Književne novine
Natvni prevazideni Sterija
Naše masleđe u oblasti dramske literature može biti mrtav kapital, kakav je vekovima bilo delo Držićevo, ili nepresušan i nezamemljiv izvor savremenog kulturnog života naroda, To zavisi pre svega od pozrišnih rukovodilaca i reditelja, i njihovog odmosa prema tim delima, od toga hoće·li prinčevi scenske umetnosti me samo umeti da uoče lepotu te Trnove Ružice nego i, privučeni njom: naći onu „magičnu formulu koja će je probuditi iz njenog dugogodišnjeg sna.
U kratkom razmaku imali smo, nedavno, priliku da vidimo dve naše komedije iz XIX veka: Sterijinu Zlu ženu i Trifkovićevu Izbiračucu. Oba ta dela, po vremenu njihovog postanka, raz dvajaju 34 godine. Daleko veće razlike, karaktera, temperamenta i mentaliteta, razdvajaju mjihove pisce. Ipak između Sterijinog „veselog pozorišta“ o zloj ženi Sultani i Trifkovićeve „šaljive igre s pevanjem“ o zloj udavači Malčiki ima i dosta srodnog: obema je osnova stara priča o Kkročenju „goropadnice, poznata već davno pre Šepspira. Ne treba li, onda, da budu srodni i na= čini njihove scenske realizacije?
Takvo je, izgleda, · „mišljenje pozorišnih kritičara. U svom pri kazu poslednje beogradske Zle žene Slobodan Selinić ističe da reditelj Vasilije Popović nije usvojio mi onaj „metod Koji je Petrić primenio u režiji Teatra Joagima Vujića“, ni onaj Koji je od novosadske Izbraćice „napravio prvorazredan i prvorazredno prijatan pozorišni događaj“, a Eli FPinci navođi „dva mogućna puta u interpretiranju Zle žene: ili kroz potpumu, gotovo amatersku naivnost, da bi se dočarala jedna ljupka, pomalo arhaična slika iz Sterijinog sveta i·' maše delitanske scenske umetnosti ovog vremena, ili kroz Zjpersiflažu i grotesku, da bi se odredila distanca koja deli pozornicu od gledališta.
Jer taj teKst je, po Seleniću, „racionalističKi idaKtičan, „esnafsKi „sladunjaVv, etički prevaziđen“, a po Finciju tekst čiji je „i sam komedivgraf ski duh — tako izuzetno raciona Ino škrt i naivan“.
Kritičari time nisu rekli ništa "movo. Već' pre više od 120 godina, uskoro posle pojave Zle žene (1839), Kritičari Pavle Ars. Popović i Konstantin „Bogdanović objavili su sasvim slične prigovore, uključujući i naivnost i prevaziđenost, naročito etičku. Pa i reditelj. Popović je, slično tim Kritičarima, osetio potrebu da test učini uverljivijim“, daK le: manje naivnim, i da ga „Oosveži“, drugim rečima: učini manje „nesavremenim i prevaziđenim. I meni se, kao i S. Seleniću, nametnulo poređenje te Popovićeve režije sa novosadskom Izbiračicom; Kao Selenić, tago i ja dajem prvenstvo Izbiračici. Šta više, kada je reč o uverljivosti, za kojom: je težio V. Popović, moram otvoreno priznati da je na mene naročito preobražaj goropadne Sultane u krotku ženu delovao uverljivijo u prikazu one Kulundžićeve prerade za koju sam u svoie vreme tvrdio i neverila Sterijinmu zamisao. (Ta o kojoj i danas mislim da je izprerada, izvedena i 1956, u režiji Milena Maričića, pretvorila je gordog čizmara Sretu u pijanog despota, od sluge Stevana je načinila nekog Pometa a grofa Tri fića svela na slepo oruđe u rukama tog sluge.)
Uprkos izraženoj potrebi za većom uverljivošću i osvežaVa~
mjem teksta, V. Popović je odstupio od originala samo utoliko što se trudio (po objavljenim. be leškama rediteljevim) da Sultamin „kompleks superiormosti“ mesto batinama leči „promenjenim stavom njene okoline, poslu ge i muža, xoji je, prerušenu, ne poznaiu i meće da prime. Time se ujedno skida teret osnovne protivradnje sa čizmara koji se služi udarcima Kajišem, i prebacuje na grofa, „čije je oružje... plihološke prirode“. E. Finci je to Popovićevo odstupanje nazvao „sitnim preinakama“, a S. Selenić tvrdi da oživljavanje dela iz naše dramske zaostavštine zahteva „„rađikalnu i obuhvatnu intervenciju“, dakle ono što smo imali u Kulundžićevoj preradi i,
daleko manje rađikalno i obuh-,
vaitno, u Izbiračici.
