Književne novine

ž ı | 3“

| _KNJIŽEVNO VEČE.

| Andreja Voznesenskogz

U kući Vere Inber, u Moskvi, gde se bilo iskupilo nekoliko sovjetskih književnika, i ne samo tad, kod nje, pitali su me koje sovjetske najmlađe pesnike znaju u Jugoslaviji i koji od njih uživa najveći ugled. Bilo mi je nelagodno. Da su upitali za ge neraciju Sluckog i Martinova,

| Aleksandra Tvardovskog ili Niko laja Zabolockog, bilo bi mi lakše. Međutim, tamo se, kao i kod nas, svake godine javi niz novih imena, da bi posle đeset mešeci bi la potisnuta, ili stešnjena, još novijim, Ipak sam htela da na sebe primim odgovornost i da se u ime naših čitalaca opredelim, onako na sreću. Da li da kažem da znamo i izdvajamo Roberta Roždestvensdoga, čije pesme do nas dolaze bar preko časopi sa „Junosti", ili Jevgenija Jevtušenka o kome sam čula da je ljubimac moskovskih devojasa? Tli možda Vladimira Kostrova koji zemljinu težu što „neda mladićima u crne kosmičke no=ći" upoređuje sa ljubavlju Vvojnikove majke? Ili Andreja Voznesenskog i Svetlanu Jevsejevu? Možda Anatolija Kuprina koga sam srela na stranicama „Neve“ i čije sam se pesme o izobilju

sovjetske zemlje setilla svaku put pred izlozima mos«ovskih hlebarnica:

„Hleb ruski, riški, ukrajinsk!, pšenični, polubeli, ražami, hleb od kuvanog testa, hleb za čaj, moskovskiy borodinski, hleb luksuzni, kajzerice, okrugli, hleb ruski, ukrajinski, hleb slačični, hleb s kimom...“

Mogla bih možda Onog rodo= ljubivog koji je rekao kako čo vek ima samo jednu otadžbinu kao što ima samo jedno srce, ili onoga što kaže: „Ja hoću ovu zemlju da volim kao vojnik, kao vojnis koji se nikad sa nje neće dići“, ali njihovih imena 5e, nažalost, ne sećam.

Dok sam tako zastala u ne doumici, oni su nabrajali nekoliko pesnika kojim se, DO njihovomn. mišljenju, izdvajaju, #2 među „njima i Andreja Voznesenska, „Jevgenija Jevtušenka, Svetlanu Jevsejevu i još jednu pesnikinju, takode sasvim mladu. Slušajući ih pitala sam se nije li zbilja koja od tih nabro janih onaj o «ome je pevao neki sovjetski pesnik odmah DOsle rata:

„Mi nismo pesnici, mi smo preteče

onoga koga još nema...”

Na rastanku mi je Slucki skrenuo pažnju da će sutradan u stradnom pozorištu, na trgu Majalovskog, Andrej Voznesenski čitati svoje pesme. Znala sam “tu dvospratnu pozorišnu zgradu i trg sa bronzanim Majakovs«im koji kao da čita pesme na mitingu i otišla tamo ceo čas pre početka. Omladina se tiskala oko velike bele ališe gde je ime Voznesenskog bilo štampano crvenim slovima, 34 malo niže crnim imena glumica i glumaca koji su takođe učestvovali na večeru. U holu je vla dao nestrpljivi žagor koji nasta je među omladinom dok očekuje omiljena pesnića. Kasama se nije moglo prići. Komešale 50 bele i crne šubarice, paperjaste kape, ešarpe od zečje dlake. Svi su tražili „kartu više“. Pokušala sam i ja da se tako snabdem Uulaznicom, ali bez uspeha. Mora la sam naposletku zatražiti pomoć od studenata koji Su se tis kali prema ulazu.

