Književne novine

IBSEJISTIKA'

STVARNOST. U UMETNIČKOM DELU

Nastavak sa 1. strane načajnim pojavama bilo u najbližem našem susedstvu bilo u Kongu. Pitanje je, dakle, kako u oko i uho umetnika ulazi, na primer, vest da ie jednog crnog čoveka, predsednika legalne vla de u jednoj dalekoj zemlji, tuku, čupaju za kose, gruvaju pesnica ma po licu, kratko rečeno — zlo stavljaju; ili, u kolisoj meri oba veštenje o bahatim javnim izgre dima domaćih frajera — besposličara može uticati na koncentra ciju misli i raspoloženja u svesti limosti koja, recimo, privodi kraju svoj poslednji roman, ili je u jeku rada na velikoj zidnoj kompoziciji, ili se svakodnevno naginje nad upola urađenom sim fonjjom, ili je na domaku rešenja interpretacionog stila velike i drage role iz komedije <oja će uskoro biti prikazana.

Umetnik je, naravna stvar, čo

· vek kao i svaki drugi, on ,„ra-

zume se, razlikuje · „objektivno značenje novosti dana od sasvim sporednih; no umetnik svojevrs no rađi na preobražavanju sveta, društva, čovesa, i on to čini na čitavom frontu svoje misaone i osećajne indvidđiualnosti, u skla du sa svojim autentičnim idealima, pogledima na svet, željama, nađama i — razočarenjima. Nije zato, nikakvo otkriće nepoznatih „tajni“ umetnikove ljudske prirođe, ako se kaže da subjekt:vna rang-lista vrednosti mnogih asimilovanih činjenica i podataka u umetnikovoj svesti neće biti ona ista koju privatno, i ne razglašavajući je na sve četiri strane sveta, uspostavljaju pojedinci čiji prečnik briga i veselja, radoznalosti i opreznosti iznosi dva pedlja od povišice sopstvene me sečne plate svuda unaokolo. Pomenute su ovde neke nelepe stva ri — batinanje, bubotke po čovekovom oku — čovekovom rukom ili gumenim policijskim pen drekom — stvari koje se javljaju sve češće i na koje bismo se mogli navići, ako o njima čitamo i slušamo iz dana u dan, a moramo ih čitati i slušati svako dnevno, pošto se događaju svako dnevno. Opravdana je, mislim, nađa da se umetnik kojeg bilo

_ „jezive (tooR: verbalnog ili li-... «<

NEDOUMICE

ovnog) neče navići, da neće oguglati. neče postati otvrdl: žulj, neće, nnDprosto, pristati — u sebi, u svom unutarnjem ljudskom i-

dentitemu i integritetu, neće se u mislima i osećanjima pomiriti sa činjenicom da ljude tuku, da ljudi tuku, da se širom sveta mlati i batina.

Poznati francussi estetičar Šar] Lialo posvetio je cele tri po zarnašne Knjige problemu odnosa umetnihkove svesti prema ži-

votu, prema svim s'tnim ı· krup nim stvarima života, prema mrač nim i svetlim istinama sveta. Lalo je utvrdio „psiho-estetske različitosti među „umetnicima, baš po pomenutoj njihovoj individđdualnoj orijentaciji prema Dojavama, događajima — a ja bih ovđe dodao: i tučama, zlostavljanjima — prema vascelom koš maru stihije i haosa, prema tihim oazama sistematizacije, reda i fiksiranih vrednosti u životu.