Reditelji Izbiračice odstupali su i od teksta i od sklopa komada de god im se to učinilo zgodnim: Bora Hanauska i Dimitrije Đurković uneli su u svo ju dramaturšku obradu, pored prijateljica izbiračice Malčike, i neke likove i tekstove z Trifkovićeve jednočinke Čestitam (berberina i sobaricu, i nekoliko rečenica iz monologa Spire Grabića), pa su prošrili i mesto zbivanja, tako da se neke scene odigravaju ispred kuće Sokolovi ćevih. Uza sve to nigde nije izneverenm mi autor mi njegovo delo. I stil i ritam vremena (nc samo u trećem činu, koji je sav bio u ritmu igranke), i specifična aroma one sređine, — sve je to bilo izraženo, i u visokim šniranim cipelama frajlica, i u frakovma, cilindrima i štapovima njihovih kavaljera, u materinski brižnim i domaćički pokrovteljsKim intonacima gdje Sokolović, u nmehajno-samosvesnom hodu Malčkinom i pokornmo-setnom sta vu Savetinom, u gospodstvenogracioznim „gestovima Štancikinim i romantičarsko-melanholičnim uzdisajima Branxovića... Stilizovana gluma, umerena grotesknost, karikaturalnosti i semtimentalnost, geometrijska pravilnost nekih mizansenskih rešenja, — sve je to bilo u skladu sa očevidnom ~ „Rkonstruisanošću fabule, u kojoj tri udavače i tri prosioca jure po stranicama i izmičući jedno drugome, da bi „težišnicima „ womedijinog ~ troz
ugla, loveći · se uzajamno i
na kraju, jasno, tri srećna para objavila svoje czarmuke. Svu tu tako laku i beznačajnu materiju, Koja je baš zato tako osetljiva i Klizava, reditelji su proneli pre ko pozornice bez ikakvog spotaknuća i okliznuća, ukratko: sve što je Trifgović ı tom dele Ka> zao, daleko prijatnije i privlačnije nego uvek pomalo mrgodni i gorki Sterija, sve ono i naivno i prevaziđeno — sve to je, i pored krupnijih intervencija, rekla i predstava, scemskim jezikom koji je, u isti mah, i Trifkovićev i naš.
U predstavi Zle žene nije sasvim ostvarena n! ona sitna preinaka da se fizičko lečenje zame ni psihoterapijom. Ono „psihološko oružje“, koje je, uz to, trebalo đa od grofa načini aktivna ličnost, ostalo je nevidljivo, već i zato što se glumac koji je igrao grofa „prema postupcima grofičnim odnosio tako aristokrat sKi nonšalantno i filozofski rezignirano Kao da mu je svejedno hoće li njegova supruga biti anđeo ili furija. A Sultana? Od nje su u toj sceni gledaoci mogli uglavnom videti leđa mogli su pratiti kako Sretini udarci pa daju na njihov donji deo.
Tako su i gluma i režija pod-
jednako doprinele da se, sasvim
suprotno intencijama rediteljevim, u predstavi me samo videlo već i isticalo baš ono drugo oružje: Sretino „lemanje“. Ono se isticalo i pamiilo jer je, lišeno funkcionalnosti koju ima u originalu, strčalo; ono je ma osetljivije gledaoce delovalo kao pot krepljenje starog, dvanaest decenija starog prigovora Pavla A. Popovića da u Zloj ženi nema „đostojne celi“ i da joj je „sva nauka: ženu, koja je zla, iztući, pa će odma dobro biti„, prigovo ra koji se ponavlja u Selenićevoj primedbi o „danas „nesimpatičnom 7gceehovsko-malograđanskom. moralu igre“ Sterijine.
