Književne novine
ezijom«, | samostalni Žamr i ykcriziq..
HUSEIN TAHMIŠČIĆ:
Kriva an ai iua:
· PESMU NE MOŽETE NAMENITI...
Umelnost pesništva je OkTUg u kome je svaki mogući, u kome je svaki budući žanr relativno samostalan. Samogfalnosi je moguća inutar okruga čiji se osnovni naglasak, kroz bDOvest, osetno menja. Žanr tzv. rodoljubive pesničke umetnosti relativno je samostalan. I u Ovom trenutku savremenog jumsoslovenskog „pesništva, jednako kao i juče, jednako kao i sutra,
· treba držati na pameti glaso-
vitu enu Miroslava Krleže po kojoj pesma da bi bila ovo ili ono — mora pre svepm, da buđe Đesma. Glasovitost ove opomene — misli, za mene je od
\ dvostrukog značenja i značaja:
1. Kad god to jeste, kad god je Dro-izveđena vrednota, Desma je objektivirana, i živi BVOjim vlastitim životom ne u o. vom ili u onom vremenu već u biti vremena.
9. Ono što se nađaje već objektiviranom. (rođoljublie ili nešto drugo i treće, svejedno) nije nešto izvanjsko, nije etiketa, to što se madaje imanentno je konačnom obliku pesme: nešto što ona nije mogla da izbegne.
Pesma, po mom osećanju za samu stvar, ne može ništa da temaktizira., Ono rodoljubivo što ispunjava određeme vremenskoprostorme koorđinate i što bublicistička ili esejistička, mogu tematizirati, za pesmu je svagda samo moguće stanje, altnosfera i pritisak (u smislu emotivnog: opterećenja i angažmana), nešto što je popalo i DO samim rečima, bez kojih je De· sma kao pesma nemoguća.
Stotinu godina traje već za lazak posljednjeg građanskog (bitno klasnog) sveta koji se pojavio u povesti ljudi i Dprirođe. Puke aktuemosti tog i takvog sveta, pa i onda kad su po diktatu same povesti bile na strani progresa, pa i omđa kad su „obeležavale rodđoljubivost, danas su na putu u rasulo. Jedan movi svet, smešten u horizontu budućnosti, jest ono jedno jedino čemu pesništvo ne može izbeći, ako mu je stalo da
pre svega drugog bude pesniš-
tvo. Taj svet prolazi danas i ovđe kroz bol i grč rađanja. On postaje. On ı sebi ima svoj za-
~ kon. Pesma je u njegovoj Dpret-
hodnici.
Ako produkciju savremenog jugoslovenskog pesništva pbokušamo klasificirati, sefovati i žanrovafti po pojmovima sačinjenim u jednom svetu koji je na putu u rasulo — onda je ta prođukcija oskudna »rodoljubivom poonda je taj MMkSslovmoO
Stari pojam, koji znamo, o tzv. rodoljubivom pesništvu gotOvo da se raspao i još koliko sutra od njega neće ostati ništa Živo za umetnost pesništva. On danas ne samo da je širi već se poklapa sa čitavim okrugom Umetnosti pesništva. Ne, ja ne tvrdim da je naša današnja jugoslovenska pesma (svejedno ko je sve potpisuje) nazdravičarska, da je leporečiva, da je slatkorečiva, da je svima »jasna«ć i za srce prirasla. Ne. To ni danas ni sutra. Ako OnO nOVO, OnO DO čemu jesmo to što jesmo i kako jesmo, dolazi kroz sve: kroz ljubav, kroz porodicu, kroz platni spisak, kroz obrazovanje, kroz glasačke kuglice, kroz potrošačke kredite, onda je irelevantno šta se nadaje novosačinjenoj pesmi koja to jest. I onda kadđ je »ljubavna«a — ona je neizmerno rođoljubiva, ako je njen pesnik upućen na povesnu bit vremena, na neizbežno.
