Književne novine

Božidar TIMOTIJEVIĆ | | U DALEKOJ POKRAJINI |

da se bude daljine, da, pevaju neee sne s da aa prerano Z - . orOaalu 108 od ošlednjeg zla.

U noći mali bolesni petlovi se bude kao mnoštvo poraza,

MUZIKA SLIKA

(Velimir Lukić: »Čudesni predeo«, »Nolit«, Beograd, 1961.)

u | Nastava &a 3. strane Mrtvi nas ne spominju yiše, jev smo i mi mrtvi”, Ovaj put od | __afirmacije života kroz ljubav le kao njegovu najvišu vrednost, | pa do njegove negacije, u. poezi ji Božiđara Timotijevića evoci| ram je sa dosta lične snage, pro

_ Žživljenosti i emocije. Misaona o. snova nije originalna, ali to niš-

Najnovije e Velimira Lu-

druga muzikalnost, koja ne vodi

Nije, međutim, u JLukićevoj

i liudske reči pretvaraju u pepeo koji nikome ne služi, ba zidove Pčuć prebrojavam od jedan do beskraja i isto tako natrag,

SO O OLaU OU —. Rkića napravljene su od najt rač i j kraj

i LD *awnelemeta: individ bačli najtana una o pravilnosti stihova i ko- poeziji sve usmereno ka tome da | a 0) na'koji pesnik {sh ZO COJ a svoju nijeg tkanja. Odmah se oseća da ja ne zna gde počinje i gde pre- dočara svet naših uspomena, ne- no svejodno, sve do beskraja.

Oi Vipiju „Je“ presudan za. vredno je to jedan svet za sebe. Ali, staje stih, gde su njegove cemu go i da obeleži čvorme tačke telji, tako je mnogo ovih zidova,

|__goeuje Ga" Seen Gajgee pod NOVA sek S PrekURiOK: TB, pe plodušenja, R, Se She dnog šivEnog itko | O PrHe S ao mača a u ko

žž z našeg sećanja: težina da ; a), Ta druga muzi- Ova poezija sva od sećanja i sna, | dubini,

7. subiektivno e Pejo raja q da se tom svetu opiru naša čula, kalnost zanosi nas ne zvučnošću nego i od konkretnog iskustva. U IR i OM :; i ı |

naviknuta da, se nasilu aficiraju,

reči, nego zvučnošću slika

obeležavanju tih tačaka u Čede&-

brojim, vaista, prijatelji, brojim.

___naponu potpunog obuhvatanja i i naža irnagineli | J

doči i ] acija, koju obično prisutnih u ovoj poeziji. nom svom pejzažu, koji Je pes-

Zu eni VOLS aha ic iscard nadražujemo vrlo živim i halu- · Kaže se: slikovit stil i sliko- nički šUDBoR pa život, TN Na Zar nećete doći? Ne mislite, valjda, da mi je pomoć

+ cinaninim slikama sa filma i iz vita poezija, i to se shvata kao ročito naglašava vrednost pute- nepotrebna, da, je iluzija samo moja. stvar? u

slika, čistota tona i obilje sreć-

| no nađenih simbola, umesno i u~

mereno korišćenje metafora, čine od „Slova ljubve” zbir lepih

· i sjajnih poetskih tremutaka, Is-

. kreno. Božidar

tina, naći ćemo i u njemu tu i tamo izveštačenost, ali to nikako

ne utiče na karakter celine, do-

bro komponovane, sadržine i for malno čvrsto povezane i pune smisla. |

Snaga Timotijevićevog prefinjenog lirizma, prilično ret4og među savremenim pesnicima, da la je dokaz svoje efikasnosti i na osnovu nje treba očekivati nepreikkidni uspon. Izvestan deo

· naše savremene poezije se sve . više i više prožima, apstraktnim

razmišljanjima i knjiškim reminiscencijama. Ksejistika i filo>

romana. Ova poezija zahteva osetljivija čula i Žživlju imaginaciju od one koju imaju gledaoci filmova i čitaoci romana.