No da li su te, ne samo danas nego i pre dvanaest decenija nekima nesimpatične, batine zaista tako meshvatljive i neprihvatljive? Na prvi pogled reklo bi se da jesu, jer Sreta tuče osobu koju
|Piše Dr Hugo KLAJN
smatra svojom. ženom, znači: tuče je po pravu muža i jačega. Ali on je tuče (ma da mu i ina če dolazi „ćud pa okupi batinom“) zato što se ona ponaša kao Sultana, što se čak indetifiRuje s njom, izdaje za nju. I pošto ju je majpre samo nekolipo puta „opalio“ Kaišem, on je počne „mazati“ kad ona stane onaxo „grofovski“ da vređa ceh i odbija da pođe ma cehovski bal. Na taj način se ostvaruje jasno izražena žarka želja „Sretina („Hehe! što joj nisam ja muž!“ rekao je pred njom i njenim mužem, želeći očigledno ne da je miluje nego da je mlati), ma da on toga nije svestan. Ali gledaoci jesu. Oni znaju da je, po principu womeoterapije i onoj marodnoj „od čega bolest, od onoga i lek“, potrebno i, po ono= me kako sudđi narod i propisuje justalionis, pravo da Sultana dobije batine. Znaju to i mogu da uživaju što se, Sreti ukazala prilika da u jedan mah i yrši prav du i leči, i što rijegov lek, što njegova lekcija deluje.
Eto, tu je ta raskrsnica na kojoj režija napušta autora, od koje predstava i delo idu raznim putevima. Dok Sterija naglašava da su batine zaslužene i neop hodne, V. Popović se ograđuje od njih. U predstavi su Sultani> ni prsti jedamput blago dodimuli obraz slušKinjin, a po tekstu je ta žena zla pre svega po tome što je naučila sluškinje tući, ali ne kako je teško trpeti: to tek treba da nauči od čizmara i nje govog KratkogE Kajiša. Po režiji su Sretini uđarci samo „nanošenje kratkotrajnog telesnog bola, po delu lekcija koja se pamti celog života, izrazito „psihološko“ iste rivanje đavola osionosti iz nadmene grofice. U predstavi batine kod Sultane izazivaju samo reolt (kao što su ga izazvale i kod kritičara, pa i samog reditelja), po piscu one treba da izazovu „revoluciju“ · (izraz je terijim, jz niegove Apologije) — psihičku, razume se, ali revoluciju ko ja, bez obzira na neospornu Kon zervativnost „Sterijinu, nipošto nije bez veze sa onom društvenom, „građanskom ~7nrevolucijom koja je rasla i razvijala se oko Sterije, oko i između ondašnjih vojvođanskih zamatlija i aristokrata. POHtFRERTA
radu su najteža varijanta ove sKulptorsKke vrste. LjupgkKost KO ju na prvi pogled nose dečje crte, vrlo ie opasne privlačnosti, jer odvodi u sladunjavost i banalnost. Utoliko je veći, studioz niji i ozbiljniii poduhvat vajara Koji iza oblih glavica otkriva interesantna „sKulptorsKa rešenja Kojima akcentovanje psihološkog momenta ne oduzima od čistote .plastičnog doživljaja, niti odvodi u anegdotsKo literarno saopštavanje.
Mira Sandić je umela da nađe sasvim originalna plastična rešenja, da doživljaj Kontakta sa modelom trasponuje jezikom mo derne plastiKe. Likovi na kojima su sačuvani i naglašeni samo naj Karakter'ističniii elementi forme obrađeni su plitkom | lastikom što čuva celovitost jednostavno rešene mase preko Koje svetlost
KNJIŽEVNE NOVINE
slizi i stvra žive senke. Mnogo je ovde rečeno na sasvim jednostavan način. I svaKa je glava do bila posebno formalno rešenje, uvek najlogičnije a ujedno i najgarakterističnije za određeni lix — tako da se u grajnjoj lin'ji približava nekim osnovnim oblicima Kao Kugli („Glave I“, rasečenom plodu („Blizanci“), polu lopti (Mirko), valjku, (Kosta). Vajar je svaki takav Pportretpredmet s radošću dorađivao i nalazio detalje koji ga obogaću ju noseći zvuke negih autorovih sećanja. Tago su nastala rešenja: Kose Kao ornamentima Pposute Kalote („Glava III“) ili slič na Fotskim drvenim sKulpturama glava devojčice s obojenom wosom („Glava I“), ili semzibilno formirana oblina „potiljka što asocira neka egipatsga rešenja („Glava IV"). SulptorsKi je to
čitava serija rešenja na temu glave, pri čemu liKovi dečaga i devojčica domose svoje svetove začuđene, turobne, iznenađene, uplašene, vedre ili radoznale. Izvanredan je UutisagK razumevanja i toplog ljudskog KontaKta autora i modela, niegovo objeKtivno sagledavanje forme i spontano sKRulptorsKo rešenie., Najvrednije u procesu nastajanja ovih glava — svaKkoKo najboljih savremenih dečjih portre ta Kod nas — jeste snaga autora da draž i privlačnost modela podvrge objeKtivnom jeziku pla stike i da sa finim osećanjem jedroj masi karakterističnih oblika sačuva toplinu života. Isgrenošću svog odučševijenja za dečji portret pokazala je Mira Sandić., sa jednostavnošću spontanošću — što su ujedno i
najlepše odlige njene sgulpture
— da i ova tema može pozitivno oploditi Kreativnu sferu saVremenog umetniga.