Žarko ĐUROVIČ
Greše oni koji veruju i misle da je pesmi zadato da rešava ovo ili ono, Pred tim zahtevom ona je totalno nemoćna i suvišna. To njje njena muanjkavost. Naprotiv. Jer i onda kad su Dpesnici zakonođavci sveta (u smislu PETI Fe O O a ia pre i
vega 8 ena za Čoveka, Da li je on {u radost
kadar da primi? Da li je on u.
toj meri svoje mneotuđene ljudskosti da mu pesma treba? Od čega je sačinjeno njeBovo biće? To su pitanja Dbred kojima stoji savremeni pesnik i koja njegovo delo dovode u pitanje, Pesmu ne možete nameniti ovom ili omom. Pesmu morate otimati za čoveka, Morate mu vratiti potrebu za njom kao rađošću,
Ne zavaravajmo se. »Ilijada«a je jedna. Bvet u kome bi mogla još jednom da mastane — mneđe se povratiti. I to je dobro, Ovđe, u Sarajevu, Homer je možda pesnik koga majmanje čitamo. On so smešta u sferu interesovanja omeđamog ocemama od 5 do 10 u indeksima maših studemata. Bavremena (moderna) poezija nas damašnjih ispašta prerano donete presuđe u ime jednostavnosti. U svojoj nasušnoj lepoti i vrednotama, koje donosi i koje su skromne u odnosu na »Ilijadđu«, ona, zajednički deli sudbinu sa »Ilijadom«. Do časa u kome će biti oteta za čoveka — njena rođoljubivost je neđeljiva.
MIODRAG PAVLOVIĆ: Nastala ie nova
pairiolska poezija
Patriotska poezija je jeđan od korena naše lirske tradicije, jedna od osnovnih vrednosti naše poezije uopšte, oblast gđe su naši pesnici često dosezali SVOje vrhunce, Patriotska poezija ostaje stoga jeđam od vitalnih čvorova našeg Dpoetskog Opstanka. Ipak, patriotska poezija u Uskom, nacionalnom smislu reči prestaje, prirodno, 1918. godine. Ratna poezija nije sama DO Sebi patriotska. Ni pesništvo društvene kritike ne spada tu. Obnova patriotske poezije koja je počela 1941. i traje sve do danas, nosi bitno nove, mođerne ele-
| mente u Whojima su nacionalni
opstanak i društveni problemi, problemi revolucije, sagledani kao zajedni.ki cilj. Nastala je i nova patriotska poezija koja u stvari obara naivne i zastarele nacionalne mitove.
Značajna „mogućnost daljeg razvoja patriotske poezije jeste u tome da se kroz razradu i nova tumačenja macionalno-istorijskih simbola, dođe do filozofskih, odnosno univerzalnih suština. Ovo je za nas najviša Vvalorizacija tih simbola, najveći zadatak pesnika prema istoriji svoga naroda.
Naša patriotska pozeji,a jučerašnja i današnja, po svoj prilici i doprinosi najviše posebnom tonu našeg pesništva sagleđanog u celini pesničkog orkestra ostalih jezika
Suočenje
Noć je u mom telu. Modra šuma ispruža
jezik u pravcu sećanja.
Da isteram muškost iz ove OSa O TOOYRE iz ove planine koja spava u postelji me: : O planino obuzeta sumnjom, gde nisi tu jesam
sricoao slova, bela. Bolan m
i leži žar na usni cveta,
bol rovašen ljubavlju a pun zebnji, bo} sklupčan u ČVOT nemogućih vetrova.
Planine, želje bez okana, reke bez sprudova,
planino prekinuta u podnožju zbraćenih razloga,
noćas si udenula haos u
neposlušna čul
a.
Glad klasa u tvojoj postojećoj mašti, O planino, glad sa bezbroj šavova uvek prevrtljive smrti,
glad sevnule munje, glad
šrapnela.