Ali istovremeno osećamo da tai svet mora da ima neki ključ kojim se otvaraju njegova vrata. U njega se svakako ne može Uskočiti glavačke, kako Đbreporučuje Sartr da se učini sa ro-

“ manom, koji je, po jednoj sta-

roj definioiji, ogleđalo koje ide putem, U Lukićevu poeziju, čini mi se, ne može se ući ni srlja-

.Jući ni bahatim korakom, neso

tiho, napregnuta sluha i očiju.

U taj Lukićev svet treba tiho ući i u njemu ostati. On nije ni transparent koji se čita 80 rastojanja, ni ulična vreva i graja, koja se čuie izdaleka, ni filozof-

pozitivan Kvalitet, jer nije lako pomoću reči dati živu i neposrednu sliku. Kod Nuhkića ima čak i nezaboravnih slika, mada nigde nema oštrog crteža, ni pod vućčenih linija, Njegove slike su ovlaš skicirane, kao Rođenovi crteži Ali kao što,su iz tih Rodenovih crteža Dproizilazili neumoljivi obrisi njegovih skulptura, tako i iz Lukićevih tanušnih naznačenja proizlaze nezaboravni utisci o stvarima. Takva je, na primer, slika o lepiiru koji umire u svitanje ili slika, jeseni za, koju je upotrebio samo nekoliko reči:

Izvanredno. Prosto da bih opisao i _ jednu jesen 5a pejzažima, umrlim lišćem i

va leta, puteva što vode ka moru, koje u njegovoj pesničkoj simbolici ogsnačava, životni cilj. Ali se taj cilj obično promaši. Život je ovaj pozornica na kojoj đugo O sebi brbljamo, i tako ne odigramo sebe, nego nekog drugog. Jurimo đugo za srećom, da najzad shvatimo đa je sva potraga bila uzaludna, ali tu je 1 kraj života: ;

Onda kađa shvatimo da je

De. Koji gledamo ko hrt što trag

ne Razna O glasovi skriti, onda ćemo Zavesu spustiti...

Pojedinac i svi ljudi zajedno,

putujući ka moru, ka predelima koje su samo slutili, mestače,

bleda, utvara,

Okrenuo sam 586, Butra je subota,

a ja sam se samo u Podravlju, koju sada snim,

sje

tek sunce jednoliku promenu u vlažnoj travi okrenuo,

u dalekoj pokrajini a ne kažem joj ni »lakunoć4,

Ja pipam po travi: okolo vaša srca teška i povređena leže. Krv je krv je naša zabluđa.

tek toliko da učinim nešliO. Na vidiku ništa novo od juče,

podđražava,

ni »dobardan«.

je stalo vreme između stvari koje znam i koje ne znam, stalo između čela i srca, stalo bez spasenja, kao da svi zločini odjednom bude se svetom. ~” ci!

Ni trulež neće moći đa me &pase moje nemoći, ni večnost oličena sećanjem u zelenom parku,

zofija prodiru u poeziju koja po ska iđeja koja se shvata i OcCe- ženom što zaspala je. 3 ; | jE da li na IH: TEO Rfujm wa birdne“ Njbcova pdežija, pala je. Začutaće, zgubiće i svoje ime, ni život vetra da bejah njegovo dete, . Svaka stvar je svučno defini- No, Lukić ne završava u nihiliz- ni senka iruna bačena među daleke zvezde.

sana, tako da pesnik, crtajući svoje otmene pejzaže za naše oko, istovremeno svira plemeni-

| torske ieze iz oblasti ontologije

ili logiće. Dodaju li se ovome. još i stilističke igrarije pomoću me

. tafora, koje se zapliću i izmiš-

ljaju bez unutrašnje potrebe i je ·dino zbog praznine duha i Srca, onda će biti razumljivo zašto je

· potrebno podržati i ohrabriti one

pesnike koji se ne plaše da saopšte svoja shvatanja i osećanja jednostavno, jasno, skromno i is Timotijević je jeđan od takvih.