Polarizacija psiho-estetskih ljud skih tipova na gravitacione i cvazivne u pogledu unutarnjeg individualnog starta umetnikova prema životnoj stvarnosti svaka ko da je jedna od suštastvenih postavki analitičkog i svakog dru 808 metodskog rasmatranja značaja individualnog stava, temperamenta, ideološke usmerenosti i emocionalne prirode svakog Uumetnika. No tu iskrsava jedna opasna zamka etički valjanom i nužnom jedinstvu teoretske pozi cije i praktične delatnosti. Pitanie kategorizacije umetničkostvaralčxih tipova, sasvim nezavisno od misaonog opredeljenja teoretičara, bili oni psiholozi, es= tetičari ili socioloži, pogađa samu radinost, samu stvaralačku prak su umetnika; a oni sami, kakav god stav zauzeli prema pitanju smišla i celishodnosti svoje stva ralačke aktivnosti, pa čak i ako hotimično svako zauzimanje stava u tom .pitanju prenebregava-– ju, uvek su izloženi ritici, sugestijama, dobronamernim savetima, konačno, oceni svojih konsu menata (čitalaca, gledalaca, šalaca), prema čijem odzivu zaista ne mogu biti „ravnodušni. Hteli ili ne hteli, oni će se uvek svrstati u bilo koju od mogućih i postojećih psiho-estetskih kategorija — već samim svojim delom, svojim temama ili atematskim preokupacijama, „svojom tendencioznošću il! netendencioznošću, svojim uključenjem u umetnički specifiziranu iolaboraciju sa moralistima, pedagozima, naučnicima, filozofima i novinskim izveštačima i repor= terima, ili svojom voljnom izola cijom od svega što nije građenje umetničkih slika po specifičnoj zakonitosti umetničkog jezika o čijim je konkretnim slisama reč,

Međutim, uronjavanje u SsOpstvene umetničke zadatke, totalna izolacija od svih problema šo ji nisu specifično umetnički, nikađa ne ukida umetnikovu živu vezu sa stvarnošću, sa životom,

Mnoge nam stvari služe Kao merilo spoznajnog zahvata. Stva ri razlažemo u kategorije, da bismo im dali osobitiji viđ i dijagnmostiku. Život priča priču to smo davno saznali. Priča raščišćava našu svest, ako su njeni „ornmamenti” vezani za pravu ozbiljnost unutarnjih razloga. Pisac poseže za razlozima, jer na njima gradi svoju estetskopsihološku problematiku, svoj svet.

Ali tek što se našao na putu da istaane junaka svoje priče, ovaj je' otkrio crtu koja ga je dezavuisala. Naime, junak priče, ugledni lekar, „sa materijalnim prinađ]!ežnostima koje stvaraju mogućnost udobnog života, na-

DIBIFER: LOSE VESTI

KNJIŽEVNE NOVINE

slu-'

sa svetom koji ga se ne tiče, sa događajima o kojima ne želi da raspravlja. Odjek umetnikove uDpućenosti u pojave i događaje vanumetničke · „stvarnosti sveta napaja njegovu ličnost kao kompleasno biće svosti, raspoloženja, stremljenja, potreba. Najtananije cizeliranje ove ili one umetničke forme — radinost je u kojoj vibrira integralna ljudska ličnost, pa je i najapstraktnija umetnička problematika samo svojevrsni, specifično umetnički refleks sve ga intenzivno doživljenog. Umet nikovo svesno zaobilaženje i izbegavanje pitanja određenog sa držaja upravo je odnos prema tim pitanjima. Kada umetnik, ne deklarativno, već misaonom klimom ı emocionalnim karakte rom svojih konkretnih umetničkih slika, pokazuje (kao da kazuje): mene se to ne tiče, to nije moja stvar, ja nisam pozvan da se o tome i tome izjašnjava, ja nisam dužan da se u svom delu prema toj stvari opre deljujem i tako dalje, — on baš i prema samoj toj odbacivanoj : zaobilaženoj problematici zauzima stav, ima unutarnji odnos i pokazuje raspoloženje. I ako gde postoji teškoća da se taj latentni, neispoljeni odnos\onstatuje, identifikuje i shvati, onđa je to na strani umetikovog čitaoca, gledaoca, slušaoca.