__ Jevtušenko! — pozvali Oni.

Izrazito visok, mlad čovek, Odeven po modi, slobodnog i Pri lično gordog držanja prišao je i bogovski odglumivši da me zna poveo me prema ulazu gde je mlađošću i lepotom brzo umilo stivio razvodnice da me propus te. To je, dakle, taj Jevtušenko, mislila sam, dok me je · provodio roz ·tesnac pozorišnih hodničića. U kancelariji uprave. gde smo se zatim našli, uzbuđeno je šetao Viktor Bokov koji je trebalo da otvori veče. S nestrplje njem su očekivali Voznesenskog i glumce.

Iz dvorane je | nestrpljenje. trebalo je Vec početi. Voznesenskog sam, kad se najzad pojavio, jedva stigla da sagledam i progovorim s njim nekolino reči, jer se odmah moralo poći na čitanje. Kako nije bilo mesta u dvorani, smestili su | mene u ložu uprave. Jedno me tar duboko preda mnom prosti ralo se gledalište puno ! sveta. Na vratima se osećala na vala „koja je povećavala zado-

dopirala buka,

mladog, |

voljstvo onih što su uspeli da dobiju ulaznicu,

Predstavljajući „Voznesenskog publici Bokov se prilično zadržao na objašnjenju kako je Andrejević Voznesenski ili prosto Voznesenski, kako smo ga dosad zvali gradski pesnik, pesni grad ske inteligencije, a pošto i ona predstavlja narod, Voznesenski je isto toliko narodni pesnik koliko i oni koji uzimaju seoske motive, (aoliko' i onaj pomislila sam mnasmešivši se, koji piše o ruskom hlebu). Govorio je toplo, navijački, za tu poeziju grada, kako se izrazio, kao da je mislio da u dvorani može biti neko ko joj se suprostavlja. Ali, činilo mi se, za to novo što je poezija Voznesenskog donosila moskovska publisza je imala razumeva– nja i već bila spremna da ga primi. Kako mi je, kad se vra'tio sa bine, rekao s ponosom da je Voznesenski njegov učenik, zaključila sam da je to „gradsko” neki novi pravac kod mladih, ili nekih mladih, pesni&ća, i da je Voznesenski, glavni predstavnik toga pravca mada je učenik Bokova, jer u pesmi koju je učitelj posvetio učeniku stoje nesebični stihovi: „Andrjuša,... mi zajedno jurimo po, ruskim prostorima, ti gornjom a ja donjom stazom...”

Međutim, posle glumaca, izašao je na scenu i pesnik, mladić srednjeg rasta, vrlo uzvije-

Desanka MAKSIMOVIĆ

nih obrva, pogleda bistrog, i što je više čitao, sve više se .iz tihog i povučenog „pretvarao Uu smelog, i glas i pokreti su mu postajali slobodniji. Svaki novi trenutagx donosio *e novo iznena denje, sad su to „glave ruske dece svetle kao livene kugle”, sad su belozubi osmesi na miliardu kilovata", zatim je septembarski vazduh svež i zvonak kao lubenica, a onda „zemlja u mrežastom zembilu meridijana i uporednika” i sama nalik na lubenicu. Naposletku pesma gde se pominje grad” raspevan i mlad kao kanta”.

Pesnik govori napamet, kako je to kod Rusa običaj, i brzo uspostavlja vezu 5 publikom. Sa svih strana stižu cedđuljice s mol bom šta da čita, što mi ponovo potvrđuje „njegovu omiljenost. Naročito traže „Golju”, „Paraboličnu balađu“ (o Gogenu), peeme „Boj” i „Majstori”, ljubavnu pssmu „Tulju”. „Goju” su već u prvom delu večera recitovali glumci, pa, najzad, na molbu, i pesnik, zato bih je Uu celini, u bukvalnom prevodu, na vela:

„Ja sam Goja. Jas sam beda. Ja sam glas rata, gradskih ugaraka na snegu četrđeset prve : godine. Ja sam glad. Ja sam grlo obešene žene čije ielo kao zvono

bije iznad golog trga. Ja sam Goja. O grožđe odmazde! Uzvitalah plotunom na Zapad —

ja sam pepeo nezvanoga

| gosta. U memorijalno nebo zabih čvrste zvezde ao klince. \ Ja sam Goja.