Fi ! K. A.
i II -— _—
Za V. Popovića „nedovoljno 6 taknuta“ činjenica da se Zla žema (u stvari saL.o jeđan njen deo!) odigrava u dvoru jednog grofa — „otvara mogućnost da se prikaže najviši, sloj našeg društva prve polovine XIX vega“. A Sterija je gordog čigzmara | „suprotstavio | „mnapetoj grofici da bi prikazao “kako taj „najviši sloj“, ako ne pristane da živi u miru i slozi sa „prostim“ građanima, Kao Trifić sa Sretom, kako takva „milostiva gospoda“ mogu, i treba, i moraju, doživeti
da ih meki „majstor propusti kroz šake. Tako su Popovićeve „sitne
preinake“, za koje Finci veli da su „doprinele logičnijoj agkceniti aciji moralnog preobražaja zle žene u pitomu“, u stvari prome= nile smisao celine, Ne poričem da u primeđbama kritike ima dosta „tačnog. Slažem se da u predstavi Zle žeme mije — a u Izbiračici ieste — Đizvučena „koloritma sočnost“ likova, đa i sama struktura te komeđije i u njoj primenjena komediografska sredstva (zamena likova, batine, preobražaj) sugerišu „saobraznu stilsku muodifigaciju glume“. Ne gubim iz viđa ni to da je Zla žena u prvom ređu komedija o preobraćaju jedne „brzoćudne“ žene u krotku, a tek u drugom (zacelo ne poslednjem!) priča o gorodopadnoj grofici i zubatomi zamatliji.
Ono u čemu se mimalo ne sla= žem sa kritičarima, a potpuno sa V. Popovićem, to su njihova „dva mogućna puta: put kKritičkog distanciranja kroz žpersiflažu i grotesku (kao u Teatru Joakima Vujića) i put dočaravanja jedne arhaične slike kroz potpumu mnaivnost (kao u Izbiračici). Znam da bi se tim putevima sasvim sigurno došlo do „uspelih“, zabavnih i prijatnih „predstava; ali mi se čini da bi predstava o Steriji, koju bi stekli gledaoci tih predstava, bila izvitoperena i naopaka, i da se njima „ponor
koji nas deli od Sterijinog vre~.
mena“ ne bi smanjio. a aka:ib
Tako bi predstave utvrđile sud o Sterijinoj naivnosti i prevaziđe mosti, na kojem oba kritičara to= liko insistiraju, podvlačeći da je tema Zle žene „taKo maivno preu zeta iz jedne ondašnje operate“, da je Sterijin svet „tako partijar halno naivan“, delo „naivna i u svojoj najvnosti dražesna farsa", Sterijin stvaralački duh „tako primitivno uprošćen“ a tekst „Uumnogome zastareo i prevaziđen“ (E. Finci); da je tekst „etički pre vaziđen", prevaziđen i „misaomi i životni ritam“, tekst uz to „dir ljivo naivan“ i đa se „razvijeni urbani ukus" reditelja Popovića opire „provincijalnoj i klajnbirgerskoj samozadovoljnosti grofov sko-zanatlijskog, ambijenta žZle žene“ (S. Selenić).
lako je tu „naivnu i naivno preuzetu“ temu aobrađio i Šekspir, ne zaboravljam da Sterija nije Šekspir, ali ne mogu da zaboravim ni to da u stavu naših kritičara prema delu prvog srpskog komediografa ima neke slič nosti sa stavom Šekspirovih prerađivača prema „njegovom delu, sa stavom onih Tejta i Davenanta i Disisa Koji su, posle svega ne koliko decenija, osetili da ih od dela tog primitivnog i prevaziđemog varvarina deli ponor i da njihov urbani ukus može naivno sti njegovog Lira, Makbeta ili Ro mea da podnese samo posle njihovih radikalnih intervencija.
Nikom se ne može zabraniti da nečije delo upotrebi kao polaznu tačku i materijal za stvaranje sopstvenog, — kao što je i Sterija Zlu ženu napisao prema Vaj seovoj, „voišebnoj operi“. Ili da ga, kao Kolundžić, preradi — i da, potpisujući ga, preuzme odgovornost za tako prerađeni tekst (i Sterija Zlu ženu, u predgovoru, izričito naziva „sopstvenim delom“), utoliko pre što sa Sterijom ta prerada nema mnogo više veze nego Diližansa snova Arsena Diklića i Soje Jovanović.