Tz tvojih usta zeva po jedna smrt, po jedan nepomičan talas krika,
izvađen srcu iz utrobe.
O planino — legla u sumoru noćnih ogledala,
gde su ti ptice, krtičnjaci, gde su ti trave? Što smeraš to činiš,
što čČiniš to je izraslo iz školjke bola.
Da si dobra, planino, ti bi skrila u oko cveća,
mrtve borce
Ovakc — svaki je tvoj perivoj premaglen, svaki puteljak dotučen tifusom. ”
A opet smo te pobedili — tmurnu i surovu, opet smo s tvojih nogu skinuli negve tame. Ti si ostala sećanje utkano u ovaj mirni đan,
u ove reči: boja rumene ruže i sna,
„___ _-- _—____- –— ____-_-_— _ —-——_—_—_—_—___ ·STSK RS TSTSTaoS eIS—
KNJIŽBVNE NOVINMN
TRAJANJE U ISTORIJE
Premijera „Otkrića“ Dobrice Ćosica u Jugoslovenskom dramskom pozorištu
Ima u novom romanu Dobrice Ćosića jeđan strahotam apokaliptičan prizor, beskrajno dirljiv i patetičan u opisiyanju ljudske patnje i u isto vreme zasićen nekom gotovo amtičkom tragikom : ik Pod — Uumorst,vo stanovika jednog malog srpskog sela u prvim danima okupacije — dramatično j oživljen u U vodnom poglavlju »Deobaa, Ako na trenutak prigušimo svoje saučešće i prividno ravnodušni potražimo neki trajniji smisao »Otkrića«, fasciniraće nas meočekivana složenost i dubina ovog fragmenta Ćosićevog romana.
Kad završi poslednju siranu »Otkrića«, čovek instiktivno sklapa oči i beži iz tog sveta užasa i grozote u samoću, u varljivu bezbednost noći; ali i u toj iz mišljenoj bezbednosti, u mentalnoj i emocionalnoj otupljenosti koja se nuđi kao jedino moguće rešenje, sustiže ga crvema Dlima krvi: pojavljuje se ona u mreni pređ očima, koja je, poput podlokanog reljefa na mekom starom zidu, i boezoblična i mastanjena simboličnim utvarama; onda, kao podmukli bljesak noža u mrkloj noći, zatreperi u vazduhu sumorno ıuznemirujuće Ditanje: šta je čovekova sudbina? Očigledno, centralna zagonetka je: da li je ovo pitanje slučajna asocijacija, izazvana slikom jednog pokolja, ili logična posledica, smišljenog piščevog ftragamja za smislom „ljudske „egzistencije; drukčije rečeno: da li je »Otkriće« samo jedna lokalna (iako stravična) istorija, ili, možda, priča puna prikrivene imiversalnosti, bez koje jedno umetničko delo ne može đa traje u vremenu? U prvi mah, opažamo jeđino da Ćosić na stotinak strana »Otkrića« precizmo oživljava „duh, podneblje i atmosferu Srbije, da pažljivo evocira jeđanm niz Dbojedinosti, dostupnih samo ljudđima koji su bezbrojnim mnitima vezani za ovu zemlju. Tu univeTsalnost delu* ne daruje ni Osnovna situacija: ogoljena, uprošćena i istorijski dosledno komkretizovana, ona u najboljem slučaju mobiliše naš revolt i rasplamsava čežnju za osvetom. Konačno, sve te pojedinačne patnje i bosmatrana situacija zavise od našeg sećanja, i osuđene. su da neumoljivo blede sa proticanjem vremena, koje donosi aktualnije probleme, drukčija iskustva i nove sentimentalne odnose u ŽivVOtu, Kako onđa odđređiti odnos Ovih indiviđualnih tragedija Pprema večnosti? Trag razumevanja se nagoveštava, kad uočimo da u ovom delu istorija figurira kao večnost; s tim u vezi je i Ćosićeva želja da pojam tragičnog i sudbinskog buđe određen
* U ovom članku reč je isključivo o »Otkrićua