To nikako ne znači, međutim, dđa nema slabosti, Ukazaćemo uWkratao i na nedostatke, ne iz že lje da dovedemo u pitanje poetsku suštinu Timotijevićeve po ezije, čija jc istančana lepota van gvake sumnje, već samo zato da bi ih pesnik možda u buduče izbegavao. Uostalom, osnov ni nedostatak Božidara Timotijevića sastoji se, kao i obično, u

ı njegovim pozitivnim osobinama

rozvijenim do hrajnjih granica. Njegova barokno raskošna rečenica, naime, često je isforsirana · i opterećena. „literaturom”. Briž | ljiyo~probrane reči stvaraju uti| Sak neprirodno uzvišenog ritma himni, koji postaje, stalno: se nastavljajući, jednoličan i zamo ran. Isključiva briga oko artizma kada je skladna rečenica cilj sa moj sebi, oko „lepog” stila u smislu formalnog estetiziranja, nije daleko od slatkoće, već pre · živele, od akademizma i artificijelnmosti. Pavle ZORIĆ

TRI

Sjajnosti, ima li cveta, većeg

zahteva jeđan vrlo neposredan i ličan odnos, jednu identifikaciji sa, ovim svetom, utapanje u njega, življenje u njemu. Njegova poeziia je, u stvari, jedno estetsko doživljavanje sveta, emanacija jedne vizile koja je shvaćena i predstavljena kmnmo estotski doživljaj. A njegovi elementi su muzika i slikarstvo:

... Muziko dubine v To oblik bludi u letu himere.

Ima mnogo muzičkih kompozicija koje slikaju tonovima i mnogo slika, koje komponuju boje kao muzičke komade. Mende!)sonova, »Pinganova, pećina« i Debisijeva »Noktumae takve su kompozicije, a Anri Valansi jie na muzičkim principima nastojao da izgradi slikarski pravac »muzijkalizam«. Ali u Lukićevom slučaju reč je o poeziji koja istovremeno slika i mujzicira. Ocrtavanje obrisa, stvari i muzička nijansiranja prepliću se i čime jedno jedinstveno poetsko tkanje. Konkretne stvari i magloviti snovi naporedđo Žive u Ovoj poeziji; slika i muzika stopljeni su ujedno:

I predeli kao azbuka večna Imaju svoj sluh...

Ističući muziku ovih a&tihova, ja ne mislim na muziku stiha, na onu rilmičku pravilnost kojom se stih smenjuje stihom. I to je Lukić postizavao, ali to se zaboravlja čim se oseti jedna

Velimir LUKIĆ aaa ea aaa a -— i PESME

ZAŠTO SE ORRENUH BURIDICI

Od zaspalog što naheren stoji Negde na vrazima senke, dozivajući ljuibopitstvo i ljubav neprekinutbu, i ume smrinika.

Neka, ćuti, neka ćuti, ionako zaboraviće se vrlima Rao opčinjeno dete nek izdahne svoju lucidnost Kakva magija za staru magiju vazduha

O biljko nemoguća,

niko se neće mi okrenuti.

Pa đok bi odabirali nekakve senke u suriraku Odvajali ljubičaste od &ivih, sive od zlaknih.

Mogla, bi čitava bezbožna

Knjiga da, se napiše O svemu

„Sakrivena iza đoba, da se pročuje harfa, i umuhkne.

SEĆANJE NA STARU KLOTU

Neuzbuđen zbog sudbine cvetova -. Mogao bih da opet ispričam isto

Ponavljajući reči kao dane.

O preftapanje iz bića u ispovetnost,

Nekako da istisnem tu uspomenu” Boli ]i to pevanje odviše gorko

Zaspalo na rubu vrta

Gde vremo kroz kristal prolazi, leti slično.

Samo pusti da dočekam još ovo svanuće

Po nebu. biće ispisani tragovi zore

' Pramenje oblaka i slogovi

Taj horoskop hoću da pročitam, odavno osuđen.

ia > IZ ORFEJEVOG TESTAMENTA

Svetlost, putanjo moja daljino

| Zaklopio bih knjigu pre nego što iščezne TI potonji onaj oganj suton što ga oglasi Teturajući preko nerođenog snega.

Da napišem stihove o zimi bilo bi suviše Perfidnost, postoji i u samoj nameri

Neka odleti i poslednja rumen ' realmosi u koju uvek možemo meni GET Neko će je ispratiti kao svoju senku. sa malo napora da se vrafimo, iddar Boba ZRAKU rodeiđobi rada, nego je saopštavao samo jednoga dana budu proučavali otvarajući njegovu Knjigu stiho- koliko će se uzđići imad ovoga definitivne, ili za njega, bar, ne- beogradski stil, tražili „njegov?

