jer izraz našeg duha, i našeg nacionalnog smisla za humor. Konfino bi, možda. na, toj materiji mogao da izgradi lik koji bi bio pandan Haš-ovom Švejku, ali pod uslovom da u njemu do maksimuma razvije nacionalno obeležje. Kapetan To za i niz drugih ličnosti iz ovih visprenih, đuhovitih ratnih zabe leški, pretstavljaju materiju. koja našu humorističku literaturu bogati novim sadržajem i novim likovima.

'·Uključujući i »Tozino kazivanje o Drugom svetskom š#ratu«, Konfinova knjiga »Nove humoreske«, ima jedinstvenu konceDpciju: to je knjiga, o starenju. Tra gikomedija starenja njena je Osnovna, teza. Često su to, naiz gled, nepotpune kozerije, fragmenti iz savremenog života, ma le poetske tragikomične situacije. Ta knjiga humoreski jedan je mali prozor u svet naših bakica i deđova samotara, u svet onih koji su čitav svoj Život DTO veli sa određenim navikama, a sada polako odlaze iz našeg Života, nestaju i iz naše svesti, likovi se njihovi gase i odlaze u zatorav. Tu su neobični starci, ćudljivi, nastrani, dobri i smešni — ova je knjiga labudova pesma jeseni života, rekvijem generacijama koje u suton života još koji dan nemoćno šetaju sta zama naših parkova ili čangrizavo provođe dane u polumračnim odaiama, ispod starih, muvama popljuvanih porodičnih fotografija po ziđovima, uz kafu i dim i sipljive đosadne razgovore jadikovke. Tronfinove humoreske iz ove knjige nalazili smo na stranicama naših humorističkih listova, ali one nemaju novinsko obelež je. Očigledno je nastojanje autora da te svoje kratke humoristič ke storije uveđe u domen prave literature, i treba reći da Konfino u tome uspeva. Humoreske Žaka Konfina, puštene u jedno poređenje, svakako pretstavljaju uočljivu floru na često tvrđoj i neplodnoj tedi~" našeg humora i naše satire. Treba stoga pozdra viti jedno nastojanje da se Dpored naše, sađa već prilično česte, novinske kozerije, na strr~"cama naših listova, „pojavljuju prave književne tvorevine jeđnog književnog rođa, za koji naš narod ima više tema i više duha nego što bi se to po našoj humoe rističkoj književnosti moglo misiifi. Vlađimir BUNJAC

[i O O ugao U

/