Ako se umešamo među ljude za koje se piše, slika, vaja, kom ponuje i glumi morali bismo svim tim svojim sugrađanima i sebi samima posavetovati, da umetnika ostavimo na miru, da mu ne poručujemo nikakve zadatke i odgovore na pitanja koja svi postavljamo, ali da sami sebe dobro napregnemo, da od sebe zahtevamo budnost pažnje nad umoetnikovim delom. Onda, ono će nam nešto reći baš o sve mu onom o čemu — ne raspravlja. Jer stvarnost, ma koliko bila transponovana ili apstrahova na u umetničkom delu, odjekuje u njemu.

Pavle STEFANOVIĆ

šao se u oprečnosti sa piščevom željom. Pisac je već u prethodnoj priči darovao lekara imenom poštenog čoveka. Prevario se u tome, jer nije bio onakav kak= vog ga je umetnik zamislio, nije nosio u sebi one vrednosti koje su mu bezrazložnc „pripisane. Razlog leži u odveć prisutnoj stvari da je lekar — kradlivac, a da je pisac — u obmani.

Štandovi u „Samoposluzi” čekali su na mušterije. Laki korak lekara otkrio je — mladost. Njegovi postupci —~poro&. Obilazeći ukusno sortiranu robu i namirnice, on je sa jednog štam da uzeo kesicu kafe. Nju je pri isplati kupljene robe izostavio. Sakrio je u džep. Lekar je doživeo neugodnost kad se to mo ralo utvrditi. On lekar i — lopov. Bar da je stvar važna, ose ćanje prestupa moglo se lakše podneti. Ovako — na sitnici. se „prešao”.

Pisac je pratio još nesa zanimanja, upoređivao ih sa likovima koj.. je već dao i koji su svi odreda bili — pozitivni. Uzeo je i advokata iz ulice S. M. Advokat je imao ukorenjenu naviku da ublažuje krivicu krivcima, po zivajući se na izuzetnost trenutaka kad se određeni delikt izvršio. On je bio u samop-overi Rad je ušao u prodavnicu„ Samoposluge”. Primetio je da lju di nisu pod okom obazrive prismotre. Odgovornost se svela na minimum. Uzeo je tablu čokolade. Veće predmete stavio ie u žičanu korpu. Advokat je, uočavamo, uzeo ulogu svojih brojnih klijenata koji su krali. Napravio je prestup ko” podleže sudskom kažnjavanju. Nije bitno što je predmet, tako reći, bio beznačajan. Važno je da ga je ulirao. ' Pisac se znoji u „kabini” smeštenoj u čslu prodavnice. Kroz otvore na njoj gleda na svoje junake iz priča, romana. Marširaju ljudi raznih profesija: đaci, studenti, viši tehmičari. Sad je pisac momao da bude „rendgenolog” pa da svakog junaka podvrgne pregleđu. Junaci su skoro svi bili sa manama. Kod svakog se našao po neki trag virusnog oboljenja, traume, narcisodinosti, I pisac „se rastuži. Bi mu krivo što njegovi junaci nisu onakvi kakve je naslikao

| — humani, veseli, dobročinitelji.

Ezra PAUND:

HUGH SELWYN MAUDPDERIEFY

ŽIPFVOT I

Vocat Aestus in Umbram I

E. P. ODE POUR PELECTION DE SON SEPULCHRE

Tri godine se, a van doba svoga, Borio da mrtvo bude živo

Pjevanje; da se drži »Uzvišenoga«

U starom smislu. Od početka krivo —

No uvidđje, s đosta truda:

Rođen u poludivljoj zemlji, nasuprot vijeku; Riješen da ljiljane suče iz Žželuda: · Capaneus; pastrma za lažnu meku; Idmen gar toi panith', hos' eni Troie Zatečen uha nezapušenoga;

Izbjegavši stijene one

Burno ga more zadrža, stoga, ljeta toga.

Fliaubert mu bješe Penelopa prava, Kraj ćudljivih je ostrva ribario; I mjesto da motto s ura proučava Kraj Kirkine je koce sanjario.