Istina, Diližansa je film, a svak uviđa da stvaraoce filma već tran spozicija u drugi medijum primorava na odstupanja. No i scen ska realizacija jedne drame je transponovanje, iz literarnog: me dijuma u pozorišni, pa i ona na-> meće preinake. Svaka nova režija je i nova varijacija na istu temu, i kađa deset reditelja režira isti komad, s pravom očekujemo deset različitih predstava, utoliko različitih ukoliko su ti ređitelji osobeniji, originalniji stva~
Nastavak na 9. strani /
Pol ELIJAR
DOBAR DANTUGO
aristokratski ·
U SRGU MOJE LJUBAVI
. On spava |
OSBSĆANJA
PREVODI
LIRIKA U
Zbogom tugo
Dobar dan tugo
Vidim te u svim mnaborimn neba, Vidim te wı očima koje volim Nisi ti baš sasvim bedna
Ljubavi ljupkih tel Šnago {Pet ie
Tvoja privlačnost izbija,
Kao neka bestelesna sveobuhvatknost, Dušo razočarana
Ti tugo
Ti lepo lice
Lepa ptica ukazuje mi na &vetlost, U njenim je očima jako uočljiva Ptica peva na grudvi imele Obasjanoj suncem ~
Oči životinja, pevačica
I njihove pesme iz gneva ili dosađe Zabranjuju mi da izađem iz postelje U kojoj ću provesti Žživož
Zora u zemljama bez lepote
Dobija izgled zaborava
A kad se uzbuđena žena uspavljuje u zoru Pognute glave njen rad je ozarava
Sazvežđa, zvezdana,
Vi znate oblik njene glave
Ovdđe se sve zamračuje
Pejzaž se upoibpunjuje zajapuremih obraza, Mase se smanjuju i utiču u moje vene Zajedno sa snom
Pa, ko to hoće da mi uzme srce
Nikađa nisam snevao tako lepu noć Žene iz bašte traže da me poljube Stubovi neba nepomična drveta Toplo grle senke koje ih podđupiru
Jedna žena bledoga srca Uvlači noć u svoje haljine Ljubav je otkrila noć
Na njenim neopipljivim grudima
Pa kako naći uživanje u svemu
Bolje sve izbrisati
Čovek gospodar svih pokreta
Svih žrtava i svih osvajanja
Spava On spava spava spava
On briše iz svojih uzdaha noć majušnu nevidljivu
Njegova poslednja reč je bila Da treba početi iznova Našao bih te i ne tražeći te
Uzalud je zora podigla svoju glavu
Ako ništa drugo ono svetlost Svetlost, ovoga jutra Vratiće te na zemlju
Svetlost ovoga jutra,
Igla je zabodena u tamni satem Bela trunka na crnini
Oko otvoreno nad rimicom
U lišću tvojih dlanova Kliziće igra darivanja Toblog
Velika opasnost odbijanja Bledog
Na putu slučajnosti Grubi zid krumi svoje kamenje
Svetlost ovoga jutra,
Razgolićuje preda mnom tvoje grudi I sve mirise jednoga buketa
Od ljubičice do jasmina
Prolazeći kroz sunce
Prolazeći kroz misao
Šum mora šum je obalskog šljunka Mahovina i miris šumskog cveta Med miris vrućeg hleba
Paperje mlađih ptica
Svetlost ovoga jutra
Plamen je koji me je stvorio Rađa se plavkast a umire zelen Pogled prvi kap prva je krvi
Na polju uzbudljive puti
Prva reč sreće
Osvežava, svoju žestinu
Valovima rose
Nebo je na tvojim usnama
S TOBOM
Ulicu držim u ruci kao čašu Punu opčinjujuće svetlosti Punu lepršavih reči
I bezrazložnog smeha Najlepši plod ove zemlje
Prolaznici kao da su od slame Ptice plava odsutnost
A devojka mršava i bleda
I stalno kao zabrinuta
Neće izostati da se pojavi
Ta starinski sima devojka Potvrđuje moje snove Povinjava se mojim željama I odbljeskuje detinjstvom Na zlatnim talasima ulice
(Preveo Nikola TRAJKOVIĆ)
_—–đ— --- - — —i- —-3— IT. ————ı
5: