Književne novine

pal će se ujedđiniti u harmoniji, učiniće da e.&ve moguće koristi koje svaka klasa može da doprinese opštem dobru; cilj da se formiraju ljudi u tom duhu nije bio da svak treba da bude ostavljen da, ide svojim putem, već = buđu sredstvo u povezivanju zajednice u ce-

Ovo može da izgleda kao udaljeni vapaj iz idealne Platonove republike ka realnostima sveta razdiranog političkim strastima, koji živi pod neposrednom opasnošću istrebljenja, Šta je cilj umetnosti u takvom svetu? Mi samo možemo da potvrđimo da je cilj isti danas kao što je bio i u ratom zahvaćenom Platonovom svetu; i ja ne mam drugi lek za naše prilike ni upola tako realističan kao što je vaspitanje kroz umeinost koje preporučuje Platon. Ako vreba da izbegnemo uzajamno uništenje, ljudski ragum mora da bude izmenjen; to mora da bude jedini i uporan cilj svih naših politićkih nastojanja. Kako je moguće immeniti čovečji razum? To je jedino pitanje vredno truda. Ali da ga promenimo ne za trenutak ili za neposrednu korist: da ga izmenimo za stalno i svuda, To je pitanje: i jedini odgovor koji zasad dobijamo je da ljudski ragum mora da bude izmenjen moralnim ubeđivanjem. Ja verujem da je to iluzija.

šta je moral? To nije stanje razuma već način akcije. Naš moral nije definisan onim u Šta verujemo već onim što činimo. Koren reči je latinski mos (množina mores), čije je osnovno značenje način nečijeg ponašanja, fizička ispravnost, tkrađicionalno ponašanje, Moral se prenosio običajima, podražavanjem YTOditeljima i učiteljima, i uvek je bilo prisutno osećanje lične odgovornosti za svoja dela. Postepeno su takve habits of perfection postale kodificirane i generalizovane u apstrakcije, u laws of conduect za koje se zahtevalo svesno povlađivanje. Posledica je bila slabljenje veza .trađicionalnog ponašanja. Ako čovek više nije odgovoram sebi, već jednoj apstrakciji, onda ima hiljađe šansi da bude nesiguran, da bude slab, da greši. Ako dela, ne više instinktivno i automatski, već proračunato i sa oprezom, on teži da dela neodređeno i netrpeljivo.

Stvarni smisao morala je isgubljemn među

filozofima, i teolozima, ali je ponovo dobijen .

među današnjim piscima, naročito u Francuskoj, koja je uvek bila zemlja više zainteresovana za moralno ponašanje no za moralne zakone; Čovek. treba samo da se seti Montenja, Rošfukoa, Vovenjara. Ovaj realizam se ponovo javlja u duboko opažajućim delima Sent-Egziperija i Kamija — čak i Malroa, za koga je umetnost, pre svega, preobražujuća akcija. ŠentEgziperi je možda, pisac koji je najjasnije ta sigurno najpristupačnije) izrazio filozofiju moralnog realizma, što možda objašnjava njegov ogroman uticaj na posleratnu „generaciju u Francuskoj (i njegov neuspeh da ostavi isti utisak na mlitavo moralno tkivo posleratne generacije u Velikoj Britaniji i Sjedinjenim Državama): »Biti čovečan je baš što i biti odgovoran — odgovoran bar malo za sudbinu Čovečanstva, u srazmeri sa svoinm delom.« SentEgziperi (u »Terre des Hommes«) govori o praktičnom radu, grupnoj akciji, O OGdgOVOTnosti ne prema apsolutnom već prema našim bližnjima, Tolstojevom bratstvu među ljudima.

Nema sistema, pravilne akcije, već samo jedna ·

institkivna ispravnost i dobro ponašanje, koje je takvo zato što je slobodno i nesebično. Delo Sent-Egziperija nije argumenat, piše jedan od njegovih najboljih komentatora, (Everet W. Najt, Literatura posmatrana kao filozofija, 1957). »Ono je primer«. Tako se vraćamo Platonu — bar ideji da umetnost može da ima moralni efekat, kao akcija, a ne kao ubeđivanje. Žid je jednom primetio da je Sent-Egziperijevo

770

veliko otkriće da čovekova sreća ne leži u slobodi već u njegovom shvatanju dužnosti, Stavite sudbinu ili potrebu mesto dužnosti, i Židovo zapažanje će biti uobičajeno za grčku žilozofiju. Sent-Egziperi kaže nešto originalnije od toga, nešto prikladnije našoj savremenoj dilemi. On kaže da je jedina važna stvar efekat koji čini akcija, konstruktivni stvaralački napor. »Prinudi ih đa, se sjedine u zidanju kule, kaže pustinjski princ svom smu u »Citadelic Oyrhe Wisdom of the Sands«a), i učinićeš da buđu kao braća. Ali ako hoćeš da, mrze jeđam drugoga, baci hranu među njih... Civilizacija, je sazidana na onom što je zahtevano od ljudi, ne na onom što je spremljeno za njih... Čovek je pre svega onaj koji stvara. A bratstvo pripađa samo onima koji rade zajedmo«.

To je bolji recept za mir no Tolstojev zbrkani govor o zapažanju i osećanjima, zato što je umetnost zamišljena, kao akcija koja transformiše čoveka, i ni inteligencija nauke niti »razumno religiozno zapažanje« nije preče za njen blagotvorni uticaj. Jedna od mnogih fabula u »Ihe Wisdom of the Sand« je o dvojici vrtlara, koji su živeli i radili zajedno mnogo godina, a onda bili razdvojeni na njihovu veliku žalost, Posle mnogo godina, jedan od vrilara primio je pismo od svog prijatelja. Pun radosti i očekujući detaljne novosti o doživljajima, svog prijatelja, odneo je pismo princu i gamolio ga da mu ga pročita »kao što čovek moli prijatelja da' pročita pesmuc. Princ je otvorio pismo i pročitao: »Jutros sam okresao svoje ruže« — i to je bilo sve. Velika promena se dogodi sa vrtlarom; njegov mir je nestao; ali tek posle tri godine je dobio priliku da, odgovori na prijateljevo pismo. Otada je provodio cele dane u svojoj sobi sastavljajući rečenice, precrtavajući ih, i ponovo počinjući, isplazivši jezik kao đak koji se preznojava nad svojim zadatkom. Znao je da ima nešto važno da kaže, i da nekako mora da se prenese do svog odsutnog prijatelja. Jer on je morao đa podisne most imad razjapljene provalije, i opšteći sa prijateljem koji je bio njegovo drugo ja, kroz Prostor i Vreme, đa mu saobpšti svoju ljubav. Tako dođe dan kad je, orveneći došao kod mene i pokazao mi svoj odgovor, nadajući se da će na mome licu zasvetleti odraz rađosti koja će osvetliti lice onog: kojzi treba da primi pismo, i da oproba na meni snagu svoje poruke. Kad sam ga pročitao video sam ove reči, napisane pažljivim ali ipak neveštim rukopisom ozbiljne kao molitva koja dolazi iz srca: »Jutros sam i ja okresao svoje ruže...«

Obična parabola, ali izražava istinu. Može nas podsetiti na završetak »Kandiđa«, ali je Volter bio ciničniji i pomireniji. »II faut cultiver nos jardđins«e je moralna, zapovest. SentEgziperi smatra da je gajenje ruža konstruktivni napor, rad sličan građenju kule, umetnost; i da sve đok su ljudi povezani zajedno u stvaralačkoj aktivnosti, oni će živeti u miru.

'Ovo je poslednja ali ne i najmanje važna stvar koju treba učiniti. Naše stvaralačke aktivnosti treba da budu instinktivne, uobičajene. Današnji umetnik je izolovan, otuđen od svojih bližnjih i prirođe. Napor koji on čini je svestan napo, potvrđivanje sebe, često ljutit protest protiv svoje nesposobnosti. On ima onu veliku isceljujuću snagu u posedu, ali mu niko ne dolazi u pomoć. On ne može da dela sam, čak ni za svoje sopstveno spasenje. Njegovo istinsko delo je zajedničko, Ostali umetnici moraju da budu sa njim, rađeći na istom projektu. Zaista, svi ljudi moraju da buđu sa njiim, svaki umetnik prema svojoj vrsti, svi ljudi umetnici

koji učestvuju u delu koje treba izvršiti, a sva

dela moraju biti izvršena umetnički. + (Prevela Vera DROBNJAKOVIĆ)

SELTAČKA KNJIŽEVNA

SKOLA U SRBIJI

__________

770777 77

277

Š ŠŠ

Do njene pojave je “«ošlo spontano. Ona nije imala svoje prethodnike, svoje učitelje ni svoj manifest. Za razliku od seljačke književne škole u Rusiji, koju je krajem prošlog i početkom ovog veka predvodio Surikov, a kasnije i Gorki, ona se čak i neorganizovano razvijala.

Svojim skromnim „snagama njeni predstavnici su nastojali

da nas što prirodnije i jednostav”

nije približe i sažive sa onim nedokučivin+ zvucima frule u lu gu, sa stravičnom rikom bika u crvenoj jeseni bez kiše, bez sunca, bez zemlje i vode; sa onim ispresecanim horizontalama oranice, tamo gde šika modrina krvi, s one strane zalaska riđeg brda, u znak tajne tajnovitih plodova i bitke sa kamenom i gvožđem.

Držali su se jedino života, Onako kako ih je on učio, tako su pisali. Oni se nisu mogli da oslone na drugog učitelja. Tako su i uspeli da ispropovedaju svoje istine. Tako su i postali misionari pisane reči i kulture, tamo do najkamenitije šume u toku, gđe je od udaljenosti, znoja i briga, jedva dopirao „dah knjige. .

A javali su se negde odmah nas«on prvog svetskog rata. I još traju. Bili su jedna neminovnost opšteg raspoloženja, I u procesu društvenopolitičkih i ekonomsxih perturbacija, u trenutku sukoba dobra i „zla, sanjajući svake noći stravičnu bajku nestajanja koja je nekako prošla, i onu koja je dolazila, surovom, besomučnom brzinom, pustili su u sVet svoje prve poruke pre#o nasnežnih planina, snagom nečeg što je moglo da rastopi ukočenu misao o životu čoveka na bilo kakvom kamenu. Na taj način, oni su i dali jedan Veoma ozbiljan prilog našoj socija-

KNJIZEVNE NOVINB

Inoj književnosti između dva ra ta

Oglasio ih je najpre „Venac” Jeremije Živanovića negde 1993. godine. Na njegovim stranicama štampane su pesme i priče sa ovakvim potpisima: Živadin Stevanović, zemljoradnik iz Brestov ca kođ Kragujevca, Radomir To dorović iz Divostina kod Kragujevca, Spasoje Đukić iz Gledića u Gruži, Milisav Pavlović iz Crkvenca kod Požarevca, Miloje Stojanović iz Drenice, Radoje Dragutinović iz Konjarnika kod Prokuplja. Kasnije, između 1929. i 1940. javljaju se i novi. To su: Momčilo. Tešić iz Glumča kod Užičke Požege, Miodrag Jakovljević iz Preljine kod Čačka i Dragojlo Dudić iz Klanca kod Valjeva. Oni su sarađivali u „Navrodnoj „čitaonici”, „Ženi danas”, „Seljačkom kolu”, „Radničkim novinama”, „Svedđdočanstvima“. 1939. godine Izdavačkoprosvetna zadruga „Narodna knjiga” izdala je, u redakciji Čedomira Minderovića zbornik njihovih književnih radova „Za plugom”. Zbornik je obuhvatio ukupno 16 autora od sojih nekoliko i iz Bosne, Dalmacije i drugih krajeva: naše zemlje.·Predstavljao je potvrdu jedne prisutnosti nagoveštene još dva desetak godina ranije. Iste godine oni su se okupili u Beogradu i razgovarali o svojim Vinogradima, o svojim njiVama i Ppisanju .svom. Ispričali su se tako, upoznali i nešto više shvatili o cilju svoga stvaralaštva.

Osetili su lepo da od svadbe prela, od meseca i Snova, nisu mogli da naprave pesmu ili priču. Slavlja su zamenili poreznici i žandari, godišnju žetvu prodavanja na doboš. Kazivali su istinu jednu gorku, surovu, punu krvi i plača. Jer to je bila njihova sudbina. Svirepa. Kao, što su nepogode svirepe za njhovo

žito. Mračna. Kao što su dani mračni kad žetvu ponesu vetrovi. Trnovita i kukoljiva. | Tagve su bile njihove poruke i njihov otpor. Grcanje njihovo pretvoreno u poklič, u bunu. Nisu više bili samo obični seljaci. Pokazivali su i dokazivali, onima koji su se toga naročito bojali, da nisu tako zatucani kao što se mislilo, đa nisu samo opanak i gumj. Bilo je to u jednom presudnom trenutku. I oni su sve svoje mogućnosti stavili na raspolaganje. '

Kad je 1941. gođine planuo ustanak, bacili su i plug i pero i pošli da se bore za slobodu. U tom plamenu baruta mnogi su i položili svoje živote i dali primer mlađim generacijama kako treba raditi na čuvanju i razvijanju sela. Mladi su učili. I naučili, Nije trebalo česwati mmogo na njih. Još u prvim danima slobode ponovo su naši časopisi počeli da objavljuju njihove pes me i priče. Njima nije trebalo mnogo lutanja. Oni su već imali izvesnu trađiciju. Imali su i svo je učitelje. Tako smo i upoznali Srbu Mitića, Radoslava Radenkovića, Dobricu FErića i mnoge druge. Oni su prihvatili produže tak. I trajanje. Zaista, u Uuslovima mnogo širih mogućnosti. Sastajali su se. Savetovali, Pozivali su i svoje iskusnije drugove iz groba. Zbižavali se. To je bilo na njihovim skupovima. Ili na skupovima koji su okupljali i njihove drugove iz drugih repub lika

Pokretali su i pokreću časopise i listove. Štampali su i štampaju svoje knjige. Oni sve sigurnije dolaze na bpozornicu naše Književnosti., Skromnim že ljama, Originalnim snagama.

Radivoje PEŠIĆ

svoje .

e i

VE FARSE

Poslednje premijere u beogradskim pozorištima

U RWratkom vremenskom razmaku beogradska požorlišta su prikazala dva: komađa sa izrazito farsičnim: obeležjima: sredinom januara, u Narodhom bpozorištu izvedena je , Sterijina Zla Žena, a u Savremenom poš zorištu postavljena. na scenu Pirandelova farsa Čovek, životinja i vrlina.

ZLA ŽENA. Sterija je nazvao Zlu ženu „prirodnom | komedijom” i s pravom tvrdio da zaplet u ovom komadu nije izazvan akcijom nekih volšebnih sila, kao u jednom de?u nemačkog dramatičara Vajsea, koje je inspirisalo našeg spisatelja, već spontanim: ponašanjem nekoliko glavnih ličnosti uključenih u radnju. Ali još Pavle Popović je ukazao na izvesnu proizvoljnost Sterijinog dramskog postupka i zapazio da prisustvo nadprirodnih sila u Vajseovom delu pred stavlja samo jednu pozorišnu uslovnost koja, kad jednom bude prihvaćena, „objašnjava · svaku situaciju i delanje ma koje ličnosti u komadu. Popović je, takođe primetio da Sterija mije umeo da pronađe jedno takvo generalno objašnjenje, i da je umesto toga pribegao većem broju nedovoljno ubedljivih opravdanja, usled čega intriga ima karakter veštački konstruisane sheme, u kojoj se komičmo zapljiću ličnosti mnogo sličnije marionetskim lutkama nego realnim ljudima, Ovo mišljenje pomaže nam da odbacimo shvatanje o realističkoj suštini Zle žene i da lakše uočimo dvostruiu prirodu ove komedije, u kojoj su logika zapleta i realistička plastičnost karaktera žrtvova ni, kao u kakvoj frasi, potrebi da se podstakne smeh, ali u isto vreme i podređeni izvesnim piščevim satiričnim preoćupacija ma. Naglasimo li, uz to, da struk tura zapleta, likova i dijaloga počiva na geometrijski simetričnom rasporedu mnogobrojnih ironičnih kontrasta, „lusvojićemo shvatanje da se Zla žena može tretirati i kao neka vrsta racionalne komične Kkonstrukcije.