Netaknut »maršem dešavanja,

Napustio ljudsko sjećanje u lan trentiesme De son eage; bez dođavanja

Ičega za Muzin dijadem.

TI : yc:z

Doba je sliku iskalo

Svoje ubrzane grimase,

Što mođemoj je sceni pristalo, Ne graciju atičku, ma se.

Ne, zaista ne, mračne sanjarije Unutarnjeg Ppiljenja;

Bolje i lagarije

Nego po-klasička Kkrivljenja!

»Doba je iskalo« lik u plasteru,

Zbog vremena da se žure,

Proznu kinemu, ne, sigurno, u alabasteru Ili rimu od »skulpturea.'

9 Čajna ruža čajna halja, i tako dalje, Zamjenjuje muselin sa Kosa, Pianola »vragu šalje« Sapfinoga barbitosa.

Dioniza Kristus slijedi, Falika i abrosiala

Pred mrcvarenjima nesta; Kaliban izgna Ariela.

Sve stvari samo teku, Heraklitov je mudri glas; Al šarena prostota Nadživjeće nas.

Čak i kršćanska ljepota

Manjka — iza one na Samotraci; Mi viđimo to kalon

Određuju na pijaci.

Faunovo meso nije za nas, Ni svetačka prikazanja.

Štampa nam mjesto hostije, Glasanje mjesto obrezanja.

Svi ljudi, po zakonu, isti.

Pizistrata više nema.

Biramo hulju ili eunuha ' Da kob nam sprema.

O svijetli Apolone,

Tin' andra, tin' eroa, tina theon Kakvu bogu, čovjeku il heroju Limen vijenac da stavi on!

Tada piščev mozak poče da svr-

, veliki dio njegovog rada sastoji se u »rekonstrukci-

"smijeh iz mrtvih utroba.

Pri svemu tome pisac je najmanje mislio o sebi, o sebi koji

BZRA LOOMIS POUND je danas jedan od najpoznatijih američkih pjesnika. No, nažalost, ne to» liko poznat po nesumnjivim odlikama njegove lrike, koliko po sramotnoj ulozi koju je odigrao za vrijeme prošlog rata. On se već u početku svog rađa suprotstavio kapitalizmu svoje zemlje, dobrovolinim . izgnanstvom. Samo, buđući inače psihički labilan, njegovo je negodovanje išlo i do »histerije«. Stoga se i moglo desiti da nasjedne lažnim obečanjima i obmanama, te je u prošlom ratu pomagao neprijateljsku propagandu, što teško da se ublaži i činjenicom da ga je američki sud oslobođio krivice kao duševnog bolesnika. *

Međutim, njegovo djelo, koje, na sreću, nije vezanmo za njegov osobni pad, ima odlike izvorme'i snažne umjetnosti, a naslanja se na trajnu trađiciju, kao što i crpe iz tokova nove lirike.

Pri čitanju njegovih pjesama iskrsavaju i teškoće, jer: i

»On je sebe zamislio kao učenjaka pjesnika, i

jama« pjesama iz ranijih književnosti (uglavnom, grčke, latinske, talijanske. provansalske i kineske) na mođerni engleski jezik. Pound sebi posve svjesno postavlja ovaj cilj, te je nazvao knjigu svojih pjesama Personae, ili »maske«, smjerajući na konvencionalne maske koje nošahu glumci u grčkoi dramia. (Sculley Bradley)

I »Hugh Selwyn Mauberley (Hju Selvin Moberli) je Samo »maska«. Objavljena 1920., ova pjesma se smatra »jednom od najljućih satiraa« na svijet oko prvog svjetskog rata, a njen ton odzvania kroz cjelokupno Pounđovo pjevanje, naime kroj njegove Cantose, koje je bio započeo 1916. godine da bi ih nm> stavio sve do naših dana

DODIRI

Ovi su se borili svakako I neki vjerujući,

[ pro domo, svakako... Neki spremni za oružje, neki za pustolovinu, neki iz straha od slabosti, neki iz straha od osude, neki iz ljubavi za pokoljem, u mašti, shvaćajući kasnije... neki u strahu, učeći ljubav klanja; Pogiboše neki, pro patria,

non »dulce« non »et decorua...

sišli do očiju duboko u pakao vjerujući u laži staraca, onda nevjerujući vratili se kući, kući laži, kući mnogim obmanama, kući starim lažima i novom sramu; lihvarstvo pra-staro te pra-debelo i lažovi na javnim mjestima.

Smionosti kao još nikad, rasapa kao još nikad

Mlada krv i žestoka krv,

Divni obrazi i lijepa tijela;

hrabrost kao još nikad

iskrenost kao još nikad,

razočaranja kakva se nikad ne pričahu u

starim danima, · histerije, rovovske ispovijedi, Xia&3 ad, aš

Tu ih je palo mirijađa,

I od najboljih, među njima,

Za staru bludnicu odoše do kraja, Za pokrpanu civilizaciju,

Šarm, smijući se na dobra usta, Hitre oči nestale pod kapkom zemlje, Za nekoliko tuceta razbijenih kipova, Za nekoliko tisuća otrcanih knjiga.

* *

ENVOT (1919)

Svršetak Hugha Selwyna Mauberley

Iđi, od rođenja njiema knjigo, ·

Reci onoj što pjevaš mi jednom onu Lawescou pjesmu

Da si bar pjesmu

Kao što si predmete mao,

Imao bi tad razloga da oprostiš

Čak moje mane koje me teško tište

I da osiguraš njenoj slavi život dug.

Reci njoj što prosipa

Takvo blago zrakom,

Ne mareći ni za što no tek da Podare život trenutku,

Ja bih im naložio da žive

Ko što mogu ruže, u čarobni pohranjene jahtar Crveno urešeno s narančastim i sve kao Jedna tvar i jedna boja

Što prkosi vremenu.

Reci njoj što ide |

S pjesmom na usnama

Ali niti pjeva pjesmu, niti zna

Njenog tvorca, neka druga usta,

Možda lijepa kao i njena,

Mogla bi, u novim dđobima, zađobiti njene tivače

Kad se naša dva praha s Wallerovim slegnu,

Isijevci na isijevcima u zaboravu ;

Dok mijena ne smelje

Sve stvari osim Ljepote same.

(1920) (Preveo s engleskog Tomislav LADAN)

uresi njeni

te, atmosferu. Pisac jednako misli da zbog toga nije pogrešio.

dla jedna Magbetova aksioma da je „život priča koju priča idi ot”. Njegov sin, poslušno i valja no dete, oglušilo se o merila reda i vaspitanja. On je, vozeći se tramvajem, hteo da zabašuri kondukteru petnaest dinara, ali „kontrola” pokvari dečakovu ra čunicu. Dete nije imalo novaca da plati kaznu, pa se ma adresu pisca javi zahtev za plaćanje globe u iznosu 515 dinara. Pisac — roditelj bio je izbačen iz ravnoteže. Verovao je u poštenje sina, ali..s

sve meri na kantaru, koji prosuđuje, određuje, niveliše. Među

tim, i on se našao u položaju

koji se zove čuđan. I on je koristio prisustvo „samoposluge” na nepošten način. Ta se samoposluga zove Kami, Fokner, Prust, Dostojevski, Elijar, Prever. Iz njihovih prodavnica uzeo je mnogo „artikala” koji se nisu smeli dirati — način prevlienja dijaloga, mmoge fine distimkcije i lirske egzatnosti, stilske obr-

Da je to uviđeo, on ne bi napra vio nesmotreni· prekršaj sa sVOjim romanom. Ovako — u njemu se nalaze svi elementi oči glednog plagijata,

Krađe, krađe! |

Treba naći optužnicu protiv tuđeg mozga u svojoj glavi. Ako to ne buđemo učinili preplaviće nas svaštarije. Nećemo znati gde smo i šta hoćemo.

Žarko ĐUROVIC