u istorijskim okvirima, Čitaočeva pažnja zadržava se potom na jednoj strukturalnoj osobenosti: »Otkrićee počinje kao poetska metafora o strahu i ubrzo se preobražava u jednu konkretnu
situaciju, u kojoj dolazi do izve- gič
snog diferenciranja među učesnicima zbivanja (u stvari, ovaj proces predstavlja jedini kontinuirani tok koji sa pouzđanošću možemo indentifikovati u »Otkriću«). Ali upravo ova reč »diTerencijacija« upućuje nas u pra» vom smeru i mi postepeno shvatamo da je Dobrica, Ćosić izbega” vao striktnu inđividualizaciju zato što je Želeo da, orgamičena i strogo kontrolisana karakterizacija postane jezgro stvaralačkog metoda, koji Je pogodan za uobličavanje kompleksnih obrisa jednog „kolektivnog „protagonista, Ćosić je, naime, upotrebljavao dva, suprotna postupka: s jedne strane, kađ je slikao pojedinačne istorije, on je davao prevagu lokalnim momentima, ali je s dru ge strane nastojao da se te loRkalne karakteristike zgusnu u jednu simboličnu sliku, koja će rečito govoriti o čovekovom Dpo-
ložaju u istoriji. Kakva je, majzad, krajnja svrha ovog kretanja? Da nam pruži jeđan konačno određen tragičan fakt u isto-
riji, u kome se iscrpljuje i sam
pojam sudbine. Jeđan takav traan fakt su bezuspešna mastojanja „pojedinaca da iz besni kolektivnmu · sudbinu, KO ju im đđistorija nameće kao iskušenje kroz koje će biti revalorizirane „sve vrednosti individualne egzistencije. U sukobu sa večnošću, dakle istorijom, bleđe tragovi naših beznačajnih ljudskih patnji i nesreća; istorija, dakle večnost, pamti samo tipične akcije, u ovom slučaju slom luzaludnih nastojanja indiviđue da, bude izbemmuta Kkolektivna sudbina, i trijumfalno realizovanje te sudbine, Ovakva ideja zahteva kolektivnog protagonistu i ujedmo objašnjava Yomansijerski postupak, u kome su sva delanja samo prividno postupci određenih ličnosti, a u stvari deo jednog mehanizma, koji, ćemo u nedostatku boljeg termina, i inspirisani psihoanalitičkim teorijama do kojih ije autoru toliko stalo, nazvati ko-
Radoslav VOJVODIĆ
O, daj nam tvoj san
Tvoj mir, revolucijo, tvoja krila
o, najmilija zubljo godina, revolucijo,
na vrhu gde prošlost nije shvatila sebe ili zaboravila druge gde još ideje nisu kao razderana nađa ili ognjevito snivanmje gde su neimari zakopali svoj ostvareni nemir i vidovitu
tugu
besanu bujicu koja ne dolazi sama
sistem straha koji ne bude sam
pokret proloma koji ne buja sam
koren klasja, koje još nije pokošeno
žito života koje će uvek biti i sporazum i mit o trajanju na tom nepoznatom a datom
na tom: oštrom zubu vrha
o, juriši u meni, juriši u nama, još stražari cvet,
crveno uvek crveno!
O iz tog brđa, iz tog loma, iz tog groma, izbija vulkan ovaj, izbija ognjena, vizija.
Neka, iz ovog groma, neka iz ovog loma, poraste dam slobode, poraste buna svetova. O iz tog krša, iz tog vrha, iz tog soka, iprasta poklič klika, izrasta bura nova,
za one koji će doći ili su već ovđe žedni: o daj nam tvoje ime, o daj nam tvoj san jer ga munje nisu progutale a oluje krvonosile o iz tog sveta iz tog visa iz tog mirisa
za nas buja bunt za nas krilati borba.
Viđim ih kako pitaju i kako
dolaze.
Nose li moj san na ramenima?
Govorim.
O vi koji ćete biti,
pustili ste da vam u žilama zar moj zov nije vaš san?
umore kolanja,
Gde vam je: crveno uvek crveno!
Crveno što volim crveno.
(Odlomak)
Rodoljubiva lirika nekad i sad
Nastavak sa 1. strane
građanskog patriotskog mita, ali još pre Laze K. Lazarevića romantičarima je palo u deo da intimmo-poetski. disgretno najave njegovu likvidaciju. Duboa olebanja Branka Radičevića i lutanja između narodne pes me vukovskog tipa, što će reći onog tipa koji je uglavnom već bio preuđešen za potrebe građanske ideologije, i tamnih, prenapetih i worozivnih uticaja baj ronovog pesimizma ne mogu se potpuno sagledati niti osvetlit: ako se ne uzme u obzir i ovaj momenat grize patriotskog ideala Kao i samog poima patriotizma. Silna patriotsa ' retorika i patetika Đure Jašića ne može se potpumo shvatiti ni objasniti samo Kao izraz &mjegovog umetničkog temperamenta tam ne boje i tonovi njegovog sligRarstva upravo negiraju verbainu retoričnost njegove rodoljuve lirige) ili Kao prisustvo poetske tradicije. / Tom „razjašnjenju mora se dodati i lična dimen zija unutarnje podvojenosti: retoriga je nesvesna, „jracionalna fungcija praznoće samog nacionalnog ideala i programa u čiju je službu stavljena poezija, ona je uopšte poetsKa negaciia, samorazobličenie pesniKa, simptom za lažan odnos prema sadržaju ili simptom za lažnost „samog sadržaja. Ona je u ovom slučaju
pokušaj da se zvučnim zrečima
i frazama, dawmle jednom prostor nom dimenzijom vapaja, zagluši očaini zev praznoće i nedovoljnosti „građansKog patriotsKkog ideala. Pesnig ne može a da ne oda, makar samo i zvukom, lažnost ili unutranju protivurečnost iednog motiva, iednog zanosa. Nije nimalo slučaino Laza Kostić, u poemi Santa Maria Della Salute, integrirao jeđan patriotsKi momenat u svoju mitologiju i psihoanalizu liubavi, Time mo=žda prvi put u našoj lirici pa triotizam gubi svoju motivsKu autonomiju. svoju egstatičnu neprigosnovenost i podređuje se jednoj subiegt'vnoj psihološoj drami. Tawvo degradđiranjie Ppatriotskog motiva od strane jednog „punmogrvmog romantičara može se pojmiti samo ao rezul tat jedne dugotrajne Krize, RaO poslednji romantični čin u agoniji našeg građamsKog patriotizma. Savremeni razvoi priliKga u svetu i Rod nas nužno je doveo do promena u samom Dpojmu patriotizma i patriotsKe lir.gKe. U prvom ređu potpumo sVe sno i sistematski izgrađema je nova dimenzija pojma rođoljubivog: sociološKka, Rodoljublje već odavno ne može više da bude samo einičKi a ioš manje zamasgirani usWo-KRlasni pojam. Pomerania i novi sadržaji i pre livi u značenju pojma rodoljubive lirige izražavaju iedmo Kom plegsno preobražavanje i oboga-
ćivanie samog pojma patriosKe
svesti Koje domosi sa sobom savremeni „društveni, „politički, gulturni i naučni razvoj. Pr-
vi put u istoriji sveta odnos na cionalnog i wosmopolitsKog dđobija presudno političko obeležje savremene đrame čovečanstva. Više no igada ranije ti se pojmovi danas dopunjuju i uslovlja vaju. Damas je nemoguće biti patriota a ne raspolagati savre-
menim naprednim pogledom na razvoj prilika u svetu, Sve to
lektivnom egzistenoijom jedne nacije. Na ovaj način smo, verujem, tačnije određili odnos DOjedinačnog i opšteg u »Otkriću«, i bolje objasnili potencijalnu dramatičnnost ovog fragmenta GĆosićevog romana. -