Ova pesma ima i jednu lepotu | __ragumeva kombinaciju nauke i religije, - boditi čovečanstvo iluzija (religioznih, 1 bratstvo među ljuideal. Umetnost će uzbudljivim i UuVeT-

neprenosivu u prevod, svaka druga reč je sa samoglasnikom o i ta nagomilana o zvone kao sumorna zvona, što pesnik pri čitanju ističe. /

Mada /\dWgradski, da lUusvojimo ovaj izraz, Voznesenski je jesenjinovski nežno vezan za Pprirodu i prošlost Rusije, on u Staru rusku katedralu na muesečini „gleda kao u televizorsko Sočivo” i peva: „Srećan sam što sam Rus, kao Rus gledam i živim... U veku razuma i atoma mi smo akušeri novoga, nama se taj pak leni udes svidi, on je u našoj prirodi”, I negde dalje, prkosno: „Ti jedina (Rusijo) imaš prava da sudiš moje postupke ı dela".

Njegova mladost svaki čas izvire iz tema pesama: „Komsomol glasa”, „Gost kraj logorske vatre” (čudno lepa pesma), „Večerinka”, „Veče na gradilištu”, ali mu,ta mladost ne smeta da se postavi za sudiju svojih vršnjaka: „Udaje se mladost ne za nekoga nego za nešto... za zlatne gore, za slepoočnice od sreb ra... Ti u beloj suknji, mlađa, treperiš kao rakiska cašica na kraju stola. Ume da bude i dramatičan, neobuzdan, naročito u poemama, ume da zakorači na sceni kao Majakovski tamo na trgu i da gordo, kao Puškin kada &aže da je sam Sebi spomenik podigao, izgovori: „... Gradova će biti nad prostorima vasionskim, pored šuma ja, Voznesenski, podići: ću ih!" Ali kao da se zastidi zbog toga zanosa, malo posle dodaje: „Di-

vota! U klupi studenstskoj ma= -

štam...”

Veče traje već sat i po i ma da su pesme melodične i lako se slušaju, već ne mogu da ih hva= tam cele, pamtim samo slike i odlomke koji. iznenađuju: „indigo ćurana-.. Nosevi se na suncu ljušte kao živopis fresada... Za prozorom u prvom snegu leže polja od aluminijuma... Lišaji brađe puze niz obraze... Mirisala je na ozon sira... Proleće trese sapima, rže kao ždrebac... Bubnjajući u staklo i kršeći dlane iz sveg glasa se derala moja gluvonema sudbina... Zvoniš u Vasioni zategnuta i prava kao pru tić antene...”

Kad smo se rastali i kad su sve trojica otišla niz Ulicu, Setila sam se Jevtušenkovih stihova: „Obdarili su me bogatstvom, a nisu mi rekli šta ću s njim”. I pomislila sam; pod utiskom

ovog književnog večera ı pod utiskom nekih pročitanih zbirš#i,

da sovjetski pesnici vrlo dobro znaju šta će sa svojim bogatstvom. zlatnih,

Tolstoj je rečima punim zahtev koji mi sad moramo

-_ ZA

oduševljenom aktivnošću. izazove odbacivanje nasilja«.

a E

može to da učini6.,

7 2

aaaar0f/e:

nih ili pravnih) i stvoriti dima kao jedđini razuman onda, predstavljati taj ideal

O IO

ubeđivanja: stvarajući predstave, simbole, fabule, one mogu da rasprostrane kroz zajednicu najbolje misli i osećanja »najboljih članova društvaq. Svoj esej »Šta je umet-

ZGASAAAAAZ

Avenije:

onda, nam dajte novac i za

javiti opšta potražnja

277

sivača.

zapažanjima, već u svojim cijama. Njegova

protna istini: zadatak

Tolstoj dopušta đa je ona

L 'smrinih kazni; stitucije; ili apsudnost, upotrebe mesa; triotizma().

Svi njegovi

dostaje savremenom „svetu.