ı Oni koji su ostali ı ı Kao i biljke Što Teško da će m

| ——

u svojim prelepim mislima držaše konture sveta, ' ·da prate to nestajanje Zaspali kako da probnde smrt.

VELIMIR LUKIĆ

te melodije za naš sluh. Lukićevi pejzaži kao da su preneseni sa velikih goblena iz doba rokokoa.; u njima nema ničega što bi Dpolsećalo na gradsku buku, na riku topova ili na protiest siromaha. Umesto toga, prisutni su Darkovi, rika jelena i šum mora. Vi ste videli te goblene: na njima preovlađuju ugalse boje, Tako je i sa Lukićevinm pejzažima: na njima preovlađuju maglovite nijanse sivog. Ali modđerno slikar-

stvo je svesno toga da je nijan-.

siranje sivog majteži posao u kolorističkoj veštini. Kod Lukića nema dominantnih boja, kao što su kod Trakla crveno i crno ili kao što je kod Jesenjina blava. Kao slikar, on bi imao paletu sličnu paleti Peđe Milosavljevića. | Ali ta veština tonskog nijansjranja nije sve u njegovoj eVOkaciji života. Gobleni ostaju Uukočeni u svom finom sivilu, iako su prepuni hrtova, košuta, divno uređenih parkova, lovaca na konjima i sasušenog lišća. Kod Lukića, svi ovi predmeti, ili SkOrYO isti ovi predmeti, kao delovi njegovog: sveta, daju glasa od sebe i svi se stapaju u muziku isto tako graciozntu i otmenu kao što su njegove slike. Dok sam čitao njegove stihove, nisam mogao da se otmeme utisku da se nalazim u sSsftarmmskim salonima, obloženim goblenima, dok, istovremeno, u uglu, jedan mali muzički smsambl izvodi neku kamernu kompoziciju od Vivaldiia ili Mocarta, a ponekad i neki malo sentimentalniji Šumanov komad. Složen iz slika koje zvuče i muziciraju, sveb ·ove poezije je u stvari svet koji je uspomena očistila od svega grubog i materijalnog, ispunjavajući ga lepim melodijama, bez disonancija i bez sinkopa. Svaka njegova reč je brižljivo odabrana | nljedna ne vređa sluh, Btoga sam odmah rekao da u ovaj svet treba ući na prstima, 'đa se ne poremeti vizuelni i, auditivni sklad koji

. je pesnik stvorio iz svojih dale-

kih uspomena i neostvarenih žudnji. Ne prati li neka unutrašnja muzika naše najlepše slike sećanja i predstave naših najJepših planova? To čudmo i retko stanje u kome maksimalno uživamo dočarao nam je NLukić u svojoj poeziji i dao mu jednu

va i Čitajući je 5 punom az njom. U toj realnoj irealnosti našao je on svoju pesničku realnost i učinio je pristuoačnom svakom čitaocu koji doista ima sluha i imaginacije.

mu, koji je jedna laka i površna koncepcija, jer je teško u ODpštem uništenju naći neko čvrsto uporište. Po njemu, dok živimo, to uporište su uspomene, a kad svedemo račune o životu, to je ljubav koju čovek na razne naČine može izraziti, pa i ooezijom. Ponekađ nam se učini da, iza Lukićevog pesimizma ničega više nema, ali nas on u svojoj »Posveti za Ččitaoca«, nekoj VvIsta svog pesničkog manifesta, Uupozorava,: T eto pokažem kako se nešto

pretvara

U ra Zatim ću uzdđahnuti Požudeti miris prozukle šume

O čitaoče, koliko ljubavi moženio

izgovoriti uprkos svega.

I.jupravo na ovom poslednjem, intelektualnom temelju Lukićeve poezije, koji nije mnogo jak, dolazimo i do nekih njenih slabosti. Lukić je istinski pesnjk, koji je našao svoj svet i UuSpoo

'da ga realizuje ubedljivim i ne-

sumnjivim poetskim sredstvima. Njegova, poezija pruža veliki estetski . đoživljaj svojim slikarYskim i mumpičkim potencijama. Ima poezije koja je pretežno slikarska, kao parnasovska poezija, i ima poezije koja je pre težno muzička, kao simbolistićka, poezija. Ali kao svaka dobra poezija koja izbegava ograničenja, Lukićeva poezija je istovremeno i slikarska i muzička. Ona je jedna svojevrsna umetnička sinteza: muzika slika, Ali to ne znači da nema nikakvih slabosti i da, ističući njene nesvakidašnje Kkvalitete, nisam svestan nekih njenih slabosti.