Scenska versija »Otkrića« PO> kazala nam je kako jedna na oko nevažna promena u ritmu zbivanja može da dovede do iz neveravanja suštine nekog umetničkog dela na pozornici, Dok je u romanu ovo poglavlje realizovano u grozničavom halucinaninom ritmu, koji konđenzuje zbivanje i koncentriše pažnju na osnovnu ideju, na 8ceni je preovlađavala logična i povezana dramska naracija, smiren postupak pedantnog ocrtavanja dvadesetak karaktera i nagoveštavanja mnogobrojnih sukoba sa izrazito socijalnom | „pozađinom (napomenimo, đa su sociološki pođaci gotovo sasvim nevažni u ovom delu romana, Što se ne bi moglo tvrđiti i za »Deoboe« posmatrane u celini). Adapteri Miroslav Belović i Jovan Ćirilov težili su, dakle, jedmoj konvencionalnoj vrsti dramatičmosti i pritom bitno osiromašili autorovu centralnu iđeju (temi o kolektivnoj sudbini oni nisu tretirali na muzički način, već su se koncentrisali na naturalističko-rea» lističko slikanje jedne izuzetne situacije, u kojoj se dramatično sukobljavaju različite psihologije i suprotni ljudski interesi). Reditelji Mata Milošević i Predrag Bajčetić još više su pojačali ovaj nesporazum i pomoću grafički opredeljenog mizansena i karakterističnog osvetljenja stavljali u fokus pojedine karaktere, grupe ličnosti i razome dramske konflikte. Ćosićevo delo dobilo je tako dimenzije upečatljivog rođoljubivog scemskog plakata, u kome su komplikovani potezi autorovog postupka uzimali krajnje simplifikovan oblik: ili viđ, doslovnih scenskih radđmji, ili viđ „monumentalih patetičnih parola o nesalomljivom duhu naroda.
Najzad, veoma je teško objasniti zašto se u našem pozorištu tako panično izbegava koncertan način izvođenja, čak i u slučajevima kad je očigledno da je to jedini adekvatan oblik za prikazivanje nekog dela na pozomici.
U svakom slučaju bilo bi nepravedno ne maglasiti da se ansambl Jugoslovenskog dramskog pozorišta — kako reditelji tako i glumci — neočekivano našao pred teškim zadatkom, i da je uložio mnogo poštenog umetničkog napora da jedno izuzetno delo naše literature uspešno Oživi na sceni.
»Otkrića«c su prikazana u dekoru Milenka Šerbana, a muziku za ovu predstavu kom?Dponovao je Vasilije Mokranjac .
Vladimir · STAMENKOVIĆ
nesumnjivo mora da dođe do "zraza u poetsKoi praksi savremene rodoljubive lirike, Na xoji će način savremeni pesnix moći da se oristi „isgustvima trađicionalne rođoljubive lirige, šta ođ tih tradicionalnih „tema može da Koristi savremena Dpatriotsxa svest — to je pitanje na woje wonačan odgovor može da d& jedimo poetsKa produKcija. Zoran GLUŠČEVIĆ
| —
Petar PAJIĆ
\
More
Elementi vazđuha i vode...
Ovde je vođa starija od samog vremena. Vreme ne stari među ovim krečnim stenama, potopljenim kamenim građovima, na ulazu u luku odakle vetar kiđa more...
Jedini Odisej koji je seđeo na obali i čemuo za rodnom Itakom, Jedino neki išibani mornar, privezan užađima za palubu lađe koja tone. Zvezde su mime i čiste kao dečje molitve. Dubrovačko zlato je predaleko...
Slutnja o promeni ovde prestaje. Ostaju samo elementi
vazduha i vođe.
Dime se horizonti mađa pravih vatri još nismo videlL.
Večita starost mora...