___

___datak umetnosti je ogroman. 'Uticajem brave | umeinosti, potpomognuta naukom, vođena TCligijom, ova miroljubiva saradnja ljudi, koja se sad održava spoljašnjim sredstvima — našim sudovima, policijom, dobrotvornim ustanovama, nadzorom nad fabrikama i tako dalje — treba da bude postignuta čovekOvom, Umetnost ireba da A da bi Ovo na očito naglasio, on je dodao: »Samo umetnost

Ovo uverenje počiva na Tolstojevoj teoriji o umetnosti, koju on „ posmatra kao : proces (sredstvo čovečjeg života«), funkciju koja treba da pretvori razumno opažanje u OSećanje. Razumno opažanje, pod kojim on pod-

ljivim oblicima. Sve umetnosti

nost", Tolstoj završava jednom slikom krajnje

Način, koji je preporučio 7 njivu sličnost sa praksom ljudi sa Moedison umetnost, je prikriveni Ako je mir ono što vi želite, mogu tren oka će se poza njim. Bratsko jedinstvo među ljudima je, zaista, javni ideal izvesnih Yeligioznih i etičkih organizacija koje se ne dvoume da se okoriste lukavstvima ogla-

Mi instinktivno znamo da Tolstoj nije bio u pravu — ne u svojim idealima niti u svojim teorijama i dofinidefinicija umetnosti je SUumetnosti nije: da pretvori zapažanje u osećanje, već j pažanje.. Umetnik počinje osećanjima, i nalazi simbole da izrazi ta osećanja. Što se tiče nauke, dosad skretala od svog pravog cilja (koji treba »da pokazuje nelogičnost, beskorisnost i nemoralnost rata i ili nečovečnost i štetnost Dpro- . štetnost i nemoralnost narkotika i jedenja ili nelogičnost, štetnost Ali Tolstoj nigde. ne objašnjava kako da se cilj nauke izmeni i da od »stvaranja sredstava luksuza i oružja za rat koji uništava čoveka« pređe na njene prave ciljeve. · argumenti su pogrešno okretanje u krugu, jer' umetnost može da prouzrokuje da se nasilje odbaci samo ako je motivisana naukom transformisanom etičkim i religioznim iđealima. Sve zavisi od nadmoćnosti »obične Teligiozne percepcije« — koja je baš ono što ne-

|J A ipak koredđ cele stvari nije toliko u Tol-

77 #/

ESTETIKA — NEPRIJATELJ NASILJA?

niše nasilje slobodnom i

Platon je pre

biološki

da, peva

će oslo- - »učenje

gocijal-

su umetnosti

Herbert RID

naivnosti, nagoveštavajući da će religiozna u- lima kusa u metnost budućnosti »u dušama ljudi postaviti Ako

šine po kojima će akcije onih, koje je umetnost koja će ga tako vaspitala, prirodno prolaziti«.

olstoj, ima sumrija. Nažalost, podstrekač. reći, Oni

novim argpum

vanje

životinjskog i zastarelost pa-

odakle i ovaj šnjava takođe

nana ali zagonetna nasilja: đa su One da, umetnost i samo, ume iz čovečjeg srca. _.

Kako umetnost deluje na čovečije srce — ili

na, njegov razum? Platon je

fizičkim talasima 1 ROJA i igazivaju osećanje eudđemonije ili sreće.

dhodnik Pavlovove teorije Uslov.

ljenih refleksa, stima sa. grupn1? i igrama, i kad je e dobro obrazovanor čoveka onog koji zna dobro i igra. Obrazovanje je, rekao je on, da se oseć8, zadovoljstvo i bol za prave stvari« (definicija OJ | diskvalifikovano priznanje), i potpuno ozbiljno je tvrđio da »se celo estetsko i moralno vaspitanje deteta može izvesti vaspitavanja po »

e mir vaš cilj, % usaditi nepogres1VO. cilj rat, morate promeniti muziku. Tršeno razurnna

nikada nije isprobana na širokoj skali nacija. Može se prigovoriti đa bismo mi, kad bi to bila istina, koji su vaspitavani na izuzetno miroljubivog temperamenta, dok su, međutim, i oni žrtve nerazumnih strasti kao i drugi ljudi. Ovo