Reditelj Vasilije Popović pošao je upravo od ovakvog shva

tanja Zle žene i odlučno sc Udaljio od trađicionalnog načina, | interpretiranja Sterijine komedi- je. Reditelj je lišio zbivanje lo-

walnog kolorita i stremio nekom na klasicistički način „pojednostavljenom' scenskom izrazu, u kome su naročitu ulogu imali dekor smirenih linija Lazara Vo zarevića i jedan krajnje ekonomičan stil glume. Lik Sultane 'Prifić, u tumačenju Milene Dap čević, postavljen je tako izvan nekog određenog vremena i prostora, i zasnovan na 'ekolixo pravilno raspoređenih obrta u ponašanju, koji su — reditelj je ovde učinio lustupak realističkom teatru — vodili psihološkom razrešenju. S druge strane, mizansen je bio zasićen kretanjima u obliku kruga, elipse i trougla, čime je mehanički naglašavana geometrijska arhitektonisa strukture Zle žene. Nametao se utisak da se reditelj posvetio analizi strukture Sterijine komedije, u nadi da će publici biti pruženo naročito ·„estetsko zadovoljstvo, ukoliko bude pronađen grafički scenmnski „eaviva-

lent za suštinu forme u kojoj napisana Zla žena.

Primenimo li, međutim, jedno manje ekstravagantno merilo, koje je daleko bliže prirodi našeg doživljaja u pozorištu, ustanovićemo da je reditelj stvorio malokrvnu predstavu bez reljef nih likova i uvereljive atmosfere, i, što je još više za žaljenje, predstavu koja nije pružila dovoljno povoda za smeh. Tome je, svakako, najviše doprinelo svesno zanemarivanje one lozžalne boje, koja u Zloj ženi nije u prvom: planu, ali je ipak prisutna u meri koja glumcima pruža mogućnost za stvaranje uverljivih likova i oživljavanje đuha jedne već davno zaboravljene epohe.

ČOVEK, ŽIVOTINJA I VRLINA. Farsa Čovek, životinja i vr lina otkriva nam koliko je Pi-

· randđdelo, kome smo zahvalni za

suštinskih „dramaturških dugovao italijans&oj

toliko inovacija,

LUIĐI PIRANDELO

tradiciji. U ovoj frasi bez teškoća prepoznajemo tragove nekoliko karakterističnih italijanskih pozorišnih žanrova: glavni junaci komada — naprasit priglup muž, pritvorna preljubnica, naivan ljubavnik — izazivaju, na

primer, žive asocijacije sa komc

dijom del arte, opisivanje neo= bičnih strasti i zapaljivih temperamenata opravđava upoređivanje „Pirandđdelovog komada i tvorevina „lokalne \sicilijans#e dramaturgije s početka XX veka, a piščeva insistiranja na dis tinkciji između lica i maskc i sklonost prema ciničmnom humoru podsećaju na takozvano „DpOporište groteske”, čiji je glavni protagonist u drugoj dekađi ovog stoleća bio dramatičar Luiđi Kiareli. Osim toga, Pirandelova farsa nas na neki način vraća u komični svet Malkjavelijeve Mandragole: u oba slučaja, klasična renesansna intriga zapliće se oko upotrebe volšebnog ljubavnog napitka, koji treba da omogući rasplitanje neke Ssentimentalne istorije. Ali u komadđu Čovek, životinja i vrlina ima jed na tipično pirandelovska crta, koja nagoveštava smer u kome će se kasnije razvijati stvaralaštvo velikog dramskog pisca: pratimo li razvoj frase, Uuočiće+