A šta su slabosti ove poezije? Jedna, je slabost pomalo opšta i prisutna u mnogim pesmama, 4 nju je možda najbolje imenovati kao i isprekidanost, izraza, koja ponekad nepotrebno postavlja prepreke čitočevim asocijacijama. Druga je mestimična: ponav ljanje izvesnih feči koje svedoči o potrebi proširenja rečničkog fonda kojim se ostvaruje ova bpoezija. Smeta i nepotrebno zadržava, pažnju svaka reč koja se ponavlja tako da se naročito za paža. njeno prisustvo. Ima reči koje se mogu skoro beskonačno ponavljati a đa se ne zapažaju, kao »morec, »leto«, ili »sand«, 4 ima reči čije se ponavljanie odmah uoči i smeta, kao »rika, jelenja» ili »srža. U ova ponavljanja spada i lepo, ali možda DTeterano korišćenje: eksklamacija. T, najzad, u njenc slabosti spa daju i neke stilske i pravobDisne pogreške (neke su, možda, i plod štamparskih grešaka), koje su se mogle izbeći, pa umesto »Uuprkos svega reći »uprkos svemu ili umesto »spomenuo sve O Čemu se može voleti« napisati »spomenuo sve Što se može VOletiq. |

Ovim svojim pesmama Lukić je nadmašio pesme iz svoje Dr ve dve zbirke pesama »Poziv go dinea i »Letoa. Kod nas ie skoro pravilo da docnije knjige mladog pisca budu slabije od njegove prve knjige. Lakić je mi moišao ovo nesrećno pravilo, Čije bi uzroke bilo od koristi ispitati, i time potvrđio da neprestano izrasta. Ne može se predvideti dokle će ići njegov rast. Ja se, moram priznati, boiim đa ova žica koju je eksploatisao u »Čudesnom predeluć njje nejšorpna. i, da će Lukić morati đa

što je sada dao. Ali po onome što je dosad učinio, on soađa u najtalentovanije i naibolie Desnike savremene srpske boezije.

- Dragan M. JEREMIČ

Jedna ptica peva u šumi kraj jezera. Dete se budi u kolevci koja se ljulja čas nežno, čas Oporo kao sutra šnjica. Tri drveta Ovog časa počinju svoj lagani hod prema nebu. Majka gleda u senovito dvorište gde se i danas od zida. do zida šeta moja ćutljiva mladost. Ovog trenutka ja

seđim u sivom varaž

kom zamku i hteo bih da krenem.

Ali zašto krenuti, zašto krenuti kada je sve tako dobro. tako čarobno neostvareno, da nikad neću moći stići kud

bilo da se uputim?

Opet vreme stoji u vratima i u zvonjku, stoji u dimu i u mojoj glavi, stoji i na Lrgu,

i u dalekoj ptici, stoji,

možda,

! ·:i u onoj đevojćici koju volim,

| . koju volim, a koju ne moram _ NJ da viđim.

Klasično delo srpske isloriogralie ·

(Stojan Novaković: »Srbi i Turci XIVi XV veka«y- 7

Srpska književna zadruga, Beograd, 1960.)

Nastavljajući lopu tradiciju da u svakom wolu pruži po jedno delo nekog starijeg valjanog pisca, „Sıpska književna zadruga” izdala je neđavno istorijsku ras pravu Stojana Novakovića „Srbi i Turci XIV i XV veka”. I izbor pisca, i izbor dela, i način na koji je delo izdato zaslužuju sva priznanja. Objavljeno prvi put 1893. godine, „ovo delo je, sasvim pojmljivo, u nekim delovima svojim zastarelo. Dr. Sima Ćirković u malom uvodu i u womentarima na kraju knjige ukazao je na Novakovićeve rezultate koji su prevaziđeni novim ispitivanjima i na rezultatc isto

„ijske nauke za poslednjih se-

damdesetak godina koji se razlikuju od Novakovićevih. Pored toga, što ova obaveštenja Upoznaju čitaoca sa sadašnjim stanjem istorijske nauke, ĆirćoviĆeve primedbe, posredno, uka=zuju i na to koliko je malo Novakovićevih rezultata prevaziđe= no i koliko je mnogo mjegovih nagoveštaja i slutnji dalji razvitak istorijgke nauke samo · po> tvrdio.

Delo „Srbi i Turci” (a taho ćemo ga skračeno nazivati) izvanredno dobro pokazuje Nova= kovićev naučni postupak ı može da ga predstavi me samo kao naučnika nego kao i pisce. Savestan ispitivač istorijske građe Novaković je naučna pitanja re šavao na taj način što je prikup ljao sve podatke i tek onda kada bi se potpuno uverio u njihovu ispravnost upotrebljavao u svojim istorijskim delima. Tim postupkom Novaković sc poshužio i pri pisanju ove knjige, Za izrađu ovog dela Novakoviću su poslužili srpski, turski, vizantijski i delimično italijanski izvori, rezultati savremene vizantinkoho gije, i jugoslovenske istoriogra=fije. Svi ti podaci podvrgnuti su strogoj kritici i posledica takvog postupka bilo je rešenje mnogih tajni, masa otkrića nepoznatih fakata odgonetka mnogih zagoneki, niz saznanja iz istorijske geografije, hronologije, indetifikacija mnogih ličnosti itd. Za raz liku od Ruvarca Novažović nije iznosio opširno tok celog SVOE

sumnjive, rezultate. To je on činio mnogo manje nametljivo, ali zbog toga mnogo više ubedljivo od Ilariona Ruvarca, Jer on je imao sposoknost da istorijske či-

njenice interpretira na jedan za

nimljiv način, da piše tečno { glatko, da oživi svoje pričanje izvodima iz ne«og istorijskoM 1!Z vora što uvek kada se vešto čini daje istorijskim delima posebnu svežinu i izuzetnu draž.

Ali opreznost koja je bila osnovna karakteristića Novakovi= ća=naučnika po neki put Je mo” gla da bude i prepreka prihvata

nju novih rezultata. Knjiga o ko – }

joj govorimo pokazuje sve pred dnosti i svc ncdostatke ove za Novakovića karakteristične osobine, Međutim, ono što jc bitno, o no što Novakovićevo delo čimi klasičnim · delom distoriografije srpske, a to je širina pogleda, trezvena i ispravna procena događaja, nepogrešivo uočavanje uzroka i pronicljivo sagledavanje posledica stoji i ostajc i danas. U svoje vreme Novaković je bia jedan od retkih istoričara koji su imali brabrosti ne samo da naučna pitanja „raspravljaju i mutne događaje iz prošlosti objašnjavaju, nego i da „stvaraju velike sinteze. Jedna od takvih, svaaako majuspelijih, sinteza je i „Srbi i Turci”, sinteza koja ostaje, između ostalog, i kao svedočanstvo o tome da je Novako vić,svakako, najveći srosi isto“ rijski pisac u XIX velu,

Oni koji nisu imali mnogo stila rađo su govorili da Novaković nije dobar stilist.' Njima se njeBOv miran i hladan stil, bez stil skih ukrasa i preliva, činio sivim i dosadnim. I, doista, u Novakovićevom stilu nema polemičarske vatre jednog Ilariona MRuverca, niti je njegova rečenica poetski intonirana poput rečžepicce jed» nog Čedomilja Mijatovića. Ali. ta mima i hladna logička trečen,ca kao da u sebi nosi početka jednog stila, koji je, za nas, bo i ostao vrbunac i stila srpskog — beogradskog stila. A njegove vrednosti ne leže u poetskim metaforama lirgkim izlivima, već u dosledno sprovedenom načelu da jasno

je to jednom rekao Krleža ne

red u rečenicama posledica nee da u glavi. Zbog toga on; koji

poreklo i proučavali njegove p!ć -) ;

thodnike pre KNjubomira Ned'ća i Bogdana Popovića neče moći da zaobiđu i delo Stojan Novakovića. Predrag PROTIĆ

KNJIZEVNE NOVINB

obrazac doDrOM

pisati x / znači i jasno misliti ! da je, RhaMo