tačno uopštavanje, entima, koji zahtevaju jednakost

Ovo je sav

i univerzalnost akcije. na dubokim efektima što vidimo isto onako kao i ono što čujemo i kako se krećemo. ] lini mogu da umanje loše efekte takvih nih nesrazmera, ali razloga vaspitanje mora da bude uvek potpuno. Dobro obrazovana elita može da da dobar Pprimer (što je stvarno video), ali bitno u Platonovoj teoriji je VveTOda ideje ne menjaju ljude; oni se me njaju samo Dpo' je povodljiva materija, utiscima dobra i zla, Ti utisci treba da budu prizorima i zvucima,

strane, »NWao povetarac koji srećnih predela«, tako da yizvostan uticaj Dlemenitih dela stalno pađa na timjstva pa nađalje, i neprimetno ih vodi simpatiji i harmoniji za lepotu razuma, čije utiske oni primaju«.

, a: ički ima koliko u njegovim poverenja postavio StoJevimi pole ia shvatio da postoji ta. da ispitamo. »Za- delima IDS3te; 1 između umetnosti i

dijalektičke suproinosti i tnost može da elimi-

prvi odgovorio na, u Suštini su har·

koji udaraju na zbunjena

kad je dao prioritet umetnoim radnjama, horskim pesmama. u »Zakonimat definisao kao

kojoj je Aristotel đao svoje

pod rukovodstvom horskoj umetnosti«, umetnosti pevanja praćenog sviranjem u liru i pokretima pogodnog ballet d'action. (A. E. Tejlorova primedba u njegovom uvodu za »Zakone«). Sve W”W metnosti su oblici fizičke Ve-

žbe, ali je vežba bazirana na istinskim pravi-

na tačnoj usklađsnosti. onda postoji harmonija Ali ako je vaš,

muzici,

i razmljiva teo-

našli da su svi narodi, horskoj muzici i igri,

ali i ne mora da bude

može, bez veze sa Plato-

ali je to

Platon je uvek insistirao okoline; na nas utiče ono

Horske igre u ružnoj Okovizuel- ih neće sprečiti. Iz tog

i što je Tolstoj takođe

d uticajem fizičkih sila. Razum spremna da bude pod svega što upije čulima. vvekriveni harmoničnim koji proizilaze sa svake donosi zdravlje iz

oko i uho od deka A tako je u »Republici4, pasus dolazi, gde Platon objazajedničku osnovu svoga cilja.

Svrha svega ovoga, nije »da se jedna klasa učini naročito srećnom, zajednice kao celine.

već da se osigura dobrobit 'Ubeđivanjem ili prinuđom

0D ZOO

Da li su francuske književne | nagrade biznis

Povodom skandala koji je izbio oko dodeljivanja prošlogodišnje nagrade Gonkur bivšem {ašističkom novimamu, u jednom od decembarskih brojeva časopisa The New Vork Times Book Review„ Keris Kejt, dopisnik jednog američkog časopisa iz Pariza objavljuje članak »Francuske nagrade — skoro biznis« u vidu komentara prošlogodišnjih književnih nagrada, u kome zastupa mišljenje da je slučaj koji se desio bio neizbežan ako se imaju u vidu okolnosti pod kojima žive imstitucije koje te nagrade dodeljuju.

Dva dana posle dodeljivanja nesrećne nagrade, Andre Hil pokušao

je da objasni da je Gonkurova nagrada mogla biti data Klodu Simonu samo da autor nije nepotrebno sveo paragrafe i interpunkciju na najma-

nju mogućnu meru — »Što bi otprilike bilo isto — misli autor —u kao kad bi član Nobelovog komiteta