CCira ii BNNI Anna aa 2

· nost, nenormalnu

mo jeđan neobičan zaokret, koji nas uđaljava od uobičajene evolucije zapleta u renesansnim ko medijama, i uvodi u paradoksalnu situaciju, u kojoj razgranata intriga nije pokrenuta zato da. bi jedan neuslišen ljubavnik došao do zabranjenog zadovoljstva, već da bi jedna „časna” žena bila predata u muževljeve ruke. Ovaj muž, pomorski kapetan koji ima vanbračnu ženu i četvoro dece u nesom drugom gradu, retko posećuje svoju „zakonitu suprugu gospođu Perelu, i kad god dođe kući smesta potraži povod za svađu kako bi izbegao mogućnost da dobije još jedno dete. Kreposna gospođa Perela teši se u međuvremenu sa mesnim profesorom Paolinom i osta je u drugom stanju, što, primora njenog ljubavnika, čoveka vr lo časnog, da izmisli čitavu malu strategiju pomoću koje će kapetan biti naveden da podeli po stelju sa svojom suprugom. Ograničimo li se na anajizu mehanizma zapleta, verovatno ćemo prenagljeno zaključiti da je Piranđelo samo pribegao jednoj spretnoj doset«i radi lakšeg odvođenja radnje u „neviđene Tfarsične kalambure; ali ako pažljivije oslušnemo tekst koji go>

2 Vore Pirandelove ličnosti, a na-

ročito Paolinove replike, osetićemo da je smeh vrlo često presecan gotovo histeričnim naletima gorčine, i razumeti da ova prividno bezazlena farsa predstavlja neobično važnu kariku u Pirandelovoj dramaturgiji. Tre nutak kasnije, ono što nam je na prvi pogled izgledalo prevas=hodno komično — upinjanja sic rotog profesora Paolina da po svaku cenu bude očuvana jedna društvena forma — ota&Tiće nam se kao osnovni egzistencijalni problem Pirandelovih ličnosti iz ozbiljnijih komada: kao bezus= pešna težnja harmoniji između maske, po kojoj je jedna ličnost poznata društvu, i pravog lica te ličnosti, koje za uvek ostaje nepoznato njenoj okolini. U isto vreme, shvatićemo đa je u ovom komađu ustvari nagovešten onaj konačan rascep između unutrašnje pojave i objektivne stvarno

sti, koji, onemogućava da se sav!" ·

gleda istina, i koji, uprkos ko-

mičnim obeležjima, u krajnjoj analizi deluje đubogo tragično. Na taj način lakše ćemo izbeći nesporazum da Pirandelovu far su tretiramo isključivo kao pra volinijsku osudu moralnog licemerja građanskog društva, Reditelj Milen<o Maričić tačno je pronikao u suštinu koma= da i nastojao da do publike do pru oba vida ove melinholične pirandelovske istorije. Rediteljev postupak zasnivao se na kontras tu, koji je pomagao da se što plastičnije ispolji tragikomična priroda „Pirandđelovog komada: Maričić je, tako, pomoću diswretno teatralizovanog dekora (Vladislav Lalicki) i karikatura]nih likova, čiji su goestovi, kostimi i maske bili na duhovit način inspirisani komedijom del arte, nametao gledaocu obejktivno i vrlo često ironično poimanje situacije (ovde treba istaći glumu Tatjane Lukijanove i Ljubiše Bačića, koji su znalač«wi određivali potreban intensitet pojedinih grotesknih obeležja ko ja krase gospođu Perelu i njenog supruga) i istovremeno dopuštao da se u okvirima tog komičnog sveta spontano razvija jeđan realan ljudski lik mali profesor Paolino. U tumačenju Predraga Lakovića, Paolino se tanano preobražavao iz

- realne ličnosti, čije obličje ıma

na početku komada, u komičnu aarikaturu, da bi potom još jed nom sazrevao u suprotnom prav cu. Ritam ovog lika bio je majstorski izbalansiran i imao preciznu razvojnu liniju, koja se u početku naglo dizala pa zatim

| fino opadala, sugerirajući neku

jedno ·

čudnu tugu i setnu zamišlejnosšt ,

pred životom. Laković je sa istom preciznošću slikao i sva ona

suprotna patetična raspoloženja,

T koja neprestano opsedaju profe-

sora Paolina: njegovu lakrdijašku veselost i sumornu ozbiljsensibilnost i

- apatičnu bezvoljnost, „mlitavu · Čežnju za harmoničnim mirom i 48% uzavrelo Kključanje rvi koje

DIBIME: ZABRINUTI PAS

stremi da sudi celom ljudskom društvu. Va Zanimljivu epizodnu ulogu Oo= stvario je Dušan Jakšić, koji je igrao apotekara Tota, Piranđelov komad prevela je Jugana Stojanović. Vlađimir STAMENKOVIĆ