1950., godine objašnjao da bi oni vrlo rado dali nagradu Vilijemu Fokneru da je pisao tako lucidno kao što je to činio ser Valter Skot«. Zanimljivo jeda je baš Andre Bili, jedan od Figaro-ovih kritičara, član Gonkunovog Žirija, bio otac »briljantne ideje da se kumuje remekdelu Vintile Horije »Bog je rođen u izgnanstvu«... koje, u najboljem slučaju, predstavlia dosadnu ekskurziju u onu vrstu imaginativnog istorijskog pisanja koje je patentirao Robert Grejvs romanom »Ja Klaudije«, a usavršili ga Tornton Vajlder- i Margaret Jorsener«. »Francuska, mada zemlja revolucionarnih tradicija, postala je zemlia konzervativnih insbitucija« — kaže autor. Žiriji sve više liče na Francusku Akademiju, »možda pnajfosiliziraniju grupu literarnih cemzora na svetu. »Slično ovom blistavom primeru — ironizira autor članka — deset članova Akademije Gonkur, dvanaest članova Femina žirija, devet sudija nagrade Renodo (koju ie jednog dana osnovala grupa nestrpliivwih novinara dok je čekala da Akademija Gonkur objavi svoju odluku), izabrani su na Ceo život. Samo dva člama Akademije Gonkur rođena su u ovom veku, a prosečna starost ostalih osam iznosi 71 godinu. Njen predsednik Rolan Doržele, ostao "je u sećanju po tome što je 1919. godine jedna njegova knjiga bila bestseler, upravo kao i predsednik Femina žirija, Kamij Marbo, čiji je roman dobio 1913 nagradu PFemina. Gaston Pikar koji ie 1926. osnovao nagradu Renodo. ioš je njen generalni sekretar — posle skoro trideset četiri godine. , Način objavljivanja knjiga, među. tim, menjao se mmogo brže nego članovi žirija, Francuski pisci i izdavavači, sa cetkim izuzecima, nisu više „žšnosti sa mezavisnim sredstvima. 1 iedni i drwđi moraju da proizvode da bi živeli, Tokom vremena, star i skoro simbolički način nagrađivanja

sve se više gubio, dok su, naprotiv, zarade rapidno porasle.

Tri meseca pre dodeljivanja nagra• da počinje kampanja: najveće izda” vačke kuće počinju da bombarduju članove raznih žirija, kritičare, sve koji bi mogli da imaju uticaja (izra

čunato je da su u to vreme obasut

sa po 250 romana sa licemernom po svetom autora), pozivima na koktele, literame ručkove, vikende na se|u, ra» zna savetovanja i bezbrojnim telefon skim poziyima. Zastupljen je svaki oblik laskanja, ubedivanja, zaplašivavanja. U vreme kad treba da se do nese odluka. oni koji treba da je donesu potpuno sv grog:rani ovom maratonskom gužvom i dovedeni U psihološko stanje u kome su, sa istu pljenim kritičarskim osećanjem, spre" mni da donesu trenutnu, često kapri• cloznu odluku grešne odluke ie dnrleljvanie Gonkurove nagrade 1958. »potpuno op“ skurnom belgijskom piscu jedne diplomatske istorije, Frams*su Vilderu«. koje je bilo proizvod predhodnog ne» slaganja žirija, podelienih uticaja i vešte igre izdavača.

Na veoma sličan način nagradu je dobio prošle godine čovek koji je Hitlera nazivao evropskim genijem-. Zapravo. »glasove nije dobila knjiga Vintile Horije već ih je izgubila iz davačka kuća Galimar«.

'»Veoma je čudno — zakliučuje Kertis Kejt — što je nagrada Con“ kur ikada ispwnila svoju namenu. Lako je videti koliko je velikih fran• cuskih pisaca Gonkurov žiri oropu” stio. Izuzimajući Prusta koji ie na“ gradu dobio 1919 i Malroa, 1933. listu onih koji je nisu dobili popu njavaju i nosioci Nobelove nagrade Rože Marten di Gar, Morijak, Žid i Kami, Žirodu i Monterlan, Selen i Sartr, Ovima se mogu priključiti Bet nano i Sentegziperi, mada su, vero” vatno slučajno, obojica dobili nagradu Femina«. :

BA.P.

KNTIIŽEVNE NOVINB

Naibolji orimer po.